Vakcinisani protiv koronavirusa mogu da se zaraze zato što su ove vakcine mrtve, ističe za Kurir epidemiolog prof. dr Vladimir Petrović, direktor Instituta za javno zdravlje Vojvodine i član kriznog štaba.

Ovo su mrtve vakcine i vakcinisana osoba može da se zarazi, ali pitanje je koliko prenesi virus. Vakcinisana osoba će, kao i nevakcinisana, preneti virus ako razvije kliničku sliku bolesti. Zato mora da kašlje, kija, glasno govori. I upravo zato je i vakcinisanima data preporuka da nose masku – kaže prof. Petrović i dodaje da su vakcinisani ipak u znatno boljoj situaciji jer su količine virusa kod nevakcinisanih daleko, daleko veće.

Za početak i razumevanje svega treba znati da se sve vakcine dele na žive i na mrtve.

– Žive su one gde se virus ili bakterija atenuiše, tj. oslabljuje. Ona se presađuje na kulturi ćelija iz jedne u drugu generaciju i, kad se ide kroz otporne kulture ćelija, smanjuje se virulencija, stepen štetnosti samog uzročnika, tj. njegova sposobnost da dovede do pojave bolesti. Takva je i BCG vakcina, oralna poliovakcina koju smo pili kao deca. Te vakcine imaju sposobnost da štite i od infekcije i od zaražavanja – objašnjava prof. Petrović i naglašava:

– Kada date živu, oralnu, poliovakcinu (protiv dečje paralize) detetu i 30% njih u nekom kolektivu vakcinišete, oni onda mogu da prenose vakcinalni virus kontaktom i imate 100% zaštićenih.

A vakcine protiv kovida 19 su, navodi profesor, mrtve i zato je moguće zaražavanje iako smo pelcovani.

– Ove vakcine ne dovode do stvaranja sekretornog imuniteta na nivou sluznice, kao neke žive vakcine. Mrtve vakcine dajete u injekciji u nadlakticu ili natkolenicu i one dovode samo do stvaranja antitela u krvi, ali ne i na nivou sluznice. Izuzetno je nizak nivo antitela na nivou sluznice, ako se uopšte i stvaraju. I tu virus može da se zakači i onda ste zaraženi. A zaražavanje je upravo na nivou sluznice, dok je obolevanje kada virus prođe dalje i razvije kliničku sliku na nekom organu ili sistemu – navodi prof. Petrović.

Sada je pitanje zašto onda vakcine protiv korone nisu pravljene kao žive?

– Očigledno da atenuacija novog virusa ili nije uspela, ili nije pokušano. Kod živih virusnih vakcina izuzetno retko može da se desi reverzija u virulentni soj, pa i da taj vakcinalni virus izaziva bolest – ističe za Kurir prof. dr Vladimir Petrović.

Izvor: kurir.rs

Svetski poznati kardiohirurg Višeslav Hadži-Tanović preminuo je u 74. godini. Ta vest odjeknula je u srpskoj javnosti. Impresivna biografija koja će se pamtiti.

Diplomirao je sa 22 godine, 1970. na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Još za vreme studija zainteresovao se za kardiologiju, za problematiku srčanih bolesnika.

Već 1974. godine dobio je Majsku nagradu Saveza socijalističke omladine kao najuspešniji mladi doktor.

Kao stipendista francuske vlade 1978. odlazi u Pariz na specijalizaciju, gde je višestruko uvećao svoje znanje, posebno iz neinvazivne kardiološke dijagnostike.

Potom se usavršavao u Hjustonu, u Americi. Godine 1990. otvorio je prvu privatnu Kliniku za srce u Jugoslaviji, a bio je i profesor Medicinskog fakulteta.

Autor je knjige Bolesti srca, koja se koristi kao udžbenik na postidipolomski studijama na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Sahrana će biti u ponedeljak, na Novom groblju, u 14 časova.

Kako je govorio dr Hadži-Tanović

Otvoreno govori o problemima u zdravstvu i da ih nazove pravim imenom. O tome svedoči i njegov intervju za Novu ekonomiju koji je dao još pre pet godina – svi problemi i dalje su aktuelni.

„Ako se zna da je srpsko zdravstvo po korupciji među prvima u svetu, onda nije teško zaključiti da novac poreskih obveznika nije trošen za zdravstvenu zaštitu već za „druge svrhe“! Kada pogledate Evropski zdravstveni potrošački indeks (Euro Health Consumer Index, EHCI) koji svake godine izdaje Evropska unija, mi smo i dalje na poslednjem mestu ili smo oko poslednjeg. Ako smo poslednji u Evropi, čak i iza Albanije ili Rumunije ispred kojih smo svojevremeno bili i za sto mesta, onda je jasno da je reč o raspadu ne samo zdravstvenog, već i političko-ekonomskog sistema zemlje.

