Upoznajte Srpkinje koje su promenile svet i po kojima ćemo pamtiti 20.VEK!
Za neke od njih nikad niste čuli, druge vam možda zvuče poznato, a par imena vam je sigurno urezano u pamćenje. Šta god da je u pitanju, svaka od ovih žena i te kako zaslužuje naše duboko poštovanje. Upoznajte Srpkinje koje su pokorile svet akademika, ratovale i iz svega izašle kao pobednice!
Mileva Ajnštajn-Marić, srpska matematičarka, fizičarka i nepriznata koautorka Ajnštajnove teorije relativiteta
Nakon što je završila gimnaziju u Sremskoj Mitrovici kao najbolja u razredu iz matematike i fizike, Mileva pohađa Kraljevsku srpsku školu u Šapcu, a nakon dobijanja specijalne dozvole za pohađanje škole u koju su išli samo dečaci seli se u Zagreb. Potom upisuje medicinu na Univerzitetu u Cirihu i nakon par meseci prebacuje se na na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Mileva je bila tek peta žena koja je bila primljena u ovu školu i jedino žensko u grupi od 6 studenata.
Naravno, iako nam je svima poznato je da je Mileva bila udata za Alberta Ajnštajna, malo ko je svestan da se za nju priča da je bila koautor njegove teorije relativiteta iz 1905. Ovu kontroverznu teoriju podupiru činjenice da su mnogi poznati fizičari toga doba pozivali Milevu na saradnju još u toku studija, kao i činjenica da su papiri na kojima je osmišljana teorija bili potpisivani sa Einstein-Marity (Marity je mađarska varijanta prezimena Marić).
Isidora Sekulić, prva žena akademik u istoriji Srbije
Prva žena akademik u srpskoj istoriji članica SANU-a od 1950, književnica, esejista, nastavnica, avanturistkinja, poliglota i kritičarka umetnosti – to je Isidora Sekulić.
Sve u svemu jedan od najbistrijih umova 20. veka. Osim što je studirala književnost i pedagogiju, Isidora se zanimala i za prirodne nauke, kao i za filozofiju (iz koje je doktorirala u Nemačkoj 1922.).
U srpskoj i evropskoj književnosti ostala je upamćena po svojim delima kao što su putopis ,,Pisma iz Norveške”, pripovedna vrsta intimnog dnevnika ,,Saputnici’’, njen najznačajniji roman ,,Hronika palanačkog groblja’’ i mnogim drugim književnim ostvarenjima. Isidora Sekulić bila je prva Srpkinja članica SANU-a. I da ne zaboravimo, bila je i bolničarka na frontu do 1915.
Nadežda Petrović, Srpkinja zvana Hrabrost
Nadežda Petrović se smatra najbitnijom srpskom slikarkom 20. veka. Ona je bila najznačajnija srpska slikarka impresionizma i faovizma, a njena dela izlagana su širom Evrope od 1901. do 1912.
Od 1912. Nadežda prestaje da se bavi slikarstvom jer po izbijanju Balkanskih ratova dobrovoljno odlazi da radi na frontovima kao bolničarka. Odlikovana je medaljom za hrabrost i medaljom Crvenog Krsta. Kad je počeo Prvi svetski rat, Nadežda se opet prijavljuje kao bolničarka. Nakon što je u Balkanskim ratovima preživela tifus i koleru, svoju drugu bitku sa tifusom gubi 1915.
Jelena Lozanić: Dama sa ordenom Belog orla
Ćerka prvog rektora Beogradskog univerziteta i njegove supruge Stanke, velikih humanitaraca, Jelena Lozanić i sama odrasta u ne samo znatiželjnu, visprenu i inteligentnu osobu, već i u istrajnu, plemenitu i hrabru ženu.
Ističe se tek 1910. godine kao sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza, kao i na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kopenhagenu, gde se borila za prava žena. Nakon što je izbio Balkanski rat, Jelena se pridružuje Kolu srpskih sestara kao bolničarka.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, njeno dobročiniteljstvo se nastavlja i ona kao predstavnica Crvenog krsta Kraljevine Srbije odlazi 1915. godine u Ameriku, gde preko pet godina sakuplja pomoć za otadžbinu.
Njen trud nije ostao neopažen i ona biva odlikovana ordenom Belog orla i Svetog Save višeg stepena.
Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji
Draga Ljočić, prva žena lekar, a uz to i feministikinja, studirala je medicinu u Cirihu. Ipak, nije mogla da se zaposli u državnog bolnici. Nakon što je dobila odobrenje od kraljice Natalije, Draga otvara privatnu praksu. Ona ipak 1881. uspeva da se zaposli u državnoj bolnici, ali ne po istoj plati kao njene muške kolege.
Pošto je tražila jednaka prava muškaraca i žena u profesijama, optužena je da promoviše nemoral. Ipak, Draga je bila toliko posvećena ovom cilju da je uspela da ostvari svoje ideje i ideale. Bila je velika filantropkinja. Zalagala se za otvaranje dečijih bolnica, izgradnju domova za nezbrinutu decu i volontirala kao bolničarka za vreme Balkanskog i Svetskog rata.
Jelica Belović Bernadžikovska, prva srpska etnografkinja, književnica i urednica
Jelica Belović, prva srpska etnografkinja, kniževnica i urednica, studirala je u Osijeku, Đakovu, Zagrebu, Beču i Parizu.
Govorila je neverovatnih 9 jezika i umela da piše na nemačkom i francuskom.
Objavila je oko 30 knjiga na srpskom i oko 15 na nemačkom, i veliki broj magazinskih članaka na temu etnografiju.
Takođe se bavila pedagogijom i mnogim ženskim pitanjima, a zbog toga što je bila naučnica a žena svoja dela objavljivala je pod muškim pseudonimima.
