Uz duplo veće plate džepovi sve prazniji Uprkos tome što se vlast hvali da je plata u evrima krajem prošle godine bila 96 odsto veća nego krajem 2012, pre jedne decenije sa upola manje dinara moglo je da se kupi više jogurta, začina, tost hleba, smrznute ribe, povrća nego sada. Penzioneri su prošli još gore, jer su im primanja realno smanjena za 5,6 odsto, dok su plate povećane 28 odsto. U poslednje tri godine primanja najviše rastu, ali u isto vreme gube trku sa cenama osnovnih životnih proizvoda, piše NIN.

Opozicioni mediji u rukama tajkuna i dalje ne mogu da prihvate ekonomske uspehe Srbije, pa tako nastavljaju da objavljuju neistinite tekstove… Istina je da su u poslednjih deset godina, otkad je Aleksandar Vučić na vlasti, plate u Srbiji rasle mnogo brže od plata zemalja u regionu…

Istina je i da je u decembru prošle godine prosečna plata u Srbiji iznosila 718 evra, iako su se do pre samo nekoliko godina smejali Vučiću koji je tada obećavao plate od 500 evra. Istina je i da su plate u Hrvatskoj… te 2012. iznosile 748 evra, a u Srbiji 329 evra.

Dakle, nama su plate porasle 96 odsto u datom periodu, a njima mnogo manje, nekih 44 odsto. Imajte u vidu da smo u tim godinama prošli i kroz težak period fiskalne konsolidacije. Tom dinamikom i tom brzinom, mi ubrzo stižemo i plate u Hrvatskoj. Uprkos svim izazovima, nastavljamo da postižemo ekonomske uspehe, svidelo se to nekome ili ne. I da, jesmo lideri u regionu. Nema predaje!

Ovako je početkom marta na svom Instagram-nalogu na jedan tekst objavljen na portalu Nova.rs reagovao ministar finansija Siniša Mali. Pre njega, predsednik Vučić je u više navrata tvrdio da je iza nas „deset ekonomski najboljih godina u istoriji Srbije“, a gostujući na RTS-u tu tvrdnju potkrepio je rečima da je u odnosu na 2012, piše NIN.

Srbija imala najveći rast plata u regionu. „Postajemo prvi put prvi (po visini zarada), iako smo pre osam godina delili treće i četvrto mesto u regionu“, rekao je Vučić. Istovremeno je na skupoj kineskoj tabli napisao da je prosečna zarada u decembru 2022. u Srbiji bila 718 evra, a u Crnoj Gori 726 evra. Uz to je „zaboravio“ da je u Hrvatskoj od prošle jeseni prosek preskočio hiljadarku, pa je u novembru bio 1.029, a u decembru 1.049 evra.

U međuvremenu svima je postalo apsolutno jasno zašto vlast izbegava da govori o realnom kretanju, koje uključuje i efekte inflacije, već zarade isključivo prikazuje u evrima.

Na taj način stvara se privid da plate rastu mnogo brže, s obzirom na to da duže od decenije kurs manje-više tapka u mestu, jer je krajem 2012. evro vredeo 114, a danas vredi 117,3 dinara. Samim tim i plate u evrima značajno više rastu od njihove kupovne moći.

Uostalom, na sajtu Ministarstva finansija mogu se pronaći podaci iz kojih se lako može izračunati da je od kraja 2012. do kraja prošle godine prosečna neto zarada realno povećana za samo 28 odsto, dok je istovremeno realna vrednost prosečne penzije smanjena za 5,6 odsto. Uprkos tome što penzije, kako vlast voli da naglasi, „nikada u istoriji nisu bile veće“.

Ključni problem je u tome što prosečni građani veliki deo primanja ne pretvaraju u evre, već ih uglavnom troše za kupovinu osnovnih namirnica i drugih potrepština, čije cene, za razliku od kursa, ne miruju.

Uostalom, i prema podacima zvanične statistike, inflacija je u prethodnih 12 meseci dostigla 16,1 odsto, s tim što su čvrsta goriva poskupela 48,5 odsto, stanarine 33, hrana 26 (mleko, sir i jaja 43, hleb i žitarice 25, povrće, ulja i masti 23), struje i gasa 25 odsto… Istine radi, inflacija je počela značajnije da nagriza prihode stanovništva u Srbiji poslednjih godinu i po dana, kada je zapljusnula i druge delove sveta i postala globalni problem.

