Pedesetih godina, u Čurugu, desilo se čudo! Na opšte iznenađenje meštana, na svet je zdrav i prav došao sin jedne vegetarijanke. On je danas lekar, porodični čovek, vitalni gospodin u šezdesetim, koji svojom pozitivnom energijom obasjava svaku prostoriju u kojoj se nađe.

Dr Dragan Ivanov završio je Medicinski fakultet i specijalizaciju iz interne medicine, a na postdiplomskim studijama se bavio vegeterijanstvom, , kao jedan od pionira u ovoj oblasti. Svoj život posvetio je pronalasku “magične pilule” za zdravlje, a njegovo zdravstveno stanje je dokaz da je u tome i uspeo. Danas je profesor, osnivač i predsednik Udruženja za zdrav stil života “Eden”, koji na svojim predavanjima edukuje studente i ostalo građanstvo. U radu sa pacijentima u privatnoj praksi, pored klasičnih lekova primenjuje terapije biljnom ishranom i lekovima iz prirode.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Da bismo započeli priču o vama moramo se vratiti na period dok ste još bili u stomaku. Vaša majka je bila vegetarijanka kada vas je rodila, da li je to bila neobična odluka za to vreme?

– Ona je dve godine pre mog rođenja odlučila da bude vegetarijanka, to je bilo 1955. godina. Imala je komšinicu sa kojom je bila bliska a koja je bila vegeterijanka. Pošto je pobožna, u Bibliji je pročitala da je Svevišnji odredio da jedemo biljnu hranu. Razmišljala je, ko može bolje da zna koju hranu treba da jedemo, da bi bili zdravi i što duže i kvalitetnije živeli, od onoga koji nas je stvorio. Zbog toga je odlučila da bude vegetarijanka. To je bilo u Čurugu, gde je moj deda, koji je bio junak, bio veoma poznat, a samim tim i ona. Od početka su je pritiskali da prestane sa ovim, njima neobičnim, načinom ishrane ali ona nije htela da ih posluša. Kada su videli da je trudna, vršili su još veći pritisak na nju – govorili su, “Ako si ti nepromišljena i eksperimentišeš, nemaš prava da upropastiš dete koje nosiš”. Međutim, čvrsto se držala svoje odluke. Kada je došlo vreme porođaja, fokus je bio usmeren na nju i svi su iščekivali da vide na šta će to dete da liči. Rodio sam se kao zdrava i velika beba, sa čak pet i po kilograma. Čurug je u to vreme imao porodilište a čuveni profesor i akademik Berić je tamo bio doktor. Svi su ga pitali – “Kako je moguće da je žena u trudnoći postila, a dete je takvo?” a on im je odgovarao – “Upravo je takvo zato što je postila”.

Kako je izgledalo vaše odrastanje i dani iz školske klupe? Da li su vas ostala deca zadirkivala zbog drugačijeg načina ishrane?

– Kada sam imao tri godine doselili smo se u Novi Sad. Nas je bilo četvoro dece – dve sestre, brat i ja, i svi smo bili društveni. Imao sam stav – ja sam vegetarijanac i to je dobro i zdravo. Nisam se stideo i samim tim me deca nisu puno zadirkivala. A nisu ni smeli da me diraju jer sam bio viši i jači (smeh). To su poštovali učitelji, nastavnici i moji drugovi i kada sam im dolazio u goste, njihove majke su spremale posebno hranu za mene. Uz to, ja nisam jeo školsku hranu već sam svoju nosio od kuće, pa su ostala deca bila radoznala da vide šta ja to jedem, jer je tu, recimo, bilo šnicli i ćufti bez mesa, a oni to nisu imali priliku ranije da probaju

Iako ste vegetarijanstvo isprva nasledili, očigledno je da ste ga i svesno izabrali. Zbog kojih uverenja?

