Za porodicu Ulas, naučnicu su rekli da su primer;nazadne evolucije;, jer
nekoliko članova ove porodice hoda četvoronoške.
Od 19 dece koju su rodili Resit i Hatidže Ulas – petoro četvoronožne braće i
sestara – koristeći stopala i dlanove sa zadivljujućom agilnošću, istraživači
su protumačili kao korak koji je prethodio čovekovom uspravnom hodu.
Ljudima je toliko teško i neprirodno hodati ovim putem da se to često koristi
kao zadatak izdržljivosti u američkoj vojsci – ali za ovu porodicu to je
realnost.
Razni teoretičari tvrde da braća i sestre Ulas hodaju kao što su naši rani
preci hodali četvoronoške, dajući nam uvid u daleku prošlost. Ali za razliku
od primata od kojih su ljudi evoluirali, braća i sestre porodice Ulas ne
koriste ruke za hodanje, već koriste samo dlanove, što ih čini veoma
žuljevitim.
Neki naučnici su ovo stanje opisali kao nazadnu evoluciju, što je izazvalo
kritike drugih stručnjaka, koji kažu da je to mešavina genetskih i faktora
okolnosti.
Sestre Safija, Hazer, Senem i Emine i brat Husein godinama su mučili
okrutne seljane u provinciji Hataj na jugu Turske, u blizini granice sa
Sirijom, kamenovali ih i vređali, nazivajući ih pogrdnim imenima.
I šesti brat je hodao četvoronoške, ali je, nažalost, umro kada je imao pet
godina. Zbog podsmeha, žene iz porodice Ulas često ostaju u blizini kuće,
ali prema rečima naučnika koji su proučavali porodicu, njihov brat ponekad
odluta nekoliko kilometara i ima osnovne interakcije sa drugim seljanima.
Niko od petoro ljudi, koji sada imaju između 25 i 41 godine, nije pohađao
školu, ali su mogli da nauče dovoljno kurdskog da komuniciraju sa svojom
porodicom. Više od dve decenije postojanje porodice držano je u tajnosti,
tajna za ostatak sveta, sve dok dvojica britanskih naučnika nisu 2005.
godine videli neobjavljeni rad turskog profesora.
Turski naučnici spekulišu da se radi o poremećaju koji je predložio
evolucioni biolog Uner Tan, a koji se zove Uner Tan sindrom – u kojem ljudi koji pate od ovog sindroma hodaju na sve četiri i imaju ozbiljne smetnje u
razvoju, sugerišući da je to oblik "obrnute evolucije".
Ali ovu teoriju osudio je britanski psiholog Nikolas Hamfri, koji ju je opisao
kao „neodgovornu” i „uvredljivu” nakon što je sam upoznao i posmatrao
porodicu. Govoreći u dokumentarcu BBC-ja, profesor Hamfri je rekao:
"Neću ništa da kažem o ovome, mislim da je opis ove porodice profesora
Tana kao "devolucije", kao evolucionog povratka, ne samo naučno
neodgovoran već i duboko uvredljiv za ovu porodicu."
Zaključak profesora Tana odbacili su Hamfri i još dva britanska stručnjaka,
neuronaučnik Rodžer Kejns i medicinski naučnik Džon Skojls, koji su tvrdili
da je njihov potez posledica spajanja dva retka fenomena. Veruju da je to
zbog genetskih i razvojnih okolnosti.
Braća i sestre Ulas, čiji su roditelji rođaci, svi pate od urođenog oštećenja
mozga, cerebelarne ataksije, što znači da im je teško da balansiraju na dve
noge, pa se njihov motorički razvoj kanališe u puzanje. Ali naučnici
smatraju da to nije "dovoljno objašnjenje" za takav potez, tvrdeći da je
glavni faktor njihovo stanje u okolnostima i okruženju.
Profesor Nikolas Hamfri je rekao: "Znamo da je majka rađala bebe izuzetno
brzom sekvencom. U roku od pet godina rođeno je sedmoro dece, od kojih
je četvoro kasnije bilo četvoronožno. Mislim da uopšte ne treba da se
čudimo, iako je ovo ekstreman slučaj, da kultura može biti toliko uticajna
kada sve više shvatimo da je tako malo našeg ponašanja dece ili odraslih
zapravo programirano genima", piše The Sun.
Geni nam daju određene potencijale i oni su u interakciji sa kulturom u kojoj
se nalazimo.
U dokumentu za diskusiju koji su objavili Hamfri, Skojls i Kejns, naučnici su
tvrdili da se ovo stanje možda nikada više neće videti:
"Ako je istrajnost četvoronožnog hodanja kod ove braće i sestara rezultat
ne samo slabo razvijenog mozga, već i kombinacije neobičnih faktora –
genetskih, fizioloških, psiholoških i socijalnih – onda, u meri u kojoj
kombinacija ovih faktora u jednom – porodica koja je veoma
neverovatna.To je sindrom koji se možda više nikada neće videti", napisali
su.

