Zavera globalnih razmera na delu je već hiljadama godina, a da ljudi toga uglavnom nisu svesni. Elita odabranih vlada svetom, a takozvani Novi svetski poredak je prastari plan koji korene vuče još iz Vavilona, iz vremena prvog kralja – boga Nimroda i njegove žene Semiramide, jedna je od tvrdnji teoretičara zavere Dejvida Ajka, koji je najpoznatiji po svojoj tezi da je zemaljska civilizacija nastala ukrštanjem gmazolikih vanzemaljaca s domorodačkim stanovnicima iz praistorije Zemlje.

Mistično iskustvo

Dejvid Von Ajk rođen je 1952. u Lesteru u Engleskoj, a knjige je počeo da piše nakon što je u Peruu doživeo mistično iskustvo.

“Krajem osamdesetih započeo sam razna istraživanja kako bih shvatio šta se događa u svetu, za razliku od onoga što nam govore da se događa. Znam da postoji mreža srodstvom povezanih porodica koje održavaju svoje srodničke veze od pradavnih vremena, a koje su preko Vavilona i Rima došle u severnu Evropu. Kad su bivše kolonijalne sile dale navodnu nezavisnost svojim kolonijama, ostavile su za sobom određene krvne linije, određeno tajno društvo i mrežu koja manipuliše društvom i dovodi na vlast određene pojedince. Tako je kontrola nastavljena, a danas je još i jača”, kaže Ajk i dodaje:

“Sasvim je jasno da takva struktura nije mogla da nastane za pedeset godina, pa sam počeo da istražujem prošlost tog centralizovanog sistema kontrole. Bio sam svestan da su ove krvnim srodstvom ukrštene porodice, koje sebe nazivaju iluminati, odnosno prosvećenima, znaju stvari koje ostalima nisu dostupne, opsednute genetikom i krvnim nasledstvom.

To se vidi u međusobnim ženidbama kraljevskih i aristokratskih porodica, ali i u krugu ekonomski najmoćnijih porodica. Počeo sam da istražujem daleko u prošlost, nekoliko hiljada godina pre Hrista, u doba Vavilona i Sumera, pa sam u davnoj istoriji nailazio na neprekidnu temu ukrštanja ljudske i neljudske vrste čiji je rezultat hibridna krv. Naslednici te krvne linije povezani su s reptilima i upravljaju svima.

Reptili su običnom čoveku nevidljivi, deluju iz niže četvrte dimenzije, ali se njihovo prisustvo manifestuje na svakom koraku, s tim da ih posebno daroviti pojedinci mogu čak i videti, u prolazu, ako ne baš kao jasan obris, onda njihovu gmazoliku senku kako promiče ulicom. Kao što sam i opisao u knjizi “Najveća tajna”, krećemo se prema globalnom centralizovano orvelovskom društvu totalne kontrole koja uključuje mikročipovanje ljudi i svakim danom smo mu sve bliže. Danas imamo jako malo ljudi koji diktiraju celoj Evropi. Stvara se ekonomski kolaps kako bi se opravdala ta diktatura”, izjavio je ovaj teoretičar zavere.

Ajk tvrdi da su reptilima iz četvrte dimenzije potrebni hibridi koji su na vladajućim pozicijama jer njih zaposedaju i preko njih sprovode svoju volju. Među porodicama za koje Ajk tvrdi da su iluminati su Rodšildi, Rokfeleri, Bušovi, Kisindžeri, Vinzdori…

Vrsta kontrole koju oni sprovode je gotovo savršena jer dolazi iz druge dimenzije, dok istovremeno većina pripadnika ljudske rase nije ni svesna postojanja drugih dimenzija.

“Pojavljuje se fenomen koji je bio poznat u starom svetu, fenomen promene lika. Mnogi ljudi iz celog sveta i različitih staleža su mi pričali da su to videli. Biće koje najpre izgleda kao čovek, zatim poprimi oblik reptila pa se potom ponovno vrati u ljudski oblik”, ističe Ajk.

Znanja o drugim dimenzijama, o pravoj suštini života, prirodi frekvencija i vibracija, kao i večnoj prirodi same svesti iluminati uspevaju da sakriju osnivanjem religija jer tako najsigurnije skrivaju znanja pomoću kojih manipulišu ljudima. Ajk govori da je većinu novozavetnih jevanđelja napisala aristokratska porodica Pizo, a po nalogu Konstantina Velikog pretvorena su u religiju i tako je hrišćanstvo postalo dominantna religija u ovom delu sveta. Početkom 90-ih britanski mediji su Ajka ismejavali i ignorisali. U poslednje vreme su otkrili da mnogo ljudi zapravo prati njegov rad, pa su se ponovno aktivirali.