– Obično me pitaju, “Kako nikada ne poželiš da jedeš meso?”. Ne samo da nikada nisam jeo meso već nikada nisam imao ni želju, šta više, imam odbojnost prema njemu. Treba naglasiti da dijetne sklonosti jedne osobe, odnosno, šta će jesti i koju će hranu voleti, zavise od toga koju hranu je majka jela u trudnoći i u toku dojenja, jer se ukus deteta formira dok je ono još u utrobi majke. Ja sam rođen u avgustu mesecu i ono što je ona najviše jela u tom periodu – znači sezonsko voće, to je i danas moja omiljena hrana. To je jedan razlog. Drugi razlog je zdravlje. Za mene je vrlo jasno da je stil ishrane utemeljen na namirnicama biljnog porekla idealan način ishrane čoveka. Treći razlog je etičke prirode. Moje mišljenje je da ono što šteti drugom živom biću ne može koristiti meni. Mislim da kada bi ljudi danas, posebno ženske osobe, morali da zakolju životinju da bi je pojeli, bilo bi mnogo više vegetarijanaca. Jedna izreka kaže: “Kada bi klanice imale staklene zidove, svi bi bili vegetarijanci”.

– I poslednji razlog je to što ovaj način ishrane u velikoj meri može da pomogne u rešavanju gladi i siromaštva u svetu. Imali bismo više hrane kada bi ljudi direktno jeli biljnu hranu umesto da je daju životinjama, kako bi one od toga izgradile telo koje će ljudi pojesti. Da pojasnim – ako damo kilogram kukuruza životinji, u tom kilogramu recimo ima 100 kalorija. Životinja će od 100 kalorija 80 potrošiti na kretanje, varenje i na bazalni metabolizam, a samo 10 do 20% kalorija će ostati u mesu. Znači na ovaj način gubimo 80% kalorija, odnosno hrane koju smo mogli da iskoristimo u našoj ishrani.

Studirali ste medicinu, kako je u to vreme struka gledala na vas?

– Literatura koja je u to vreme bila dostupna, odnosno, stav zvanične medicine je bio pogrešan. Profesor koji nam je predavao ishranu je govorio da osobe koje su vegetarijanci ne mogu da narastu više od 170cm i da je pitanje kakvi će uopšte biti mentalno. Moje kolege su mu za primer dali mene – koji sam visok 185cm i uspešan student medicine na petoj godini, ali on se držao toga što piše u knjigama. Ljudi su govorili i pisali o vegetarijanstvu ne zato što su ga istraživali, nego su sa stanovištva osoba koje jedu meso iznosili svoje pretpostavke o vegetarijancima. Kada su naučnici krenuli da istražuju vegetarijance, pojavio se veliki zaokret u medicini po pitanju ishrane.

Vi ste se na postdiplomskim studijama bavili vegetarijanstvom i savremenim bolestima. Šta su vaša istraživanja pokazala?

– U tom vreme u bivšoj Jugoslaviji nije postojao nijedan magistarski rad, kao ni doktorska disertacija iz ove oblasti. Pošto živimo u Vojvodini gde su kardiovaskularne bolesti glavni zdravstveni problem, a holesterol i visoki lipidi jedan od najvažnijih uzročnika ovih bolesti, odlučio sam da se time bavim u svom magistarskom radu. Tema je bila – lipidni status kod vegetarijanaca. To je bio kraj osamdesetih godina, kada je reč vegetarijanstvo imala šarlatanski prizvuk. Sa svojim mentorima, profesorkom i profesorom Lepšanović, koji su bili broj jedan stručnjaci u bivšoj Jugoslaviji za masnoće, sam se dogovorio da tu reč sakrijemo. Naslov je bio “Lipidni status u posebnim uslovima ishrane”, kako bi taj rad mogao da prođe komisiju. Sakupio sam preko 100 vegetarijanaca iz cele Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije i došao do značajnih saznanja. Pokazalo se da osobe koje su na vegetarijanskoj ishrani žive duže od onih koji jedu meso i statistički značajno ređe obolevaju od brojnih savremenih bolesti. Ovaj stil ishrane doprinosi nižim nivoima lipida i tako deluje preventivno i terapijski na aterosklerozu (bolest sužavanja i otvrdnjavanja arterija, usled nagomilavanja masnih naslaga u njima) a samim tim i na kardiovaskularne bolesti, visok krvni pritisak, anginu pektoris, srčani infarkt, poremećaj ritma i moždani šlog.