Međutim, čak i ako je to zaista jednokratno patološko stanje, mislimo da se
iz toga mogu izvući antropološke pouke. Jer, kao što smo istakli na
početku, hod ovih odraslih četvoronožaca ima neviđene karakteristike koje
se ne vide kod novorođenčadi ili drugih primata: posebno, to je slučaj
hodanja sa skočnim zglobom, u kombinaciji sa tipičnom ljudskom
dvonožnom upotrebom zadnjih nogu.
izvor: b92.net

AMERIČKI kardiolog Piter Mekaloh izjavio je za “NTD NJuz” iz NJujorka da je srpski teniser Novak Đoković u pravu što ne želi da se vakciniše protiv koronavirusa.

Doktor je rekao da vakcine mogu da izazovu oštećenje srca.

– Vakcine protiv kovida 19, po medicinskoj literaturi koja ima više od 200 stranica o tome, sve od reda mogu da izazovu oštećenje srca. To je poslednje što bi jedan sportista trebalo da rizikuje – rekao je doktor.

Mekaloh je dodao da je svaki sportista pod rizikom ako se odluči da primi vakcinu.

– Oštećenje srca može da dovede do zastoja srca, i konačno, do iznenadne smrti. Novak je svesno napravio pravi izbor, a problemi sa posledicama vakcina ne tiču se samo problema sa srcem. Mogu da oštete muskulaturu, nerve, mozak, tako da mislim da je svaki sportista pod rizikom ako uzme kovid vakcinu – izjavio je kardiolog.

Doktor Mekaloh istakao je da mu nije jasno zašto Đokoviću ne dozvoljavaju da igra u Americi.

– Ne bi trebalo da ima više bilo kakvih restrikcija. NCAA je objavio dokument o testiranju sportista, to se radi rutinski. Sportisti imaju nižu stopu zaraze kovidom nego studentska populacija – izjavio je dr Mekaloh.

Prema važećim zakonima u SAD, Novak Đoković, kao ni bilo koji drugi nevakcinisani strani državljanin, ne može da uđe na teritoriju Amerike.

izvor: novosti.rs

Med sa polja rododendrona ima zanimljiva svojstva, zahvaljujući halucinogenu koji se nalazi u njemu. Na Himalajima samo najodvažniji sakupljaju ovaj slatki sirup, kradući ga od opasnih pčela, i verući se na velike visine.

Dok srpski pčelari biju bitke protiv onih koji prodaju lažni med, drugi nemaju dilemu da li je med pravi ili lažan: ako kupe onaj koji nazivaju „ludim“, biće sigurni u njegovu autentičnost, zahvaljujući nuspojavama koje izaziva.

Ovaj halicunigeni proizvod karakteristične crvenkaste boje nastaje kada pčele oprašuju cvetove rodondedrona u nekim planinskim krajevima, recimo u crnomorskom regionu Turske, ili na Himalajima. U Turskoj je poznat kao „deli bal“ i sadrži sastojak nektara rododendrona nazvan grejanotoskin (andromedotoksin, rodotoksin), koji, čak i u malim količinama, izaziva vrtoglavicu, a često i halucinacije. Tokom 1700-ih, region Crnog mora trgovao je ovim moćnim proizvodima sa Evropom, i tada je med dodavan u alkoholna pića, da dejstvo bilo „zanimljivije“.