“Shvatili su da je već ranije trebalo da me se reše. Kako ćemo da ga uhvatimo sad? Možemo da ga zovemo ludakom, ali to smo radili ranije? Ne radim ovo zbog novca. Mediji ne mogu da shvate šta pričam jer je ono što govorim predaleko od njihove programirane norme, pa je time i nemoguće. Ono što govore može da ima samo dve alternative. A to su – ljudi koji dolaze da ga gledaju su ludi kao i on ili ih on okuplja zbog zarade. Jer je treća solucija nemoguća – možda oni dolaze jer on priča istinu!” završava Ajk.

Američki predsednici u krvnom srodstvu

Porodično stablo američkih predsednika je zaista iznenađujuće, naime od 42 predsednika SAD-a, njih 33 su u direktnom genetskom, tj. krvnom srodstvu sa Šarlemanjom, francuskim monarhom i Alfredom Velikim, engleskim kraljem. Dejvid Ajk tvrdi da je na delu šematski plan za kontrolu ljudi kroz religiju koji je napravljen još u drevnom Vavilonu, a sprovodi se do danas.

Zavera oko princeze Dajane

Prema Ajkovim istraživanjima, princeza Dijana je ritualno ubijena po unapred pripremljenom planu žrtvovanja na starom svetom mestu Vavilonskog bratstva u Parizu u tunelu Pont de L’Alma, na 13. stubu, u koji je udario automobil. Tvrdi da su za ubistvo odgovorni Vindzori, tj. kraljevska porodica.

Noću im svetle oči

Ajk čvrsto veruje da hipnozom reptili mogu da nateraju naciju da ih toliko obožava uprkos tome što vode svet u propast i troše njihov novac. Džordža Buša vidi kao reptilskog brata princa Čarlsa, tj. kao neprijatelje sveta. Noću im svetle oči, piju ljudsku krv i jednom godišnje presvlače kožu, tvrdi Ajk.

U ljude će ugraditi mikročipove

“Stigli smo do strukture o kojoj pišem već godinama – stvaranju svetske vlade koja će vladati pomoću svetske vojske. Ljudi ratuju, a vladari rat samo proglašavaju. Ali pomoću ugradnje mikročipova u ljude političari će uticati na ljudske slobode. Svi ćemo na kraju biti povezani s jednim globalnim kompjuterom”, zaključio je Ajk.

Autor: 24sata.hr

Gotovo da nema čoveka kome se nije desilo da jede ribu, a da mu se riblja kost nje zaglavi u grlu. Zbog toga se savetuje da ribu treba da jedemo oprezno i pažljivo.

Često se dešava da i ne primetimo koščicu koja je veoma sitna. Ukoliko dođe do toga da vam kost zapne u grlu obavetzno posetite lekara. Međutim, ukoliko ne možete odmah da odete lekaru ove metode vam mogu pomoći.

Kašalj je instinktivna reakcija i ukoliko se zakašljete možete izbaciti kost iz grla. Takođe, i kašika maslinovog ulja vam može pomoći ukoliko ste progutali manju kost.

Banana je jedna od namirnica koja vam u tom trenutku može biti od pomoći da izbacite kost. Zato stavite malo banane u usta dok ne postane vlažna, a onda je progutajte.

Međutim, koliko god vam ovo izgledalo bezazleno ipak je najbolje potražiti medicinsku pomoć.

Izvor:kurir.rs

To što je cela Jugoslavija bila manje zadužena nego što su to danas Srbija ili Hrvatska pojedinačno, izgleda da nikome ne smeta, pogotovo kad treba osuti drvlje i kamenje na zle komuniste koji su samo gledali kako da unište potomstvo. A teško da su oni koji su uzimali kredite, kao i čitav svet u to vreme, računali na to da će njihovi naslednici, umesto da razvijaju privredu i usput otplaćuju dugove, dohvatiti oružje i razvaliti Jugoslaviju. Ratovi devedesetih se retko pominju u ovim pričama o kreditima i zaduživanju, nekako se našim revizionistima i antikomunistima ne uklapaju u koncept po kom su za sva zla krivi isključivo Tito i SKJ.