Zalažete se i za upotrebu lekova iz prirode. Koja je to “magična pilula” za zdravlje?

– Paralelno sa studijama medicine izučavao sam terapijsko dejstvo hrane i biljaka, odnosno prirodnih lekova. Teško je naći jednu savremenu bolest koja je izazvana samo jednim faktorom. U nastanku bolesti učestvuje više faktora pa tako i u lečenje moramo uključiti više faktora. Naravno, potrebne su nam hirurgija i farmacija, ali treba nam i promena životnog stila kao i prirodni lekovi, kad god je moguće da njima rešimo problem. Jedan automobil ima četiri točka. Ako ima tri točka, mi nećemo stići do cilja, a kamoli ako ima samo jedan. Zato je važno da ispunimo sve one faktore kako bismo bezbedno putovali ka zdravlju.

– “Magična pilula” je zapravo zdrav životni stil koji podrazumeva biljnu prirodnu ishranu, redovnu fizičku aktivnost, boravak na suncu, umerenost u jelu, piću i radu i brigu o psihičkom stanju. Prvo ide izbor zdrave hrane, a onda od napravljenog izbora uzimamo od svega po malo. Moramo biti umereni u onome koliko jedemo i pijemo, potrebno je da fizički angažujemo naše telo i ne smemo preterivati u radu. U nastanku većine bolesti jednim delom učestvuje deficit sunca i sunčeve svetlost, odnosno vitamina D, što je danas posebno aktuelno s obzirom na radno vreme i kancelarijske poslove. Interesantno je da od 100 pacijenata koji imaju malignitet ili autoimune bolesti 95 do 98 imaju veoma izražen deficit vitamina D. Od 100 pacijenata koji imaju depresiju i anksioznost, 80 njih ima deficit ovog vitamina. I duševno stanje itekako utiče na naše zdravlje. Pokazano je da su negativne emocije podjednako toksične kao pušenje, visok krvni pritisak i visoke masnoće u krvi. Društvenost, naši socijalni odnosi i naša duhovnost utiču na sve faktore zdravlja i mogu da budu važniji od svega ostalog.

Vi svojim primerom dokazujete da ovakav stil života pozitivno utiče na zdravlje. Kako izgleda jedan vaš dan?

– Ujutru ustanem i prva stvar koju uzmem jesu med, limun i polen. Potom se tuširam toplom vodom, a tuširanje završavam sa hladnom. To me razbudi. Radim malo gimnastiku, a zatim obavezno doručkujem voće, bademe i dodam ovsene pahuljice, čia semenke ili, recimo, na integralni hleb namažem avokado. Sedam na bicikl i idem na posao ili odem u teretanu (tri puta nedeljno), pa posle treninga na posao. Oko 15 časova ručam sa porodicom i onda predveče ponovo idem biciklom do ordinacije. Uveče ne večeram, tada često supruga i ja šetamo, razgovaramo sa našim sinom i nakon toga idemo na spavanje.

Kako je došlo do toga da ste otišli na zdravstvenu misiju u Ruandu i šta je tamo bio vaš zadatak?