Moćan i čist

Ako se konzumiraju prekomerne količine, dolazi do sniženja krvnog pritiska i nepravilnosti pulsa (na sreću, ovo obično nije fatalno), mučnine, ukočenosti, zamućenja vida, nesvestice, snažnih halucinacija. Danas se slučajevi trovanja ludim medom događaju relativno retko, i uglavnom kod turista koji posećuju Tursku.

„U svetu postoji više od 700 različitih vrsta rododendrona, ali prema našem saznanju, samo dve ili tri imaju grejotoksin u svojim nektarima“ – obasnio je Sulejman Tureti, sa Medicinskog fakulteta u Trabzonu (Turska), koji je bio svedok u više od 200 slučajeva trovanja medom.

U planinskim delovima ove evroazijske zemlje klima je savršena za otrovne rododendrone, i kad pčele proizvode med na ovim poljima, nema mešanja sa drugim nektarima, i rezultat je „deli bal“ – moćan i čist.

„Ljudi veruju da je ovaj med neka vrsta leka“, kaže Turedi. „Koriste ga za lečenje hipertenzije, dijabetes i stomačne probleme. Takođe, neki koriste deli bal da bi poboljšali svoje seksualne mogućnosti“.

Med se uzima u malim količinama, ponekad se kuva u mleku i obično se konzumira neposredno pre doručka. Cena koju kupci pristaju da plate dala je pčelarima podsticaj da nastave da pčele puštaju na polja rododendrona i proizvode i ovaj, pored svojih uobičajenih proizvoda od meda.

A Turedi objašnjava da je neophodna pažljiva kozumacija, da se ne biste otrovali: „U proleće i leto med je svež i može sadržavati više grejanotoksina nego u druga godišnja doba“, i naglašava da bi unos trebalo ograničiti na maskimalno jednu kafenu kašičicu, „a ako osetite neke simptome povezane sa ludim medom, trebalo bi da potražite lekarsku pomoć što je pre moguće“.

Kako su pobeđeni Rimljani

Opojni efekti ludog meda poznati su hiljadama godina. Nije iznenađujuće što je bilo mnogo poznatih epizoda opijenosti ljudi izazvanih njegovom konzumacijom. Ksenofont, Aristotel, Strabon, Plinije Stariji i Kolumela (straroimski pisac i biolog) dokumentuju rezultate jedenja ovog „izbezumljujućeg“ meda od polena i nektara biljaka Rhododendron luteum i Rhododendron ponticum. Prema Ksenofontu, grčka vojska koja je bila u napadu, slučajno se otrovala jedući lokalni maloazijski med, ali nije bilo smrtnih slučajeva.

Znajući za ovaj incident i shvatajući da su strani osvajači neupućeni u opasnosti lokalnog meda, kralj Ponta i Male Jermenije u Severnoj Anadoliji (današnja Turska) Mitridat Šesti je kasnije koristio ovaj med za namerno trovanje, kada je Rimska vojska pod komandom Gneja Pompeja Velikog napala Heptakomete u Maloj Aziji 69. godine pre Hrista. Rimljani su pojeli toksičnu poslasticu (legenda kaže da su im u blizini puta kojim su išli „slučajno“ ostavljena saća sa medom), a onda je Mitridatova vojska napala omamljene vojnike i lako ih pobedila.

Čini se da ova bogata istorija, zajedno sa tradicijom trgovine u Turskoj iz 18. veka, objašnjava postojanost ludog meda u današnje vreme – i činjenicu da se i dalje vredno skuplja. Ipak, britanski putopisni novinar Moris navodi da mu nije bilo jednostavno da pronađe to što je tražio u Trabzonu, koji se nalazi u regiji gde ovaj med „uspeva“. Na kraju je u starijem delu grada otkrio radnju snabdevenu opremom za pčelare i različitim vrstama meda. Teglu deli bala dobio je „ispod tezge“, uz upozorenje trgovkinje da ne „troši previše“. Med koji je probao „otišao mu je u glavu“ nakon samo kašičice – koliko se usudio da konzumira: „Zbog toga sam se osećao prilično „podignuto“ – navodi.

Za razliku od stranaca, lokalno stanovništvo odlično zna kako se ova „stvar“ sme konzumirati:. „Lokalni ljudi su u stanju da razlikuju ludi med od ostalih vrsta. On izaziva oštro peckanje u grlu i zbog toga se naziva i gorkim medom “ – piše novinar.