Lista njenih zanimanja i hobija je poprilično dugačka: urednik u periodičnoj štampi, romansijer, istoričar, novinar, akademik, nastavnik, prevodilac sa nemačkog, pisac za decu, guvernanta i vezilja.
Ksenija Atanasijević, prva žena doktor nauka u Srbiji, profesorka i filozofkinja
Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla diplomu doktorke nauka 1922. godine. Međutim, nije se tu zaustavila. Ona je prva žena zaposlena kao profesorka na Beogradskom Univerzitetu i prva srpska filozofkinja.
Osim što je bila istaknuta feministkinja, filozofkinja, pacifistkinja, antifašistkinja, članica Male ženske antante i Internacionalne organizacije žena za mir, bila je urednica prvog feminističkog časopisa Ženski pokret u Srbiji. Promovišući mir i toleranciju, uz naporan rad, unapredila je prava žena u Srbiji.
Sofija Jovanović, srpska Jovana Orleanka
Sofija Jovanović, koju su Francuzi nazvali srpskom Jovankom Orleankom, je srpska ratna heroina koja se borila u Balkanskim ratovima kao i u Prvom svetskom ratu.
Odmah nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Sofija se pod imenom Sofronije Jovanović prijavila u srpsku vojsku.
Učestvovala je u Oslobođenju Beograda, i preživela i Prvi svetski rat i Balkanske ratove.
Međutim, ova hrabra srpkinja izgubila je deo stopala i ostala invalid. Odlikovana je sa čak 13 medalja za hrabrost.
Nakon završetka rata, Sofija nije pričala o njemu. Rekla je samo da je bio užasan i okrutan, ali da je za otadžbinu treba dati sve. Bila je duboko razočarana kada su drugi solunski borci zahtevali privilegije zbog učešća u ratu.
Marija Maga Magazinović, srpska Isidora Dankan i prva srpska novinarka
Maga je bila filozofkinja, profesorka, koreografkinja, biblioterka i aktivistkinja. Rođena je u Užicu, ali se ubrzo seli u Beograd gde se bori za prava žena. Studirala je na Filozofskom fakultetu gde se izborila za prava studentkinja da mogu redovno da pohađaju nastavu. Isto je uradila i na Pravnom fakultetu. Punih četrdeset godina Maga Magazinović je bila i profesor filozofije, nemačkog i srpskog jezika u Prvoj ženskog gimnaziji.
Zapravo, Marija Magazinović je bila prva žena koja je dovela moderan ples u Srbiju, prva žena novinarka po zvanju, prva žena bibliotekarka u Narodnoj biblioteci Srbije. I ona je volontirala kao bolničarka u toku Balkanskih ratova.
Marija Bursać, prva žena narodni heroj
Marija Bursać bila je Srpkinja poreklom iz Bosne, partizanska bolničarka i bombaš Desete krajiške brigade i, što je najvažnije, prva žena koja je proglašena narodnim herojem Jugoslavije.
Pored toga što je bila neustrašivi borac, Marija Bursać bila je članica SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije), radila je i za NOP (Narodnooslobodilački pokret).
Izabrana je za predsednicu seoskog odbora USAOJ-a, i primljena u rukovodstvo AFŽ-a (Antifašistički front žena).
Na predlog Štaba Petog korpusa, a po odluci Vrhovnog štaba NOV-a i POJ-a, Marija Bursać je 15. oktobra 1943. godine proglašena za narodnog heroja. To je bilo prvo proglašenje žene za narodnog heroja.
Izvor: serbia.com
Priče iz Vesterosa: Deca šume- Njihove oči bile su vatreno zlatne, mačije, duboke i mudre
Podsetimo se na prošlost Vesterosa, zapadnog kontinenta fiktivnog univerzuma stvorenog iz pera Džordža Martina, u delu Pesma leda i vatre
U osvit zemlje koju danas zovu Vesteros, dok je Sunce još bilo mlado, a tle pucalo i stenjalo pod teškim stopama džinova, u šumama starijim od života kretale su se senke. Malene sene, ne veće od dečjih obrisa, hitro su klizile ispod stoletnih krošnji. Tek ponekad, sevnulo bi u mraku stare noći zlatno oko.
Da je, nekim čudom, zalutalo ljudsko uho oslušnulo reči koje su senke govorile, u neznanju bi ih zamenilo za vetar. Bile su kiša; grla koja su ih stvarala kao da nisu bila sa ovog sveta. Bile su muzika. Ali, ljudskog uha tada nije bilo, pa su reči-pesme neometano tekle, a sitne senke bezbrižno volele šumu.
Iza sebe, senke bi ostavile miris svežeg lišća, odjek dugih, spokojnih melodija i poneko lice urezano u napukla, mlečna drveta, zamrznuta u vremenu koje dolazi i donosi promenu.
U osvit zemlje koju danas zovu Vesteros, dok je magija bila oruđe a drveće istinsko božanstvo, živela su Deca šume.
DOBA PRASKOZORJA
Severnjaci i dalje pamte, ili bar neki od njih, iako je gotovo čitav narod Vesterosa zaboravio ko su bila Deca šume. Rasa koja je prva naselila zemlje današnjih Sedam kraljevstava bila je mala rastom, tamne, braonkaste kože sa svetlijim šarama, nalik lanetu. Ali, njihove oči nisu uplašeno i vlažno strepele iz grmlja, poput srnećih. Bile su vatreno zlatne, mačije, duboke i mudre.
Deca šume nisu bila deca, već narod čije je srce kucalo zajedno sa bilom prirode, narod koji se odevao u pleteno lišće i čakšire od kore drveća, i koji je vladao magijskim moćima i znanjem van granica poimanja najučenijih meštara Citadele.