– Pre nekih 13 godina, moj prijatelj iz Sakramenta me je pitao da li bih išao u Ruandu, na zdravstvenu misiju koju organizuje. Ja sam naravno želeo da idem pa smo tako otišli nas deset – lekari, stomatolog, nutricionista i pedagog. Došli smo u jedno zabačeno seoce blizu Kigala i tamo smo proveli nekih desetak dana, pregledajući i lečeći ljude. Upoznao sam se sa bolestima koje ranije nisam video – leprom, sidom, raznim teškim infektivnim i kožnim bolestima. Imao sam priliku da lečim i da vidim efekte tog lečenja. Ono što sam tamo video i doživeo dovelo me je do zaključka da savremeni čovek ne zna da se raduje. Ispričaću vam dva primera. Sedeli smo za stolom, a sa sobom smo imali flaširanu vodu. Pored nas je stajala jedna devojčica i nešto mrmljala, pričala je sama sa sobom. Pitali smo prevodioca šta govori i ona nam je rekla – “Moli se Bogu i pita da li će ikada doživeti da ima flašu sa vodom”. Sledeća scena – dečaci igraju fudbal loptom koju su napravili od suvog lišća, obmotanu lijanderima. Kada smo to videli, drugar i ja smo se dogovorili da im kupimo i donesemo pravu loptu. Njihova reakcija, ta radosti, skakanje, cikanje… To je nemoguće opisati, prosto treba doživeti. Eto kako njima malo treba, a mi smo stalno fokusirani na ono što nemamo umesto na ono što imamo.

– To je zaista bio doživljaj koji sam zapamtio za ceo život i to iskustvo me je podstaklo da kasnije ponovo odem tamo i sa sobom povedem svog sina Davida. Zašto? Mogao sam da mu pričam i objašnjavam, ali kada on nešto lično oseti to će mu biti najbolja pouka. Ono što mi je bilo drago jeste da je sve to doživeo na najbolji način. Dan pre nego što smo otišli odlučio je da pokloni jednu svoju majicu mladiću koji mu je prevodio. Ovaj se toliko oduševio da me je sin pitao da li može da pokloni još svojih stvari. Ja sam mu, naravno, dopustio i on se na kraju vratio samo sa onim što je imao na sebi, sve ostalo je podelio (smeh). Kada smo stigli, kolege su me pitale kako nam je bilo i da li smo uspeli da im pomognemo. Ja sam im rekao – pitanje je, ko je kome više pomogao, mi njima ili oni nama da osetimo u našoj duši radost i blagoslov koji donosi dobročinstvo.

Osnivač ste Udruženja za zdrav stil života “Eden”. Sa kojim ciljem je ono osnovano i čime se bavite u okviru udruženja?

– Pre 24 godine sam bio pozvan da održim predavanje o vegetarijanstvu na Filozofskom fakultetu. Tada me je jedan čovek upitao zašto o tome ne govorim češće i zašto nema više takvih predavanja na koje građani mogu da dolaze. Tada sam odlučio da osnujem udruženje, simbolično nazvano “Eden” jer je u Edenu ishrana bila vegetarijanska. Krenuli smo sa javnim tribinama koje su bile veoma posećene, i to više nego danas jer u to vreme nije bilo puno mogućnosti da se ljudi edukuju o ovoj temi. Doktor Vladimir Sakač je bio prvi koji mi je pružio podršku i sa mnom krenuo u takav jedan pionirski rad, odnosno u edukaciju stanovništva. Predavanja su, pre svega, bila usmerena na ishranu i savremene bolesti a vremenom smo počeli da govorimo i o fizičkim aktivnostima, emotivnom i duševnom stanju da bismo to na kraju zaokružili u kompletnu priču o zdravom stilu života. Danas građani mogu da me prate na Jutjubu i u raznim medijima, a jednom mesečno držim predavanje o temama koje se tiču zdravlja. Ona se održavaju u amfiteatru Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, kao i kod nas u udruženju na adresi Ruđera Boškovića 47. Takođe organizujemo i škole kuvanja, gde ljude učimo kako da pripreme zdravu hranu na ukusan način.

Na šta posebno treba da obrate pažnju oni koji se odluče da pređu na vegetarijanski način ishrane?

– Ono što savetujem i preporučem jeste da kontrolišu vitamin B12. Pre svega zbog toga što je savremeni stil uzgoja i pripremanja hrane malo problematičan. Činjenica je da bakterije koje žive u zemlji i koje se nalaze na biljkama proizvode ovaj vitamin. Te bakterije bi trebalo da se nalaze i u našim crevima ali nažalost u većini slučajeva se više ne nalaze i to zbog konzervanasa, hemikalija i antibiotika koji ih uništavaju. Zbog toga postoji mogućnost da osobe koje su na vegetarijanskoj hrani imaju deficit vitamina B12. Dobro je da unose jaja, sir, mleko ili još bolje kiselo mleko i da jednom godišnje provere koncentraciju ovog vitamina. Ostali vitamini i minerali neće biti u deficitu, nego će ih čak biti više nego kada su bili na mesnoj ishrani.