Ako se rat i sankcije tokom 10 godina mogu uzeti kao opravdanje za propadanje zdravstvenog sistema, onda se poslednjih 15 godina može okarakterisati kao sistematsko urušavanje putem bezobzirne korupcije, katastrofalnog menadžmenta i beskrupuloznog zapošljavanja nesposobnih partijskih kadrova“, objašnjava profesor Hadži-Tanović.

On kaže da je srpsko zdravstvo uništavano preko dobro razrađenog i jednostavnog sistema korupcije u vrhu vlasti, koja je najizraženija prilikom tendera za velike investicije, pri izgradnji ili renoviranju zdravstvenih objekata, kupovini skupe opreme, tenderima za nabavku lekova i potrošnog materijala za zdravstvene ustanove.

„Na tenderima obavezno pobeđuju ‘partijske firme’ i verovatno da deo novca ide u njihove kase i privatne ruke. Pre nekoliko godina u jednoj televizijskoj emisiji ministar zdravlja je pitao direktora Kliničkog centra Srbije gde je nestalo 250 miliona evra koliko je dato toj instituciji za investicije. Direktor je odgovorio da o tome nema pojma! U poslednjih petnaest godina u naše zdravstvo je ušlo neverovatnih 17 milijardi evra. Mi i dalje ne znamo na šta su te pare potrošene. Od 2001. do 2011. godine Ministarstvo zdravlja je dobilo oko 140 miliona evra za unapređenje zdravstvene zaštite. Sredstva su bila namenjena za modernizaciju menadžmenta u zdravstvenim uslovima, unapređenje prava pacijenata, poboljšanje informatike i uopšte za poboljšanje kvaliteta zdravstvene zaštite. Pompezno je promovisana i Strategija razvoja srpskog zdravstva do 2020. godine, koje je trebalo da bude evropski lider. Obećavani su med i mleko. Pare su potrošene, a dobili smo najgore zdravstvo u Evropi. Normalno, za ovo niko nije odgovarao“, navodi sagovornik Nove ekonomije.

Upravo zbog toga svaka partija koja osvoji vlast uzima zdravstvo kao ratni plen. Fond za zdravstveno osiguranje za njih je zlatna koka.

„U zdravstvu ima para. Građani Srbije, poreski obveznici, preduzetnici i srednja preduzeća redovno uplaćuju u zdravstveni fond, dok tajkuni i biznismeni bliski vlasti – ne uplaćuju u Fond ni po 10 godina. O tome kako se troše pare dovoljno govori činjenica da za poslednjih dvadeset godina nismo videli nijedan završni račun u zdravstvu. U istom periodu uhapšeno je više direktora Fonda zdravstvenog osiguranja“, kaže Hadži-Tanović.

Jedna od najstrašnijih stvari u takvom, korumpiranom srpskom zdravstvu je što oboleli od najtežih bolesti današnjice, kao što je rak i po nekoliko meseci ne mogu da dođu na red za zračenje ili hemioterapiju od kojih im zavisi život.

„To je i stručno i etički nedopustivo i nemoralno. U privatnom zdravstvu skeneri su iskorišćeni sa oko 10 odsto kapaciteta. Zato ih treba stavili u funkciju ukupnog sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja. U tom slučaju pregled na skeneru bi drastično pojeftinio. Ako sada ta usluga na slobodnom tržištu košta oko 10.000 dinara, po ugovoru sa Fondom koštala bi oko 2.000 ili 3.000 dinara i pokrivalo bi ga osiguranje. Pacijent ne bi morao nikoga da moli i da se ponižava“, ističe on.

Govoreći o obaveznom državnom zdravstvenom osiguranju, profesor Hadži-Tanović kaže da se tu radi o drastičnom kršenju prava pacijenata.

„Uzmu vam pare, a vi ne znate šta za njih dobijate. Kada je bilo ko od građana potpisao ugovor sa Fondom i da li zna kakva su mu prava? Ko pita pacijenta da li je zadovoljan i da li Fond podnosi finansijske izveštaje poreskim obveznicima koji finansiraju taj Fond? Građani su obavezni da plaćaju zdravstveno osiguranje, a ukoliko to ne učine, uskratiće im se zdravstvena zaštita. U svetu ne postoji takvo monopolsko osiguranje.

Moj predlog je da se uvede više zdravstvenih osiguranja, jer će konkurencija razbiti monopol jednog birokratski bahatog osiguranja i poboljšaće se kvalitet zdrastvene usluge u korist pacijenta. Uostalom, to je evropski standard“, kaže profesor.

Govoreći o masovnom odlasku lekara iz Srbije u inostranstvo on kaže da je godinama upozoravao na posledice lošeg vođenja zdravstva.

„Polupismeni i bahati političari, kao i nekompetentni i nadobudni ministri zdravlja nisu hteli ništa da menjaju, jer za to očigledno nisu imali kapaciteta. Trudili su se da se ne talasa i da im tako prođe mandat. Brinuli su samo o tome kako da steknu ličnu korist“.