Mada ih je ono malo pisanih tragova što je sačuvano nazivalo Decom šume, ovaj narod, koji je govorio istinskim jezikom, sebi je dao drugačije ime – Oni koji pevaju pesmu o zemlji.
Kako nisu koristili nikakvo pismo, niti gradili velike gradove koji bi preživeli test vremena, predanje o pevačima živelo je kao i svako drugo: kroz priče koje su šaputane maloj deci pored vatre, a odraslim i neustrašivim sinovima govorene glasno, kao pouka pred važan događaj, kao podsećanje na korene ljudi sa Severa.
Nikada se nije saznalo, niti se zna da li se i sami pevači pesme o zemlji sećaju kako su nastali i koliko su dugo hodali šumom. Ono što se pamti i što je ostalo kao najveće zaveštanje potonjim generacijama, je vera u stare bogove.
Deca su se klanjala prirodi, bezbrojnim, bezimenim bogovima starijim od vremena. Kako bi njihova drevna božanstva mogla da svedoče događajima koji se smenjuju, pevači su birali posebno, sveto drveće sa stablima belim kao kost i krv-crvenim lišćem, i u njih urezivali lica. Ponekad, kada bi se u urezbarenim licima skupilo dovoljno tamno crvene smole, sveto čuvardrveće bi kroz svoja lica plakalo krvave suze.
Ipak, nisu samo bezimena božanstva gledala kroz oči čuvardrveća, već su to umeli i Zelenovidi, najmudriji među Decom šume. Kako drvo ne poznaje vreme u onom obliku u kom to činimo mi, zelenovidi su mogli gledati i u prošlost i u sadašnjost, neokovani hronologijom i rasterećeni linearnosti.
PRVI LjUDI
Hiljadama hiljada godina, čitavim kontinentom hodali su samo pevači i džinovi, dok su negde na istoku sveta, na kopnu koje nosi ime Esos, rase i narodi bujali i rasli brojem i raznolikošću.
Činila su ih uglavnom primitivna plemena egzotičnih jezika i pojava, ali neki od njih su vremenom ovladali veštinom obrade bronze, pa su njihova oružja bila moćna, a njihova žeđ za osvajanjem mlada i divlja.
Između kontinenata Vesterosa i Esosa ležalo je Usko more, razdvajajući u večnosti prostranstva zapada i istoka. Ipak, na krajnjem jugu oba kontinenta, nalazio se prirodni most, pojas kopna koji je u tišini toplih morskih voda stidljivo, svojom malom površinom, spajao istok i zapad. Pojas je u kasnijim vekovima, mnogo nakon što će to zaista biti, ostao poznat kao Slomljena ruka Dorne.
Nije ostalo sa sigurnošću poznato kada su tačno, pre 8 ili 12 hiljada godina, Prvi ljudi sa istoka prešli Slomljenu ruku. Zna se, ipak, da su došli na konjima, kojih ranije u ovim zemljama nije bilo, da su mahali svojim oštrim, bronzanim oružjem, da su bili visoki i snažni, i da su došli da ostanu.
Prvi ljudi su kročili na Vesteros na njegovom krajnjem jugu, ali došli su u hiljadama, i da bi smestili sve svoje ljude i pridobili što više zemlje, počeli su da migriraju ka severu. Usput su gradili utvrđenja i naselja, i za razliku od Dece, koja su hranu skupljala i lovila, počeli su da zasejavaju zemlju, a kako bi sve to uspeli, bilo im je potrebno drvo za građu.
Sekli su sve čega su mogli da se uhvate, uključujući i čuvardrvo, a kada su počela da padaju stabla sa urezanim licima, Deca šume su stupila u rat.
RAT U PRASKOZORJE
Zemlja je krvarila, nahranjena palom Decom i tamnom smolom svetog drveća. Ljudi su napredovali ka severu, donekle usporeni otporom pevača, ali nikako u potpunosti zaustavljeni.
Deca su imala lukove i strele, i oštra, ali fina i meka sečiva od opsidijana, materijala koji je u novijoj istoriji poznat kao zmajstaklo, koja nisu mogla biti takmac bronzi sa istoka.
Čak ni magija zelenovidih nije mogla da pomogne, čemu svedoči i priča da su Deca baš uz pomoć nje dozvala more, koje je urušilo kopneni most koji su ljudi prešli, i za sobom ostavilo Slomljenu ruku Dorne, formirajući ostrva poznata kao Stepenice.
Ipak, već je bilo kasno, jer su Prvi ljudi uveliko gospodarili južnim zemljama Vesterosa, i nije bilo smisla u uništavanju puta kojim su već prošli, te je vrlo moguće da je ova priča samo legenda koja dalje mistifikuje magične moći Dece. Mnogi meštri Citadele će urušavanje kopnenog mosta između Vesterosa i Esosa pripisati prirodnim procesima.
Rat je trajao generacijama, Dece je bilo sve manje, a ljudska snaga i strpljenje su počeli da kopne. Najmudrijima među oba naroda postalo je jasno da ni jedni ni drugi ništa ne dobijaju od rata, i privoleli su svoje na mir.
Na prostoru današnjih Rečnih zemalja, na malom ostrvu koje je grlilo jezero Božje oko, među umornim predstavnicima Dece i ljudi, sklopljen je pakt.
Kako bi dobili sve zemlje Vesterosa, osim dubokih šuma u kojima će i dalje živeti pevači, Prvi ljudi su pristali da ne poseku više niti jedno čuvardrvo. Da bi sklapanju mira posvedočili stari bogovi, čitava šuma sa ostrva na kom je pakt sklopljen pretvorena je u bogošumu, i svako drvo je dobilo svoje lice. Imenovan je red Zelenih ljudi koji će čuvati novonazvano Ostrvo lica.