Nacionalistima iz naših državica nije dovoljno što su ubili Jugoslaviju, što su je uništili u krvi i ognju, već je i tako mrtvu cipelare i satanizuju. Čega smo se sve naslušali u ovih 30 godina nacionalističke kontrarevolucije, kakvih je tu sve paranormalnih priča bilo o SFRJ, kakvih sve zlokobnih izmišljotina i zlonamernih difamacija počivše nam države – to ni u oveću biblioteku ne bi moglo da se smesti. Što je najgore, nove generacije odrastaju sa tim lažnim narativima o Jugoslaviji, u atmosferi u kojoj su reči “Jugosloven” i “jugonostalgičar” postale najgore psovke, u uverenju da je SFRJ bila tamnica naroda koji su u njoj više robijali nego živeli.

Grme nacionalističke vedete kako je jugoslovenstvo bilo najveća srpska zabluda, a hrvatski parnjaci im odgovaraju, kao eho, da je najveći diktator Josip Broz Tito zatrovao hrvatski narod idejom jugoslavenstva, pa nikako da se izleče od te opake, zarazne ideologije. A onda im mitropolit Amfilohije uzvraća lelekom da je brozomora bila nаjopаkija bolesti kojа je hаrаlа i još uvek hаrа Crnom Gorom. Takmičenje u popularnoj sportskoj disciplini “Kome je bilo najgore u SFRJ” i dalje ima neizvestan ishod. Kandidata je mnogo, svakome je njegova muka najteža, što je fiktivnija – to je veća.

Ulaganje u obrazovanje naroda

A kakva je zaista bila ta ozloglašena Jugoslavija? I kako to uopšte saznati? Da li treba verovati na reč onima čija sećanja na pokojnu državu nisu tako negativna? Da li se uopšte može verovati tim jugonostalgičarima i sličnim anacionalnim elementima koji sve čine samo da bi upropastili naše savršene nacionalne državice? Takvima ništa nije teško, pa čak ni da lažiraju svoje uspomene, samo da bi podrili ovo blagostanje u kom živimo otkad smo srušili bezbožni komunizam.

Bolje je ipak da se oslonimo na gole činjenice i verodostojne podatke. A njih možemo pronaći u raznim knjigama, recimo u knjizi Istorija Jugoslavije u 20. veku koju je napisala nemačka istoričarka Mari-Žanin Čalić, profesorka istorije Istočne i Jugoistočne Evrope na Univerzitetu “Ludvig Maksimilijan” u Minhenu.

“Nikada ranije država nije toliko ulagala u obrazovanje naroda kao posle 1945. Na prvom mestu bila je borba protiv nepismenosti na selu, zdravstveno prosvećivanje, uvođenje obaveznog osnovnog školovanja, kao i izgradnja narodnih univerziteta, biblioteka i kulturnih organizacija”, piše Čalić. I to je vrlo brzo dalo rezultate. Krajem Drugog svetskog rata polovina stanovništva je bila nepismena, da bi taj broj do 1961. opao na manje od 20 posto. U Jugoslaviji je 1945. bilo samo tri univerziteta i dve visoke škole. Trideset godina kasnije bilo ih je 158.

Po broju studenata SFRJ je bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i SSSR-a. Između 1945. i 1960. broj visokoobrazovanih porastao je deset puta, na 500.000 ljudi. Zabeležen je podatak da je šezdesetih godina 381 državni muzej posetilo osam miliona Jugoslovena, a oko 4,3 miliona gledalaca je išlo u pozorište. O tiražima knjiga da i ne govorim, metodom slučajnog uzorka uzimam sa police par primeraka: izdanja iz edicije “Reč i misao” – 20.000 primeraka, poezija Zbignjeva Herberta – 10.000.

Mi nismo više ničiji siromašni rođaci

Da vidimo kako je tekao privredni razvoj u zemlji bez jogurta i sa ograničenom količinom hleba po ustima stanovnika. Između 1953. i 1960. industrijska proizvodnja rasla je u proseku za 13,83 posto godišnje. Tih osam godina SFRJ je držala svetski rekord, bila je čak i ispred Japana. Šezdesetih godina godišnji rast je iznosio 8,2 posto, što je za naše današnje državice nedostižni san. Industrijalizacija zaostale agrarne zemlje dovela je do velikih migracija stanovništva, do urbanizacije i rasta gradova. Između 1945. i 1970. iz sela u grad preselilo se oko 5,5 miliona stanovnika, od toga polovina tokom šezdesetih, čime je stanovništvo gradova udvostručeno.

