Mirza Delibašić je rođen u Tuzli 1954. godine. Prvo je trenirao tenis i bio je jako uspešan u tom sportu. Bio je pionirski šampion Bosne i Hercegovine, međutim, kasnije se zaljubio u košarku. 1968. godine postao je član tuzlanske Slobode.

Sa Drganom Kićanovićem je predvodio kadetsku rerpezentaciju Jugoslavije do titule na Evropskom prvenstvu u Gorici, a samo godinu dana kasnije (1972.) osvojili su i šampionat sveta.

Mirza je odmah privukao veliku pažnju brojnih klubova. Prednjačili su Paritzan i Bosna. Bio je kratko u Beogradu, ali je ipak odlučio da se vrati za Sarajevo i prihvati ponudu Bosne.

Sa Bosnom je Kinđe dva puta osvojio titulu prvaka države, jednom Kup tadašnje Jugoslavije, a 1979. godine u Grenobleu, pobjedom u finalu protiv italijanskog Emersona (96:93), i titulu prvaka Evrope.

Godinu dana nakon toga dobio je ponudu koja se ne odbija. Kraljevski klub iz Madrida je želeo Mirzu. 1980. je počela najbolja sezona njegovog života. Osvojio je zlato na Olimpijskim igrama u Moskvi s reprezentacijom Jugoslavije, a iduće godine je osvojio špansko prvenstvo s Realom i Svetski kup, a igrali su i u finalu Kupa pobednika kupova.

“To je bila moja zlatna godina. Lopta nije htela nigde sem u koš“, govorio je Delibašić.

Nažalost, onda su počeli problemi.

Napustila ga je žena, a on je brak okončao onako kako je i igrao košarku, brzo i precizno… Na praznoj kutiji od cigareta je ostavio poruku ispred njenog stana u Beogradu:

“1. Sporazumno se razvodimo. 2. Izdržavaću tebe i Darija” napisao je i vratio se u Madrid

I dalje je igrao dobro, ali nikada više nije bio onaj stari Mirza. Krenuli su problemi sa alkoholom, zbog čega je i napustio Real.

Otišao je u Italiju u Indesit iz Kazerte kod svog prijatelja i mentora Boše Tanjevića i tada počinju njegovi ozbiljni problemi sa zdravljem. 1983. godine je doživeo je moždani udar i završio na Vojnoj medicinskoj akademiji u Beogradu. Njegova košarkaška karijera bila je završena i počela je borba za život.

Nije mogao da se kreće ni da govori, a oporavak je trajao jako dugo. To ga nije sprečilo da nastavi da pije. Čaša vina pre spavanja se pretvorila u litre… Opet je završio na VMA, bio je klinički mrtav, pravim čudom se ponovo vratio među žive.

Mirza se ponovo oženio. Venčao se sa najboljom košarkašicom Željezničara iz Sarajeva, Srpkinjom Slavicom Šukom, i dobio je sina Danka.

Uprkos svim problemima košarkaška javnost ga nije zaboravila. 1991. godine FIBA ga je proglasila za jednog od najboljih evropskih igrača. Kada se zemlja raspala imenovan je na mesto selektora Bosne i Hercegovine, ali je zbog sukoba sa ljudima iz Saveza napustio tu funkciju.

Poslednje godine života proveo je u jednom kafiću, a alkoholizam ga je na kraju koštao života.

Legendarni Bogdan Boša Tanjević je u jednom intervjuu otkrio da je Mirza bio autodestruktivan i da ga je tuga ubila.

“Mirza, misliš li da se od alkohola lako umire? Ne, druže, to je teška smrt. Ako si junak i ako to već hoćeš, skoči u Miljacku, pa završi priču” – govorio sam mu.

“Kada sam ga, pet meseci pre smrti video posednji put, to više nije bio Mirza Delibašić. Smanjio se, jedva da ste ga mogli pronaći u tom velikom krevetu. Iznuren, očajan… Polumrtav. Ali je i dalje pušio kao Turčin. Umro je od bolesti koja se zove tuga. Zove se rat. Zove se Jugoslavija“.

Umro je 2001. godine u 47. godini života u Sarajevu.

“Doleteti, kao Mirza, do samog Sunca i onda se survati u ponor, to je zaista tragedija dostojna jednog Ikara” napisao je u njegov biograf Slobodan Đurasović.