Razvijene zemlje uspele su, međutim, da preokrenu njen trend i od prošle jeseni inflacija tamo pada tako da je sa višedecenijskog maksimuma sada oko pet odsto u SAD i ispod sedam procenata u evrozoni, dok u Srbiji još nije dostigla svoj „pik“.

Uz to, većina ekonomista ne deli optimizam guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković da će do kraja godine ona biti upola manja nego što je sada, dakle oko osam procenata.

Istovremeno, za većinu građana i sada je inflacija mnogo veća od zvaničnih 16,1 odsto. Kolika je tačno, to zavisi od toga na šta troše najveći deo primanja.

Za one koji ne lete avionom (cene avio-karata se u proteklih godinu dana nisu menjale, a i one utiču na zvaničnu inflaciju), ali svaki dan kupuju hleb, mleko, jogurt, meso, povrće, voće i druge osnovne životne namirnice, a povremeno ulje, mast i još neke druge potrepštine, njihova individualna inflacija je verovatno i duplo veća od zvanične.

U nastojanju da utvrdi pravu meru rasta standarda NIN je zamolio jedan trgovinski lanac da nam dostavi tačne maloprodajne cene proizvoda koji su mogli na njihovim rafovima da se nađu i u novembru 2012. i u novembru 2022. Taj mesec odabran je da bi se izbegli efekti jednokratnih bonusa, koji se po pravilu isplaćuju u decembru, što prosek za poslednji mesec uvek diže iznad uobičajenog nivoa.

Uostalom, u decembru prošle godine prosečna neto zarada iznosila je 718 evra, a prosek za prvih 11 meseci bio je 630 evra. Slično je bilo i pre deceniju i po, kada je prosečna plata u decembru 2008. iznosila 439, a za celu godinu 402 evra. A koliko je poslednji mesec atipičan, dokazuje i podatak da je prosek za decembar 2008. bio veći nego za celu 2017. (395 evra) i 2018. (420 evra) i da je taj nivo premašen tek 2019, kada je prosečna zarada bila 466 evra.

Analiza je pokazala da je cena „korpe“, u kojoj se našlo 75 proizvoda, u prethodnih 10 godina porasla sa 12.486 na 17.419 dinara ili za 39,5 odsto. Za divno čudo, ovaj rast čak je donekle bio i manji od zvanične inflacije, koja je u tom periodu dostigla 44 odsto.

No, kao i obično, đavo se krije u detaljima. Prvi problem je što je ukupni račun za tu „korpu“ skoro devet godina mirovao, jer je 2020. za nju bilo potrebno samo 1.110 dinara više nego 2012, da bi samo u prošloj godini ceh porastao za 3.832 dinara ili više od 28 odsto. A te godine je zvanična inflacija bila 15,1 odsto.

Drugi, za potrošače veći problem je što oni za svoja primanja mogu kupiti manje nekih proizvoda nego što su mogli ranije.

Konkretno, u novembru 2012. za prosečnu zaradu od 42.395 dinara mogli su da kupe 706 pakovanja „aleva“ dodatka za riblju čorbu od 90 grama, a u novembru 2022. plata od 78.326 dinara nije bila dovoljna ni za 572 pakovanja, jer je u međuvremenu taj artikal poskupeo čak 128 odsto, sa 60 na 137 dinara.

Zato su nekada, sa manje para mogli da kupe za četvrtinu više dodatka za riblju čorbu.

Nije, nažalost, to usamljen primer. Za prosečnu platu prošlog novembra moglo je da se kupi 1.740, a deset godina ranije 2.199 čaša Imlekovog jogurta „kravica“ od 180 grama.

Nekada je, mereno čašama „kravica“ jogurta, kupovna moć prosečne plate bila 22 odsto veća. Isto važi i za smrznuti pomfrit Frikoma u pakovanjima od kilograma, čija je cena sa 210 povećana na 470 dinara, pa se nekada za prosečnu platu moglo kupiti skoro 202 kilograma, a sada ne može ni 167 kilograma smrznutog pomfrita.