Država je gradila desetine hiljada stanova godišnje, neprebrojne škole i obdaništa, bolnice, domove zdravlja, pruge i autoputeve, sve ono što je bilo neophodno za normalan život Jugoslovena. “Privredno čudo”, kako kaže Čalić, nije dolazilo od kredita, već je “najveći deo kapitala stvoren unutar domaće privrede”. Otuda i zaključak: “Nikada ranije država nije toliko ulagala u industriju, elektrifikaciju i infrastrukturu”. Zanimljivo je videti podatak da je sedamdesetih godina, u vreme ozloglašenih zaduživanja, privredni rast iznosio osam posto godišnje, o čemu danas – u vreme mnogo većeg zaduživanja – naša politička rukovodstva ne mogu čak ni da sanjaju. Stvaranje Pokreta nesvrstanih donelo je Jugoslaviji, osim međunarodnog ugleda, i otvaranje vanevropskih tržišta, pa je izvoz industrije oružja, brodogradnje i građevinske industrije u zemlje Trećeg sveta donosio godišnje 1,5 milijardi dolara.

Šezdesetih godina Jugosloveni su imali više novca nego ikada ranije u svojoj istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan. Realni prihodi su između 1950. i 1965. porasli za 80 posto. Smanjivala se razlika između bogate Evrope i siromašne Jugoslavije, bruto društveni proizvod je u SR Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj 1955. godine bio 4-5 puta veći nego u Jugoslaviji, da bi već 1965. samo tri puta, a do kraja sedamdesetih je ta razlika još više smanjena. “To je bilo izuzetno značajno, kako praktično tako i psihološki: nije se više živelo u evropskom svratištu za siromašne”. Ovo bi trebalo da pročitaju svi današnji lideri koji na sav glas trube o nacionalnom dostojanstvu, dok im većina stanovnika jedva sastavlja kraj s krajem. A mogli bi da se podsete i jedne rečenice Oskara Daviča iz tog doba: “Mi nismo više ničiji siromašni rođaci”.

Modernizacija i emancipacija

“Privredno čudo, veće intelektualne slobode i međunarodna razmena omogućili su zadivljujući procvat umetnosti, kulture i potrošnje, i otvorili velikom delu stanovništva do tada nepojmljive životne mogućnosti”, piše Mari-Žanin Čalić, i nastavlja: “Kritička samorefleksija, želja za promenom i ostvarenjem pretvorila se od elitne u masovnu pojavu”. Došlo je do ogromnih promena i u tradicionalno zaparloženom seoskom životu: “Škole, zadruge, sportska društva, kulturne ustanove, administracija i zdravstvo prodrli su na selo, gde je nestala ranija društvenokulturna i ekonomska samodovoljnost”. Radikalne društvene i ekonomske promene uticale su na promenu načina razmišljanja: “Jedna od najdalekosežnijih promena bila je to što su ljudi čak i u najvećim zabitima počeli kritički da sagledavaju svoje životne prilike. Teški uslovi i zaostalost nisu više prihvatani kao sudbina”.

Emancipacija i oslobođenje žena možda je jedno od najvećih dostignuća socijalističke Jugoslavije. Ustav iz 1946. po prvi put je garantovao ravnopravnost polova. Obavezna osnovna škola važila je i za devojčice, a žene su najzad mogle da nasleđuju imovinu i da budu birane na političke funkcije. Pre Drugog svetskog rata čak dve trećine žena je bilo nepismeno, sada je taj procenat pao na jednu četvrtinu. Trećina studenata i zaposlenih sada su činile žene. Žene su po prvi put dobile pravo glasa i pravo da zarađuju jednako kao muškarci, patrijarhatu je zadan smrtni udarac. Liberalizovani su zakoni o porodici, pa su pravno izjednačena bračna i vanbračna deca, abortus je dozvoljen, a Ustavom iz 1974. planirano roditeljstvo je postalo zagarantovano ljudsko pravo. Opšti napredak odrazio se i na dužinu života, pa je prosečan životni vek sa 51 godine (1948) porastao na 70 godina (1981).

Neupokojeni duh socijalističke Jugoslavije

Modernizacija, industrijalizacija, urbanizacija, suzbijanje nacionalizma, ideologija bratstva i jedinstva, ograničavanje pogubnog verskog uticaja, velika socijalna prohodnost, emancipacija potlačenih slojeva, samoupravljanje, radnička odmarališta, kulturni procvat, prosvećivanje, obrazovanje, negovanje antifašističkih tradicija, nezapamćeni porast standarda i potrošnje, ostvarena radnička prava, ravnopravnost žena, osećanje sigurnosti, minijaturna stopa kriminala, osećanje pripadnosti svetu – samo su neka od dostignuća Titove Jugoslavije.

