Zato će nastaviti da ih teroriše, samo sada još jače i još duže nego što su to mislili. Biće njihova mora, i dnevna i noćna. Biće njihova promaja, gora od bilo koje mutacije. Biće njihov doživotni – NOVIKRON

Ono što o koroni znamo jeste da – NE ZNAMO NIŠTA. Ono što o Novaku znamo jeste previše da stane u 1.000 ovakvih tekstova. A tu nije kriv ni onaj šatroslepi miš iz Vuhana, za koga se više ne zna ni gde je, ni kako je.

Da smo krivi smo mi za – NOVIKRON!

Ne znam da li ste ikada imali prilike da saznate kakav je osećaj kada na fliperu napravite rekord? Kada odigrate igru koja “obrne igricu”, koja resetuje brojčanik predviđen da broji i nedostižno… kada vaše ime ostane upisano za sve one koji će se potom decenijama truditi da vas sruše. Osećaj je zastrašujuće dobar.

Sve do momenta dok neko ko misli da je vlasnik tog flipera ne dođe i promeni mu softver ili ga ne polupa. Dok mu ne promeni pravila igre. Ne znajući da je to samo iluzija, jer pravila postavlja samo priroda, ona su nepromanjiva. Sve drugo je laž.

Da se odmah razumemo: Nole je – KRIV! Majstore, kriv si. Jesi. Pokvario si im fliper.

Od ove Noletove mutacije se mnogi više nikad neće oporaviti. Igraće se tenis, ali on više nikad neće biti onaj isti sport koji je bio pre Novaka… nigde u svetu, a posebno ne u Srbiji. Ovde već odavno ne postoje isti kriterijumi za pobedu i merne jedinice za samopouzdanje… sve ih je istumbao taj „nasmejani i lepo vaspitani momčić“… Promenio je mentalni sklop ovdašnjih ljudi naviklih da se mire sa porazima i na terenu i za „zelenim stolom“. Učinio nas velikima, važnima, moćnima, onima koji više ne odustaju zbog alibija „srpski mentalitet“…

Kriv je – sada i zbog njega moraju da menjaju i zakone i pravila. A taman su misli da su se Srbi malo primirili.

Zbog srpskih vaterpolista su menjali pravila ovog sporta, skraćivali bazen, izmišljali sve samo da bi nas zaustavili… nije im uspelo, pa su se u jednom trenutku čuli i predlozi da svaka protivnička ekipa sme da ima i po jednog dresiranog krokodila u timu… džaba, ni to im ne bi pomoglo. Zbog Čavića su menjana pravila da nije važno ko je prvi doplivao i da ne smemo da verujemo sopstvenim, već njihovim očima. Zbog Ivane Španović su menjana pravila da nije važno koliko skočiš daleko, već koliko glasno kažeš – HOP! Da je špenadla neko ko se pita, a ne talenat. Da nije bilo špenadle, verovatno bi se preko noći promenilo pravilo da nema skakanja iz zaleta, nego da mora iz mesta. Ili u rikverc.

Pravila postoje i za sve su jednaka, samo za neke malo jednakija. I ko god to izgovorio misleći na Novaka, očigledno se ispalio žešće. Zbog Noleta se ne menjaju pravila ovog sporta… menjaju se pravila života, menja se definicija slobode, demokratije… zbog Novaka će promeniti ovaj sport.

Kriv je – navikao nas je. Napravio od nas ovisnike uspeha, kojima je nedeljna doza droge od pet pobeda i jednog turnira postala nedovoljna.

Kriv je – pokvario je igricu i jednom od tri kraka svetske globalne mafijaške hobotnice – industriji kockarsko-šatrosportskih igara, kladionicama. Niti im je koristan, niti želi da im, makar jednom to bude.

Kriv je – pokvario je igricu i drugom kraku svetske globalne mafijaške hobotnice – farmaceutskoj mafiji. Onima koji su rešili da se igraju Boga i na ovaj ili onaj način pustili frankeštajn virus među ljude. Uz pomoć onog kvarnog slepog miša iz Vuhana. Pokvario im je igricu, jer je odbio da javno postane njihov maneken… na ovaj ili onaj način.

Kriv je – pokvario je igricu i trećem kraku hobotnice, onom globalno političkom, koji je mislio da se sloboda gubi i dobija. Ne ona se osvaja. Baš ovako. Nepristajanjem.