S kojim problemima vam se Novosađani najčešće obraćaju?

– Svest kod Novosađana je takva da znaju da postoji veza između malignih bolesti i ishrane. Dokazano je da osobe koje su isključivo na namirnicama biljnog porekla ređe obolevaju od raka dojke, prostate, želuca, jetre, debelog creva, pankreasa i malignih limfoma. Zbog toga mi se najčešće obraćaju. Takođe zbog autoimunih bolesti, alergija, detoksikacije, insulinske rezistencije, kandide, poremećaja u ishrani i drugih savremenih bolesti.

S obzirom na to da volite fizičku aktivnost i boravak u prirodi, kažite nam koja su vam omiljena mesta za odmor i druženje u Novom Sadu i okolini

– Svetska zdravstvena organizacija je 2003. godine izdala jedno važno obaveštenje, koje treba i danas da odjekuje u svesti našeg naroda. A to je da čovek boluje i prevremeno umire pre svega zbog loše ishrane i odsustva fizičke aktivnosti. Mi u Novom Sadu imamo jedan poklon, nešto što nam je besplatno dato a što ne koristimo dovoljno – to je Fruška gora, moje omiljeno mesto. Vikendom tamo idemo u šetnju. One predivne boje, mirisi, sunce, čist vazduh… Tu je uključeno puno faktora koji izgrađuju naše zdravlje pomoću jedne šetnje.

Koji je vaš životni moto?

– “Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima”. To je životni zakon, zakon samoodržanja, uspeha i sreće. 

Izvor: mojnovisad.com

Priča o Druu Vasilevskom i Kristini Kojderik iz Nju Džerzija, koji su prošli kroz traumatično iskustvo nakon vantelesne oplodnje, izazvala je veliku pažnju

Par je godinama pokušavao da dobije drugo dete i konačno su se 2012. godine odlučili za vantelesnu oplodnju.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Nakon uspešnog postupka, dobili su devojčicu, ali su ubrzo primetili da njihova ćerka poprima fizičke karakteristike tipične za ljude azijskog porekla, iako ni jedan od roditelja nije Azijat.

Kada su stranci počeli da ih pitaju da li su usvojili dete, Dru i Kristina su odlučili da urade DNK test, koji je pokazao da devojčica nije u srodstvu sa Druom.

Rezultati su otkrili da je dete nasledilo retku krvnu bolest tipičnu za ljude iz jugoistočne Azije, što je ukazalo na ozbiljnu grešku tokom procesa oplodnje.

Ova saznanja su duboko potresla par i ubrzala njihov razvod, iako su ostali u prijateljskim odnosima zbog brige o deci.

Par je tužio kliniku u kojoj je izvedena vantelesna oplodnja, zahtevajući odgovore o tome ko je biološki otac njihove ćerke.

Na sudu su dobili pravo da pristupe listi donatora sperme iz tog perioda. Iako su istakli da obožavaju svoju ćerku, želeli su da saznaju istinu o njenom poreklu kako bi mogli da joj pruže odgovore o njenoj genetskoj istoriji.

Ovaj slučaj ističe ozbiljnost grešaka u medicinskim postupcima poput vantelesne oplodnje i bolnu realnost kroz koju parovi mogu proći dok pokušavaju da zasnuju porodicu.

Izvor: alo.rs

Jonas je tri puta pokušao da dođe do Evrope, dva puta iz Libije i jednom iz Egipta. Ali svaki put je bio priveden i primoran da plati velike sume novca – između 3.000 i 7.000 dolara – za njegovo puštanje. Siromašan i već u velikim dugovima, Jonas je pozajmio novac od zajmodavaca u Kairu. Bio je pod pritiskom svojih poverilaca, koji su pretili da će im isplatiti dugove, ako bude potrebno i silom. Ali iznad svega, bio je očajan da pošalje novac svojoj porodici u Eritreju. Zarobljen u spirali duga, trgovao je jedinom vrednom stvari koju je imao: jednim od svojih bubrega.

