Prirodni sirup od borovih iglica se može koristiti prvenstveno za kašalj, a pored toga i za jačanje imuniteta, za bronhitis, za razne prehlade i druge zdravstvene probleme vezane za organe za disanje.
Za pripremu ovog sirupa, pored mladih borovih iglica, možete upotrebiti i svetlo zelene iglice jele i smreke. Važno je da znate da se ne sme koristiti bilo koja vrsta zimzelenog drveća, jer su neke vrste otrovne, kao na primer tuja i tisa, i njih treba da izbegavate. Savetujemo vas da u potragu za iglicama za izradu ovog sirupa povedete osobu koja se razume u četinare, jer ta osoba zna kako i koliko iglica može da se ubere sa jednog te istog drveta.
Borove iglice ćete prepoznati po njihovoj dužini i boji. Duge su oko 5-6cm, sivo-zelene boje i uvek idu po dve u jednom čuperku. Pored borovih iglica, koje služe za pripremu izvanrednog sirupa za bolesti disajnih organa, u lekovite svrhe se takođe koriste i smola, šišarke i kora bora.
Kada budete brali mlade borove iglice za ovaj sirup, naberite veću količinu, ali nemojte ih sve odmah iskoristiti za pripremu sirupa. Jedan deo borovih iglica odvojite, i kada se osuše od njih ćete moći da kuvate čaj, čiji recept možete pronaći na kraju ovog teksta. Ali za pripremu sirupa uvek koristite sveže mlade borove iglice, jer ukoliko ih dugo čuvate, slabi njihovo lekovito dejstvo.
Sirup od borovih iglica sadrži karotene i vitamin C, te je upravo zbog toga jako koristan ukoliko patite od kašlja, bronhitisa i dr, i ako vam je oslabio imunitet ili ako se oporavljate od neke duže bolesti.
Sastojci:
1 kg mladih borovih iglica
1 kg šećera
1 velika tegla
Priprema:
Operite borove iglice u čistoj vodi i stavite ih na krpu da se osuše, najbolje preko noći, poređajte red borovih iglica, red šećera u veliku teglu, zatvorite teglu i stavite na sunčan prozor oko 40 dana, s vremena na vreme protresite teglu (ne otvarajte).
Posle 40-45 dana sirup ocediti kroz gustu gazu i kada se zgusne koristiti 3-4 kašičice dnevno.
Umesto šećera može staviti med.
Kako spremiti čaj od borovih iglica?
Oko 20 borovih iglica operite hladnom vodom od nečistoće. Usitnite ih i dodajte u ključalu vodu, te ih prokuvajte oko 15min. kada 1/3 vode ispari, pomerite sa šporeta, poklopite i ostavite da odstoji oko 30min. Dobijeni čaj procedite, i pijte 3 puta dnevno. Kada se prohladi, možete ga piti uz dodatak meda i ceđenog limuna. Boja ovog čaja trebalo bi da bude crvenkasta.
Napomena: trudnicama i dojiljama se ne preporučuje konzumiranje čaja od borovih iglica.
Ukoliko nemate vremena da sami pripremite sirup od borovih iglica, možete ga kao gotov proizvod kupiti u bolje snabdevenim biljnim apotekama, ili ga potražiti na internetu.
Akademik Vladeta Jerotić, čovek je koga čitaocima ne treba predstavljati. Erudita intelektualne nesebičnosti, pronicljivog pogleda i blage reči. Lekar neuropsihijatar, psiholog i psihoterapeut, književnik, književni kritičar i esejista, znalac koji je ubiranjem mudrosti i ogromnim radnim i životnim iskustvom pronikao u tajanstvene predele religije, filozofije i književnosti, a u delu obgrlio kulturu i nauku.
Mnogo toga možete naučiti od njega kad procitate tekst sa detinjarije.com koji sledi:
“Normalno je da mlad čovek ima želja, nije dobro da ih nema. Dobro je da stariji nešto od mladih očekuju, a dobro je i da mladi znaju da su u očekivanju. Da li će se sve to ostvariti i te želje i te mogućnosti njihove, veliko je pitanje. Zavisi mnogo od tzv. individuacionog procesa koji traje celog života.
Pitanje je mladosti nešto što nije dovoljno određeno. Kaže se da je duh uvek mlad, a čovek je tročlano biće. Sastoji se iz tela, duše i duha. Godine ne moraju mnogo da znače. Imate starih u mladosti, u dobrom smislu reči i u rđavom smislu reči, i imate mladih u starosti koji takođe s jedne strane izgledaju mladi, a nisu. A hoće da se prave mladi. Tako da je to odgovor: od mnogo čega zavisi kako će da teče individuacioni proces kod mladih, ali i od očekivanja starijih.
