Roditeljima je pomoć uvek dobrodošla, naročito sa finansijske strane. Pored hrane i svega potrebnog za kuću, odeća, potrepštine za negu bebe, pelene, sve to oduzima mnogo novca.

Od 1. januara roditelje čekaju lepe vesti! Pre nekoliko dana je doneta odluka da sve mame za prvo dete dobijaju po 300.000 dinara, umesto dosadašnjih 100.000.

Ipak, ni mame koje rađaju drugo i treće dete nisu ostale uskraćene. Na sednici Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva doneta je odluka da roditelji koji od 1. januara 2022. dobiju drugo ili treće dete od države dobijaju jednokratnu pomoć od 100.000 dinara.

Kao i do sada, mame će nastaviti da dobijaju za drugu bebu po 10.000 dinara mesečno u trajanju od 2 godine i za treću po 12.000 mesečno narednih 10 godina.

Izvor: yumama.mondo.rs

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Nakon što je lekar Branimir Nestorović predstavio svoje udruženje “Vitezovi reda zmaja”, poručio je i da neće prezati od ulaska u politiku i kandidature na izborima. Nestorović smatra kako bi na izborima odneo 25 odsto glasova.

Ova potencijalna kandidatura, iako poprilično neizvesna, privukla je pažnju zbog mišljenja po kojima je Nestorović poznat, što bi bilo primamljivo ne malom broju onih koji dele takve stavove, piše Euronews Srbija.

Ipak, nameće se pitanje da li je rezultat koji je sam prognozirao realan?

“Ljudi se plaše da ću da uđem u politiku zarad nekih glasova i da ću poremetiti ravnotežu, gde su i vlast i opozicija zadovoljni što je tako kako je. Da kažem pošteno, nemam takve namere, međutim, ako stvarno zagusti, bogami će da pršti“, rekao je Nestorović.

Kao razloge ulaska u politiku, Nestorović je naveo mogućnost da zahtevi novoosnovanog udruženja budu ignorisani. To bi ga, kako je rekao, i pored “velikih pritisaka koje trpi” opredelilo za stupanje na političku scenu.

Predsednička trka je u aprilu, te Nestorović ima dovoljno vremena za eventualnu pripremu izbornih aktivnosti.

Kakav rezultat može da očekuje Nestorović?

Nestorović je, vrlo sigurno, licitirao da bi odneo 25 odsto glasova na izborima. Toliki procenat bio bi izuzetan i više nego dovoljan da “pomrsi konce” ostalima, poredeći sa rezultatima iz prethodnih izborih godina, kada mnogi kandidati nisu bili ni blizu takvog rezultata.

Prema oceni stručnjaka, Nestorović bi svakako mogao da privuče deo javnosti, ali je ipak upitno koliki bi to procenat glasova na izborima bio.

“Ne može se sa sigurnošću govoriti koliko bi glasova dobio, ali je činjenica da je Branimir Nestorović stekao određenu popularnost u delu javnosti koja razume njegove, vrlo često populističke i neodgovorne stavove u pogledu vakcinacije i pandemije“, kaže za Euronews Srbija izvršni direktor Cesid-a Bojan Klačar.

On je istakao da je njegova profesija lekara takođe dobar preduslov za kandidaturu odnosno naklonjenost birača.

“Lekari u Srbiji uvek imaju u startu jednu dobru percepciju u javnom životu, jer je zdravstvo tema koja dotiče sve, ljudi su osetljivi, posebno na decu, sve ono gde je Nestorović izgradio karijeru.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

On bi sigurno mogao da računa na određeni broj glasova, čak ne i mali, ali ne bismo mogli da licitiramo o konkretnim procentima“, kazao je Klačar.

Ipak, on je istakao da je za kandidaturu potrebna podrška tima ljudi, te navodi da će i od toga zavisiti kandidatura Branimira Nestorovića.