Poslednji pozdrav dragom saradniku

Redakcija ordinacija.tv

Izvor: nova.rs

Glumac Radko Polič Rac u razgovoru za MONDO govori bez dlake na jeziku o devedesetim godinama, ratu na ovim prostorima, političarima, tuči sa kolegom Batom Živojinovićem, četiri smrti…

Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih glumaca, Radko Polič Rac, u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govorio je o tome kako je u poslednjih 7 godina četiri puta umro, o atentatu koji su pokušali da izvrše na njega tokom devedesetih, kako se potukao sa Batom Živojinovićem zbog Slobodana Miloševića i kako bi voleo da ovaj svet može da krene ispočetka ali bez ljudskog roda.

Polič, koga najšira publika zna najviše po ulozi kapetana Ditriha iz “Balkan ekspresa”, i dalje radi – prošle godine izdao je i svoju autobigrafsku knjigu, snimao je nešto i za TV, ali sve je dosta otežano jer mu je, kako kaže, zdravlje katastrofa.

“Ja sam 24 sata na kiseoniku a to još i ne bi bio problm nego ja moram na svakih 6 sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče sad je to ok. Imam 8 stentova pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po 4-5 paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih 7 godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasili.

Najteže je bilo pre dve godine. Tad sam živeo u stanu u prizemlju. Kad sam ustao jedno jutro nestalo mi je vazduha, pa sam poslednjom snagom otvorio prozor, zgrabio telefon i probao da nazovem hitnu. Ali nisam mogao nego sam umro. Neka moja komšinica iznad mene me je nekako čula pa se spustila iz stana i našla me kako visim iznad prozora. Ona je onda nazvala hitnu pa su me ubacili nazad u stan gde su onda pokušali da me reanimiraju. Pošto to nisu uspeli odvezli su me u Urgetni gde su me vratili u život. Od tada imam stravične probleme, pluća su mi otišla u ku*ac totalno. Dugo sam bio u Kliničkom centru u Ljubljani i nikako to nisu uspeli da poprave pa sam morao na kiseonik. I na sve to posle jedno mesec i po dana sam imao opet zastoj i tada su me jedva spasili. E od tada moram da se inhaliram na svakih 6 sati”, priča Polič.

Kaže kako mu ta inhalacija najteže pada jer je zbog nje vezan za kuću.

“Šta da kažem, malo je komplikovano i zajebano. Ja sam ranije svako leto išao u moju kuću na Unijama a sad ništa. E sad, ima neka varijanta da se kupe neki aparati ali to je dosta novaca. Videću, možda dogodine, ako ostanem živ. Još uvek radim. Celu ovu moju knjigu sam snimio na disk, za dve nedelje ću imati i promociju. Radio sam nešto i za televiziju. Sledeće godine u maju bi trebalo da igram jednu veliku ulogu, ali se bojim da neće ići”, priča nam slavni Rac.

Kao neko ko je četiri puta umro, kako kaže, pitamo ga šta se dešva tada kada čovek ode na onu stranu. Ima li tunela, svetla?

“Ma sve je to laž. Jedino što se sećam da je uvek bilo kada sam umirao da sam pomislio – ao majko odoh ja. I drama. Kada su me vratili u život bilo je kao da sam se ponovo rodio. Ništa ti nije jasno. Pola sata dolaziš sebi i to je kao novo rođenje. Gledaš ljude oko sebe, nemaš pojma zašto svetlo, zašto tama, zašto se nešto pomera, šta to pričaju. E onda polako vremenom shvatiš da si se ponovo rodio. Baš kao dete. Sad znam kako je to kad se rodiš. Stravično ti smeta svetlo kada se to desi. Boli. I nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Ne možeš da se setiš ko si, gde si. Ništa ti nije jasno. Treba ti dva tri sata da sastaviš sliku – aha, ja sam Radko, tu sam u bolnici.

Svaki sledeći put kad umireš sve se ponavljalo isto. Nema veze što si već jednom umro, što imaš neko pređašnje iskustvo. Potpuno jednaka iskustva. Poslednji put su me spašavali baš dugo. Umro sam negde između 5 i 6 ujutru i onda su me spašavali ceo dan. Bilo je vrlo teško. Mislili su da ću imati oštećenja na mozgu. Drugi ili treći dan su sa mnom razgovarali kao sa detetom. Iako sam im rekao da znam ko sam i gde sam, objasnili su mi da moraju polako sa mnom jer su se bojali da imam oštećenje mozga pošto sam dugo bio na onoj strani. Ali eto, mozak radi, iako je telo otišlo u ku*ac”, kaže Polič.

A na pitanje imali istine u tome da čoveku kada umire ceo život prođe pred očima, Polič kaže:

“Ne, ne. Umreš u sekundi. Možda se to dešava kad neko umire minut, dva ili tri. Meni se baš ugasilo sve. Odjednom nestaje zvuk. Kao da ga blenduješ. Blenduješ zvuk, blenduješ svetlo. Sve polako nestaje i mrak. U toj sekundi ti prođe – gotovo je, adio, ćao”.

Kada je trebalo da ide na operaciju, gde su postojale velike šanse da umre na operacionom stolu, Polič je rešio da pozove braću i sinove i da im kaže svoje poslednje želje.