Nekada je plata vredela 44 pakovanja „aleva“ slatke paprike od 100 grama više nego sada, jer je u međuvremenu ona poskupela sa 135 na 290 dinara ili 114,8 odsto, dok je plata nominalno porasla 84,75 odsto. Više od plata povećane su i cene tost hleba putero od 500 grama (Don Don), sa 100 na 190 dinara (90 odsto) i smrznuti panirani riblji štapići od 300 grama (Frikom), sa 209 na 390 dinara (86,6 odsto).

Bitnije se kupovna moć prosečne zarade nije povećala ni za one koji više od proseka konzumiraju mineralnu vodu „minakva“ od dva litra, koja je poskupela sa 36 na 65 dinara, dok je cena Polimarkovog blagog kečapa u boci od 500 grama povećana sa 102 na 180 dinara, Rubinovog original vinjaka u litarskom pakovanju sa 715 na 1.250 dinara, slanih štapića „pardon“ sa kikirikijem (Marbo) od 120 grama sa 63 na 110 dinara, litarskog pakovanja jogurta „balans“ (Imlek) sa 110 na 190 dinara, pavlake „kravica“ sa 20 odsto mlečne masti od 180 grama sa 54 na 93 dinara, a trapist sira Mlekoprodukta sa 1.050 na 1.800 dinara po kilogramu.

Svi ti proizvodi poskupeli su, naime, za više od 70 odsto. Uz njih, značajno su, od 50 do 70 procenata, povećane i cene još 20 artikala – majoneza, čokoladnih bananica, svežeg i čokoladnog mleka, začina, sardina, stonog margarina, pavlake, smrznute boranije i graška, obične i nes kafe, čajne kobasice, mesnog nareska, sira, snikers čokolada, kuvanog paradajza, paštete u crevu…

Još gore od zaposlenih prošli su penzioneri, čija su primanja između novembra 2012. i 2022. u proseku povećana sa 23.563 na 33.742 dinara ili 43,2 odsto, dok su cene 34 od posmatranih 75 proizvoda rasle brže. Pri tome su duplo više od penzija povećane cene šest artikala, koji su poskupeli u rasponu od 86,6 do 128,3 odsto. Iako su im penzije značajno „povećane“, najstariji sada za njih mogu da kupe 135 flaša mineralne vode „minakva“ od dva litra, šest litara Rubinovog vinjaka, 36 litara Imlekovog jogurta „balans“ ili 3,6 kilograma trapista „biser“ Mlekoprodukta – manje nego što su mogli za prosečnu penziju krajem 2012.

Za Ognjena Radonjića, profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu, pravi pokazatelj standarda je odnos prosečne zarade i prosečne potrošačke korpe.

„U novembru 2012. prosečna zarada pokrivala je 66 odsto, a deceniju kasnije 84 odsto prosečne potrošačke korpe. Suvišno je naglašavati da je još uvek prosečna plata za 16 odsto `kraća` od prosečne potrošačke korpe, i sve to po njihovoj naduvanoj statistici“, ističe Radonjić, po čijoj računici standard građana, meren odnosom prosečnih plata i potrošačke korpe, raste po stopi od samo 2,4 odsto godišnje. Ukupno za 27,3 odsto, što odgovara i ukupnom realnom rastu BDP-a Srbije u tom periodu od oko 26 odsto, odnosno bledih 2,3 odsto godišnje, zaključuje Radonjić.

Trgovci koji su NIN-u dostavili uporedni pregled cena ističu da se u Srbiji najbolje živelo krajem 2021, kada se za prosečnu platu moglo kupiti pet „korpi“ sa izabranih 75 artikala. Te godine kupovna moć, po njihovoj računici, bila je čak za 50 odsto veća nego 2012.

Nažalost, inflacija, koja se razmahala lane, vratila je kupovnu moć na nivo iz 2019. i time, kako kažu, „obrisala“ sve dobitke iz 2020. i 2021. Nakon svega, kupovna moć je krajem prošle godine bila za 32 odsto veća nego 2012, ali i 18 odsto manja nego 2021. A stara poslovica kaže da je najgora kletva – dabogda imao, pa nemao. Ono što trgovce dodatno brine je što se inflacija ne smiruje, o čemu svedoči i podatak da od 2021. nijedan artikal u maloprodaji nije pojeftinio, dok su samo četiri zadržala stare cene.