Ustvari, proces zavisi pre svega od roditelja. Razume se i od sredine u kojoj se mlad čovek nađe. Roditelji su ti koji odgovaraju za početak individuacionog procesa. Razume se da svako dolazi na svet sa nekom određenom vitalnošću i sposobnošću da vodi taj proces, a ipak ga čovek sam vodi. On je i vođen, to je ta dijalektika između, biti vođen i voditi. Šta voditi? Voditi prvo samoga sebe. Ako bi nekoga drugog hteo da vodiš, prvo vodi samoga sebe. Nauči se da vodiš sebe, a onda ćeš valjda moći da vodiš i drugog. Nije dobra jedna strana, ona ako smo prepušteni da nas uvek drugi vode. To nije dobro, jer onda su roditelji opet ti koji su nas preterano vodili i preko onog vremena kad čovek treba da počne samog sebe da vodi. Koje je to vreme? Različito. Obaveze koje se deci daju već sa tri godine su vrlo važne. Da ne kažemo ranije, ali oko treće godine treba već neke obaveze da obavlja dete. Naravno, ako dobro obavlja onda je u stanju i da bude pohvaljeno. Decu treba hvaliti čak i kada nisu do kraja uradili šta treba. Do treće godine, četvrte, kaže se, decu treba uvek hvaliti. Ako ne urade nešto dobro, pokazati im po drugi put, po treći put i onda kad urade dobro, pohvaliti. Ako ne uradi dobro, ne treba nikako grditi, nego samo ponovo pokazati.
Onda dolazi adolescentno doba, mlado doba koje je puno kriza. U adolescentnom dobu se postavljaju osnove… Zapravo u detinjstvu se postavljaju osnove buduće ličnosti, ali adolescentno doba je onda ono koje će taj početak u detinjstvu, ili pojačati pozitivno, ili ga okretati dalje u negativnom pravcu, ako je negativno krenulo. Otud značaj roditeljske, prvo međusobne ljubavi roditelja. Od toga mnogo zavisi u kojoj meri će i sama deca kasnije moći da dočekaju tu adolescenciju.
Kao što znate, današnje vreme adolescencije puno je kriza. Kažu da tzv. primitivni narodi Afrike i nekih drugih primitivnih zemalja nemaju ovu krizu. Ja ne volim taj izraz primitivno, jer se davno otkrilo da tzv. primitivni narodi nisu primitivni, počevši od umetnosti i onoga što su ostavili za sobom, pa i način života, način ponašanja i razmišljanja… Ne znamo to šta je primitivno. Jeste, postoji nešto primitivno. To može biti u pozitivnom smislu rečeno „primitivno“, a onda i u negativnom. Vidite kako jedan običan izraz kao što je primitivno može da ima više značenja. Uglavnom pozitivno i negativno. Dakle, adolescencija je doba krize. U tim tzv. primitivnim zemljama etnolozi nisu nalazili krize, jer se sve ubrzano odigravalo, počevši od ženidbe i udaje u tim zemljama. Topla klima još pri tome! Žene već mlade dobijaju decu, svaki muž ima neku svoju obavezu, tako da su te porodice rasle u uslovima gde nije bilo krize. Krizu je donela civilizacija Evrope, kažu neki antropolozi. Naravno, to je sad trajna kriza i više nema povratka, pogotovu nema nikakvih uzdaha za nekadašnjim vremenima.
Sada sve počinje kasno, pa i adolescencija u psihičkom smislu. Fizički je ona pravovremena, čak i prevremena i kod devojaka i kod mladića. Danas postoji veliki nesklad između psihičkog i fizičkog razvoja. Taj psihički razvoj počinje u mladosti danas kasnije i teče mnogo sporije nego ranije. U naše vreme, kad sam ja polagao neuropsihijatriju, još uvek se adolescencija negde završavala, ili trebalo je da se završi oko dvadesete godine. Sada već uveliko, i to dosta davno, adolescencija se smatra da može da traje i do dvadeset pete godine. Da li će se to dalje produžavati? Pa će onda neko biti adolescent i sa dvadesetosam ili trideset? Naravno da ima adolescenata celoga života. Ako su stvaraoci, onda je dobro, jer u njima onda progovara dete igre – homo ludens, ali ako nisu stvaraoci, onda su infantilni. Pokazuju crte detinjaste i u starijim godinama.