“Sedeo sam na krevetu, gledao u zalazak sunca a kod sebe sam imao papire koje je trebalo da potpišem da pristajem na operaciju. Bila je to velika operacija. Sedeo sam onako jadan na krevetu i onda sam, pre nego što sam to potpisao, pozvao braću i sinove. Rekao sam im – Ja sutra odlazim na operaciju, hajde da se pozdravimo. Volim vas. Ako se ne vratim, nemojte da pravite probleme već me zapalite i bacite u more. Kad sam završio sa drugim sinom razgovoru u moju sobu je ušao doktor koji me je sutradan i operisao. On mi je rekao da će me on spasti sa stentovima. Ja sam prvi put čuo za to pa sam tražio da mi objasni o čemu se radi. Ali razlog zašto sam se odlučio je kada mi je rekao – znaš šta, kad bi ti bio moj ćale ja bih te spasavao na ovaj način. Rukovali smo se i sutra sam u 9 bio na operacionom stolu”, ispričao je Polič.

Kako kaže, posebno je imao želju, da ako umre, da mu Oliver Dragojević odpeva “Dunju”.

“Želeo sam, ako umrem, da mi Oliver Dragojević otepeva pesmu “Dunjo moja”. To je fantastičan tekst. Znam tu pesmu od pre ali me je posebno dotakla kada sam čuo kako je peva Dragojević. Njegov glas, misao. Sasvim drugačije zvuči kad Oliver peva tu pesmu. Znali smo se on i ja još kao klinci iz Dubrovnika”, kaže Polič i ističe da razume Oliverovu odluku da nikada posle rata ne nastupi u Srbiji.

“Razumem ga. I ja sam imao velike probleme kada sam sa Živojinom Pavlovićem radio film “Država mrtvih”. Baš sam bacao kocku da li ću doći u Srbiju. Ipak sam se odlučio da dođem jer umetnost ne sme postavljati granice. Ako se bavimo time čime se bavimo ne možemo postavljati granice a posebno ja koji mrzim ratove i ne mogu da ih smislim. Rekao sam sebi – moram da odem u Srbiju i da ne prekinem veze koje su bile sa prijateljima, glumcima, rediteljima.”

A kada je reč o ratovima koji su se desili na ovim prostorima, Polič kaže da je zbog njih i dan danas ogorčen i ljut.

“Ljut sam i ogorčen zbog ratova i dan-danas, ali ne zato što smo se rastali, nego sam zbog tog kretenskog načina na koji smo to uradili. Rastali smo se sa noževima i puškama, ubijale su se komšije. To je katastrofa. Stane mi mozak kada razmišljam o tome. Političari nas i dalje vuku ne samo za nos, već i za jaja, ku*ac, srce i dušu. Obmanjuju nas. Ja da sam mlađi ja bih postao atentator sto posto”, kaže Polič.

U vezi sa tim ne možemo a da ga ne pitamo da li je tačno da jei na njega devedesetih pokušan atentat.

“To se dogodilo kod mene kući. Radio sam na nekoj ulozi i to je bilo vreme kada sam pušio. Nećete verovati eto tu mi je cigareta spasila život. Imao sam u ustima cigaretu, nisam je još upalio, nešto sam čeprkao po tim materijalima, da bi mi u jednom trenutku ta cigareta ispala. U onom momentu kada sam se sagao da dignem tu cigaretu, iznad moje glave je zafijakulao kao u filmu. Čuo sam jedan interesantan zvuk koji do tada nikad nisam čuo. Kad je on pucao probio je dva stakla na gornjem prozoru i duplo staklo iza mojih leđa. Taj zvuk nije bio kao da se nešto razbilo, nego, ne znam… Ne mogu da opišem. Nekako rezatno. Polako sam se podigao i pogledao prema prozoru koji je bio ispred mene. Video sam samo nečije noge, istrčao sam iz stana, izašao u dvorište i video čoveka koji je nestao u šumarku. Vratio sam se i na prozoru video malu rupicu i video i rupicu na prozoru iza mene. Sve se to uveče dešavalo. Sutradan sam izašao po danu napolje i na jednom platou našao metak”, ispričao je Polič.

On napominje da je još i pre Titove smrti znao da će izbiti rat na ovim prostorima. Znao je, kaže, da će se to desiti početkom devedesetih, na šta je upozrio i svog oca, koji tada u to nije poverovao.