O stvarnoj kupovnoj moći potrošača svedoči i rast maloprodajnih cena 20 artikala iz jednog drugog velikog trgovinskog lanca, s tim što se cenovnici odnose na 1. mart 2015. i isti datum ove godine. Iz njih se vidi da je u poslednjih osam godina cena paradajza udvostručena, sa 200 na 400 dinara, banane su poskupele sa 150 na 220 dinara, kilogram svinjskog buta bez kostiju sa 380 na 740 dinara, a junećeg sa 680 na 1.300, litar suncokretovog ulja sa 117 na 220 dinara, pakovanje od 400 grama testenina sa 55 na 90, kilogram šećera sa 63 na 115, kuhinjske soli sa 40 na 70, a brašna tip 400 sa 65 na 85, pakovanje kafe od 200 grama sa 245 na 340, čokolada „menaž“ od 100 grama sa 100 na 130, a „milka“ čokolade od 80 grama sa 80 na 158, šampon za kosu od breze sa 120 na 160, a pakovanje od četiri kilograma deterdženta „mauntajn spring“ sa 1.170 na 1.799 dinara.

Rekorder, je ipak, pasta za zube akvafreš od 75 mililitara, čija je cena skočila sa 310 na 680 dinara ili skoro 120 odsto. Ako je za utehu, jabuke ajdared pojeftinile su sa 210 na 100 dinara, a krastavac sa 300 na 250 dinara za kilogram. Ovih dana je u prilogu Beogradske hronike RTS-a objavljeno da su u istoj prodavnici pre dve godine kilogram šećera, pileći file, litar ulja, jogurta i mleka i pakovanje jaja koštali 1.170 dinara, lane 1.468, a sada 1.750 dinara. Za samo dve godine ta „korpa“ je poskupela 50 odsto.

Otuda i ne čudi onako žestoka bitka za ćevape po upola manjoj ceni prošle nedelje u trgovinama Lidla u Kragujevcu i Šapcu. I to dovoljno govori koliko je danas u Srbiji ljudima sa manjim prihodima od prosečnih važan svaki dinar. Uprkos tome što ih predsednik uverava da će prosečna plata već u martu da bude 750 evra, do kraja ove godine 820, a do kraja 2025, kao što je i više puta obećao, 1.000 evra.

No, dok on tvrdi da će prosečna plata u martu u Beogradu preći granicu od 1.000 evra (iako će zvanični podaci o martovskim zaradama biti dostupni tek u drugoj polovini maja), većina zaposlenih u Srbiji u januaru ove godine imala je na raspolaganju skoro upola manje od toga, jer je medijalna zarada bila 62.964 dinara ili 536 evra.

Pri tome je, prema zvaničnim statističkim podacima, prosečna plata u januaru ove godine bila nominalno za 16,7 odsto, ali realno za samo 0,8 odsto veća nego pre 12 meseci. S tim što je i taj realni rast od 0,8 odsto već pojela inflacija, s obzirom na to da su u februaru potrošačke cene bile za 1,4 odsto veće nego u januaru.
Na stranu što se nigde u zvaničnim podacima ne može naći potvrda da je 2012. prosečna plata u Srbiji zaista bila 329 evra, kao što to tvrde i predsednik Vučić i ministar Mali.

Zapravo ona nijednog meseca te godine nije bila tolika, jer se kretala u rasponu od najmanje 345 evra u januaru (36.639 dinara po srednjem kursu NBS od oko 106 dinara za evro), do 411 evra u decembru (46.923 dinara po srednjem kursu od oko 114 dinara za evro). Ali, ako već tvrde da je prosečna plata za 10 godina povećana sa 329 na 718 evra, bar bi trebalo da znaju da to nije, kao što tvrdi Mali, povećanje od „96 odsto“, već od 118 procenata. Biće da je i njima bilo neprijatno koliko nam dobro ide, pa su rast plata, eto, smanjili na, ipak, podnošljivijih „96 odsto“.