Nezakonito je kupovati ili prodavati organ bilo gde u svetu, sa izuzetkom Irana. Ipak, procene sugerišu da oko 10% organa za transplantaciju dolazi iz ilegalnih izvora. Većina slučajeva, međutim, ostaje neprijavljena, tako da će pravi broj verovatno biti mnogo veći.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Nekoliko zemalja, uključujući Pakistan, Egipat, Bangladeš, Indiju, Tursku, Filipine i Kinu, identifikovani su kao centri trgovine organima, ali je trgovina organima transnacionalna operacija. U svom Globalnom izveštaju o trgovini ljudima iz 2018. godine , Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal identifikovala je više od 700 slučajeva trgovine organima, većinom na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Izveštaj Interpola iz 2021. tvrdi da je trgovina organima od posebne zabrinutosti u severnoj i zapadnoj Africi, „gde su osiromašene zajednice i raseljeno stanovništvo u većem riziku od eksploatacije“.

Prema Globalnoj opservatoriji za doniranje i transplantaciju (GODT), svake godine se zadovolji samo 10% globalne potražnje za transplantacijom. Povećana potražnja za transplantacijom bubrega, posebno je pogoršana nedostatkom altruističkih donacija i ograničenim pristupom uslugama transplantacije. Ovo je dovelo do povećane zavisnosti od kriminalnih mreža koje dobijaju organe od ranjivih pojedinaca.

Postoji crno tržište za organe uključujući bubrege, rožnjaču i režnjeve jetre. Rastuća potražnja za bubrezima je delimično rezultat širenja takozvanih bolesti bogatstva – dijabetesa, hipertenzije, gojaznosti – i potonjeg porasta zatajenja bubrega. Prema dobrotvornoj organizaciji Kidni Ker, u Velikoj Britaniji, lista čekanja za transplantaciju bubrega dramatično se povećala od pandemije. Shodno tome, sve više ljudi putuje u inostranstvo na operaciju transplantacije. U mnogim zemljama koje privlače turiste za transplantaciju, bubrezi se dobijaju iz tela siromašnih i obespravljenih.

“Bolje je rizikovati preći Saharu nego živeti pod stalnim nadzorom azila”

U nedostatku legalnih puteva za migraciju, mnogi su prodali svoje bubrege nakon što su uhapšeni, pritvoreni i u nekim slučajevima deportovani nazad u zemlje u kojima su im životi bili ugroženi. Većina je odlučila da izbegne izbegličke kampove, opisujući ih kao „zatvore” i „logore smrti” u koje ljudi idu da umru. Bili su razočarani Agencijom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Bolje je rizikovati preći Saharu, rekao mi je Jonas, nego živeti pod stalnim nadzorom, zarobljeni i zavisni od pokvarenog sistema azila. Mnogi su, poput Jonasa, potrošili sve svoje resurse pokušavajući da dođu do Evrope i zatraže azil. Kategorizovani kao ilegalni i gurnuti na marginu društva, bili su izloženi eksploataciji različitih vrsta.

Nedozvoljene mreže koje snabdevaju tržišta organa zavise od bliske saradnje lekara. Kriminalni posrednici su uključeni u pregovore o naknadama i pripremu službene dokumentacije koja se predstavlja kao dokaz informisanog pristanka na altruističku donaciju. Ovi brokeri, koji povezuju bolesne pacijente sa osiromašenim i ranjivim „donatorima“, takođe formiraju dugoročna partnerstva sa medicinskim radnicima. Bez angažovanja hirurga koji rade ilegalne transplantacije radi zarade, trgovina organima bi prestala da postoji.