Mrzitelji Jugoslavije usredsrediće se, naravno, na ono čega u toj zemlji nije bilo, ali će zaboraviti mnogo toga da spomenu. Na primer, nije bilo država i entiteta nastalih na genocidu, ratni zločinci nisu slavljeni kao heroji, nije bilo fašizacije društva, nije bilo masovne pljačke društvene imovine, nije bilo prezira prema radnim ljudima, nije bilo neplaćenog prekovremenog rada, nije bilo najveće socijalne nejednakosti u Evropi, nije bilo obračuna mafijaških bandi po ulicama naših gradova, nije bilo sluganskog odnosa prema velikim silama, nije bilo stida zbog pobede u Drugom svetskom ratu, četnici i ustaše nisu bili patriote nego koljači, nije bilo spomenika masovnim ubicama, nije bilo sveprisutnog nacionalističkog ludila od kojeg ne može da se diše. I ništa od toga nam nije nedostajalo.

Mogu pomahnitali, besramni nacionalisti da ruže i blate Jugoslaviju koliko god hoće, mogu da lažu i izmišljaju do mile volje – to će uvek biti uzaludna rabota. SFRJ će im uvek biti kost u grlu, nastaviće da ih posećuje kao nečista savest i neupokojeni duh. Mogu naši nacionalistički lideri da nam obećavaju bolju budućnost, napredak i prosperitet do mile volje, svi znamo da je to gola laž. Jer na pitanje “Kada će nam biti bolje?” jedini tačan odgovor glasi: “Već nam je bilo bolje”. Dok smo živeli u državi koju su nam povampireni nacionalisti razorili, opustošili i raskomadali, pokušavajući usput da nam zatru i svako sećanje na nju.

Autor: Tomislav Marković

Izvor: balkans.aljazeera.net 

Gostujući u emisiji “Govornica”, početkom 2020 godine, prof. dr Nestorović je govorio i o politici:

Politika strašno oduzima energiju. Ona vas skreće sa osnovne stvari, a to je – Šta ćete vi u životu da radite sa sobom. Politika je po svojoj definiciji kratkoročna ljudska delatnost. Mi smo mala zemlja, kod nas je politika dnevnopolitička stvar.

Nacionalizam je dobra stvar kada želite da budete na vlasti.

Ja sam inače bio pomoćnik ministra u Miloševićevoj vladi. Učestvovao sam godinama na demonstracijama protiv Miloševića, a bio sam član SPO-a. Meni su tad te monarhističke ideje bile bliske. Kad su mi ponudili prvo, ja nisam prihvatio, ali su mi onda ponudili da zaista nešto radim. I to je bila reforma visokog školstva. Mnogo mi je žao što je to propalo.

Posle svega toga sam dobio poziv koji se ne odbija, da se učlanim u DS posle petog oktobra. Na silu su me učlanili, nisam baš bio voljan. I jedan čovek onda ustane i kaže – Gde njega primate, on je bio u SPO-u.

Ali meni je ta lekcija dobro došla da shvatim da ne treba time da se bavim jer sam godinu dana izgubio na posao koji je na kraju propao. Tada sam video da treba da se bavim onim što najbolje znam.

Tada sam shvatio da lekari ne bi trebalo da se bave politikom. Zato što nema razloga za to. To su ljudi koji ne osećaju dovoljno zadovoljstvo u medicini.

O PETOM OKTOMBRU

Dr Nestorović je gostovao u Jutarnjem programu na TV Hepi, gde je govorio i o svom razočarenju Petim oktobrom

– Nisam čovek kompromisa i ne volim duge sastanke, rekao je dr Nestorović odgovarajući na pitanje da li bi mogao da se bavi politikom.

– Brzo bih dao ostavku, moje bavljenje politikom je uvek bilo bedno. Moj pokojni šef je obožavao Miloševića, a ja sam bio protiv njega. Imao je Miloševićevu bistu i ja sam uvek govorio : “Baci bre tu bistu!”.

– On mi je odgovorio: “Jedva čekam da ovi tvoji pobede, pa da njih pljuješ”, i bio je u pravu, kaže doktor Nestorović.