Von Brajant, stručnjak za polen sa Univerziteta A&M u Teksasu, koji proučava tragove polena u medu, a koga mnogi zovu i „detektivom meda“, fasciniran je ovom vrstom, više iz želje da ga analizira nego – konzumira „Mnogo decenija sam bio zainteresovan da saznam šta je zaista ludi med“, kaže on. „Problem je bio pronaći stvarni uzorak za ispitivanje.“

Astronomske cene

Da bi izbegao astronomsku cenu sa interneta i da bi bio siguran da dobija prave stvari, Brajant je dobio deli bal od turskog prijatelja koji je med nabavio iz košnica usred polja rododendrona. „Jedan moj kolega stavio je kapljicu ili dve na jezik i rekao da to deluje otupljujuće“, navodi naučnik.

Ipak, ljudi i dalje konzumiraju deli bal, kao rekreativnu drogu ili, još češće, u želji da poboljšaju potenciju, pa se zato većina slučajeva trovanja i događa kod sredovečnih muškaraca. Najjeftinija varijanta koja se može naći na internetu (pritom vam niko ne garantuje da je to – to) košta oko 10 evra za 115 grama.

Za razliku od ljudi, grejanotoksini mogu biti smrtonosni za druge životinje, pa i za medonosne pčele, iako su, očigledno, neke otporne na njega – čim mogu da proizvedu med iz nektara.

U Turskoj, čini se, proizvođači bez većih napora dolaze do beli dala. Ali na Himajalima, konkretno, u Nepalu, to nije tako jednostavno, pa sakupljači vise sa visina i od stotinu metara na merdevinama od bambusovog užeta, da bi, uprkos pulsirajućoj masi džinovskih divljih himalajskih pčela, došli do lepljive crvenkaste tečnosti. Očigledno ima dovoljno onih kojima život nije dovoljno „lud“, pa daju veliki novac i za – ludi med.

izvor: alo.rs

U istoriji svakog naroda postojali su teški trenuci koji su dovodili u pitanje sam njegov opstanak. Međutim, često se dešavalo da se pojedinci, iako usamljeni u svom naumu, suprotstavljaju toj zloj sudbini koja je zadesila narod.

Taj individualni otpor je često zaprepašćivao dušmana zbog same prirode otpora, koju karakteriše usamljenost, odlučnost, prkos i hrabrost. U danima srpskog egzodusa sa njegove kolevke Kosova i Metohije, jedan čovek se odvažio da ne prihvati tu zlu sudbinu i da se toj istoj sudbini svom snagom suprotstavi.

Taj čovek je Miloš Ćirković, zaboravljeni heroj iz Belog Polja koji na najbolji način predstavlja onaj čuveni srpski inat. U junu 1999. godine, počelo je povlačenje naše vojske i policije sa Kosova i Metohije. Sa njima je bežao i goloruki srpski narod koji je po ko zna koji put bio meta arnautskog terora. Tih dana su većina gradova na Kosovu i Metohiji bili ispražnjeni od Srba. Ova tragična dešavanja nisu zaobišla ni grad Peć. Srbi počinju da napuštaju sela Sigu, Brestovik, Pećku Banju, Ljevoš, a naposletku napuštaju i sam grad. 2 km jugozapadno od Peći nalazi se Belo Polje.

Belo Polje je bilo naseljeno većinski srpskim stanovništvom. Baš iz tog razloga oni postaju meta Arnauta. Dosta Srba je bilo ubijeno tih dana u Peći i okolini kao i u Belom Polju. Mitropolit Amfilohije je uz episkopa Artemija, blaženopočivšeg patrijarha Pavla i episkopa Atanasija Jeftića tih dana obilazio Srbe širom Kosova i Metohije. Često su ugroženi bili primani na konak u manastirima koji su bili pod zaštitom stranih snaga (dobar deo manastira nije ni bio pod zaštitom i kao posledica toga je da su isti pretvoreni u gomilu kamenja).