Samo pazite, tu ne možemo praviti oštre granice. I tzv. zreli ljudi povremeno se ponašaju kao deca. To ne možemo smatrati nekom težom patologijom. Naravno, dosta je važno šta taj neko radi, kakav posao obavlja, da li je pedagog a infantilan, da li je političar a infantilan. To već nije dobro.”
Na pitanje šta bi poručio mladima danas i kojim outem treba da krenu on je odgovorio:
“Ne može da se ne zagube! Svako nailazi povremeno na neki ćorsokak. Važno je samo iz njega izaći. A kako ćemo izaći kad ne znamo kako smo ušli? A kad smo ušli i prepoznali da je to pogrešan put i ćorsokak, može se izaći. Ako nismo prepoznali, ostajemo jako dugo na krivom putu.
Uvek su postojali pravi i krivi putevi, ali su se ukrštali. Tako da je i pravi put nekada umeo da skrene, a krivi put sam od sebe dolazio na pravi put. To se u istoriji čovečanstva dešavalo. Naravno i sa državama je tako bilo. Ideš, ideš pravim putem neko vreme, pa ti dosadi da ideš pravim putem i da budeš dobar, pa onda napraviš nešto, a to što napraviš ponekad je i stvar igre. Malo pre smo rekli: homo ludens – čovek se igra. Svi se igramo. Samo je važno da li ta igra ima nečega u sebi stvaralačkog i vrednog ili je, kao što sam već rekao, infantilna igra koja ne vodi ničemu.
Poruka je uvek ista: Budi svoj! Nauči šta je individuacija, a onda u Hrišćanstvu i oboženje. Individuacija ne isključuje oboženje, a oboženje ne obuhvata po svaku cenu individuaciju. Bilo je hrišćanskih svetitelja koji nisu morali da vode taj mukotrpni put individuacije, koji ima mnogo prepreka. Kao što znate to je Jungova ideja. Prvo je to senka, drugo persona. Čovek izlazi pred druge ljude uvek sa nekom maskom. Ako ta maska ostane i u kući, u porodici, onda je to već jedna ozbiljnija patologija. Profesor univerziteta kome se svi klanjaju, on je gospodin profesor uvek. Ako kod kuće zadrži takvo ponašanje, pa onda treba i žena i deca da se ponašaju tako, i on smatra da treba da se ponašaju, a to nije dobro. To je jedna, čak ozbiljnija patologija. Ima još i drugih prepreka na putu individuacije.
Eto, to je pravi put do svoje ličnosti. Nikad se ne postiže do kraja. Promene su uvek neophodne. Moramo se menjati u toku života i kad se kaže, budi svoj Petar Petrović, Pavle Pavlović, a to ne znači da se taj Petar Petrović ne može i ne treba u toku života ipak da menja. Menjamo se nabolje, menjamo se nagore, najčešće i jedno i drugo. To opet treba prepoznati i opet smo na osnovi: Upoznaj samog sebe.”
Postoji više hiljada vrsta begonija i još nekoliko varijeteta. Po građi korena, dele se na rizomske, gomoljaste i begonije sa vlaknastim korenom. Rizomi su debeli, mesnati izdanci koji u sebi skupljaju hranljive materije i vodu, koje biljka koristi u vreme suše. Ove biljke karakterišu lepi, puni cvetovi, kao i dekorativni listovi. Gomolji su zadebljali delovi iz kojih se granaju u svim pravcima tanke grančice korena. Stabljike ovih begonija odumiru u jesen, ali gomolji su trajni pa iz njih u proleće izrastaju novi izdanci. Begonije sa vlaknastim korenom nemaju ni gomolje ni rizome, već mrežasto korenje kao i većina biljaka. Ove begonije su uglavnom zimzelene.
Sve vrste brzo rastu, mada su različite veličine, od 10 do 60 centimetara. Cvetaju pretežno leti, ali to nije pravilo. Novi varijeteti cvetaju neprestano. Potiče iz tropskog pojasa Južne Amerike, Afrike i Azije. Najpopularnije vrste su reks, elatior i semperflorens.
Prema narodnom verovanju, begonija će pomoći u oporavku od bolesti i pomaže zdravlju starijih osoba. Predstavlja želju za produženjem života osobi koja ju je dobila na poklon.
