Niko i dalje ne zna kakvu opasnost zaista predstavlja plastika po ljudsko zdravlje, ali nedavna spoznaja da pijemo nevidljive delove plastike zajedno sa svojom vodom učinila je da se mnogi osećaju nelagodno.

Da bi sprečili da mikroplastika i nanoplastika prodiru duboko u naša tela i mozak, istraživači Univerziteta u Misuriju smislili su potencijalno održiv i bezbedan način da vodu očiste od mikroskopskih zagađivača.

Koristeći prirodne sastojke niske toksičnosti u tečnom obliku, istraživači su pokazali da se može ukloniti oko 98 odsto nanoskopskih polistirenskih komadića iz slatke i slane vode.

Rastvara koji su istraživači napravili pluta na površini vode, poput nafte. Međutim, ako se sve promeša, ta tečnost će pokupiti mikroskopsku plastiku iz vode i izvući je na površinu. Usisavajući gornji sloj tečnosti pipetom, istraživači sa Univerziteta u Misuriju otkrili su da mogu da uklone skoro sve komadiće nanoplastike iz svojih uzoraka kontaminirane vode.

U slanoj vodi, metoda je bila uspešna u uklanjanju 99,8 odsto komadića polimera polistirena. Na osnovu preliminarnih ispitivanja, koncept bi trebalo da je isplativ i potencijalno „održivo rešenje problema sa nanoplastikom“, kažu istraživači Univerziteta u Misuriju.

U svakom litru flaširane vode oko 240.000 čestica nanoplastike

Uz dalje istraživanje, tehnika bi se čak mogla pokazati korisnom za čišćenje vode i od drugih zagađivača, kao što su hemikalije koje ostaju u vodi zauvek.

Više studija otkrilo je da voda iz česme i flaširana voda sadrže brojne mikroskopske komadiće plastike, posebno nanoplastike koji su manji od mikrometra.

Prema nekim procenama, u proseku, u svakom litru flaširane vode postoji oko 240.000 čestica nanoplastike. Ovi biološki nerazgradivi komadići se ponekad prave namerno, a ponekad formiraju samostalno od razložene mikroplastike. Oni mogu lako da prodru u prirodne ekosisteme, kroz reke ili mreže za dreniranje terena ili prilikom habanja guma, voda korišćenih u poljoprivredi ili postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Plastika je prisutna i u najzabačenijim krajevima planete

Danas se nanoplastika nalazi u vodama širom sveta, uključujući mesta koja su tako udaljena ili zabačena kao što su duboki slojevi mora i okeana gde ne dopire svetlost, Arktik i planinska jezera.

„Nanoplastika može da poremeti vodene ekosisteme i uđe u lanac ishrane, što predstavlja rizik i za divlje životinje i za ljude“, kaže hemičarka Pijuni Ištavera, koja je vodila istraživanje.

Osim toga, štetne hemikalije, poput teških metala ili usporivača plamena (supstance koje se koriste za gašenje vatre, smanjuju zapaljivost materijala ili širenje plamena), takođe mogu da se zalepe za površinu nanoplastike, gde mogu da stupe u interakciju sa biološkim membranama.

Uklanjanje tako sitnih zagađivača iz životne sredine nije lako. Nedavno su istraživači u Kini otkrili da obična ključala voda iz slavine može da ukloni do 90 odsto nano i mikroplastike. Ovo bi mogao biti jednostavan način za uklanjanje zagađivača iz vode za piće, ali nije primenljiv za veće vodene površine koje bi mogle biti kontaminirane.

Nova tehnika koju su osmislili istraživači Univerziteta u Misuriju mogla bi se pozabaviti zagađenjem nanoplastikom na daleko skalabilniji način.

„Naša strategija koristi malu količinu posebno dizajniranog rastvarača da apsorbuje plastične čestice iz velike količine vode“, objašnjava hemičar Geri Bejker.

Prema njegovim rečima, mogućnosti ovih rastvarača nisu u potpunosti shvaćene.

