Jonas je tri puta pokušao da dođe do Evrope, dva puta iz Libije i jednom iz Egipta. Ali svaki put je bio priveden i primoran da plati velike sume novca – između 3.000 i 7.000 dolara – za njegovo puštanje. Siromašan i već u velikim dugovima, Jonas je pozajmio novac od zajmodavaca u Kairu. Bio je pod pritiskom svojih poverilaca, koji su pretili da će im isplatiti dugove, ako bude potrebno i silom. Ali iznad svega, bio je očajan da pošalje novac svojoj porodici u Eritreju. Zarobljen u spirali duga, trgovao je jedinom vrednom stvari koju je imao: jednim od svojih bubrega.
Nezakonito je kupovati ili prodavati organ bilo gde u svetu, sa izuzetkom Irana. Ipak, procene sugerišu da oko 10% organa za transplantaciju dolazi iz ilegalnih izvora. Većina slučajeva, međutim, ostaje neprijavljena, tako da će pravi broj verovatno biti mnogo veći.
Nekoliko zemalja, uključujući Pakistan, Egipat, Bangladeš, Indiju, Tursku, Filipine i Kinu, identifikovani su kao centri trgovine organima, ali je trgovina organima transnacionalna operacija. U svom Globalnom izveštaju o trgovini ljudima iz 2018. godine , Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal identifikovala je više od 700 slučajeva trgovine organima, većinom na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Izveštaj Interpola iz 2021. tvrdi da je trgovina organima od posebne zabrinutosti u severnoj i zapadnoj Africi, „gde su osiromašene zajednice i raseljeno stanovništvo u većem riziku od eksploatacije“.
Prema Globalnoj opservatoriji za doniranje i transplantaciju (GODT), svake godine se zadovolji samo 10% globalne potražnje za transplantacijom. Povećana potražnja za transplantacijom bubrega, posebno je pogoršana nedostatkom altruističkih donacija i ograničenim pristupom uslugama transplantacije. Ovo je dovelo do povećane zavisnosti od kriminalnih mreža koje dobijaju organe od ranjivih pojedinaca.
Postoji crno tržište za organe uključujući bubrege, rožnjaču i režnjeve jetre. Rastuća potražnja za bubrezima je delimično rezultat širenja takozvanih bolesti bogatstva – dijabetesa, hipertenzije, gojaznosti – i potonjeg porasta zatajenja bubrega. Prema dobrotvornoj organizaciji Kidni Ker, u Velikoj Britaniji, lista čekanja za transplantaciju bubrega dramatično se povećala od pandemije. Shodno tome, sve više ljudi putuje u inostranstvo na operaciju transplantacije. U mnogim zemljama koje privlače turiste za transplantaciju, bubrezi se dobijaju iz tela siromašnih i obespravljenih.
“Bolje je rizikovati preći Saharu nego živeti pod stalnim nadzorom azila”
U nedostatku legalnih puteva za migraciju, mnogi su prodali svoje bubrege nakon što su uhapšeni, pritvoreni i u nekim slučajevima deportovani nazad u zemlje u kojima su im životi bili ugroženi. Većina je odlučila da izbegne izbegličke kampove, opisujući ih kao „zatvore” i „logore smrti” u koje ljudi idu da umru. Bili su razočarani Agencijom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Bolje je rizikovati preći Saharu, rekao mi je Jonas, nego živeti pod stalnim nadzorom, zarobljeni i zavisni od pokvarenog sistema azila. Mnogi su, poput Jonasa, potrošili sve svoje resurse pokušavajući da dođu do Evrope i zatraže azil. Kategorizovani kao ilegalni i gurnuti na marginu društva, bili su izloženi eksploataciji različitih vrsta.
Nedozvoljene mreže koje snabdevaju tržišta organa zavise od bliske saradnje lekara. Kriminalni posrednici su uključeni u pregovore o naknadama i pripremu službene dokumentacije koja se predstavlja kao dokaz informisanog pristanka na altruističku donaciju. Ovi brokeri, koji povezuju bolesne pacijente sa osiromašenim i ranjivim „donatorima“, takođe formiraju dugoročna partnerstva sa medicinskim radnicima. Bez angažovanja hirurga koji rade ilegalne transplantacije radi zarade, trgovina organima bi prestala da postoji.