Paktom na Ostrvu lica okončano je Doba praskozorja, a osvanulo Doba heroja.
Stvoreni mir doneo je promenu i prijateljstvo plaćeno životima mnogih generacija, koje će trajati naredne 4 hiljade godina, sve do dana kada će neki novi ljudi, sa nekim novim bogovima na barjacima, ujahati u Vesteros.
DOBA HEROJA
Četiri hiljade godina trajalo je prijateljstvo između Prvih ljudi i Dece šume. Pakt koji su sklopili na Ostrvu lica doneo je godine blagostanja i mešanja dvaju kultura.
Kako je vreme prolazilo, ljudi su zaboravili svoje bogove koje su iz Esosa doneli sa sobom, i mnogi su prihvatili stara, bezimena božanstva pevača. Bogošume su ostale svetinja, ovoga puta – zajednička.
Prostranstvima Vesterosa sada su vladali Prvi ljudi, nicala su i propadala razna sitna kraljevstva, radila se zemlja, obučavali su se ratnici, a u šumama su se i dalje čule pesme onih koji pevaju o zemlji.
Vreme je izrodilo i po koje veliko kraljevstvo, čiji su osnivači danas zapamćeni kao preci velikih kuća Vesterosa. Jedan od njih bio je i Brendon Zidar, osnivač jedne od najstarijih velikih kuća, kuće Stark. Starkovi su direktni potomci Prvih ljudi, i vladali su severom još od Doba heroja.
DUGA NOĆ
U zimi koja je trajala čitavu generaciju, tokom koje su se deca rađala, odrastala i umirala a da nikada nisu videla proleće, iz ledenih dubina severa i iz zemalja Večne zime došli su Tuđini. Svojim mrtvim telima jahali su mrtve životinje i ledenim mačevima pred sobom sekli sve što je disalo.
Obično oružje im nije moglo ništa, jer ni oni nisu bili obični ljudi, već utvare, i mnogo je ljudi palo pre nego što se Poslednji heroj Prvih ljudi otisnuo u šume u potrazi za pevačima skrivenim u šumama i njihovom pomoći.
U legendama koje su pustile svoje duge prste kroz uglavnom nepisanu istoriju Vesterosa, Poslednji heroj je pronašao Decu, izmolio od njih pomoć, i zajedno su uspeli da potisnu Tuđine, shvativši njihovu ranjivost na zmajstaklo pevača.
Hiljadama generacija prepričavane priče pominju i junaka sa istoka sa ključnom ulogom u pobedi nad utvarama, Azor Ahaija, koji je svojim vatrenim mačem, Svetlonoscem, sekao Tuđine podjednako lako kao što je to činilo i zmajstaklo.
Ne zna se, niti postoje pisani tragovi o tome da li se ove legende odnose na jednog istog, ili pak dvojicu heroja. Ono što se zna sa većom sigurnošću je to da su Deca, udružena sa Prvim ljudima i novoformiranim redom Noćne straže, a svi naoružani sečivima od zmajstakla, uspela da se izbore sa Tuđinima i potisnula ih dublje ka severu u konačnoj bici za osvit.
Kako bi sačuvao Vesteros od ponovne ledene pretnje iz zemalja Večne zime, Brendon Zidar, osnivač drevne kuće Stark, je sagradio čuveno utvrđenje – monumentalni ledeni Zid, preko 200 metara visok i gotovo 500 kilometara dug.
Legende kažu da su mu u ovome pomogli džinovi, a da su Deca šume ponudila svoju magiju i uplela je u Zid kako bi ga dodatno ojačala. Noćna straža je podigla utvrđenja duž Zida, obukla crno i zavetovala se na večnu službu narodu Vesterosa.
DOLAZAK ANDALA
Dok je Vesteros brojao svoje nove ožiljke, daleko na istoku, preko Uskog mora, rađala se i bujala je nova vera. U brdima Andalosa, ljudima se prikazalo božanstvo sa sedam lica, i imalo je nedvosmislenu poruku.
Sedam lica novog boga bili su Devica, Majka, Otac, Kovač, Ratnik, Starica i Stranac. U duše Andala udahnuli su misiju za osvajanjem Vesterosa, te se još jednom zatresla zemlja zapadnog kontinenta pod kopitama konja koji su na svojim snažnim leđima nosili ratnike.
Barjaci su bili crveni, sa sedmokrakom zvezdom sedmolikog božanstva u sredini. Ratnici su bili rešeni, opasani gvozdenim oklopima i sa gvozdenim oružjem u mišićavim rukama. Vesteros je goreo, krvario, i pucao pod teretom novog rata koji je došao nepozvan.
Još jednom ujedinjeni, Prvi ljudi i Deca šume su se borili za svoju slobodu svim preostalim snagama. Ali, kao što je nekada bronza sekla kroz zmajstaklo, tako je sada čelik sekao bronzu. Upornim i teškim napadima, Andali su napredovali ka severu, osvojivši sve južne zemlje Prvih ljudi, ali ne i kraljevstvo kuće Stark.
Bogošume su posečene, pevači gotovo istrebljeni a jedini potomci Prvih ljudi držali su i dalje svoju nezavisnost u hladnim prostranstvima severa.
Vekovi koji su nastupili doneli su novo razdoblje Vesterosu. Novi bogovi Andala postali su oni kojima se moli narod zapadnog kontinenta. Osnovano je šest velikih kraljevstava, a sačuvano jedno drevno, koje i dalje čuva i neguje staru veru bezimenih bogova pevača. Sever pamti.
Deca šume su nestala, i hiljadama godina više niko nije čuo pesmu istinskog jezika, pesmu o zemlji. Prvi ljudi su istrebljeni i porobljeni, a njihovi jedini ponosni potomci prkosno istrajavaju na severu. Zima dolazi, reči su kuće Stark, koje u večnosti upozoravaju na opasnost, podučene krvavim iskustvom Duge noći i rata sa Andalima.