“Odluka će zavisiti i od toga da li može oko sebe da okupi tim ljudi koji bi uradili sve ono što je neophodno da bi se trčala ta trka. Tu mislim na tehničke, logističke i pravne zahteve koje je neophodno da ispuni svaka kandidatura“, naveo je Klačar.

Sa druge strane, politikolog Nikola Parun istakao je da postoji deo populacije koji je saglasan sa stavovima dr Nestorovića, ali da to nije neka “jača politička snaga”.

“On ima neizgovorenu ulogu, da deo populacije koji se oslanja na teorije zavere i na nemedicinske i nenaučno zasnovane teorije, odvuče na jednu stranu. To je ipak manjina, sigurno ne može doći do procenta o kojem govori“, rekao je Parun za Euronews Srbija.

Takođe, Parun ističe da bi potez Nestorovića mogao da privuče javnost koja je već okrenuta nekim ličnostima iz javnog života, poznatim po antivakcinalnim stavovima.

“Ovaj njegov potez može da se tumači i kao lepak za deo opskurne koalicije u kojoj su doktorka Jovana Stojković i Saša Radulović. Deluje kao politički alat za razbijanje poduhvata na drugoj strani, odnosno privlačenje dela populacije koji je mali, ekstreman, glasan i voli teorije zavere“, zaključio je Parun.

Branimir Nestorović, poznati i priznati lekar, dečiji pulmolog i alergolog dospeo je u žižu javnosti prošle godine, kada je otpočela pandemija koronavirusa. Kao stručnjak, bio je član Kriznog štaba za borbu protiv koronavirusa, ali je zbog svojih kontroverznih stavova u vezi sa pandemijom i virusom, ubrzo uklonjen iz sastava Kriznog štaba.

Nestorović je već tada pridobio jedan deo javnosti koja je osporavala postojanje virusa, njegovu smrtnost i širenje u populaciji. Ostale su upamćene nesrećne izjave pre uvođenja vanrednog stanja, da se radi o “smešnom virusu”, te da žene mogu “slobodno da šopinguju u Italiji”.

Tako je zbog ovih stavova Branimira Nestorovića reagovao i Etički odbor Lekarske komore Srbije (LKS), koji se u aprilu prošle godine nakon što je na problematične izjave reagovala grupa profesora sa Medicinskog fakulteta. Takođe, zbog izjava Nestorovića prijavu LKS je ove godine podnelo udruženje Ujedinjeni protiv kovida, uz obrazloženje da je ovaj lekar povredio etički kodeks.

Pojavom vakcine protiv kovida, Nestorović je postao poznat i kao stručnjak koji ima negativan stav prema ovoj vakcini, te je zbog toga naišao na osude jednog dela i podršku drugog dela javnosti, onoj okrenutoj antivakcinalnim stavovima.

Tokom ove godine, druge u periodu pandemije, Nestorović se oglašavao za pojedine medije koji svakako ne spadaju u relevantne. On je sve vreme uživao podršku ljudi koji osporavaju postojanje virusa, razmere posledica, smrtne slučajeve, kao i efikasnost vakcine.

Generalno govoreći, ljudi rođeni tokom letnjih meseci izražavaju se o datumima svog rođenja pozitivnije od ostalih

Za ovo istraživanje intervjuisano je 2.000 ljudi kako bi se otkrilo kojeg datuma je “najsrećniji rođendan”. I, taj dan je upravo 28. jul!

Istraživači su pitali ljude kako se osećaju na svoj rođendan i u odgovorima dobili određene zaključke. Generalno govoreći, ljudi rođeni tokom letnjih meseci izražavaju se o datumima svog rođenja pozitivnije od ostalih.

KRITERIJUMI: TOPLO VREME, BLIZINA PLATE, LETO

NJih čak 60 odsto rođenih u junu su srećni zbog svog rođendana, 59 odsto rođenih u julu i 53 odsto u avgustu.

“Najsrećniji” 28. jul izabran je na osnovu sledećih kriterijuma: tog dana je obično sunčano vreme, blizu je danu isplate plata i leto je.