“Bilo je to još pre Titove smrti. Bili smo kod mojih roditelja, ćaletu su došli neki njegovi drugovi partizani. Razgovarali su o tome šta će biti kad Tito umre. Ja sam im rekao – slušajte ljudi, ajde da se kladimo. Evo zapišite, 1990. ili 1991. počeće rat. Nikad to neću zaboraviti. Moj tata je bio ljut pa smo se i posvađali jer on nije razumeo kako mogu govoriti o ratu kad smo izgradili jednu tvrdu, politički sigurnu državu. Počeli smo se svi svađati tada. Ja sam ostao kod svoje tvrdnje. I evo, ona se obistinila. Znate, raspad SFRJ je počeo još za vreme Tita. Ljudi oko njega su vukli svako na svoju stranu. Svi su hteli veliku državu ali da oni njom vladaju. Ovaj Balkan je, izgleda, na prosotoru gde mozak ne radi onako kako bi morao da radi. Izgleda da smo mi drugačiji od ostalog sveta. Ovde su stalno neki problemi. Jedan od većih krivaca na ovim prostorima je i crkva. Da li katolička ili pravoslavna to nema nikakve veze. A imamo i muslimane. Sarajevo je bilo je genijalno. Taj konglomerat svih vera na malom prostoru. A to Sarajevo je bilo jedno đavolje mesto gde se sve raspalo. Sve vere govore – ne ubijaj. A u Sarajevu se ubijalo na sve strane“, ispričao je Polič.

Dotakao se Polič i Slobodana Miloševića ali i jedne tuče sa Velimirom Batom Živojinovićem zbog pominjanja istog tog Miloševića.

“To je bilo pre rata na nekom snimanju. Sećam se bilo je to noćno snimanje, Bata i ja smo imali neke puške. I on mi je tada rekao kako dolazi mesija. Tada je pomenuo ime Slobodana Miloševića. Ja sam prvi put čuo za to ime.

– Ma koji mesija, jesi li ti normalan.

– Ma videćeš ti.

– Koji ti je ku*ac, šta pričaš, šta lupetaš?

– Videćete vi u Sloveniji kada mi uzmemo vlast u svoje ruke.

I potukli smo se. Bilo je gadno, jedva su nas razdvojili. Tako smo se Bata i ja rastali. Eto posvađali smo se zbog tog degena i debila, zbog tog malog Hitlera. Inače ja sam Miloševiću dva puta pisao otvoreno pismo. Smatram da je on krivac za sve ove grozote koje su nam se posle dešavale”, rekao je Polič.

Na kraju, Polič na kaže kako mrzi ljudska bića jer smatra da je čovek promašaj prirode.

“Čovek je kič. Mi i danas osećamo da će doći do kraja civilizacije. Pogledajte šta priroda radi. Ovo nije kapitalizam, ovo je neoliberalizam. Važno je zgrnuti što više love. Svet proizvodi 50 posto stvari koje nam uopšte nisu potrebne. Proizvodimo 50 posto govana a istovremeno se gušimo, vazduh je sve prljaviji, voda je sve prljavija. I biće rata zbog vode, i biće rata zbog vazduha. I niko ništa, daj samo da se proizvodi. Bitno im je samo koliko ćemo proizvesti više nego prošle godine. Pa dokle više?! Gde to sve ide? Šta nam trebaju te pizda*ije koje se proizvode bez veze”, kaže Polič i dodaje:

“Sećam se jedne rečenice Tomasa Bernharda, austrijskog pisca i dramaturga – ‘Ako hoćemo da ispravimo svet, najbolje je da ga ukinemo.’ To je jedna genijalna misao. Mi svet ne možemo da popravimo i ispravimo jer smo ga toliko zas*ali. I zaista je najbolje da ga ukinemo, pa nek krene ispočetka, ali bez ljudskog roda, jer čovek je najveće govno.”

Izvor: mondo.rs

Titranje očnog kapka se u medicini zove blefarospazam, a u narodu – igranje oka.

Nauka kaže da se to sve češće dešava zbog sedenja za kompjuterom, stresa, nedostatka sna, ili nervnog poremećaja, dok narodno verovanje tvrdi da je uzrok tome neki znak. Samo ga treba ispravno protumačiti, piše Alo.

Razni narodi imaju različita verovanja kad je igranje oka u pitanju, ali gotovo da nema naroda koji je propustio da protumači ofaj fenomen. Evo šta kažu zašto se to događa.

Kina

U Kini smatraju da je igranje levog oka sreća, ali ako igra desno oko, onda je to loš znak. Međutim, ako ženskoj osobi igra donji kapak levog oka, to znači da je neko ogovara.

Indija

Indijci veruju da je loša sreća ako vam igra levo oko, a dobar znak ako igra desno. Dakle, potpuno obrnuto od Kineza.

Havaji

Veruje se da titranje levog oka znači dolazak stranca u porodicu, a ako to oko igra bez prestanka, onda to znači raspad porodice.

Balkan

Narodi na ovim prostorima imaju različita verovanja kad je ova tema u pitanju. Postoje tumačenja da igranje desnog oka znači da će se ostvariti ono što ste pomislili u tom trenutku, dok je igranje levog oka loš predznak.

U nekim krajevima se veruje da ako ženi zaigra levo oko, ponovo će videti svog dragog posle dugog puta. To je verovatno bio dobar znak za sve žene koje su strepele da li će im se muž vratiti iz rata.

Drugde se, pak, veruje da titranje gornjeg kapka levog oka, znači rođenje muškog deteta a donji, loše vesti. Treperenje desnog oka znači radost u porodici, a donjeg, sklapanje novog prijateljstva.