Obilazeći ono malo Srba koji su ostali u pećkom kraju, mitropolit Amfilohije doznaje od Italijana da je u Belom Polju, već potpuno napuštenom selu, ostao jedan čovek i to u uniformi i naoružan. Taj čovek se zvao Miloš Ćirković. Tada je imao 38 godina i pre rata je bio šumar, a u ratu vodič srpskih specijalaca koji je u svojoj jedinici bio zlata vredan jer je poznavao svaki krš i grm upećkom kraju. Amfilohije odlučuje da pošalje sveštenika Radomira Nikčevića da vidi ko je taj čovek i da ga nagovori da pređe u Patrijaršiju na sigurno.

Otac Radomir zatiče Miloša naoružanog i u vojničkoj uniformi. Iako ga je nagovorao da se izvuče iz Belog Polja, otac Radomir je shvatio da pred njim stoji jedini preostali srpski vojnik na Kosovu i Metohiji koji je bio pun nacionalnog ponosa i prkosa, a kada ga je poslednji put zamolio da pođe za njim put Patrijaršije dobio je gotovo preteći odgovor: „Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali!… Idite, ja ostajem!..“

Otac Radomir je pri povratku u Patrijaršiju, pošto nije uspeo da izvrši poveren mu zadatak, ispričao Amfilohiju sledeće: „Sva mu je kuća izrešetana. On, zabarikadiran u mrtvom betonskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Riješen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje… Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na posljednji podvig rečima: „Dobar si dio izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću!…

Idućih nekoliko dana otac Miljko i Rade Pavlović su Milošu svaki dan donosili hranu. Svaki put su videli sve više ispaljenih čaura i sve više mrtvih Arnauta pred njegovom kućom. Danonoćno su Arnauti jurišali na Miloša, ali svaki put su izvlačili deblji kraj. Miloš im je svaki put priređivao iznenađenje jer stalno je menjao položaje po napuštenom selu. Jedne noći su mu se dvojica Šiptara privukla do njegovog kreveta na kojem je spavao, ali uspeo je da se odbrani. Jednog je ubio, a drugi je pobegao. Od tada je slabo spavao. Međutim, osmog dana otac Miljko i otac Rade dolaze u Belo Polje da donesu hranu Milošu. Od Miloša ni traga ni glasa. Njegova kuća je spaljena, a ispred kuće izbrojano je 12 arnautskih leševa. Pred seoskom školom, nađena su dva izgorela blindirana vozila.

Posada u njima je takođe izgorela. U njegovoj bombama, mecima i vatrom oštećenoj kući nađeno je svega nekoliko stvari. Ikona Sv. Alimpija Stolpnika, Miloševe krsne slave, Sveto Pismo i dosta crkvenih knjiga, neke porodične slike i guslarsku kasetu o smrti kosovskog viteza Jovana Milačića (policajac poginuo u Prekazama u Drenici). Do dana današnjeg ne zna se šta se desilo sa Milošem. Veruje se da je 20. juna 1999. godine bio ranjen, savladan i zarobljen od strane Šiptara. Mada, to je pretpostavka. Međutim, sigruno je da više nije među živima. Svoju glavu je skupo naplatio dušmanima, ubio je najmanje 18 Arnauta, a veruje se da je broj ubijenih Arnauta znatno veći.

Stvari koje su pronađene u njegovoj kući su pohranjene u Patrijaršijskom konaku, a onda je rodbina preuzela te stvari. Neki su rekli da su Miloša tih dana videli u Andrijevici u Crnoj Gori, ali se ta informacija pokazala netačnom. Njegova braća su posvedočila da su ga poslednji put videli tog dana kada su napuštali Belo Polje.

Na nagovaranje braće da uđe u autobus i pođe sa njima, Miloš obučen u vojničku uniformu i sa puškom u ruci im je samo rekao: „Vi idite, ja ostajem.“ Eto to je bila priča o jednom čoveku koji nije mogao da napusti dom i koji nije mogao da trpi ovu nepravdu (koja i danas traje u još većem obimu) koja se nadvila nad srpskim narodom. Međutim, ova priča još nije gotova jer se još ne zna sudbina ovog junaka. Bio je poslednji Obilić 20. veka, a nažalost možda je i poslednji Obilić 21. veka. Neka je večna slava Milošu Ćirkoviću i svim Srbima koji izgubiše svoje živote.

Bili u zatvorenom ili otvorenom, komarci mogu svuda da nas prate, ipak za male štetočine postoji rešenje. Umesto da odete u prodavnicu i kupite sredstvo protiv komaraca možete da ga napravite i kod kuće.