„U budućem radu, cilj nam je da odredimo maksimalni kapacitet rastvarača. Pored toga, istražićemo metode za recikliranje rastvarača, omogućavajući njihovu ponovnu upotrebu više puta ako je potrebno“, najavio je Bejker

Studija je objavljena u naučnom žurnalu ACS Applied Engineering Materials.

Izvor: rts.rs

Šta to nije u redu sa mladima danas – pitanje je koje je aktuelno već duži niz godina unazad, ali kako vreme odmiče sve češće ga postavljamo. Pođimo od statističkih podataka kada su u pitanju zdravlje i ishrana: na primer, gotovo trećina Amerikanaca ispod 19 godina je gojazna, naviknuti su na brzu i nezdravu hranu. Naravno da, delom, tu lošu naviku možemo opravdati ekonomskim statusom u kom se obično nalaze mladi ljudi -cene studiranja su visoke, studentski krediti skupi, a primanja ograničena. Da, čini se da je na prvi pogled brza hrana jeftinija, ali gledajući sveukupni učinak takvog načina ishrane, ne možemo a da se ne zapitamo da li je baš tako? I, naravno, ko je kriv što oni veruju da je takva ishrana prihvatljiva? Ko ih to nije naučio ono što je trebalo?

Mnogim mladim ljudima možda bi značilo da znaju da bolje vode domaćinstvo da ih je neko naučio osnove kuvanja, kako da obave pametnu kupovinu namirnica i slično. Još jedan od problema današnjice je i činjenica da je, recimo, oko 70 odsto dece živi sa dva stalno zaposlena roditelja ili sa samohranim roditeljem, što odmah znači više kupljene gotove hrane usled nedostatka vremena i novca. Iako zvuči totalno retro, povratak domaćinstva u škole, kao jednog od osnovnih predmeta, mogao bi da popravi mnoge stvari u odgajanju budućih generacija.

Domaćinski živeti

Vođenje domaćinstva ne samo da nije retro, već se vraća na velika vrata kao svetski trend. Voditi domaćinstvo znači pametno i zdravo kupovati, spremati zdrave obroke, samim tim mudro upravljati i novcem i zdravljem, što odmah znači i ključnu stvar – dobro živeti.

Istoričarka Helen Zoe Fajt ide korak dalje u svojoj tvrdnji da bi povratak domaćinstva u škole imao ključnu ulogu u lečenju epidemije gojaznosti. „Lep način da započnete rešavanje ovog problema bi bio da se više ljudi nauči i posveti kuvanju“, ona je nedavno rekla.

Majkl Mos, istraživački novinar čija je nedavno izdata knjiga „So, šećer, mast“ ujedno i jedna od najprodavanijih, u knjizi objašnjava kako su američke prehrambene kompanije „navukle“ Amerikance na prerađenu hranu, i upozorava na važnost edukacije mladih i u toj oblasti, oblasti ishrane i kuvanja. Između ostalog, i on se slaže da je smanjenje kućnih budžeta i te kako uticalo na odabir brze i prerađene hrane, ali i da je krajnje vreme da se kroz nastavu domaćinstva povrati stari poredak stvari.

Neodgovornost prema zdravlju i ishrani

Izostavljanje tog predmeta je, moglo bi se reći, žrtva trendova u obrazovanju i smanjenja školskih budžeta. Previše vremena je posvećeno pripremama za koledž i nekim naizgled važnijim predmetima koji obećavaju, ali i sve većem broju feminističkih shvatanja da žene ne treba da zanima kuća, kuvanje i tzv. uloga supruge, iako bi predmet bio namenjen i momcima i devojkama. Zaista mnogo je faktora uticalo da se stigne do ove tačke neodgovornosti prema svom zdravlju i ishrani. Pitanje je može li uopšte, posle toliko vremena, „reanimacija“ domaćinstva kao nastavnog predmeta išta popraviti.