Izvor: Kurir.rs/Alo

Poslednjih godina pevačice, starlete i druge medijske ličnosti savršenstvo pokušavaju da dostignu radeći razne estetske intervencije na svom licu i telu i ne štede novac kad je to u pitanju.

Neke od njih potpuno su promenile lični opis, te bi ih malo ko prepoznao na fotografijama iz prošlosti.

Ceca Ražnatović, Jelena Karleuša, Aleksandra Prijović, Marina Visković, Nikolija Jovanović, Andreana Čekić, Sonja Vuksanović, Ana Korać, Aleksandra Subotić, Dalila Dragojević, Maja Marinković samo su neke od zvezda i zvezdica koje su korigovale ono što im se nije sviđalo.

Iako se na prvi pogled vidi da su imale brojne zahvate na licu, kontaktirali smo s doktorkom estetske medicine Mariju Ristanović kako bi nam pojasnila šta su tačno radile na sebi.

Gotovo sve su uradile iste ili slične estetske zahvate. To su, pre svega, rinoplastika, estetska operacija nosa, zatim takozvani full-face approach, celovit pristup remodeliranju lica.

Osim toga, rađene su im i mimične bore na čelu i oko očiju, takozvane svračije nožice korigovale su neurotoksinom botoksom.

Primećujem i nadoknadu volumena hijaluronskim filerima u srednjoj i donjoj trećini lica (podočnjaci, korekcija obraza, modeliranje donje čeljusti i brade), kao i volumenizaciju usana.

U poslednje vreme veoma je popularan tretman podizanja i zakošenja uglova oka i obrva, takozvane mačje oči ili fox eyes. Ovaj zahvat košta 850 evra. Taj tretman su nesumnjivo radile Ana Korać i Maja Marinković.

Dalila je imala trajni materijal (biopolimer, prim. aut.) u usnama i letos ga je uklonila hirurškim putem – rekla nam je doktorka Marija Ristanović.

Ona se osvrnula i na estetske zahvate Cece Ražnatović i Jelene Karleuše. Po rečima doktorke, ono što se zaključuje na osnovu fotografija je da su obe pored grudi povećale i zadnjicu.

– To je jasno kao dan. Ugradnja implantata u zadnjicu je 3.200 evra, ali u inostranstvu je znatno skuplja – navodi doktorka.

Pored ovoga, vidljivo je da su pevačice korigovale i zube, ali i obrve, kao i grudi, što je svakako dodatni trošak.

Doktorka Marija Ristanović nam je otkrila i koliko žene troše da bi imale zadovoljavajući izgled.

– Hirurška operacija nosa je oko 2.500 evra, fileri se kreću oko 200 do 250 evra po jednom mililitru, botoks po zoni je 100-120 evra. Okvirno, za jedno remodeliranje lica, u koje su uključeni fileri i botoks, potrebno je izdvojiti od 2.000 do 3.000 evra, u zavisnosti od stanja i želje pacijenta – završava doktorka Ristanović.

Izvor: kurir.rs

Profesor, pedijatar i nekadašnji član Kriznog štaba dr Branislav Nestorović gostovao je na javnoj debati Instituta za evropske studije gde je izneo po njemu niz tvrdnji i dokaza koji svedoče o povezanosti SZO, korona epidemiji, Ivermektinu kao i onoga što se događa u našoj zemlji a i u svetu. Te takođe objasnio i zbog čega je istupio iz Kriznog štaba.

Dr Nestorović kaže da redovno prati izvetaje o korona epidemiji u Hrvatskoj i da je zapazio da tamo Capak koji je šef hrvatskog stožera priča potpuno identičnu priču kao Predrag Kon u Srbiji.

On izvodi zaključak da direktive dakle dolaze iz jednog istog izvora koje poslušnici sprovode u ime farmako industrije.

Nestorović je uveren da je virus veštački i da to više nije tajna te da se jasno zna i ko ga je sponzorisao.

– Virus je veštački. Američki  “National Health Institute” saopštio zvanično da su oni finansirali dodatak funkcije, u stvari da učinite da virus koji ne napada određenu vrstu pređe na njega u Vuhan. Mnogima to nije interesantno, a ja ne znam kako, ako je virus veštački onda je to treći svetski rat, u suštini od samog početka je bio treći svetski rat – rekao je Nestorović.

On je otkrio da u momentu kada je sve počelo da su postojali podaci da koronavirus nije mnogo opasan, kao i da su mu u intimnom razgovoru neki članovi Kriznog štaba rekli da nema potrebe za ovolikom frkom oko virusa koji nije toliko opasan. Tako đe je otkrio i koji je njegov bio glavni razlog zašto je istupio iz Kriznog štaba

– Kada je sve počelo u tom momentu smo imali podatke da taj virus nije mnogo opasan. I meni su neki članovi Kriznog štaba rekli: Pa čemu ovolika frka to nije tako opasan virus – kazao je Nestorović.