Samo ponegde širom Vesterosa, zemlje ožiljaka i nasilnog prisvajanja, zemlje poput bilo koje druge, tiho i van vremena diše čuvardrvo. Usidreno za namučenu zemlju korenjem belim poput kosti, pruža petoprsto, krv-crveno lišće kroz vazduh. Čudnim očima na još čudnijem licu gleda i pamti, u zemlji koja se menja, u dobu koje će doći, a koje miriše na vatru.
Izvor: kosmodrom.rs
Mr Anđelka Jelčić: Kako ženino psihičko stanje utiče na odnos sa detetom!
U periodu života kada se očekuje da dan bude ispunjen uzbuđenjem i radošću, osećanja depresivnosti i tuge mogu da budu veoma poražavajuća za novopečenu mamu i njenu porodicu. Pažnju javnosti je svojevremeno privukla i učesnica kviza “Potera” Milica Marković, koja je svoje gostovanje iskoristila kako bi skrenula pažnju na problem postporođajne depresije, od koje i sama pati. Upravo o patnji kroz koju žena prolazi, o tome kako njeno psihičko stanje utiče na odnos sa detetom, kao i tome kako se ovo stanje leči, govori mr Anđelka Jelčić, specijalni pedagog i porodični savetnik tima “Vaš psiholog”.
– Simptomi postporođajne ili postpartalne depresije mogu da budu prisutni duži deo dana, gotovo svakodnevno, u trajanju od dve nedelje ili duže. Ne tako zanemarljiv broj žena prolazi kroz ovo stanje ne znajući kako da imenuje svoja osećanja, misli i ponašanja. Delom zbog toga što su prisutna očekivanja da majka mora da bude srećna i ispunjava svoje obaveze oko deteta sa radošću, delom zbog karakteristika same ličnosti, osećaja ranjivosti u periodu nakon porođaja, sklonost ka tišini povodom ove teme – sve to stvara mogućnost za mnogo veće probleme i komplikacije nego što je sama depresija – objašnjava mr Anđelka Jelčić.
Pored hormonalnih promena, odnos sa partnerom je jedan od faktora rizika
Faktori rizika
– Jasan uzrok depresije nije poznat. Iako se brze hormonalne promene smatraju jednim od mogućih uzroka, u faktore rizika takođe spadaju ranije iskustvo postpartalne depresije, poremećaja raspoloženja ili nekog drugog psihičkog poremećaja, prisustvo depresije u porodici porekla, nedostatak socijalne podrške pre, tokom i nakon trudnoće, stresni životni događaji… – navodi porodični savetnik i naglašava:
– Tokom trudnoće, kao i u periodu po rođenju deteta, odnos sa partnerom je jedan od najznačajnijih odnosa za ženu, tako da i poremećaj u relaciji partnera, bilo kroz partnersku, bilo kroz roditeljsku ulogu, takođe ima svoje negativne efekte, u vidu rizika za razvoj postporođajne depresije.
Tri oblika
Mogu se pratiti tri osnovna oblika ovog stanja. Pasivna forma donosi povlačenje u sebe, ravnodušnost, odsutnost, inertnost i zanemarivanje osnovnih detetovih potreba. Intruzivna uključuje bezosećajan stav i grubost, majka sa bebom postupa kao da je lutka, baca je prilikom presvlačenja, često viče. U preosetljivoj formi je konstantno uznemirena, plačljiva, ne spava, ne brine za svoje potrebe i ima izraženu bojazan da će se detetu nešto loše desiti.
Nemojte da ćute o svojim tegobama
– Zbog česte sklonosti da ćute o svojim tegobama, posebno kada preuzmu i ulogu majke, veoma je važno da svaka žena, kao i njeni bližnji, znaju da je jedino rešenje obratiti se lekaru, koji će znati da adekvatno proceni o čemu je reč i kako može da se pruži pomoć – potencira naša sagovornica i navodi karakteristike ovog stanja koje procenjuje lekar, a koje i mladoj majci (i njenom okruženju) mogu da budu znaci upozorenja:
* Depresivno raspoloženje, obično praćeno i povišenom anksioznošću
* Izrazito umanjen interes za aktivnosti ili odsustvo zadovoljstva u njima
* Poremećaj sna, nesanica, čak i kada beba spava, majka ne spava, česta buđenja tokom sna
* Poremećaj apetita koji se obično manifestuje gubitkom apetita i praćen je i gubitkom telesne težine
* Fizički nemir ili psihomotorna usporenost
* Zamor, pad energije
* Osećanje bezvrednosti ili neprimerene krivice
* Umanjena koncentracija ili sposobnost donošenja odluka
* Ponavljanje crnih ili suicidalnih misli
Niste same, obratite se za pomoć
Samopomoć ne pomaže
Kako promene koje nastaju tokom ovog stanja imaju negativan uticaj i na ženu i na dete, kao i na čitav porodični sistem, najkorisniji korak jeste obraćanje lekaru ukoliko se primeti bilo koja od navedenih promena u osećanjima, mislima i ponašanju.
– Nakon procene lekara, određuje se dalji tretman kojim se sprečavaju komplikacije i rizici. Proces oporavka takođe može da uključuje i psihoterapiju i osnaživanje u novoj, roditeljskoj ulozi. Pokušaji lečenja putem informacija sa interneta, knjiga za samopomoć, uz prećutkivanje bliskim osobama, samo će pogoršati stanje. Razumevanje koje se može dobiti ličnim kontaktom sa stručnim licem je nezamenljivo, ujedno i neophodno kako bi se žena osnažila i oslobodila često veoma snažnog osećaja krivice da je stanje u kom se nalazi čini “lošom majkom” – poručuje mr Anđelka Jelčić.