NAJDEPRESIVNIJE JE TOKOM ZIME

Sasvim očekivano, zimski rođendani su najdepresivniji, posebno oni 16.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

(svezabavno.info)

Koliko ste puta zatekli sebe kako se nervozno okrećete po krevetu, menjajući položaj tela, bezuspešno pokušavajući da zaspite? Ako ste ikada muku mučili sa nesanicom, znate koliko ume da bude iscrpljujuća, a neretko je rezultat taj da što ste uporniji u nameri da zaspite, to vam to teže polazi za rukom.

Postoje brojne metode protiv nesanice, a britanska doktorka Katarina Lederle, specijalizovana za ljudski san i spavanje i radi kao terapeut pri programu “Somnia”, preporučuje tehniku “paradoksalna namera”.

Zvuči pomalo futuristički i komplikovano, ali je zapravo veoma jednostavna i reč je o svojevrnom zavaravanju mozga.

“Ako se nečega plašimo, radimo sve što možemo da to izbegnemo i dok to radimo, stalno gledamo preko ramena da vidimo da li će se to čega se plašimo dogoditi. Kao rezultat toga sve smo anksiozniji, a ono što pokušavamo da izbegnemo na kraju se desi. To je začarani krug. Kod paradoksalne namere vi nameravate da uradite – ili to želite – ono što inače pokušavate da izbegnete i time se prekida krug straha.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Dakle, radeći ono što vas plaši ili što ne volite, na kraju ćete smanjiti ankcioznost oko toga. Na neki način možemo da kažemo da je paradoksalna namera okretanje simptomima koje želite da izbegnete, a time zapravo anulirate anksioznost”, objašnjava ona.

Na primeru nesanice to izgleda ovako: što silnije pokušavamo da zaspimo, to nam to postaje teže, a mi sve sve uznemireniji i budniji. Tu na scenu stupa “paradoksalna namera”.

No, paradoksalna namera ne podrazumeva ustajanje iz kreveta kada ne možete da zaspite, niti je isto kao kad recimo uzmete da čitate kako biste odvukli pažnju s pokušaja da zaspite. A kako se onda ova tehnika praktikuje?

“To znači da ne poručujete sebi da zaspite, već umesto toga treba govoriti sebi da ostanete budni. Možda držite oči otvorene dok ste u krevetu, udobno vam je i oko vas je tišina i govorite sebi: “Samo drži oči otvorene još koji trenutak”. Čineći to, okrećete cilj sa spavanja na to da ostanete budni. Odustajanjem od cilja da zaspite prestajete da ulažete napor u to da zaspite, a to znači da pritisak da se zaspi nestaje. Fiziološki, to znači da se telo i mozak konačno mogu da se smire i opuste”, objašnjava dr Lederle za “Glamour”.

Evo kako se tačno praktikuje “paradoksalna namera”, bar kada je reč o spavanju:

1. Idite u krevet u uobičajenoi vreme i držite oči otvorene

2. Postavite nameru da ostabnete budni, ali ne silite sebe na to

3. Recite sebi: “Ostaću budan još samo nekoliko minuta”

4. Ne upuštajte se u stimulativne aktivnosti. Samo lezite otvorenih očiju ponavljajući istu nameru. Uskoro bi trebalo da se osećate mirnije.

Izvor: zena.blic.rs

NAČIN UPOTREBE: Uzima sa sa obe ruke i zamahuje

LEČI: Dosadu ..lenjost ..ljutnju…. bolove u mišićima, ledima i sve bolesti današnjice prouzrokovane sa “blejanjem” na fejsbuku i neprekidnim gledanjem vesti

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

PREDNOSTI UPOTREBE: Spavate kao beba

Nakon što je na Facebook stranici osvanula fotografija na kojoj uz motku stoji pojašnjenje da je to najbolji lek za, između ostalog, depresiju, jedna čitateljka nam je poslala svoj osvrt na tu temu.