Izvor: kurir.rs

Dr Petar Ivanovski na najuglednijem svetskom kongresu dečijih onkologa obelodanio tezu po kojoj je vakcina protiv difterije mogući uzročnik pojave leukemije kod dece. Skupo eksperimentalno dokazivanje, koje bi moglo značajno da izmeni svetsku medicinu.

DA li je rat protiv leukemije kod dece otpočeo tako što mu je istrebljenje objavljeno u Srbiji, ostaje da potvrdi međunarodna stručna javnost, ali je jasno da je dr Petar Ivanovski, iz Univerzitetske dečje klinike u Beogradu, napravio prvi korak u tom smeru.
Naime, na nedavno završenom Kongresu svetske pedijatrijske onkologije (SIOP) u Oslu, dr Ivanovski je, pred kompletnom svetskom elitom u toj oblasti, izneo svoju tezu, po kojoj “krivca” za akutnu limfoblastnu leukemiju, inače najčešćeg raka kod dece, treba tražiti u preranom vakcinisanju od difterije.
– Na istraživanje me je nagnao rad jednog od prestižnih svetskih stručnjaka, profesora Melvila Grejvsa, koji je 1999. godine objavio kako leukemija ima prenatalni početak, odnosno da geni koji joj pogoduju nastaju kod deteta dok je još u utrobi majke – objašnjava Ivanovski. – Profesor Grejvs je pokazao da dete već na rođenju ima takozvane “B” limfocite, koji sadrže gen za leukemiju, takozvani Tel AML 1. Bez ovog gena nema leukemije.

ZAJEDNIČKO SVOJ DECI

NEDUGO zatim, dr Karolina Feliks iz SAD je, komentarišući nalaze profesora Grejvsa, zaključila da “je sad na medicinskim stručnjacima da otkriju koji je to faktor koji utiče na proliferaciju ovih ćelija, odnosno šta je to što utiče na njih da se pretvore u leukemiju”.
– Mnogo puta sam pročitao oba stručna rada – kaže dr Ivanovski. – I iznova sam sebi postavljao isto pitanje – šta je to što ove, normalne ćelije na rođenju, sa ugrađenim leukemijskim genom kasnije pretvara u leukemiju, i to kod dece uzrasta od dve do pet godina? To mi je, po sebi, nametnulo još jedno pitanje – šta je to što je zajedničko za svu decu, što im se dešava konstantno, i to baš u periodu dok su odojčad. Jedini odgovor bio je – vakcina!
I zaista, Ivanovski daljim istraživanjem dolazi do podatka da je ovaj vid leukemije moderna bolest, dakle, da je ozbiljno uzela maha u svetu tek četrdesetih godina prošlog veka, tek nekoliko godina pošto je uvedeno obavezno vakcinisanje od difterije.

ODGOVOR – NA MIŠEVIMA

– JEDAN od eksperimenata koji mi je pobudio posebnu pažnju odigrao se 2001. godine u SAD, na univerzitetu Harvard – potkrepljuje svoju tezu dr Ivanovski. – Tada je ženkama eksperimentalnih miševa bio ubačen gen AML 1 (isti koji imaju deca na rođenju), u oplođeno jajašce, kako bi novorođeni miš imao u “B” limfocitima ovaj gen. Posle pet generacija miševa, i nakon 24 meseca, nijedan miš nije oboleo od leukemije. Prirodno, autori eksperimenta su zaključili da nije postojao faktor koji bi delovao na miševe, kako bi se to desilo.
“U čemu je suštinska razlika između onoga što se dešava laboratorijskim miševima i deci” pita se dr Ivanovski i odmah odgovara “u tome što se deca podležu obaveznoj vakcinaciji!”
Na kongresu pred najboljim svetskim pedijatrijskim stručnjacima dr Ivanovski je upozorio da je neophodno napraviti novi eksperiment sa miševima, ali tako da budu vakcinisani na isti način na koji se to čini sa decom.
– Ako se pojavi, kao posledica, da neki od miševa dobije leukemiju, onda smo napravili prvi džinovski korak ka sprečavanju nastanka limfoblastne leukemije – zaključuje dr Ivanovski. – Tek tada nam sledi veliki posao. Međutim, da bi ova hipoteza dobila naučnu potvrdu, potreban je mukotrpan put. Za sada je pozitivno što su imena poput Mela Grejvsa ili Pera Brandzega, koji su bukvalno svetski lideri u saznanjima vezanim za ovu oblast, veoma zainteresovani za tok istraživanja.