U martu 2023. Velika Britanija je pokrenula svoj prvi slučaj trgovine organima. Nigerijski političar, njegova supruga i njihov broker proglašeni su krivim za zaveru da dovedu muškarca u Veliku Britaniju iz Lagosa da dobije bubreg za transplantaciju. Sudija je prilikom izricanja presude rekao: „Trgovina ljudima preko međunarodnih granica radi uzimanja njihovih organa je oblik ropstva. Ona tretira ljudska bića i njihove delove tela kao robu koja se kupuje i prodaje. To je trgovina koja se bavi ljudskim siromaštvom, bedom i očajem.” Nažalost, kako rat i klimatska kriza raseljavaju sve veći broj ljudi, nema manjka očajnih ljudi koji predstavljaju plen.
„Pokušali su da nam isperu mozak”
Jonas je regrutovan u nacionalnu službu u Eritreji sa 14 godina. Poslat je na obrazovnu obuku u Sava Defens Trening Centar, veliki vojni kompleks u zapadnoj Eritreji, ozloglašen po vojnoj disciplini, fizičkim kaznama i prinudnom radu.
„Moj brat je bio sa mnom“, priseća se Jonas.
„Pokušali su da nam isperu mozak. Ne žele da ljudi imaju političke ideje, razmišljanja. Morao sam da pobegnem sa tog mesta”.
Jedne noći u septembru 2012, Jonas je napravio potea za slobodu. Njegova porodica je platila šverceru da ga preveze preko granice u Sudan, a na suprotnoj strani imanja čekao ga je kamion.Putovanje je bilo skupo i opasno, ali Jonas je osećao da nema šta da izgubi. Njegova porodica je dala sve što je mogla da mu pomogne da pobegne, bio je odlučan da stigne do Evrope i da im vrati uslugu. Jonas je čuo priče o otmici na migrantskim rutama, ali ovaj švercer je imao dobru reputaciju i Jonas se nadao da će uspeti.
Posle napornog i teškog putovanja preko Sahare, između Sudana i Libije, Jonas je, prema dogovoru, stigao na Sredozemnu obalu izvan Tripolija. U aprilu 2018. godine, zajedno sa oko 100 drugih migranata, ukrcan je u mali čamac. Grupa je bila sastavljena od ljudi iz različitih delova Afrike – Eritreje, Somalije, Sudana, Južnog Sudana, Čada i Nigerije. Jedan od putnika, bez ikakvog prethodnog iskustva u plovidbi, preuzeo je upravljanje čamcem. Nakon jednog sata, motor čamca je stao.
Muškarci, žene i deca su bespomoćno sedeli, dehidrirani i umorni, dok je čamac besciljno plutao. Prošlo je šest sati pre nego što je libijska obalska straža presrela brod i vratila ga na afričko kopno radi dalje obrade. Rečeno im je da će biti uhapšeni zbog pokušaja ilegalnog ulaska u Evropu. Kada se motor pokvario, Jonas se priseća da su mnogi putnici pomislili da bi mogli nastradati. „A kada je obalska straža stigla“, rekao je, „neki od nas su poželeli da smo nastradali, jer smo znali šta nas čeka.“
Libijski centri za zadržavanje migranata, koji delimično finansiraju zemlje EU, ozloglašeni su po okrutnim uslovima. Pritvorenici su bili podvrgnuti mučenju, maltretiranju, fizičkom nasilju, seksualnoj eksploataciji i prinudom.
U nedostatku pravnog postupka, jedini način da se izbegnu kazneni uslovi pritvorskih centara je da se policajcima plati mito. „Kada čuvari dobiju novac, ostavljaju vas u pustinji. Onda samo pokušajte da vas ponovo ne pokupe“, rekao je Jonas.
Jonas je ostavio nešto novca prijateljima u Egiptu za hitne slučajeve. Takođe je imao rođake koji žive u Švedskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji, koji su prikupili sredstva da mu pomognu da plati put iz pritvora u Libiji.