Cilj ove objave je ukazati na ovaj i slične propuste svima onima kojima je u opisu posla da budu društveno odgovorni, a mediji su sigurno među njima.

Živjeti sa depresijom nije ni smešno, ni zabavno, a na ovaj način pojedini umanjuju sve probleme i poteškoće s kojima se osobe koje pate od depresije suočavaju, spuštajući jedno tako ozbiljno stanje na nivo zabave, pošalice ili sprdnje, jer depresija nije isto što i tuga, lenjost ili bezobrazluk.

Pismo naše čitateljke objavljujemo u celosti:

 Draga Osobo koja u medijima objavljuješ ovakve fotografije,

Nadam se da Te nikad niko nije liječio motikom. I nadam se da nikad nisi bila depresivna. Pogotovo se nadam da te nisu “liječili” motikom od depresije!

Jer mene jesu. Doduše, ne motikom – motkom. Žitkom, tankom i gipkom zelenom motkom od lijeske koju sam s proljeća svježe ubirala u živici preko puta kuće i donosila u kuću “porodičnom ljekaru” radi terapije, i koja je ostavljala isto tako tanke i žitke crvene podsjetnike na svoj kratak život na mojim dečijim nogama… Debelom, suvom, krtom i bez imalo soka u sebi motkom zimi, glasno pucajući pri susretu sa mojom kožom ruku, nogu, leđa, lica, ostavljajući krhotine i svoje komade po podu, lomeći se u iverje i prašinu propadanja.

No, lista odobrenih lijekove povremeno se mijenjala zbog rezistentnosti pacijentice na dugogodišnjem liječenju. U arsenal borbe za moje izlječenje ušle su tako i željezne mašice koje valjda ima svaki seoski šporet na drva koji iole drži do sebe, propira (neki kažu potpira) koja inače služi da raspali vatru u tom šporetu u hladnim jutrima, no nalazila je svoju primjenu i u smirivanju vatre bijesa moje iscjeliteljke.

Za jednu posebno tešku epizodu moje bolesti, tu je pak bila majčina njegovateljska ruka koja je odbacila sva sredstva tada poznata toj grani medicine i vratila se korijenima, tj. samoj sebi. Elem, jedini način da mi pomogne bio je da uzme moju kosu s vrha glave u svoju koščatu mršavu šaku krivih prstiju, i ljekovito me vuče od ulaznih vrata preko dugog hodnika do kuhinje. Možda bi doktorica i nastavila seansu da nisam bila debela. Ovako, dala je sve od sebe, a ja sam se morala pomiriti sa nuspojavom gubitka jednog dijela te kose, koja je ostala u gomolju na tom žuljevitom dlanu.

Ali, vratimo se na temu. Kakve veze ja sa depresijom sa početka priče imam uopšte?

Da mi je ko postavio to pitanje prije 4-5 godina, rekla bih s pika: ama baš nikakvog. I otišla svojim poslom. Vjerovatno bih se nasmijala na objavu koju sam upravo vidjela na Facebook stranici jednog “uticajnog” medija, možda lajkovala, tagovala nekog.

To bi uradila tadašnja Ja, ona koja nikad ne plače, ali nikad nije iskusila ni istinsku radost. Ona koja može sa svakim pričati satima, danima, a ne otkriti ništa o sebi. Ona za koju su ljudi djelovali opasno, bolje je ne rizikovati, ne otkriti rane, ožiljke i strah, tugu i usamljenost. Ona koja je ponašanjem iz takvih uvjerenja od sagovornika dobijala oprez, nepovjerenje, rezervisanost, često i pretpostavku da imam loše i zadnje namjere. Ona koja je teško prelazila tu nevidljivu ali vrlo stvarnu granicu između poznanika, i nečega više – druga, prijatelja, partnera, povjerenika, životnog saputnika.