– Razočaran sam Petim oktobrom, ljudi su očekivali promene, a ne da dođu drugi ljudi i rade isto što su i ovi radili.

Izvor: alo.rs

Omikron, novi soj korona virusa koji je otkriven na jugu Afrike stigao je u Evropu, a po poslednjim informacijama Velika Britanija je pored Nemačke i Češke treća zemlja u kojoj je registrovan. Svetska zdravstvena organizacija hitno se sastala zbog novog soja korone, a broj njegovih mutacija veći je od bilo kog prethodnog soja, što izaziva strah u naučnom svetu.

SZO je u petak objavila da omikron ima 32 mutacije na spajk proteinu što ga čini veoma zaraznim i opasnijim. Međutim, po poslednjim informacijama koje stižu iz epicentra zaraze ovim novim sojem, postoji mogućnost da je omikron zapravo “bezazleniji” od ostalih mutacija.

Anđelika Kece, predsednica Udruženja lekara Južnoafričke republike izjavila je da omikron izaziva blago oboljenje bez najčešćih simptoma koji se vezuju za ovu infekciju.

“Radi se o blagoj bolesti sa simptomima kao što su bol u mišićima ili umor, koji traju dan ili dva dok se oboleli ne oseća dobro. Do sada, otkrili smo da zaraženi nisu gubili miris i ukus. Mogu da imaju blag kašalj. Nema izraženih simptoma. Od onih koji su inficirani, neki se trenutno leče kod kuće”, izjavila je Kece.

Dobra vest je i da omikron nije utvrđen kod vakcinisanih osoba, kao i da bolnice nisu preopterećene pacijentima zaraženim ovom varijantom korone. A da li je omikron opasniji za nevakcinisane, Kece kaže:

“Znaćemo to za dve nedelje. Omikron je prenosiv, ali za sada, kao lekari, ne znamo zbog čega se digla tolika buka oko njega, jer ga i dalje proučavamo. Znaćemo više za dve, tri nedelje, jer imamo nekoliko pacijenata u bolnici i radi se o mladim ljudima, mlađim od 40 godina”, objasnila je doktorka.

Izvor: mondo.rs

Kada čovek poseduje širinu kao Novak Đoković, nove teme i drugačiji uglovi uvek se nameću, pa može da se razgovara unedogled – u intervjuu za B92 prvi teniser sveta govorio je o snovima i košmarima, dodatnoj nervozi kada igra za Srbiju, odnosu sa Bogom, meditaciji…

Đokovićeva satnica, pogotovo u toku turnira, strogo je definisana, ali i van njih teniski život pun je obaveza. Međutim, i Novak ponekad sebi dâ oduška, pa smo počeli pitanjem koji je najduži period u poslednjih pet-šest godina u kojem prvi teniser sveta nije uzeo reket u ruke.

“To je bilo 2011. godine, pauzirao sam posle polufinala Dejvis kupa sa Argentinom. Doživeo sam povredu na US openu, uspeo sam to da završim, a onda sam je pogoršao u Beogradu i sigurno pet nedelja nisam pipnuo reket zbog pokidanog mišića. Kada je reč o odmoru, znao sam da vežem i dve nedelje, uglavnom kada se završi sezona – u toku sezone u letnjem periodu pauziram deset do dvanaest dana. Jedan sam od retkih igrača koji toliko odmara, imam najmanji broj odigranih turnira, ali uzimajući u obzir rezultate koje postižem na najvećim turnirima, dajem sebi luksuz da mogu da se odmorim, a smatram i da je to jako važno za dalju karijeru“, počinje Novak razgovor za B92.

U snove nam često dolazi svakodnevica ili naše misli uobličene na neobičan način. Tenis je ogroman deo Novakovog života, pa je logično da je prisutan i tokom spavanja.

“Bilo je dosta snova, veličanstvenih i prelepih, u kojima sam zamišljao sebe sa najvećim trofejima, pogotovo sa onim sa Rolan Garosa, a taj san se i ostvario. To su samo ’fleševi’, neki inserti – koliko god da je san slikovit, čovek se seća samo nekih kratkih delova. Priznajem, bilo je i noćnih mora, ali to bih zadržao za sebe“.

Novak je postavio nove standarde profesonalizma, mnogi kažu da je Đoković učinio da naporan rad izgleda kao ’kul’ stvar i nešto čemu ostali teže, a to neki prethodni uzori nisu uspevali da postignu.