Osoba koja je ozvaničila pojam kućne ekonomije i uvela ga u škole je Elen Svalov Ričards, predsednica američke Asocijacije kućne ekonomije, koja je na konferenciji „Za boljitak kuće“ ozvaničila taj pojam i ubedila nadležne da usvoje predlog davne 1899. godine. To je podrazumevalo da se sastave lepo i korisno, tj. da se profesionalizuje zanimanje domaćice i time donese dostojanstvo i efikasnost do tada nepriznatom zvanju.

Nekoliko elitnih fakulteta je uvelo predmete kućne ekonomije, koje je čak i Eleonor Ruzvelt pohvalno prozvala borbenim trupama protiv neuhranjenosti za vreme velike depresije. 1959. godine. Čak polovina američkih srednjoškolaca je imala predmet u okviru kog je učila kako da kupuje, kuva i održava domaćinstvo.

Pipci prehrambene industrije

Do 1960-ih i 1970-ih, međutim, nekada revolucionarna ideja o zdravoj ishrani i značaju održavanja kuće postaje bajata i staromodna. Pipci prehrambene industrije, gledajući samo svoj interes i zaradu, uspešno su pridobili sve koji su do tada bili na strani domaćinstva u školama, i početna ideja lako biva podrivena. Promoviše se lakši način života i ishrane a samim tim i brza hrana, gotovi obroci i prerađevine. Dodatno ulje na vatru dolivaju feministički pokreti na čelu sa Robin Morgan, koja iznos optužbe na račun Asocijacije kućne ekonomije, implicirajući da od mladih žena pravi bezobličnu masu koja jedino zna da kuva i jedino misli na brak.

Trendovi koji slede, zapošljavanje žena, manjak vremena, previše fabrika hrane, samo su doprineli, rame uz rame sa napadima feministkinja, da se domaćinstvo kao predmet u školi lagano, ali sigurno proglasi za staromodno i nepoželjno, i sasvim nestane iz školstva.

Izlazak iz ćorsokaka

Danas, mnogo godina nakon uspona i pada domaćinstva, mi se pitamo gde smo pogrešili i da li smo nešto propustili da naučimo svoju decu. Ponovni trend zanimanja za zdravu ishranu počeo je i raznim kampanjama, kao recimo one koju je započela Mišel Obama, pod nazivom „Pokrenimo se“, ili putem knjige koju je objavio Majkl Polan, „Dilema omnivora“. Nakon sijaseta sličnih događaja skrenuta je pažnja javnosti na značaj podučavanja dece šta je zaista zdrava hrana i kako se kuva, a to sve je rezultiralo ponovnim uvođenjem škole kuvanja u škole, pa čak se uzgajaju i školske bašte u kojima se uspešno uzgaja povrće. „Mi živimo u društvu u kom se sve više ljudi zanima za to šta su uneli u svoj organizam“, rekao je Mos.

Alis Lihenštajn je 2010. godine iznela jedno od mogućih rešenja za epidemiju gojaznosti, u vidu kampanje „Vratimo domaćinstvo u škole“. Ona u okviru te kampanje predlaže sveobuhvatni nastavni plan i program koji pokriva osnovne tehnike kuvanja, učenje kalorijskih vrednosti hrane, izvora hrane – od farme do stola; informacije o hranljivim materijama – gde da ih pronađu i kako da ih tumače, uticaj hrane na zdravlje, i sl.

En Kuper, predvodnik reforme školstva i uvođenja novih predmeta rekla je povodom tog predloga da nema generacije kojoj su takvi časovi potrebniji i da nemaju svi godina kao ona, ali ni sreće da nauče da kuvaju od svoje bake. Naglasila je i da o svemu tome govori i sa zdravstvenog aspekta, ali i imajući u vidu celokupno konzumerističko društvo. U svakom slučaju, smatra ona, osnove održavanja domaćinstva su neprocenjive: „Ništa se neće promeniti preko noći, ali ako istrajemo u toj vrsti edukovanja, sasvim sigurno nam se smeši bolja budućnost“.

Rut Grejem, pisac iz Nju Hemšira, redovni saradnik časopisa Ideas.

Priredila: Jasmina Jovanović

Izvor: detinjarije.com