U martu 2023. Velika Britanija je pokrenula svoj prvi slučaj trgovine organima. Nigerijski političar, njegova supruga i njihov broker proglašeni su krivim za zaveru da dovedu muškarca u Veliku Britaniju iz Lagosa da dobije bubreg za transplantaciju. Sudija je prilikom izricanja presude rekao: „Trgovina ljudima preko međunarodnih granica radi uzimanja njihovih organa je oblik ropstva. Ona tretira ljudska bića i njihove delove tela kao robu koja se kupuje i prodaje. To je trgovina koja se bavi ljudskim siromaštvom, bedom i očajem.” Nažalost, kako rat i klimatska kriza raseljavaju sve veći broj ljudi, nema manjka očajnih ljudi koji predstavljaju plen.

„Pokušali su da nam isperu mozak”

Jonas je regrutovan u nacionalnu službu u Eritreji sa 14 godina. Poslat je na obrazovnu obuku u Sava Defens Trening Centar, veliki vojni kompleks u zapadnoj Eritreji, ozloglašen po vojnoj disciplini, fizičkim kaznama i prinudnom radu.

„Moj brat je bio sa mnom“, priseća se Jonas.

„Pokušali su da nam isperu mozak. Ne žele da ljudi imaju političke ideje, razmišljanja. Morao sam da pobegnem sa tog mesta”.

Jedne noći u septembru 2012, Jonas je napravio potea za slobodu. Njegova porodica je platila šverceru da ga preveze preko granice u Sudan, a na suprotnoj strani imanja čekao ga je kamion.Putovanje je bilo skupo i opasno, ali Jonas je osećao da nema šta da izgubi. Njegova porodica je dala sve što je mogla da mu pomogne da pobegne, bio je odlučan da stigne do Evrope i da im vrati uslugu. Jonas je čuo priče o otmici na migrantskim rutama, ali ovaj švercer je imao dobru reputaciju i Jonas se nadao da će uspeti.

Posle napornog i teškog putovanja preko Sahare, između Sudana i Libije, Jonas je, prema dogovoru, stigao na Sredozemnu obalu izvan Tripolija. U aprilu 2018. godine, zajedno sa oko 100 drugih migranata, ukrcan je u mali čamac. Grupa je bila sastavljena od ljudi iz različitih delova Afrike – Eritreje, Somalije, Sudana, Južnog Sudana, Čada i Nigerije. Jedan od putnika, bez ikakvog prethodnog iskustva u plovidbi, preuzeo je upravljanje čamcem. Nakon jednog sata, motor čamca je stao.

Muškarci, žene i deca su bespomoćno sedeli, dehidrirani i umorni, dok je čamac besciljno plutao. Prošlo je šest sati pre nego što je libijska obalska straža presrela brod i vratila ga na afričko kopno radi dalje obrade. Rečeno im je da će biti uhapšeni zbog pokušaja ilegalnog ulaska u Evropu. Kada se motor pokvario, Jonas se priseća da su mnogi putnici pomislili da bi mogli nastradati. „A kada je obalska straža stigla“, rekao je, „neki od nas su poželeli da smo nastradali, jer smo znali šta nas čeka.“

Libijski centri za zadržavanje migranata, koji delimično finansiraju zemlje EU, ozloglašeni su po okrutnim uslovima. Pritvorenici su bili podvrgnuti mučenju, maltretiranju, fizičkom nasilju, seksualnoj eksploataciji i prinudom.

U nedostatku pravnog postupka, jedini način da se izbegnu kazneni uslovi pritvorskih centara je da se policajcima plati mito. „Kada čuvari dobiju novac, ostavljaju vas u pustinji. Onda samo pokušajte da vas ponovo ne pokupe“, rekao je Jonas.

Jonas je ostavio nešto novca prijateljima u Egiptu za hitne slučajeve. Takođe je imao rođake koji žive u Švedskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji, koji su prikupili sredstva da mu pomognu da plati put iz pritvora u Libiji.

„Novac je poslat na račun u libijskoj banci preko Vestern Uniona“, rekao je on. Rekao je da je zatvorskim čuvarima platio oko 7.000 dolara. Nakon što je pušten, Jonas je otputovao u Kairo.