“Više nego ’kul’, smatram da je neminovnost i neophodnost da budeš profesionalan i posvećen ukoliko želiš da ostvariš najviše ciljeve u najzahtevnijim sportovima. To je sada realnost i svakodnevica – teren, teretana, razvijanje psihofizičkih mogućnosti, izgradnja karaktera, rad na sopstvenoj duhovnosti, sazrevanje u svakom smilu… Rečju, moraš da budeš kompletna osoba kako bi do kraja realizovao svoj potencijal, koliki god on bio“.

Igrao je Đoković u puno finala, ali svejedno se čini da je nervozniji kada nastupa za Srbiju, na OI ili u Dejvis kupu, kao da se susreće sa novom dimenzijom pritiska.

“Istina, drugačiji je osećaj, iako imam dosta iskustva i, hvala Bogu, doživeo sam najveće mečeve koje teniser može da doživi. S druge strane, posebne su senzacije kada predstavljaš svoju zemlju, naročito pred domaćom publikom – mnogo pozitivnih misli ide u mom pravcu, ali i dosta nervoze i napetosti jer je svima jako stalo, pa i meni. Tu je i činjenica da postoji selektor, na šta nisam navikao, kao i saigrači koji me bodre u Dejvis kupu – verovatno doživljaj cele te situacije kreira u meni dodatnu tenziju, što je u krajnjem slučaju normalno jer je i ulog mnogo veći, ne igraš samo za sebe“.

Posle najvećih titula Đoković se uvek zahvali svojoj porodici i timu, a naročito na tome što su ga “trpeli“ tih prethodnih dana. Pitali smo ga šta im to radi, a Novak se nasmejao i rekao:

“Verovatno nije momentat da ulazim u detalje, ali u principu se dosta toleriše moj svakodnevni ritam i navike koje mi služe da bih se što bolje pripremio. Oni su tu da mi pruže podršku koja mi izuzetno znači – bilo bi mi barem duplo teže bez nje. Iako na terenu jesam sâm, oni se staraju o svim stvarima koje me okružuju – satnica kada jedem i šta jedem, nabavka, organizacija reketa, oporavka, psihičke pripreme… Apsolutno sve, brinu do najsitnijih detalja kako bismo zajedno postigli cilj“.

U najtežim trenucima na terenu nije retko da Novak pogleda u nebo – u finalu Australijan opena 2012. godine obratio se Bogu rečima ’još samo jedan’, a i na nedavnom Rolan Garosu bilo je komunukacije sa višom silom. Njegova majka Dijana nedavno je u jednoj emisiji prokometarisala upravo Novakovu reakciju sa finala u Parizu – objasnila je situaciju koju je malo ko primetio, Novakov pogled prema nebu i rečenicu: “Evo me, tu sam“.

“To je vrlo subjektivno, svako ima svoj način na koji pokušava da se usredsredi – neko to pokušava molitvom, neko jednostavno pravilnim disanjem ili pomišlju na određene situacije iz života koje unose mir i pozitivnu energiju. Nemam specifično samo jednu stvar na koju se fokusiram kada zatvorim oči, nekoliko ih je, ali se svode na disanje i pokušaj da se sve misli usmere ka sadašnjem trenutku. Univerzum funkcioniše tako da staloženom umu postaje potpuno otvoren i daje svoju podršku, pa se trudim da budem zahvalan na tom trenutku i da molim za prisustvo sveprožimajuće energije“.

Na tragu tog pitanja došli smo do sledeće teme – meditacije, koja ima svoje mesto u načinu životu prvog tenisera sveta. Negativne misli u različitim životnim segmentima svakodnevno pokušavaju da nas poljuljaju, ali način na koji se sa njima borimo ključ je svega. Upravo je to ono što Đokovića razlikuje od njegovih kolega.

“Kao i svaki čovek, prolazim kroz oscilacije i u toku svakog dana imam misli koje nisu poželjne i koje mi štete više nego što koriste. Mogu da vam kažem ono što u mom slučaju deluje – ne pokušavam da takve misli i emocije potisnem, već da ih prihvatim, da tražim način da se suočim sa njima i da pronađem rešenje kako bih svu tu energiju preusmerio u svoju korist. To je neko osnovno objašnjenje, ali ponavljam, svako na svoj način to radi“, kaže Novak i dodaje:

“Ponekad možda deluje neprirodno da u određenim situacijama daješ sebi neke pozitivne afirmacije i da izgovaraš pozitivne reči, ali to je nešto što jako pomaže jer svet energije oko nas funkcioniše na taj način – svi mi imamo elektromagnento polje i ono što emituješ, to i dobijaš nazad. Zato se trudim da uvek budem vedar u svojim mislima, ali i da takvi budu ljudi kojima se okružujem, vesti koje čitam, situacije sa kojima se susrećem… Kada si okružen takvom energijom i kada na takav način urediš život, onda dobijaš pozitivne rezultate“.