Ona koja se jednog dana probudila bez zrna energije, bez snage da ustane iz kreveta, bez volje da napravi tih pet koraka od kauča do frižidera, iako čitav dan nije jela i želudac je tražio svoje. Ona koja je uvijek radila 100 stvari u danu, bez predaha, bez stajanja, bez razmišljanja, automatizovana gotovo do stadija robota, gušeći sve ljudsko u sebi, jer, pobogu, ljudi nisu savršeni a to je za mene nedopustivo.

Moram biti najbolja u školi, moram prati kupatilo četkicom za zube inače to nije dovoljno čisto, moram se našminkati iako samo trebam izaći iz domske sobe do zajedničkog toaleta u dnu hodnika. Moram prati kosu svaki dan jer inače mi frizura ne liči ni na šta. Mora sve biti ispeglano, moram složiti nijanse odjeće na sebi, moram skriptu podvlačiti jednom bojom za najosnovnije, drugom za malo šire definicije. Moram biti nasmijana na svim slikama na Fejsu. Nastavi niz.

I onda dođe taj dan, kada nisam više student, živim u svom stanu, imam stalni posao, i nemam snage da odem do kancelarije. A ne znam šta da im kažem, odnosno slažem. Istina ne dolazi u obzir, nema šanse. Gripa? Alergija – ali na šta? Stomačni virus? Vrtoglavica i malokrvnost? Možda da kažem da mi je neko umro? Ili da je sestri pozlilo pa nju vodim doktoru?

Koji je to savršen razlog, savršen izgovor? Nekako ja to riješim, više i ne znam šta sam slagala, i prebrodim taj dan, ne znajući šta me snašlo. Drugi dan sve super, stara ja, idemo dalje u mašinu.

Mjesecima poslije, idem tako ulicom, ništa ne sluteći, ne misleći ni na šta valjda, i počnem da plačem. Ja da plačem?! Alarm. Sve mislim šta mi je, možda se nešto desilo taj dan, a ja na trenutak zaboravila. Ne. Ne mogu naći logičan razlog. Ljudi prolaze, dan je, vidi se da sam crvena, razmazala mi se šminka vjerovatno. Šta će misliti o meni? Šta ako naiđe neko poznat?!?! Šta mi se ovo dešava? Ček’, kad ono trebam dobiti? Za tri dana – pa to je to, uh, PMS, laknulo mi je!

Pretpostavićeš, Osobo, da to nije bio pravi razlog. Nije to bio čak ni povod, kamoli uzrok.

Poslije još jednog sličnog potonulog dana u mom mladom životu, čvrsto sam odlučila otići doktoru, ovaj put pravom, sa diplomom medicinske struke, i tražiti uputnicu za hormone, jer mora da je neki poremećaj. Poslije bockanja po venama, hvala bogu sve u granicama kako je i trebalo.

O, gospode, šta sad? Ja želim crno na bijelo dijagnozu, i želim lijek da se to više ne ponovi. Ne mogu ja to opet prolaziti. Ostaje psihijatar. Daj šta daš, ima on valjda neku tabletu da se to riješi.
Samo da ne sretnem nekog poznatog u čekaonici!

Naslutićeš, Osobo, da nije išlo tako brzo. Prvi put kod psihijatra, koji je srećom bio i psihoterapeut, zaplakala sam šest puta. I šokirala se time. On nije. Dijagnoza, kad sam već po to došla: depresivna. Ali, da citiram svog psihoterapeuta, dijagnoze ne liječe ljude.

Šta ih liječi? Odnos povjerenja, bezuslovno prihvatanje, ljubav, antidepresivi, rizikovanje da se nekome ne dopadnete jer govorite istinu, prihvatanje svojih osjećanja (i prijatnih i neprijatnih) i nesavršenosti, razgovor, slušanje, neosuđivanje ni sebe ni drugih, nepretpostavljanje? Da znam tačan odgovor, i da je samo jedan, bilo bi lako. Možda je za svakoga od nas različit.

Ali, prilično sam sigurna da odgovor NIJE motika.

Izvor: lolamagazin.comA