PROMENITI KALENDAR

– POSEBNO je važno da naglasim kako nikako nisam protiv vakcinacije – objašnjava dr Ivanovski. – Taman posla! Međutim, ako je ova moja pretpostavka tačna, biće potrebno redefinisati proces vakcinacije, odnosno promeniti mu kalendar.

UNIŠTAVANJE ODBRANE

KADA se deca prerano vakcinišu, vakcina suzbija razvoj takozvanog Th1 sistema. A taj sistem je upravo odgovoran za citotoksičnu funkciju. Tu spadaju ćelije koje ubijaju čak i kancerske ćelije. Tako se suzbija sistem nadležan za odbranu od raka. Ovo je dokazano na miševima 1996. godine, u Švajcarskoj, tokom eksperimenta doktorke Berios.

LONDON – PRVA STANICA

DA bi dokazao svoju teoriju, koja je očigledno uzburkala stručnu javnost, dr Ivanovskom su potrebni uslovi koje ima tek nekoliko laboratorija u svetu. Da bi se izveo eksperiment sa transgenskim miševima, najbliža stanica mora da bude London, jer kod nas ne postoje uslovi za tako skup i delikatan eksperiment.
Sada nije bitna samo naša, već i svetska javnost, i njeno opredeljenje da iskoreni jednu od najopasnijih i najpodlijih svetskih bolesti.

Izvor: novosti.rs

Jovan Memedović je godinama, tačnije decenijama, jedan od najcenjenijih i najvoljenijih televizijskih novinara. Bilo da je reč o njegovoj autorskoj emisiji „Sasvim prirodno“, bilo da se govori o kvizu „Potera“, komplimenti su neizbežni, a žene ga smatraju veoma privlačnim. Dobro zna koliko je publici zanimljiv, ali intervjue daje vrlo retko. Nedavno je, ipak, otkrio da je zahvalan sudbini za sve što mu je priredila i dodao:

-Ne verujem preterano u neke druge stvari, osim u sudbinu. Ona me je prošetala onako kako sam zamišljao i sanjao.

Svaka emisija „Sasvim prirodno“ pokazuje da i posle toliko godina pred kamerama Jovan Memedović ima strast, svojstvenu početku karijere, pa zato i ne čude njegove reči:

– Da li sam našao sagovornika u Beogradu, sto ili pet hiljada kilometra od njega spakovaću se, otići i napraviti priču o onome što me zanima. Uvek idem za pričom.

Priče su ga vodile širom sveta, nekad i u najzabačenije krajeve, ali, srećom, nije se često pitao kako će uspeti da preživi. Bilo je i izuzetaka:

-Blizu Sibira ostali smo bez hrane, ali nije problem doći do nje u divljini koju čovek nije takao, jer živi svet vrvi oko vas. Životinje nisu u paničnom begu od vas, jer retko sreću ljude, a onda vi, kao neki lovac, dođete do plena. Jedan dan smo bili gladni, ali već sutra smo se snašli. Upecali smo ribe.

Svojevremeno je otkrio da li se nekad zapita šta mu je ovo trebalo ili ko će mu pomoći ako u divljini nešto krene naopako:

– Prvi put sam tako razmišljao kad sam bio na Severnom polu, dok sam vozio motorne sanke po ledu debelom pola metra. To izgleda kao solidna debljina, ali se led vrlo brzo topio, a pošto je bio maj, već su se pojavljivale pukotine. Kroz njih se pomaljalo odvratno crno more. Kad propadnete kroz led, nema povratka, jer vas on propusti i sante se odmah skupe. Da bi sve bilo kompletno, neko je pomenuo da je prethodne godine jedan čovek tako poginuo. Tri dana, dok sam sa dvojicom Norvežana tumarao tim prostranstvom, stalno sam se pitao šta ja, ludak, tu radim. Ceo bogovetni dan, od ujutru do uveče, pratili smo tragove belog medveda.

Kada se sa tih adrenalinskih putovanja vrati u Beograd, leti vreme provodi veslajući po Dunavu i Savi, a obožava i Adu Ciganliju. Zimi se šeta tim delom grada, zajedno sa psima, a često odlazi i u konjički klub na hipodromu. Ako se pitate kako je moguće i posle 61. rođendana tako izgledati i imati takvu kondiciju – eto odgovora.

Izvor; hellomagazin.rs

Kod svakog čoveka postoje trenuci kada se čini da je na izmaku snage. I onda počinje prizivati u pomoć više sile. To mu daje nadu i neku duhovnu snagu za produženje životnog puta.