„Novac je poslat na račun u libijskoj banci preko Vestern Uniona“, rekao je on. Rekao je da je zatvorskim čuvarima platio oko 7.000 dolara. Nakon što je pušten, Jonas je otputovao u Kairo.
Nakon izlaska iz pritvora u Libiji, Jonas je iscrpeo sve finansijske resurse koje su mu prijatelji i porodica obezbedili. Kada je stigao u Kairo, pozajmio je 30.000 egipatskih funti (oko 470 funti) od zajmodavaca, smatrajući to privremenim rešenjem za pokrivanje troškova hrane i smeštaja dok ne nađe posao.
Međutim, prošla su dva meseca i Jonas nije uspeo da pronađe stalno zaposlenje, niti je mogao da vrati pozajmljeni novac. Bio je svestan ozbiljnih posledica koje bi usledile ako bi propustio sledeću uplatu. Jedan uterivač dugova mu je zapretio da će mu za svaki propust u plaćanju izvaditi po jedan zub.
On je skoro izgubio nadu da će stići do evropskih obala kada mu je na uličnoj pijaci u Kairu prišao Sudanac, po imenu Ali. Jonas mu je ispričao svoju priču. Ali je rekao da zna način na koji Jonas može da vrati sve svoje dugove i obezbedi mesto na pouzdanijem ribarskom brodu koji prelazi iz Egipta u Italiju. Rekao je Jonasu da može da proda svoj bubreg, zaradi mnogo novca i pritom spase život.
Jonas je sumnjao. Ali on je nagomilao značajne dugove pokušavajući da pređe Mediteran i bio je pod pritiskom da vrati prijateljima, porodici i lihvarima.
„Ovo je poslednja stvar koju želite da uradite“, objasnio je. “Ali za mene nije postojao drugi način.” Ali, broker je delovao iskreno. Jonas je pristao na dogovor. Obećano mu je 10.000 dolara za bubreg. Novac će, nadao se, biti dovoljan da pokrije svoje dugove i plati dalje putovanje preko Mediterana.
Policija nije od pomoći
Operacija je bila gotova. Sati su prolazili, konačno su se vrata otvorila i ušao je čovek držeći blokče. Čovek je rekao da će Ali uskoro doći, a zatim će Jonas moći da ode. Dao je Jonasu dva leka protiv bolova i čašu vode, pa je brzo izjurio, ostavljajući Jonasa bez mogućnosti da postavi pitanja.
Kada se Ali konačno pojavio, rekao je Jonasu da se obuče. Ali je sada zvučao strogo, bez ikakvog starog šarma. Medicinska sestra je uklonila infuzijusa Jonasove ruke, a dvojica snažnih muškaraca su ga otpratila nazad do automobila. Jonas je naredne dve nedelje proveo u stanu u Kairu, oporavljajući se pod pomnim nadzorom, kako ne bi izazvao pažnju i eventualnu intervenciju policije.
Jonasu je obećano 10.000 dolara za prodaju bubrega, ali je dobio samo 6.000 dolara u gotovini. Ovaj iznos je bio dovoljan da skoro otplati postojeće dugove, ali nije pokrivao troškove krijumčarskih honorara od 3.500 dolara za sledeću fazu njegovog putovanja preko Mediterana.
U očaju, Jonas je otišao u policiju i prijavio Alija za trgovinu ljudima. Pokušao je da objasni da je prevaren da proda bubreg, ali je drugi policajac ušao u prostoriju i obavestio ga da je prodaja bubrega krivično delo. Policajac je izvadio svesku i zatražio Jonasove identifikacione papire, koje on nije imao.
Policajci su se šalili na račun Jonasovog izgleda, primetivši da tamna koža i kovrdžava kosa ne odgovaraju Egipćaninu. Sumnjali su da je izbeglica i predložili su mu da se žali UNHCR-u. Drugi policajac ga je upozorio da bi mogao biti uhapšen ili deportovan zbog nedostatka dokumenata.
Jonas je zažalio što je otišao u policiju. Nervozno je gledao oko sebe, čekajući neku reakciju. Na kraju, drugi policajac mu se prezrivo osmehnuo i rekao da ode. Bio je prevaren.
Izvor: nin.rs