I očevi pate
Baš kao i žene, i muškarci mogu da pate od postporođajne depresije. Ovo stanje može da traje od prvog tromesečja trudnoće njihovih partnerki, pa sve do prvog rođendana deteta. Osim toga, oko 10 odsto očeva pati od depresije pre ili nakon rođenja deteta, pokazalo je američko istraživanje.
– Razlozi muške depresije su slični razlozima depresije majki. Obično je u pitanju neispavanost, stres zbog roditeljstva i izolacija od prijatelja. U takvim okolnostima očevi zahvaćeni depresijom ispoljavaju neprijateljsko ponašanje i bes, umesto da se raduju. Najranjiviji su od bebinog trećeg do šestog meseca, u periodu kada su i majke najosetljivije – naglašavaju doktori istraživači, upozoravajući da depresija jednog roditelja zahteva kliničku pažnju drugoga.
Osim postporođajne depresije, moguća je i pojava postpartalne tuge, dodaje naša sagovornica, koja predstavlja nespecifičnu fiziološku reakciju izazvanu hormonalnim promenama nakon porođaja. Javljaju se blagi i prolazni simptomi anksioznosti, plačljivosti, iritabilnosti, koji traju oko dve nedelje.
Izvor: informer.rs
Mali Princ, mudrosti za sva vremena: Oči su slepe – Treba tražiti srcem!
Mali princ najpoznatija je knjiga francuskog pilota Antoinea de Sainta-Exuperyja iz 1943. godine. Prevedena je na preko 230 svetskih jezika i dijalekata, i prodata u više od 80 miliona primeraka.
Misli iz knjige aktualne su i danas. Pročitajte neke od njih:
– Čovek samo srcem dobro vidi. Ono bitno, očima je nevidljivo.
– Ljudi više nemaju vremena bilo što upoznavati. Oni od trgovca kupuju već gotove stvari. Ali, kako nema trgovaca prijateljima, ljudi više nemaju prijatelja.
– Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!
– Oči su slepe. Treba tražiti srcem.
– Čoveku nikad nije po volji, ma gde bio.
-Govor je izvor svih nesporazuma.
– Puno je teže suditi sebi samome nego drugima. Ako uspeš sebi dobro suditi, znači da si pravi mudrac.
– Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom što je bitno. Nikad vam neće reći: “Kakva je boja njegovog glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?” Nego vas pitaju: “Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zarađuje njegov otac?” Tek tada smatraju da ga poznaju.
– Ako kažete odraslim osobama: “Vidio sam jednu lepu kuću od crvenih cigli sa geranijama na prozorima i golubovima na krovu”, oni nisu u stanju zamisliti tu kuću. Treba im reći: “Vidio sam kuću od sto hiljada franaka”. Tada će uzviknuti: “Kako je lepa!”
– Deca trebaju biti vrlo strpljiva s odraslima.
– Mi koji shvatamo život, mi ne marimo za brojeve.
– I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde osim na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca može uništiti u jednom trenu, samo tako, jednog jutra, čak i ne shvatajući šta čini, zar to nije važno!
– Treba od svakoga zahtevati, ono što može učiniti. Vlast u prvom redu, zavisi od razuma.
– Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
– Lepe ste, ali ste prazne. Čovek ne može umreti za vas.
– Ljudi sa tvoje planete, uzgajaju pet hiljada ruža samo u jednom vrtu i nisu u stanju da u njima nađu ono što traže A ipak, ono što traže, može se naći u jednoj jedinoj ruži ili u malo vode.
– Izgledaće kao da sam umro, ali to neće biti istina.
– Čovek je osamljen i među ljudima.
– Mogao bih postati kao odrasli, koje zanimaju samo brojke.
– Ruže su pune protivrečnosti. Ali ja sam bio odviše mlad da bih znao voleti.
– Kud te noge nose, neće te dovesti daleko.
– Tada mu nisam govorio ni o boama, ni o prašumama, ni o zvezdama. Spuštao sam se na njegov nivo. Pričao sam mu o bridžu, golfu, politici i kravatama. I veliki je bio strašno sretan što poznaje tako razborita čoveka.
– Trnje ne služi ničemu, ono je obična podvala cveća.
– Moram podneti dve – tri gusenice, ako želim videti leptire.
– Ipak mi se on jedini ne čini smešnim. Možda zato što se bavi nečim drugim, a ne samim sobom.- Kad hoćeš biti duhovit, dogodi se da malko slažeš.
– Moglo bi se ugurati celo čovečanstvo na najmanji pacifički otok. Odrasli vam, naravno, neće poverovati. Oni sebi utvaraju da zauzimaju mnogo mesta.
– Pitam se ne svetle li zvezde radi toga da bi svako od nas mogao pronaći svoju.
– A ljudi nemaju mašte. Ponavljaju što im se kaže.Upoznajemo samo ono što pripitomimo.
– Vreme koje si utrošio na svoju ružu, učinilo ju je toliko značajnom.
– Samo deca znaju što traže.
– Ljudi se natrpaju u vozove, ali ne znaju gde će. Ušeprtlje se i vrte u krugu.
– Ako je reč o korovu, treba ga iščupati čim ga primetiš.
– Žalosno je zaboraviti prijatelja.
– Ono što krasi pustinju, to je što se u njoj negde skriva bunar.
– Bilo da je u pitanju kuća, zvezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu – nevidljivo je!
Izvor: savjetnikuspjeha.com
Čovek bez majke je ranjena ptica okrnjene duše: Kad majka umre, deo srca zauvek sahranimo s njom!