U mnogim stvarima lako je izgubiti se, ali molitva pomaže razumu da se dovede u red. Pred vama je jedan divan tekst koji će vam pomoći da sve postavite na svoja mesta.

Pitao sam Boga da kazni mog neprijatelja – i Bog mi odgovori:
„Ne. Njemu je suđeno da ti postane najbolji prijatelj.“

Pitao sam Boga da mi daruje strpljenje – i Bog mi odgovori:
„Ne. Strpljenje je rezultat testiranja. Ono se ne daruje. Njemu se uči.»

Pitao sam Boga da oduzme moj ponos – i Bog mi odgovori:
„Ne. Ponos ne oduzimaju. Njega se rešavaju“.

Pitao sam Boga da mi daruje sreću – i Bog mi odgovori:
„Ne. Ja dajem Blagoslov. A hoćeš li biti srećan – zavisi od tebe“.

Pitao sam Boga da poštedi bola mene i moje bližnje. I Bog mi odgovori:
„Ne. Mi patimo i pobeđujemo patnju zajedno“.

Pitao sam Boga za duhovni uzlet – i Bog mi odgovori:
„Ne. Duhovno moraš izrasti sam. A ja ću ti uvek u tome pomoći “

Pitao sam Boga da mi pomogne voleti druge, isto tako kao što oni voli mene – Bog mi odgovori:
„Sa zadovoljstvom! Konačno si shvatio o čemu treba moliti.

Tražio sam snage – i Bog mi je poslao iskušenje da me očvrsne.

Tražio sam mudrost – i Bog mi dao probleme, nad kojima treba lomiti glavu.

Tražio sam hrabrosti – i Bog mi poslao opasnost.

Tražio sam ljubav – i Bog mi poslao one kojima je potrebna moja pomoć.

Tražio sam blaga – i Bog mi je dao mogućnosti.

Ništa nisam dobio za šta sam molio.
Dobio sam sve što mi je bilo potrebno.

Izvor: uspesnazena.com

Luk Montanje, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 2008, doputovao je u Italiju da govori o nasušnom problemu koronavirusa. Više od 2000 ljudi je došlo da ga čuje.

Luk Montanje posetio je Firencu na inicijativu grupe volontera iz „Ato Primo“ (“Atto Primo”), koju su osnovale Tiziana Vigni i Daniele Granara.. Slušao ga je veoma pažljiv auditorijum od dve hiljade ljudi iz cele Italije. Sledi rezime onoga što je rekao:

„Mi živimo pod diktaturom zdravstvenih vlasti, a ne u demokratiji“, počeo je Montanje… „Vidimo kako se odvija užasan program, koji je dugo pripreman, koji je izbio u odgovarajuće vreme, a uglavnom je usmeren na bogate zemlje. Ovo je glavni razlog zašto promovišu samo jedno rešenje – vakcine.“

„Ove vakcine nisu prave vakcine, već složen sistem molekularne biologije koji može biti otrov. Zbog toga je užasno naterati ljude, sada i decu, da se vakcinišu ovim molekularnim preparatom. Ponavljam svoj poziv lekarima da prepisuju pristupačne i efikasnije metode lečenja“.

„Želim da budem jasan: ove vakcine su nepotrebne, opasne i neefikasne. Suprotno onome što nam govore, ove vakcine uopšte ne sprečavaju širenje virusa.“

„Imunizacija dece je zločin jer, iako sada ne trpe negativne posledice, mogu postojati dugoročne posledice koje nadilaze ono što sada vidimo. Kakvi su dugoročni neželjeni efekti – još ne znamo.“

„A ovo je zločin, posebno zato što postoje alternativne metode za lečenje ove infekcije koji su takođe jeftiniji od vakcina i koji omogućavaju da se rešimo ove bolesti.“ „Ali u medijima se ne spominje niti jedna alternativa, druge vakcine ili lekovi. A ako neko spomene negativne posledice, ta osoba biva eliminisana, pa živimo u pravoj stvarnosti laži“. „Zbog toga moramo osuditi marketing velikih farmaceutskih kompanija, lekara i naučnika, a posebno vlada.“

Na pitanje o njegovom odnosu sa američkim guruom Entonijev Faučijem, koji je, za razliku od njega, mnogo puta menjao mišljenje od početka epidemije koronavirusa, odgovorio je: „Upoznao sam Faučija tokom otkrića virusa side i znam da je on dobijao povišicu iz svoje laboratorije tokom svega što je učinjeno. Ali, – Montanje se veselo osmehuje, – nažalost, nije on otkrio virus SIDE!“

Javnost ga je zamolila da prokomentariše upravljanje pandemijom, a Montanje je rekao na francuskom: „kriminalna delatnost“. Radnje koje dovode do smrti „ne samo pacijenata, već i medicinskih radnika“.