Ujedi komaraca mogu da ostave velike mrlje koje svrbe na telu, a da izazovu i alergijske reakcije. Ovaj sprej protiv komaraca neće ubiti komarca već će samo da ga udalji od vas, što će biti dovoljno.

Prirodni spej odbija komarce mirisom eteričnih ulja, koja su bezbedna za osetljivu kožu. Mi smo se odlučili za ulje lavande i čajevca u kombinaciji sa alkoholom.

Etarska ulja lavande i čajevca su od davnina poznata kao izuzetno delotvoran repelent. Ima široku primenu u borbi protiv raznih insekata. Poznato je da komarci ne vole ni miris alholoha, pa je idealan deo prirodnog spreja.

Šta vam je potrebno:

• bočica sa raspršivačem

• alkohol

• voda

• ulje lavande

• ulje čajevca

Priprema je krajnje jednostavna. Sipajte pođednake količine vode i alkohola i dodajte od 15 do 20 kapi lavande i čajevca. Sve dobro promešajte i spremno je za korišćenje.

izvor:  magazin.novosti.rs

Iako ga najviše povezujemo sa verskim ritualima, tamjan ima mnoga lekovita svojstva. Indijski tamjan koristi se već hiljadama godina za lečenje artritisa, zaceljivanje rana, jačanje ženskog hormonalnog sistema i zaštitu od patogenih mikroorganizma.

U kojoj meri je lekovit i da li tamjan ublažava infekcije, otkrio je dr Branimir Nestorović u Jutru na Prvoj. Kako je objasnio, tamjan ima i psihoaktivan efekat.

“Tamjan je vrlo lekovit i to se zna, nije se slučajno koristio u ajurvedskoj medicini, a to je najstarija medicina na svetu. Kineska je praktično izvedena od nje, a tamjan se oduvek koristio. Interesantno je da se koristio u raznim religijama, i u Indiji i u Kini. To je u stvari smola i može da se pravi i ulje. Postoji esencijalno ulje koje se iz same biljke izdvaja i vrlo je lekovito“, rekao je dr Nestorović i dodao:

“Sadrži nekih desetak raznoraznih kiselina, a najpoznatija je bosvelična kiselina i koristi se za mnoge stvari. Najviše se koristi u reumatologiji, za bolove, naročito u kombinaciji sa kurkumom. Pije se i jedno i drugo. Može i da se maže, ali bolji je efekat ako se pije. Poslednjih godina dosta se vrše ispitivanja u lečenju raka. Ima dosta dobrih rezultata, ali naravno, kao i kod većine biljaka, ne znamo tačno koju količinu smemo, koliko dugo i slično. Ako su veće količine, može se malo oštetiti jetra i mogu se pojaviti alergijske reakcije. Tamjan štiti i od korone. On deluje kao tablete, odnosno bensedini”, rekao je doktor.

Kako je objasnio, tamjan ima psihoaktivan efekat.

“Ovo što mi palimo tamjan, to je tek interesantno, zato što poslednjih godina ima radova koji pokazuju da ima psihoaktivan efekat, znači po malo halucinogeno svojstvo. Takvi radovi ne mogu da se pronađu u američkoj literaturi. Postoje dva rada iz Indije i Irana, koji su pronašli da ljudi kad udišu tamjan, imaju neke vizije, kao da ostvarujemo kontakt sa višim sferama. Kod uzimanja tih nekih supstanci poput droge stvaraju se fenomeni koji su vrlo bliski religioznim fenomenima – osećaju da izlaziš iz tela, osećaju pripadnosti, višoj sili, dobrote”, rekao je dr Nestorović i dodao:

“Duvan je halucinogen isto, a to mali broj ljudi zna. Duvan je praktično droga, ispunjava sve kriterijume. Prema klasifikaciji za psihoaktivne supstance, duvan je na šestom mestu, kanabis na trećem. Ne kažu ljudi slučajno kad su nervozni ili napeti ‘daj mi cigaretu da se smirim’. To je taj efekat koji pravi”, rekao je dr Nestorović.

Postoje primeri kada su ljudi koristili tamjan u svrhu izbacivanja kamena iz bubrega,  tako što su tamjan rastopili u toploj vodi.

izvor mondo.rs