Kriv je – nije ni vakser, ni antivakser. Ovi prvi smo mi koji smo u vakcini videli jedinu nadu za preživljavanjem, jer nam niko bolju opciju i nadu nije ponudio… ne računajući njihovo nemanje pojma ni šta je u virusu, a to znači ni šta je u vakcini. Ovi drugi su oni ektremnjaci koji svoje pravo da drugačije misle ne zadržavaju za sebe, već od toga prave cirkus jednako opasan, ako ne i opasniji i od virusa i od vakcine. Novak je kriv što nije podržao ni jedne, ni druge. Kriv je jer je i tu iskoristio svoje pravo na slobodu.

Kriv je – oborio je skoro sve moguće i nemoguće rekorde, pa sad moraju da smišljaju neke nove discipline. A verujte, to nije lako, jer čim smisle – on i to obori. Oni su kao muve koje pokušavaju da slete na ivicu lustera, a on onaj koji muve ubija pogledom. Zastrašujuće, zar ne?

Kriv je – došao je u Australiju (akcentovano po RTS-ovski) verujući im da je to njegova druga kuća. Njegov drugi dom. A dom je samo tamo gde ti srce spava. Nije tu kriva Australija, ne pitaju se oni tu mnogo. Jedan telefonski poziv robijaškom praunuku koji se krije iza titule trenutnog predsednika/premijera/čegagod politički prolaznog menja i odluku suda i zakone ove države.
I ne bi bio nikakav problem nikome da je Novaku odmah zabranjeno učešće zbog bilo kakve njegove odluke u vezi s koronom i vakcinacijom. Naše pravilo je jasno – ne mogu nevakcinisati. Tačka. Enter. Problem je što mogu oni koji u ovoj igici služe kao statističke greške i ne ugrožavaju nikog. Problem je što su mu dali medicinsko izuzeće, dali mu vizu, pustili ga da dođe, kako bi ga onda kao poslednjeg kera išutirali, ponizili i fizički utamničili.

Kriv je – srušio im je sve snove i sve nade. Nije tu kriv ni Nadal, kao čelovođa talasa isfrustriranih gubitnika kojima je Nole nabio komlekse tako jake, da će im to biti generacijski genetski problem. Da će im i deca i unuci patiti, i pred servis brojati mantre, pipati se kao pred Makarenu i vaditi posteljinu iz bulje. Da se neće još dugo generacijski oporaviti od tog „ludog srpskog gromovnika“.

Kriv je. Ne kriv što im je davao novac pomažući Australijance kojima su u požarima uništeni domovi, što se molio za njih i pružao podršku. Za to nije. Kriv je što tada nije došao da izgori u tom istom požaru.

Majstore, kriv si – jer protiv tebe još nisu izmislili vakcinu, a redovi vaksera s reketima su se već napravili.Šta je sledeće? Pa, naravno – DOPING!

To je možda i jedini lek za Novikron. Pošto ne moraju da razmišljaju da na listu preko noći zabranjenih supstanci ubacuju ćevape (Nole ih ne jede), rakiju komovicu, rasol, promaju i sl srpske specijalitete, naći će način da se Nole „uhvati“ iznenada, pa onda medijski razapne neiznenada zbog korišćenja npr. kapi za oči i širenje zenica ili patika s mekanim uloškom, koji mu nedozvoljeno daju takvu moć. Ma smisliće već nešto, tu su Rafa i slični iskusni „dopingaši“ da pomognu savetom. To sa vakcinama inače veze nema, kao što nema ni ceo ovaj cirkus. Da nije vakcina, bilo bi nešto treće…kao što nekoć beše nenameran pogodak lopticom teniskog sudije, „prvi takav slučaj istoriji civilizacije i svemira“.

Do tada, Nole će Božić da provede u njihovom hotelskom kazamatu… ni prvi, ni poslednji put. Zamislite, teniski Bog koji slavi Božić po svom kalendaru.

A šta ćemo mi dalje?

Epski rečeno: Da nastavimo putem koji nam je utemeljio Sveti Sava, dotrasirao Tesla, a nastavio Nole i njemu slične vođe… mentalnim putem slobode. Slobode da Novaka i volimo i ne volimo, ali da ga zbog svega poštujemo makar 5% od onoga koliko je zaslužio. Da oni kojima je Bog podario društvene mreže i talenat da se na njima skriveni iza lažnih imena i avatara useravaju u njegov, ali i svačije živote to i nastave da rade…da nastave da pitaju koliko nam za porez duguje, da traže da mu se ne dozvoli da dobije od države plac za terene, jer, Bože moj, nama ne trebaju ni litijumi, ni tenisi, ni Novaci… ni znanje šta nam treba.