Begonija reks
Ova kraljica begonija gaji se zbog ukrasnog lišća raznovrsnih boja, oblika i veličina. Voli osvetljeno mesto, ali ne direktno sunčevo svetlo. Osetljiva je na mraz, voli umerenu temperaturu (oko 18 stepeni Celzijusa) i umerenu vlažnost zemlje. Teško podnosi suv i topao vazduh u prostorima s radijatorima. U proleće i leto prihranjujte biljku svake dve nedelje. Lišće je osetljivo. Uklonite sve zaražene listove. Povremeno okrećite posudu da osigurate podjednak rast jer biljka raste prema svetlosti. Može se desiti da zimi miruje, prestane da raste i izgubi pokoji list. Ako se to dogodi, znatno manje zalivajte sve dok se ne pojavi novo lišće. Većina begonija ne zahteva podrezivanje, jedino ako se previše izdužila možete je orezati. Glavni neprijatelj su gljivice, koje se suzbijaju fungicidom. Ne dopustite preveliku vlažnost zemlje, osigurajte bolju cirkulaciju vazduha, jer vlaga samo pogoršava stanje.
Begonija semperflorens
Višegodišnja biljka poznata i pod nazivom „voštana begonija” zbog voštanog izgleda mesnatih sjajnih listova u boji od zelene, bronzane do mahagoni crvenkaste. Tokom cele godine daje bele, roze ili crvene cvetove. Najviše joj odgovara polusenka i umerena temperatura. Odgovara joj malo vlage i vlažna zemlja, ali nikako natopljena. Treba da se prihranjuje svake druge nedelje tokom cele godine. Redovno uklanjajte uvelo lišće i cvetove. Zaštitite biljku od prevelike količine vode tokom kišnih perioda.
Begonija elatior
Jednogodišnja biljka, voli osvetljeno prozračno mesto u stanu, ali može biti i na otvorenom. Voli temperaturu od 15 do 21 stepen Celzijusa tokom cele godine. Zalivajte umereno i pustite da se zemlja prosuši oko dva centimetra ispod površine do ponovnog zalivanja. Prihranjujte svake dve nedelje. Najveći neprijatelj begonije u zaštićenom prostoru je bela mušica ili štitasti moljac, sprečite njihovu pojavu redovnim provetravanjem prostorije. Cvetovi se ne prskaju zbog tamnih mrlja koje mogu da dobiju.
Presađivanje i razmnožavanje
Zimi se presađuje u zemlju u kojoj je izmešan treset sa peskom ili šljunkom.
Novak Đoković postiže velike uspehe na teniskom terenu, ali ono što smatra svojim najvećim dostignućem jeste porodica.
Supruga Jelena i njihovo dvoje dece – Stefan i Tara, predstavljaju centar sveta za Novaka i trudi se da u svakom trenutku bude tu za njih i da im ništa ne fali.
Oni su dali sve od sebe da svojoj deci ulepšaju kutak u kom provode najviše vremena – dečijoj sobi.
Iako možda javnost očekuje, s obzirom na to da je Novak prvi teniser sveta, da će svojoj deci priuštiti samo luksuz, to nije slučaj.
Ako se gleda po fotografijama koje su objavljivali na društvenim mrežama, Novak i Jelena su spavaću sobu svoje dece uredili minimalistički, neutralnih tonova, a ono čega ima mnogo jesu igračke, uglavnom one koje će mališanima razviti inteligenciju.
Novak i Jelena poznati su po svojoj skromnosti, pa tome, nema sumnje, uče i svoju decu. Jelena je, jednom prilikom, otkrila da je njena želja da postavi neke drugačije temelje u vaspitanju dece. Pretpostavljamo da je zato i njihov dom uređen tako da svako ima ono što mu treba.
Crna šargarepa je nastala prirodnim putem za razliku od narandzaste koja je nastala posebnim ‘ veštačkim ‘ ukrštanjem i dosta je starija od ostalih sorti.
Ljudi su počeli jesti crnu šargarepu i koristili je kao lekovitu biljku toekom srednjeg veka, uglavnom u jugozapadnoj Evropi. Na različitim kontinentima koren je nazvan drugačije crna šargarepa, scorzonera, slatki ili crni koren (ne sme se mešati s crnim korenjem – otrovna biljka), koza, slatki španjolski koren itd. Danas je povrće posebno popularno u zemljama Mediterana i u Americi.