„S druge strane, vidimo da se iste mere o kojima govorite u Italiji primenjuju u Francuskoj, Engleskoj, kao i u drugim zemljama, zato su one koordinisane. Stoga moramo zajednički da odgovorimo ovoj grupi sila. Oni nas nazivaju zaverenicima? Ne: oni su zaverenici!“

Zaključak profesora, kome je drago što je otišao u penziju jer ga oslobađa pritiska pod kojim su mnoge njegove kolege, jeste da „čovečanstvo razvija uzroke svog sopstvenog iščeznuća“. Ali još uvek postoji nada, pod uslovom da pristanemo da živimo u racionalnom i pravednom svetu koji takođe prihvata stvari koje ne predviđa mala grupa ljudi, to jest grupa ljudi na vlasti. Ne samo politika.

U intervjuu koji je dao u Italiji, rekao je:

„Neki ljudi imaju veoma jake nuspojave. Morate istražiti ove incidente i napraviti listu nuspojava. Mislim da postoji granica s kojom se ne možemo složiti: stopa smrtnosti je beskonačno veća nego kod drugih vakcina. Pre svega, „nemojte nauditi“. Mislim da je ovo nešto što treba zapamtiti […] Mislim da je čak i smrt izazvana lekovima preozbiljna smrt, uključujući vakcine. „Moramo se boriti da izlečimo ljude, drugo rešenje je da se ova vakcinacija prekine.“

Izvor: pravda.rs

Dr Borislav Antonijević, jedan od doktora sa tzv. Invermektin grupe koja se našla na udaru medija i pobornika vakcinacije, u jutarnjem programu Prve zapušio je usta svim pobornicima eksperimentalnih vakcina koje imaju brojne nus pojave o čemu sve više medicinara progovara. On je u formi vica saopštio strašnu istinu.

On je upitao oponente da li znaju u čemu je razlika između vakcinisanih i nevakcinisanih, a onda dao odgovor.

– Koja je razlika između vakcinisanih i nevakcinisanih? Mogu li vakcinisani i nevakcinisani da obole od kovida? Mogu. Mogu li vakcinisani i nevakcinisani da prenesu kovid? Mogu. Mogu li da završe u bolnici? Mogu. Mogu li da završe na respiratoru i vakcinisani i nevakcinisani? Mogu. Moguli li umreti od kovida i vakcinisani i nevakcinisani? Mogu. Pa u čemu je onda razlika? Razlika je u tome što nevakcinisani ne mogu da umru i od vakcine – rekao je on ali se oponenti nisu nasmejali.

Izvor: pravda.rs

Doktorka iz Kijeva postala je glavna zvezda Interneta, a njen duhoviti odgovora “napaljenim” muškarcima je sve namejao na mrežama. Ovoj devojci su tražili gole slike, a evo kako im je doskočila…

Lepa doktorka Alena iz Kijeva zapalila je TikTok objavom koju je pregledalo više od 17 miliona ljudi. I ne, nije reč o nekom seksi videu na kom je oskudno odevena, nešto sasvim drugo je posredi.

Zapravo, Alena koja je veoma aktivna na ovoj mreži i često objavljuje zabavne ali i provokativne snimke, konstantno je “na meti” muškaraca koji joj traže da im šalje gole fotke. Pa tako, ona je rešila da im udovolji i objavila je snimak “bez odeće”.

Kada pogledate o čemu je reč, biće vam jasno da im je vrlo vickasto “doskočila”. U snimku koji je nazvala “kako uzvraćam muškarcima kada traže od mene da im pošaljem svoje gole fotografije”, Alena je poslala rendgenski snimak svog tela u seksi pozama i sa cipelama na visoku štiklu…

Da li je ovo seksi? Hm…

Nakon ove objave mnogi su joj aplaudirali na dovitljivosti, pa su komentarisali kako ne samo da je zgodna, već je i pametna i duhovita. A bilo je i onih koji su joj uzvratili sa ništa manje humora…

“Može! Meni je i to dovoljno dobro”, napisao je jedan korisnik ove mreže.