Za kraj, zamolili smo Novaka da pošalje kratku poruku svim navijačima u Srbiji.

“Velika ljubav i veliki pozdrav. Nikada neću zaboraviti ono što su mi ljudi u Srbiji priredili, doček 2011. godine posle osvajanja Vimbldona kada sam postao prvi na svetu. Rekao sam tada i opet kažem da sam večni dužnik tom narodu na prelepom događaju i nezaboravnom danu – šaljem im ljubav i pozitivnu energiju da ih nosi kroz njihove živote“, zaključio je Đoković za B92.

Izvor: b92.net

Novak Đoković često inspiraciju pronalazi u Nikoli Tesli, kog je citirao:

„Bolest dolazi zbog mislenog pada.

Čovek treba da bude sam svoj lekar.

Ako nije tih iznutra, onda mu uzalud svi lekovi i najbolji lekari.

Podsvest modernog čoveka je uzburkana kao nemirni okean sa velikim olujnim talasima. Podsvest prepuna utisaka čini da duša bude nemirna. Emocije tada ključaju poput erupcije vulkana.

Bez rada na emocijama, duhovnost je samo kula od karata.

A šta je čovek bez mira u duši?

Odvojen od božije blagodati, pokušava da uzaludno pronađe utehu u materijalnim stvarima. Tamo utehe nema, to je rupa bez dna. Još, još, daj još i na kraju ponovo praznina.

Kada duša postane mirno more, bonaca, tada počinje isceljenje.

Zapamtite to, to je zlatno pravilo.

Izvor većina bolesti je u duhu, zato duh može da pobedi većinu bolesti“, napisao je Đoković.

Bojan Jovančić je ratni vojni veteran i invalid, koji živi u strogom centru Niša u bedi. Ovaj Nišlija, koji se dobrovoljno javio za odbranu Kosova i Metohije pre 22 godine, razboleo se i trajno je nesposoban za rad usled povreda zadobijenih tokom bombardovanja.

Bojan dane provodi na lečenju i živi sa bolesnom majkom Mirjanom, u kući bez struje.

– Ne mogu ni da se okupam i odem kod lekara kao čovek na pregled, jer nemamo struju. Poslednjih godina veoma teško održavamo higijenu, jer bez struje to je u našim uslovima nemoguće. Imamo plinsku bocu, tu grejemo vodu, ispržimo nešto za ručak i to je to. Sa prvim mrakom, bauljamo po kući, snalazeći se teško, jedva preživljavajući – kaže Bojan.

– Invalid sam sa preko 70 odsto nesposobnosti, preživljavam sa majkom u stanu punom vlage i bez mogućnosti da išta po tom pitanju promenimo i pored silnih pokušaja – dodaje.

On dodaje i da je bio tenkista i pripadnik 211. oklopne brigrade iz Niša, koja je sve vreme rata bila raspoređena na Kosovu i Metohiji.

U jednom od naleta NATO aviona, projektil su pali blizu tenka gde je Bojan stajao. Kamenje i geleri pogađaju ga u leđa, a zbog neadekvatne medicinske pomoći koja mu je tada pružena, veoma brzo posle završetka rata počeće Bojanova borba za život, koja i danas traje zbog bolesti koje su mu dijagnostifikovane.

– Imam emboliju pluća, ožiljak na plućnom krilu 5 cm, na drugom 1,5. Čitav stomak mi je rasečen, jer mi je pukla vena u stomaku, imao sam dva ugruška krvi, operaciju. Stalno moram da idem kod lekara, jer imam trombofiliju, tj.veliku sklonost ka zgrušavanju krvi – kaže Bojan.

Majka je stara, bolesna, polomila je nogu, ruku, boluje od osteoporoze, otežano se kreće, uz pomoć štaka.

– Prošle zime, majku je zahvatio plamen sveće, te je zadobila i opekotine – kaže Bojan.

Svi koji žele da pomognu mogu to da urade na sledeći način.

Post net uplate 062 175 52 36
Dinarski račun 200-124455049-97
Devizni račun 200-124454832-69
Iban RS: 35200000012445483269