Šargarepa je dvogodišnja biljka,tokom prve godine dostiže punu visinu i veličinu korena a tokom druge godine cveta. Smatra se za najzdravije povrće. U ishrani se koristi koren i list koji poseduje mnogo hranjivih sastojaka, vitamina i ima antibiotičko dejstvo. Crna šargarepa, ili koza, u vreme cvatnje može se prepoznati po žutim mirisnim cvetovima. Na dobro obrađenom tlu, zreli koren može doseći dužinu od 35 cm, debljine 3-4 cm, a pulpa ima gustu bielu strukturu koja sadrži mlečni sok. Miris korena podseća na aromu vanile.
Lekovita svojstva crne šargarepe prvenstveno su zbog činjenice da sadrži veliku količinu inulina koji se sastoji od fruktoze. Pored toga, koren je poznat po bogatom mineralnom sastavu, posebno kalijumu, magnezijumu, fosforu, kalcijumu i gvožđu. U crnoj šargarepi puno proteina, vitamina, uključujući A, C, E, PP, H, K i grupu B, kao i biološki aktivnih supstanci.
Crna šargarepa pomaže u normalizaciji metabolizma, korisna je za ljude koji pate od bolesti digestivnog sistema i kod oštećenja funkcije jetre i bubrega. Sok od šargarepe dobro jača imunitet.Crna šargarepa je posebno popularna u tibetanskoj i kineskoj medicini.
Uzgajanje crne šargarepe nije teže od obične pomorandže. Takođe nije zahtevan za poljoprivrednu tehnologiju, otporan je na hladnoću i može čak i da zimi u tlu. Takođe ne voli osenčena područja i podebljane saglasnosti (treba ih razblažiti).
Setva crne šargarepe može biti početkom proleća, krajem leta i pre zime. Kada se žetva prve godine primi u prolećnoj setvi. Ako se poseju u avgustu, mladi izdanci će imati vremena da se pravilno ukorene, formiraju velike korene druge godine i uspešno daju seme. Seme pre zime, šargarepa će klijati sledeće godine i doneće ranije nego u prolećnu setvu.
Koren useva treba iskopati pre mraza, pokušavajući da ih ne ošteti, jer se oštećena crna šargarepa ne čuva ni u ugodnim uslovima. Vrhovi se moraju ukloniti, a šargarepa dobro osušiti. Korensko povrće treba čuvati u vlažnom pesku u vertikalnom položaju na temperaturi od 0 do + 1-3 oC.
Najzdravije povrće – CRNA ŠARGAREPA – Kod bolesti digestivnog sistema, oštećenja funkcije jetre, bubrega
U kuvanju koristite korene crne šargarepe koji imaju neverovatnu aromu vanile i vrhove koji se dodaju u mesu u vitaminske salate. Pre kuvanja, korenovka se prži ključalom vodom tako da se lako ljušti. Tada je potrebno provesti pola sata namakanja u blago zakiseljenoj vodi (1 kašičica limunovog soka na 1 litar vode) tako da nestane zemljani ukus koji je prisutan kod nekih sorti.
Suština njene terapije je borba protiv parazita. Ova doktorka tvrdi da su uzrok mnogih, navodno neizlečivih, bolesti – paraziti. Ona je osmislila mnoge recepte kako da se rešite ovih štetnih mikroorganizama i izlečite od raka i drugih teških bolesti.
Godine 1988., američka doktorka Hulda Klark došla je do važnog otkrića, koje je zacrtalo novi pravac u razvoju medicine.
Doktorka Klark je poznati fiziolog, biofizičar i autor mnogih knjiga o alternativnoj medicini. Ona je počela svoje studije na kanadskom univerzitetu „Saskačevan“, gde je diplomirala medicinu, a zatim je, na istom mestu magistrirala sa posebnim zaslugama u području biologije.
Svoje studije nastavila je na „McGill Universiti“, a zatim na Univerzitetu u Minesoti, gde je proučavala biofiziku i fiziologiju ćelija. 1958 godine Univerzitet Minesota dodelio joj je doktorat u oblasti fiziologije.
Godine 1979 dr Klark prekinula je istraživanja koja je finansirala američka vlada i započela sopstvena istraživanja. Godine 1988., dr Klark otkrila je tehnologiju skeniranja organizma na prisustvo patogenih mikroorganizama. Taj izum je nazvan „Sincrometer“ – uređaj, koji je omogućavao brzo i tačno detektovanje mikroorganizama i štetnih materija u telu čoveka i životinja.
Sinkrometar radi po principu podudaranja frekvencija. Sve, što se nalazi u našem univerzumu, ima svoju frekvenciju (tačnije, raspon frekvencija). Pomoću frekvencija možemo otkriti prisustvo parazita, virusa i bakterija u telu.