Alena ima armiju pratilaca na Instagramu, reklo bi se mahom muškaraca, a zašto im je toliko interesantna?

Izvor mondo.rs

Dijana Đoković, majka Novaka Đokovića, u jednom intervjuu je ispričala kako je to biti majka toliko uspešnog svetskog tenisera.

“Ostala sam željna Novaka. Jako sam ponosna na njega i želim mu samo da bude živ, zdrav i srećan”, kaže ekskluzivno za “Blic” Dijana Đoković, majka najboljeg tenisera sveta.

Dužnost roditelja je da ne smatraju decu za isključivo svoju svojinu, već da ih vaspitavaju malo za sebe, a dosta za društvo. Novak Đoković je, bez preterivanja, član gotovo svake porodice u Srbiji. Zbog njegovih mečeva se ustaje rano, leže kasno, prave pauze na poslu, slavi, tuguje. Zbog njega su Srbi počeli da se razumeju u tenis.

A kada obični ljudi reaguju burno kako na pobede tako i na poraze, ne smemo ni da zamislimo kako je Noletov put do uspeha, popločan ne uvek ružama već i trnjem, preživljavala žena koja ga je rodila. Redovi koji će uslediti govore o porodici, ljubavi, odricanju, podršci, pobedama i porazima. I ispričala ih je Dijana Đoković.

Tiha i mirna. U senci onoga kojem je podarila život. Tako nam je na prvi mah izgledala Novakova mama.

– Ja sam najponosnija majka na svetu. Ali ne samo Novaka već i Marka i Đorđa. Ne odvajam ih, iako je Nole najuspešniji. To su moja tri dragulja. Jako sam ponosna na sve što je uradio u karijeri, ali sam pre svega ponosna na to što je postao dobar čovek. On je dobar je otac, sin, muž. Mislim da sve što radi, ne bi mogao bolje – počinje priču za „Blic” Dijana Đoković.

Vraća film. Na dan Noletovog rođenja.

– Odmah sam znala da je poseban. Kada se rodio, toliko je vikao, kao magare neko, da sam odmah znala da je moj. Izgledao je oduvek stariji nego njegovi vršnjaci. Na rođenju je izgledao kao beba od tri meseca. Imao je izrazite crte lica i kosu, znala sam da je poseban. I moj…

Đoković potiče iz patrijarhalne porodice u kojoj su uvek roditelji zajednički odlučivali o deci. Na pitanje ko je bio stroži, ona ili Srđan, Dijana se nasmejala.

– Oboje. Nekada on, nekada ja. Uvek smo od dece tražili pre svega da budu uspešni, dobri, lepo vaspitani, kulturni, da umeju da se jave na ulici. Psovanje nije dolazilo u obzir. Zaista smo u vaspitanju bili stroži i mislim da nismo pogrešili. Današnja deca nisu takva. Slušam roditelje koji kažu kako njihovo dete odlučuje samo. Ma kako možeš da dopustiš da dete od četiri, pet, deset ili petnaest godina samo odlučuje? Kada odraste, postane punoletno i kada ode od tvoje kuće, može, ali dok je pod mojom kapom, odlučujem ja.

Roditelji moraju da osluškuju potrebe deteta, da ga usmeravaju. Tako su Dijana i Srđan maksimalno bili posvećeni Novaku i pružili mu sve. Ali…

– Imali smo veliko poverenje u njega. Jelena Genčić nam je prva rekla da takav talenat nije videla još od Monike Seleš. Ali moj suprug je hteo da čuje još neka mišljenja. I sva su bila ista – svi su rekli da je Nole neverovatan talenat za tenis. Bilo mi je nerealno da može da bude broj jedan, ali kada je u juniorskoj konkurenciji počeo da osvaja turnire, pomislila sam da je moguće.

Period prvog rastanka sa Noletom i dan-danas Dijani izmami suze u očima.

– Kada je Novak napunio 12 godina, Jelena Genčić nam je kazala da ona više ne može da ga trenira. Da ju je prerastao. Sa 13 godina smo morali negde da ga pošaljemo. Najpre su nam govorili da ga vodimo u Ameriku, ali mi smo mislili: „Gde ćeš tamo preko bare? Nema šanse, daleko je! Mali je!” Sva sreća pa je otišao kod Nikole Pilića u Nemačku. Mada i to je bilo teško, jer nismo imali pare, vize. Bile su sankcije. Nisam ga videla dva ili tri meseca kada je prvi put otišao. Činilo mi se kao da je neko deo mene otkinuo – priča sa suzama u očima i zastaje kako se ne bi potpuno rasplakala: – Posle se navikneš da on putuje, odlazi, a da ga majka dočekuje kod kuće! Imala sam Marka i Đoleta pa sam pazila na njih. Onda je otišao Marko, pa Đole, i na kraju smo ostali muž, pas i ja. Drago mi je što su njih trojica vezana i što se ta veza održala i danas.