– Moj razlog zašto sam istupio je bio kada smo odstupili od svega onog što se uči na fakultetu. Hoću da kaže mda treba da se zalažemo za iskren i pošten dijalog. Ne znam koliko pratite, ali ja godinu ipo dana pozivam sve moguće da organizujemo jedan sastanak, da popričamo. Pa u udžbenicima za medicinski fakultet piše da je virus pandemijski prve godine kada se pojavi a posle sezonski. Zato što pandemijski virus znači da je to potpuno nov virus sa kojim nismo imali nikakav kontakt, sledeće godine više nije pandemijski, nije nov virus, to je već sada star virus koji se nešto promenio a ovaj virus se menja da postaje virulentniji što se ništa nije dogodilo u istoriji – rekao je kontroverzni doktor.

Na pitanje šta vakcina štiti kao i da li vakcinisani mogu da prenesu virus Nestorović kaže da to više nije teorija već je dokazano da vakcinisani virus mogu da prenesu jer je to zvaničan stav SZO.

– SZO je rekla da vakcinisani mogu da prenesu virus, to je zvaničan stav. Ljudi bi trebalo da odu na njihov sajt jer oni sve što napišu, napišu vrlo pošteno, ono što se događa iza kulisa to je drugi deo priče. Ali na njihovom sajtu i dalje stoji da zdravi ljudi ne trebaju da nose maske. Prošle godine je njihov glavni naučnik Majkl Rajan rekao da oni nikada nisu rekli da zdravi ljudi trebaju da nose maske da se zaštite – naglasio je Nestorović

Nestorović je kazao da se virus sada prenosi aerosolom a ne kapljicama te da su tada maske potpuno nepotrebne.

– Zvanično je sada da se prenosi aerosol, ne kapljicom. Zašto je to važno? Kapljicesu velike, ono kada kijate ili kašljete to maska može da zaustavi jedno pola sata pre nego što ovlaži aali ako se radi o aerosolu ako je virus tako sitan maske su tada ne samo nepotrebne, nego su i štetne – rekao je on.

Na pitanje vakcinacije onkoloških bolesnika kao i korišćenje IVERMEKTINA Nestorović kaže da nema studija za tu temu i da nema nikakve zvanične preporuke dok za korišćenje Ivermektina korišćenje je bezbedno jer u sebi ima antitumorska svojstva.

– Niko nikad nije radio nikakve studije na tu temu, ja sam to tražio jer sam imao dosta pacijenata sa karcinomom pluća i koji su me pitali da li da se vakcinišu, nema nikakve zvanične preporuke. Što se tiče Ivermektina on sigurno može da se koristi, zato što ima antitumorska svojstva netoksičan je lek, miševima su davali desotostruke doze i ništa im nije bilo.

– Ivermektin skoro nikakva neželjena dejstva nema, veoma interesantan lek, skoro da je nemoguće otrovati se njim, vrlo velikim dozama – rekao je Nestorović

Izvor: .republika.rs

Ljubljenje tri puta u znak pozdrava u Srbiji zaživelo je tek tokom poslednjih decenija dvadesetog veka.

Osnovno razumevanje značenja ovoga pozdrava u hrišćanskom svetu predstavlja međusobno pozdravljanje Svetog Trojstva, posvećujući svaki poljubac: Ocu, Sinu i Svetomu Duhu, piše opanak.rs

Pored ovoga postoji i drugo manje poznato objašnjenje, koje u sebi nosi poruku i zavete nacionalne časti, a ono glasi:

“Kad se duže vreme nisu videli,

Srbi se ljube tri puta.

Onaj treći poljubac u obraz je najznačajniji.

Srbi se ljube tri puta:

u ime života,

u ime smrti,

i u ime časti,”

Kod većine naroda obraz se smatra središtem časti, za Srbe je to posebno karakteristično tako da ima posebno značenje i smisao.

Prvi poljubac-u ime života, proslavlja vrednosti života, da se živii životom dostojnog časnog čoveka, drugi poljubac-u ime smrti, posvećuje se s dužnim poštovanjem našim najbližim pokojnicima, kao i našim slavim predcima, i teći poljubac-u ime časti, u hrišćanskom duhu poručuje da se živi u časti hrišćanskih vrlina.

Drugi naš karakterističan pozdrav jeste tri prsta desne ruke podignuta ka nebu- Evo šta to znači

Ovaj način pozdrava javlja se za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, gotovo je sigurno da se javio i par vekova ranije, tj. ovaj pozdrav se koristi u svečanim situacijama i prilikama. Tri prsta simbolično predstavljaju krst, što je ujedno i pozdrav Svetom Trijstvu. Kada se krstimo koristimo upravo ta tri prsta, palac, kažiprst i srednji prst, i kada se spoje predstavljaju Jedinstvo Trojstva.

Ranije su se Srbi prilikom susreta ljubili dvaput kao i većina drugih naroda. Na talasu povratka religiji i pravoslavlju Srbi su veoma brzo prihvatili tri poljupca kao tradicionalan način pozdravljanja i deo svog identiteta. U toj meri da i prilikom dolaska stranih političara, glumaca ili pevača mediji pomno prate koliko se puta gost poljubio sa domaćinima i šta je na taj način želeo da poruči.