Možda zvučimo epski i mi koji tražimo da se izmene propisi koji kažu da samo pokojnici u ovoj državi imaju pravo da se po njima nazivaju ulice, trgovi, naselja, gradovi… I da u ovom slučaju mora da se napravi izuzetak, pre nego što to uradi neko drugi iz komšiluka, tražeći mu nesrpske korene. Da Novak Đoković mora za života, ovog tniskog, da dobije svoju ulicu u Beogradu.

A kada se vrati iz zemlje robijaških praunuka i teniskih velikana? Preostaje nam da ga ovog puta dočekamo kako nismo nijednog sportistu ikad. Da im pokažemo da nama Srbima smeš da ukradeš sve, pa i pobedu, ali ne smeš samo dve stvari – SLOBODU i PONOS!
A to su nam sada upravo ukrali.

To je najmanje što je zaslužio. Zato što je – KRIV.

Aleksandar Saša Jovanović

P.S. I na kraju EKSLUZIVA: Šta je još sledeće? Šta će sad Nole?

Pa to je ključ svega… Nemaju pojma kako se leči Novikron. Znaju samo da će da se plaše i dalje. I plašiće se decenijama i njega i njegove senke. Iako će se vrlo brzo u medijima pojaviti informacija, zvanična ili „iz prve proverene ruke“ da će Nole prestati da igra i da će pustiti štakore da se kupaju u svom otrovu, verujte autoru ovih redova – NEĆE. Možda će im dati lažnu nadu, a možda neće ni toliko. I ne samo da će nastaviti da ih teroriše, nadjačava i pobeđuje, nego će sad to činiti još jače i, što je za njih najgore – još duže nego što su to mislili. Biće im „KRIV“ dokle god mu fizička snaga bude makar priližno jednaka mentalnoj, a ta je iznad limita i za obične i za neobične smrtnike.
Biće njihova teniska mora, i dnevna i noćna. Biće njihova promaja, gora od bilo koje mutacije. Biće njihov doživotni – NOVIKRON.

Izvor: telegraf.rs

Baka je navodno pismo napisala i poslala svojoj prijateljici, a čak i ako je izmišljeno, uštedeće vam godine sazrevanja i skupljanja životnih pouka. Vrlo je praktično i otkriva kako napraviti razliku između važnog i nevažnog.

“Draga Berta,Više čitam, manje brišem prašinu. Sedim u dvorištu i divim se pogledu, a korov u bašti me više ne nervira. Provodim više vremena sa svojom porodicom i prijateljima i manje radim.Kad god je to moguće, život treba da bude obrazac prijatnih iskustava, a ne izdržljivosti. Sada pokušavam de prepoznam te trenutke i cenim ih.Ne štedim ništa – koristimo dobar kineski porcelan i kristal za svaku posebnu priliku kao što je gubitak jednog kilograma, ispravna sudopera ili prvi procvetali irisi.Nosim moj dobar sako na pijacu. Moja teorija je da ako izgledam uspešno, mogu da potrošim 28 dolara na jednu malu kesu sa namirnicama. Ne štedim svoj najbolji parfem za specijalne žurke, nego ga stavljam za prodavce i službenike u bankama.“Jednog dana” i “uskoro” gube vrednost u mom rečniku. Ako je vredno da nešto vidim, čujem ili uradim, želim da vidim, čujem, uradim odmah.Ne znam šta bi drugi uradili kada bi znali da neće biti ovde sutra, što svi uzimamo zdravo za gotovo. Mislim da bi nazvali članove porodice i nekoliko bliskih prijatelja. Možda bi pozvali i nekoliko bivših prijatelja da im se izvine i sruše ograde svađa iz prošlosti.Ja volim da ih zamislim kako izlaze u kineski restoran na večeru ili na neku hranu koju najviše vole. Samo nagađam- nikada neću znati.One male stvari koje nisam završila bi me razljutile kada bih znala da su mi sati odbrojani. Bila bih ljuta što nisam napisala neka pisma koja sam nameravala da napišem ovih dana. Bilo bi mi žao što nisam svom mužu i roditeljima dovoljno često govorila koliko ih volim.Jako se trudim da ne štedim, ne zadržavam, ne odlažem bilo šta što bi unelo smeh u život. I svako jutro kada otvorim oči, kažem sebi da je to nešto posebno. Svaki dan, svaki minut, svaki udah je dar.Možda je naš život postao drugačija pesma od one koju smo zamišljali. Ali dokle god smo ovde, i dalje možemo da plešemo.”

izvor: www.oazaznanja.com