A majka kao majka. Vezana je za svog prvenca.

– Čujemo se, naravno, ali ne onako kao nekada. Pre neki dan sam ga zvala jer me je interesovalo da čujem kakvo je stanje sa povredom i kako se oseća. Čuli smo se i dok je bio u Americi. Videla sam i ja kao i svi ostali preko televizije da se povredio. Nadam se da će da prođe to malo bezbolnije. Bio je u naletu, nije mu ovo trebalo. Ali… Zadesi te tako nešto kad se najmanje nadaš.

Dijana ističe da mnogo stvari uči od sina, ali kroz priču, setila se jednog razgovora koji su vodili sa 11-godišnjim Novakom.

– Sa 11 godina se dvoumio da li da nastavi da se bavi tenisom ili ne. Razgovarali smo i na kraju on, onako samouvereno, kaže da hoće da nastavi da trenira. Mi smo mu rekli da ćemo biti uz njega i da ćemo mu pružiti sve što možemo. Tako je bilo. Ali klackalica je tada bila. Imao je probleme u školi – istakla je.

A onda je ispričala priču posle koje smo postali svesni koliko su ona i Srđan kao roditelji bili hrabri.

– U školi nisu razumeli koliki je on talenat. On je od petog razreda išao vanredno u školu. I kada smo ga upisali u Sportsku gimnaziju, oni su nam kazali da ćemo da ga upropastimo, da će ostati neuk i nepismen. Govorila sam im da ne brinu i da se to neće desiti, kao što i vidimo da nije, ali samo je trebalo da mu pomognu da završi. Bio je dva dana samo u školi, ostalo vreme je provodio na turnirima. I dođe polugodište, zovu me iz škole i kažu mi da moram da dođem na disciplinsku komisiju. Ponesem isečke iz novina da pokažem šta je sve osvojio, gde je bio, šta je radio. Tako smo se isposvađali tamo, izašla sam razočarana i besna jer nisu imali razumevanja.

Suze koje su u jednom trenutku pretile da prekinu intervju, polako se povlače pa Dijana sve glasnije nastavlja da govori:

– Ja im kažem: „Da li vi razumete da ako on sada sedne u tu vašu drvenu klupu, od njega neće biti ništa! Dajte da polaže vanredno kao i do sada!” Nisu hteli. I na kraju mi dobijemo ispisnicu. Predlagali smo im i da ispite polaže preko interneta, ali nisu hteli ni da čuju. Kada su mi dali ispisnicu, kazala sam im: „Molim vas, nemojte nikome da kažete da ste vi Sportska gimnazija, vi niste ni S od Sportske gimnazije! Ta škola je osmišljena za one koji se profesionalno bave sportom, ne rekreativno!” Nakon toga smo ga upisali u drugu školu. I eto…

I nije bila samo škola problem, već i finansije.

– Trudili smo se da on ima najbolje uslove i da ne oseti da nema. Jer je bilo situacija kada zaista nismo imali, kada smo pozajmljivali. Jer mi smo njemu davali nešto što nismo imali pa smo posle radili i vraćali. Zato sam ja radila 17 godina na Kopaoniku.

Dijana je propustila Noletove juniorske dane jer je Srđan putovao sa sinom.

– Moj muž je putovao sa Noletom, a ja sam radila, naravno! Onda bi se Srđan, dok smo na TV-u gledali Rolan Garos ili Vimbldon, šalio da će on da nastavi da putuje sa Novakom i da će da mi maše iz Pariza ili Londona, a ja ću da pečem palačinke. Rekoh: „Ma da, kako da ne! Sad ćeš ti da ideš tamo, a ja ću da pečem palačinke!” I onda jednom dođu i kažu mi da idem i ja s njima. Odvedu me na čelindžer u Bergamo. Jedino čega se sećam je da sam se smrzla, nisam uopšte dobila pravu sliku turnira. A onda sam 2005. počela malo više da putujem. Mislim da sam prvo išla u Pariz pa u London.

Priču oko odlaska prvi put u Vimbldon, ispričala je uz dosta smeha.