Prof. dr Svetlana Žunić iz Centra za nuklearnu medicinu Kliničkog centra Srbije: Upotrebljeno je oko 15 tona osiromašenog uranijuma u Srbiji, Crnoj Gori i BiH, gde je u ispaljenim nuklearnim projektilima bilo blizu šest tona uranijuma 235. To je dovoljno za konstrukciju blizu 170 replika nuklearne bombe koja je bačena na Hirošimu i koja je sadržala 35 kilograma uranijuma 235.

– Ono što sa sigurnošću, na osnovu dosadašnjeg istraživanja možemo zaključiti jeste da osiromašeni uranijum za najčešće zdravstvene posledice ima poremećaj funkcije tiroidne žlezde, maligna oboljenja, anomalije ploda, zalivski, odnosno balkanski sindrom, koji se odnosi na sve, kako vojnike tako i civilno stanovništvo u zoni ekspozicije.

– U Srbiji trenutno u muškoj populaciji dominira karcinom pluća, takođe su vrlo zastupljeni neuroendokrini tumori i hormonzavisni tumori, a posle bombardovanja, broj obolelih od leukemije ili limfoma povećan je 110 odsto, dok je broj umrlih od te bolesti povećan 180 odsto. Srbija je u samom vrhu po stopama oboljevanja i umiranja od raka pluća i debelog creva u muškoj populaciji u Evropi.

General u penziji Slobodan Petković, čija je specijalnost atomsko-biološko-hemijska odbrana:

– Prema podacima Instituta za javno zdravlje, u Srbiji je do 2014. godine obolelo 35.319 lica, a umrlo 20.806. To je preko 5.000 slučajeva na milion stanovnika, što je 2,8 puta više od svetskog proseka. U 2016. godini umrlo je 22.004 ljudi, što je 60,8 odsto više u odnosu na 1991. godinu, čime se Srbija sa godišnjim rastom od 2,8 odsto popela u sam svetski vrh po stopi mortaliteta od kancerogenih obolenja. U SAD koje su nam ostavili 15 tona osiromašenog uranijuma, ti procenti padaju. Stopa oboljevanja je pala 0,6, a mortaliteta 1,6 odsto.

– NATO je korišćenjem municije sa osiromašenim uranijumom i gađanjem hemijske industrije prouzrokovao značajno, dugotrajno i opasno radioaktivno i hemijsko zagađenje životne sredine u našoj zemlji, a u pojedinim rejonima je dovedeno u pitanje normalno i bezbedno življenje stanovništva i ta će opasnost trajati duže nego što je do sada trajala ljudska civilizacija.

Toksikolog, primarijus dr Radomir Kovačević, dugogodišnji načelnik Centra za radiološku zaštitu u Institutu za medicinu rada i radiološku zaštitu Vojno-medicinskog instituta Beograd:

– U recipijentima eko sistema poslednja misija je dokazala da je uranijum fluktuirao u vazduhu i četiri godine posle bombardovanja Srbije i osam godina posle bombardovanja teritorije Republike Srpske 1995. godine.

– Objašnjena su kretanja uranijuma kroz sve recipijente eko sistema i na kraju u organizmu gde fizički život uranijuma traje dve do pet hiljada dana. Dva odsto ostaje trajno u depoima i skeletu.

– Markeri analiza genetičkog materijala su kod ljudi koji su bili izloženi blizini mesta bombardovanih osiromašenim uranijumom pokazali specifične hromozomske poremećaje u nivou od 20,7 odsto. U opštoj populaciji, koja diše čist vazduh, to je od jedan do dva odsto.

Dr Zorka Vukmirović, naučni savetnik u penziji Instituta za fiziku:

– Zbog hemijskog zagađenja bombardovanjem hemijskih objekata imamo sve elemente hemijskog rata. Način na koji je izvedeno bombardovanje Rafinerije nafte u Novom Sadu i pančevačke Azotare i Petrohemije, istovremeno u jedan sat i deset minuta iza ponoći, što je stvorilo kompozitni oblak, govori o namerama da se napravi indirektni hemijski rat. Atmosferska cirkulacija je pokupila sve ono što je bilo nad Srbijom, a zagađenje je izmereno čak u grčkom gradu Ksnatiju na 200 kilometara istočno od Soluna.

Mr Milorad Kojić, Centar za istraživanje rata, ratnih zločina i nestalih Republike Srpske:

– Prema podacima Zavoda za statistiku RS i Instituta za javno zdravstvo RS broj smrtnih slučajeva usled malignih bolesti u 2014. veći je čak 67 odsto u odnosu na 1998. godinu. Broj umrlih od malignih bolesti konstantno raste iako broj stanovnika opada. Broj smrtnosti od malignih obolenja je porastao sa 16,8 odsto u 2001. na 21,9 u 2014. godini. Prema oceni stručnjaka to je posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, od koga je najviše posledica imalo stanovništvo Hadžića.