Majka je definitivno najuticajnija osoba u životu gotovo svakog čoveka. Ona brine o nama onako kako niko drugi ne ume i ne želi, i jedna od retkih osoba koje će ostati uz nas u svakoj mogućoj situaciji, spremna da nas uteši lepim rečima, zagrli, ušuška u krevet, čak iako smo odavno odrasli.
I kada napravimo najgore greške u životu, ona je ta koja nas neće napustiti, koja će nam pomoći da preživimo, koja će se postarati da nas manje boli.
Ljubav koju majka oseća za sinove i ćerke ne može se meriti ni sa čim, i ta ljubav ne nestaje čak i kada majka više nije sa nama. Ona je prva osoba sa kojom smo ostvarili duboku vezu, naš večiti zaštitnik, ona koja nikada nije zaboravila na nas.
Kada ona zauvek ode, osećamo se kao da više nismo kompletni. Čini se kao da je deo naše duše zauvek otišao. Sahranili smo ga sa njom, sa njom je zauvek otišao. Nije važno da li smo bili pored majke u poslednjim danima ili nismo stigli ni da kažemo zbogom; kada majka umre, ništa više neće biti isto. Mi više nećemo biti isti.
Što je majka bila prisutnija u vašem životu, to će gore biti kada jednom ode, bilo da ste tinejdžer ili odrasla osoba koja već ima svoju porodicu.
Kada čovek izgubi majku, počinje da se oseća kao potpuno druga osoba. Bol je toliko jak da se čini da je ušao u svaku poru duše i da je iznutra steže i cedi snažnim pesnicama najjačeg čudovišta. Srce boli, svet se ruši na komadiće, nestaje bez traga. Taj bol se teško da opisati rečima i razumeju ga samo oni koji su ovo već prošli.
Ništa vas u životu ne može pripremiti za ovo. Koliko god da ste svesni da je smrt prirodna pojava i da su gubici teški, kada umre majka, uvek je šok. Uvek je iznenađenje. Nikad nije bilo vreme. I nikada ne bi bilo vreme.
Kada umre majka, srce dobija rupu. Ogromnu, nezamislivu ranu koja nikada ne zaceli, već samo naučimo da je podnosimo. Pronađemo snagu da nastavimo dalje. I zaista, bol vremenom malo izbledi, ali nikada ne ode. Nikada se ne zaboravi, i baš zato vaš život više nikada neće biti isti nakon smrti majke.
Realnost života u kojoj više nema majke toliko jako pogađa da nam se čini da smo i mi umrli s njom. Bol je stvaran. Razarajući. Jak, kao najsnažniji fizički bol.
Trebaće puno vremena da prođe da ponovo sastavimo svoju dušu i vratimo život u normalnu formu, ali ovo je događaj nakon kojeg ćete verovatno morati da napravite pauzu od svega što ste radili. Trebaće vam vremena da se sastavite i nastavite dalje.
Svima onima koji su zauvek izgubili majku jedna stvar je zajednička – to su ljudi sa okrnjenom dušom. Ranjeni feniksi koji će se podići iz pepela, ali ne celi. I nije važno kada se to dogodilo, pre nekoliko dana ili pre 20 godina. Do kraja života bićete ranjena ptica koja žali za majčinim toplim krilom i sigurnim gnezdom…
Izvor: Stil.kurir.rs
Verovali ili ne – PRVI „SINGL-BRAK“- Ovaj čovek je oženio samog sebe: Ne volim nikoga više nego što volim sebe
Ovo je prvi ovakav brak u istoriji čovečanstva i očito mu za takvu vrstu obaveze nije trebala mlada.
Italijan Nello Ruggiero prvi je čovek koji se oženio sam sa sobom, a medeni mjesec je proveo sam u Egiptu.
Gostovao je na jednom italijanskom radiju, gde je objasnio zašto se odlučio oženiti sobom, prenose italijanski mediji. Nello je rekao: „Društvo me marginalizuje”
“I ne volim nikoga više nego što volim sebe. ”
Prema Nellu, ova je odluka bila spontana. S obzirom na to da ima četvero braće i da su svi pronašli srodne duše, samo su čekali da Nello nađe sebi ženu.
Želio im je ispuniti tu želju dok su još živi i napravio je vjenčanje, ali sa samim sobom . Njegovo vjenčanje iznenadilo je jednu TV emisiju koja mu je ponudila da emitira ceremoniju.
„Šta više, voleti samog sebe je najljepša stvar koja može da se dogodi ljudskom biću: samo tako se može postići unutrašnji mir“, kazao je mladoženja.
Venčanje je prenosio tv šou „Šef proslava“, ali ovaj Italijan objasnio je da bi se oženio sobom i bez kamera. „Pre svega zbog mojih roditelja, koji su stari. Jedini sam bio neženja od petoro braće i sestara, hteo sam da ih uverim da se osećam dobro ovako“, kazao je.
Rekao je i da su njegovi roditelji „svadbu“ odlično prihvatili.
Što se tiče venčanja, ništa nije nedostajalo. Mladoženja je stigao na belom konju, a gosti koji su čekali Nella da dođe mislili su da mu je ovo proslava 40. rođendana.
Kumovi su bili bratanci, a nije izostao ni bračni prsten. „Živimo u društvu koje marginalizuje one koji su singl i u 40-tim godinama života.
Htio sam da pošaljem poruku, koja je očigledno dobro prihvaćena: mnogi su me kasnije zvali da kažu da i oni žele da se venčaju sami sa sobom, kao i ja. Čak i oni koji su već u braku“, kazao je Nello.
Novak Đoković: Ključ je kontrola emocija i uma – Tehnike meditacije i vizuelizacije
Novak Đoković je napravio neverovatnu karijeru gradeći je na kultu mentalne snage po kojoj je prepoznatljiv naročito u poslednjih nekoliko godina. Značajan faktor u izgradnji imidža mentalne gromade svetskog tenisa bio je rad na psihičkoj stabilnosti, fokusu, koncentraciji i preko potrebnoj mirnoći u odlučujućim trenucima.