Nakon izlaska iz pritvora u Libiji, Jonas je iscrpeo sve finansijske resurse koje su mu prijatelji i porodica obezbedili. Kada je stigao u Kairo, pozajmio je 30.000 egipatskih funti (oko 470 funti) od zajmodavaca, smatrajući to privremenim rešenjem za pokrivanje troškova hrane i smeštaja dok ne nađe posao.

Međutim, prošla su dva meseca i Jonas nije uspeo da pronađe stalno zaposlenje, niti je mogao da vrati pozajmljeni novac. Bio je svestan ozbiljnih posledica koje bi usledile ako bi propustio sledeću uplatu. Jedan uterivač dugova mu je zapretio da će mu za svaki propust u plaćanju izvaditi po jedan zub.

On je skoro izgubio nadu da će stići do evropskih obala kada mu je na uličnoj pijaci u Kairu prišao Sudanac, po imenu Ali. Jonas mu je ispričao svoju priču. Ali je rekao da zna način na koji Jonas može da vrati sve svoje dugove i obezbedi mesto na pouzdanijem ribarskom brodu koji prelazi iz Egipta u Italiju. Rekao je Jonasu da može da proda svoj bubreg, zaradi mnogo novca i pritom spase život.

Jonas je sumnjao. Ali on je nagomilao značajne dugove pokušavajući da pređe Mediteran i bio je pod pritiskom da vrati prijateljima, porodici i lihvarima.

„Ovo je poslednja stvar koju želite da uradite“, objasnio je. “Ali za mene nije postojao drugi način.” Ali, broker je delovao iskreno. Jonas je pristao na dogovor. Obećano mu je 10.000 dolara za bubreg. Novac će, nadao se, biti dovoljan da pokrije svoje dugove i plati dalje putovanje preko Mediterana.

Policija nije od pomoći

Operacija je bila gotova. Sati su prolazili, konačno su se vrata otvorila i ušao je čovek držeći blokče. Čovek je rekao da će Ali uskoro doći, a zatim će Jonas moći da ode. Dao je Jonasu dva leka protiv bolova i čašu vode, pa je brzo izjurio, ostavljajući Jonasa bez mogućnosti da postavi pitanja.

Kada se Ali konačno pojavio, rekao je Jonasu da se obuče. Ali je sada zvučao strogo, bez ikakvog starog šarma. Medicinska sestra je uklonila infuzijusa Jonasove ruke, a dvojica snažnih muškaraca su ga otpratila nazad do automobila. Jonas je naredne dve nedelje proveo u stanu u Kairu, oporavljajući se pod pomnim nadzorom, kako ne bi izazvao pažnju i eventualnu intervenciju policije.

Jonasu je obećano 10.000 dolara za prodaju bubrega, ali je dobio samo 6.000 dolara u gotovini. Ovaj iznos je bio dovoljan da skoro otplati postojeće dugove, ali nije pokrivao troškove krijumčarskih honorara od 3.500 dolara za sledeću fazu njegovog putovanja preko Mediterana.

U očaju, Jonas je otišao u policiju i prijavio Alija za trgovinu ljudima. Pokušao je da objasni da je prevaren da proda bubreg, ali je drugi policajac ušao u prostoriju i obavestio ga da je prodaja bubrega krivično delo. Policajac je izvadio svesku i zatražio Jonasove identifikacione papire, koje on nije imao.

Policajci su se šalili na račun Jonasovog izgleda, primetivši da tamna koža i kovrdžava kosa ne odgovaraju Egipćaninu. Sumnjali su da je izbeglica i predložili su mu da se žali UNHCR-u. Drugi policajac ga je upozorio da bi mogao biti uhapšen ili deportovan zbog nedostatka dokumenata.

Jonas je zažalio što je otišao u policiju. Nervozno je gledao oko sebe, čekajući neku reakciju. Na kraju, drugi policajac mu se prezrivo osmehnuo i rekao da ode. Bio je prevaren.

Izvor: nin.rs