– Igrao je kvalifikacije i rekao je ako ih prođe da ćemo svi doći u London. Mi pratimo one kvalifikacije na lajv skoru okupljeni oko kompjutera. I dođe treće kolo, kad momak protiv kojeg je Novak igrao, ima meč loptu, a mi svi uglas: „Jaoj, ne idemo u London!” Ali Nole preokrene, uđe u glavni žreb! Znate koliko smo skakali i bili srećni jer prvi put idemo u London. To je bio doživljaj za sve nas.

Smejemo se, pa konstatujemo da je život stvarno čaroban. Pre nekoliko godina su se radovali kao deca odlasku na Ostrvo, a ove su upoznali princa Vilijama i princezu Kejt.

– Bila je čast upoznati se i rukovati se s njima, ali mi je bilo još slađe kada su nam svi čestitali. Kažem sama sebi: „Nego šta, nego da čestitate!” Meč protiv Federera je ličio na onaj 2015. u Njujorku kada je protiv Noleta bilo 23.000 ljudi, a on preokrene Federera. Verujte mi sada, kada je Federer imao meč-loptu u Londonu, uzela sam svoj krst u ruke i pomislila: „Možeš ti to Nole! Već si dva puta to uradio, možeš opet!” I desi se opet! Taj meč je bio za srčku. U jednom momentu sam se pogubila od adrenalina i stresa.

Dijana kaže da joj sin nedostaje. Prirodno.

– Viđam ga koliko i svi drugi na TV-u, pa kažem sebi: „Bože, ja sam ovo dete rodila za ovaj narod, a najmanje za sebe!” Viđamo se tako što se jurimo po belom svetu. Iskreno, ostala sam ga željna. Marko i Đorđe su bili uz mene, provodili smo više vremena zajedno, a on je rano otišao. Nisam pratila njegovo odrastanje. Najmanje ga viđam i uvek bih volela da provedem vreme s njim. Da tako sedimo i evociramo uspomene. Samo da mi je živ, zdrav i srećan!

“Pusti ti mene da jedem meso”

Dosta polemike izaziva Novakova ishrana.

– Ne znam zašto ljudi imaju potrebu da razgovaraju o tome i vode tuđu brigu. Izabrao je svoj način ishrane, to mu odgovara. Tačka. Ako se ja time ne bavim, što se ljudi bave. Ako mu se jede pasulj, neka jede pasulj, ako će da jede voće, neka jede voće. I kada odem kod njega, kažem mu: „Samo ti jedi šta hoćeš, a mene pusti da ja jedem šta volim. Poštujem to što ti jedeš, ali poštuj i ti ako ja hoću da pojedem parče mesa. Poštuj to kao što ja poštujem tebe.”

“Ne dajem savete Novaku oko dece”

Dajete li Noletu savete za roditeljstvo?

– Iskreno, probala sam, ali oni imaju neke svoje teorije roditeljstva, tako da sam ja odstupila i neću da se mešam. Tu i tamo nešto ubacim, ali sami neka se uče. Nisu hteli baš da prihvate savete. Nisu mnogo ni pitali, možda me je jedanput pitao za nešto, ali da li je uradio, ne znam. Mislim da sam tolerantnija prema Stefanu i Tari nego što sam bila prema svojoj deci. Tara je za mene jedan zračak sunca. Oduvek sam želela ćerku, pa je ona otkrovenje za mene pored svih ovih muškaraca. Ona je preslatka, umiljata, tačno zna kako da ti se uvuče pod kožu kada razvuče osmeh. Stalno nešto brblja. Preslatka je. A Stefan je već dečak. Malo je stidljiv kada su kamere u pitanju, smeta mu.

Dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof.dr Lazar Davidović izjavio je da će biti kažnjavani svi profesori tog fakulteta koji budu iznosili dezinformacije protiv zdravlja građana tokom epidemije korona virusa.

„Fakultet će reagovati na sve one koji u svojim nastupima budu kršili principe kodeksa profesionalne etike Beogradskog univerziteta“, kazao je Davidović u intervjuu za lista „Politika“ od četvrtka.

Naveo je da je u toku jedan postupak pred Etičkom komisijom Medicinskog fakulteta koji je pokrenut zbog širenja dezinformacija.

„Ne mogu o tome detaljinije da govorim jer proces traje. Bitno je da smo odmah reagovali i na tom pravcu ćemo ostati i ubuduće“, naglasio je on.