Novak nikada nije krio da su mu u tome pomogle tehnike meditacije i vizuelizacije koje je godinama praktikovao, a često se u potrazi za što efikasnijim metodama pronalaženja unutrašnjeg balansa okretao i raznim guruima kao što su Pepe Imaz ili Mohanđi.
U Novakom slučaju to je prevazilazilo sam sport i postajalo deo njegovog privatnog života i porodice.
Novak Đoković tvrdi da je ključ uspeha kontrola emocija i uma. i da mu meditacija pomaže na terenu.
– Naravno da meditiram i na terenu! Prvo pravilo meditacije je disanje, zar ne? Ali, svesno disanje. Kao profesionalni sportista, moraš da naučiš da dišeš. Kada si anksiozan na brejk ili meč loptu protivnika, ostaješ sam sa sobom. Nema nekog da te zameni kao u timskim sportovima. Ti preuzimaš sve pohvale, ali i krivicu.
Sve je u tvojim rukama. Da bi izvukao 100 odsto iz sebe, moraš da savladaš veštinu disanja, da se nosiš sa pritiskom i stresnim situacijama – kazao je Nole i dodao:
– Ključ je kontrola emocija i uma. Čak i čovek poput Federera, kome naizgled ništa ne smeta, ima unutrašnje borbe. Naučio je da kontroliše emocije i zato je uspešan. I Majkl Džordan je imao sposobnost da bude tačno u zoni kada je to najpotrebnije. Svim najvećim sportistima je to zajedničko.
Novak, inače, često govori kako pred meč vizualizuje razne situacije u kojima može da se nađe, a koje mu u neprijatnim situacijama dok je na terenu.
Što se vežbi tiče, one su deo jednog ruskog sistema za poboljšanje vida, a uključuju aktivan rad očnog nerva, bilo pokretanjem oka, polako, u raznim smerovima, po različitim “maršrutama”, bilo promenama “zumiranja”, fokusirajući se čas na blizu tačku, čas na nešto udaljeno. Ove vežbe sadrže i rad sa zatvorenim očima, a pritom ne traju duže od nekoliko minuta.
Ali, srpski teniser nije jedini u ovom sportu koji je pribegavao takvim tehnikama, dok je neke tenisere inspirisao da se okrenu u tom pravcu.
Tako je francuska teniserka Aliz Korne nedavno izdala knjigu pod nazivom „Transcendencija: Dnevnik teniskog zavisnika“, u kojoj je opisivala metode koje koristi i koliko su joj meditacija i vizuelizacija pomogli.
Ona je istakla da je ključ u svemu tome bio upravo Novak Đoković.
„Novak je jednom pričao vizuelizaciji i ja sam pomislila kako to moram da probam“, objasnila je Korne kako je do toga došlo.
Ona je istakla kako se od tada sve promenilio i da joj je to pomoglo da se izbori sa intenzivnim stilom života koji živi kao profesionalna teniserka.
Jedan od najboljih igrača svih vremena Rodžer Federer takođe primenjuje ove tehnike.
Bivši broj jedan je svojevremeno pričao koliko mu je pomoglo kada je krenuo da koristi vizuelizaciju i da mu je to okrenulo karijeru naglavačke u pozitivnom smeru.
Švajcarac je objasnio da mu je meditiranje pomoglo da dobije oštrinu, preciznost i smirenost, a posebno je bilo značajno što je zadržavao neophodnu koncentraciju u neizvesnim trenucima koje bi mnogo puta pre toga proživljavao u svojoj glavi.
Među najpoznatije tenisere koji koriste tehnike meditacije kako bi poboljšali svoje performanse na terenu spada i Miloš Raonić.
Kanađanin crnogorskog porekla svaki put tokom meča kada je promena strana posle dva gema za vreme pauze sedi na stolici i zatvorenih očiju prstima lupka po kolenima.
Na taj način zamišlja kako svira klavir šo mu omogućava da vežba fokus i skrene misli u stresnim momentima meča ili u situacijama kada kola krenu nizbrdo.
Andrea Petković značajan deo svoje igre bazira na meditaciji. Prema sopstvenom priznanju, svaki dan odvaja po 30 minuta kako bi meditirala.
Sve je počelo posle jedne povrede, kada je krenula da praktikuje meditaciju kako bi poboljšala svoju mentalnu snagu tokom same igre, a otkrila je i da joj je u ogromnoj meri to pomoglo da se nosi sa velikim bolom i frustracijom zbog činjenice da je povređena.
Vizuelizacija je kao tehnika prilično rasprostranjena među profesionalnim sportistima. Mnogi su isticali da su godinama zamišljali ostvarenje nekog cilja i postizanje uspeha pre nego što bi se to i desilo na način u koji su verovali.
Novak Đoković kao najpoznatiji praktikant ovih metoda je u jednom intervju za američki ESPN koji je bio posvećen upravo srpskom teniseru i meditaciji rekao.
„Kada boravim u vimbdonskom selu, volim da se relaksiram i opustim između mečeva kako bi se povezao sa prirodom“.
Možda će nekima ovakve metode i izgledati čudno, ali kada dvojica od trojice najboljih svih vremena kažu da im je to preokrenulo karijere, a zajedno su osvojili 40 grend slem titula, onda bi makar trebalo poštovati takav izbor.
Jer, takvi rezultati nisu samo sportski uspesi, već posebna istorijska dostignuća.
Izvor: nova.rs/ /sport.blic.rs
Muškarci koji su preležali kovid u posebnoj opasnosti – Sopstvena antitela mogu izazvati hronično zapaljenje zglobova, kože i nervnog sistema