Pomoću ovog aparata, doktorka Hulda otkrila je da su paraziti uzrok mnogih „neizlečivih“ bolesti.
Lek za sve vrste raka
Godine 1993. dr Klark je izdala knjigu „Cure for All Cancers“ (lek za sve vrste raka), u kojoj je objasnila povezanost raka sa parazitom „Fasciolopsis buski“. Taj parazit je bio prisutan u svakoj osobi oboleloj od raka. I suprotno, kad bi parazit bio eliminisan, rak bi brzo nestao.
Za lečenje svojih pacijenata Hulda Clark je razradila antiparazitski recept, koji se sastojao od pelina, karanfilića i crnog oraha. Preparat je omogućavao čišćenje od više od 100 vrsta parazita.
Kombinacija pelina, karanfilića i crnog oraha je omogućavala da se unište, ne samo odrasli paraziti, nego njihova jajašca i larve. Pomoću antiparazitskog programa dr Klark izlečila je hiljade ljudi od raka i drugih bolesti.Nastavila je svoj rad i uskoro predstavila novu metodu lečenja – „zapper“ – elektronski uređaj, koji uz pomoć mikrostruja uništava parazite, viruse i bakterije u telu čoveka.
Još pre Hulde Klark mnogi lekari su znali da mikroorganizmi ne podnose elektricitet koji ima određeni frekvencijski opseg. To se odnosi ne samo na parazite, nego i na sve vrste bakterija, virusa, gljivica i patogenih ćelija.
To je bilo dokazano u brojnim eksperimentima, u kojima su lekari pomoću frekvencija uspešno ubijali viruse i bakterije. Iako su frekvencije razorno delovale na patogene mikroorganizme, nisu bile štetne za zdravlje čoveka.
Ovaj pravac u medicini zove se biorezonantna medicina. Biorezonantna medicina je službeno prihvaćena u nekim zemljama, na primer, Rusiji, kao grana konvencionalne medicine.
Terapija pelinom se sprovodi kako bismo se očistili od svih vrsta parazita koji se mogu nalaziti u ljudskom organizmu, počev od krupnih glista pa sve do parazitskh mikroorganizama.Terapija pelinom otklanja sve infekcije u organizmu koje proizvode gnoj, leči nesanicu, nervne bolesti i vaspostavlja metabolizam, usled čega nestaju masne naslage i prekomerna težina. To je najmoćnije sredstvo koje nam je dato da bismo bolesne „doveli u red“.
Terapija pelinom leči gotovo sve upalne procese, posebno one koji oštećuju sistem za varenje i polne organe.
Pelin se primenjuje kod ginekoloških oboljenja, prostatitisa, uretritisa, bolesti kože, želuca, creva, jetre, pankreasa, bubrega i td. Ova terapija se preporučuje i pre začeća deteta.
Za terapiju dovoljno je 100 g suvog pelina. Suvi pelin protrljati među dlanovima i prosejati kroz đevđir ili sito.
Prosejani deo se jede suv, a neprosejani će se koristiti za pripremanje infuza za klizmu, ispiranje, kapanje u oči, uši ili ispiranje usta. Može da se samelje u mlinu za kafu, ali za to treba imati poseban mlin, zato što je nakon upotrebe gotovo nemoguće isprati prekrasnu gorčinu pelina.
Zašto se preporučuje suvi pelin?
Da bi prošao kroz čitav želudačno-crevni trakt i izlečio sve njegove delove. Odvar(čaj) od pelina ne dolazi do creva. Miomi mogu da se rastvore i nestanu nakon jednog meseca lečenja pelinom.
Pelin je gorak i otrovan. Čisti telo od svih štetnih organizama koji se u njemu nalaze (trihomonas, hlamidija, herpes, kandida, giardija(Giardia intestinalis), ehinokokna infekcija).
Kura lečenja gorkim pelinom traje 14 dana.
U prvoj nedelji umiru odrasli organizmi, a u drugoj nedelji larve. Počinje se tako što se od 6.00 h ujutru na svakih dva sata uzima 1/3 čajne kašičice suvog smrvljenog pelina. Uz to se popije po čaša vode.
Ako ste pelin mleli u mlinu za kafu, možete da uzimate po 1/4 ili 1/5 čajne kašičice, zavisno od svoje težine. Pelin se stavi u usta, natopi pljuvačkom i guta, i odmah potom se pije voda.
Prva tri dana pelin se uzima bez prekida, i danju i noću. Od četvrtog dana uzima se od 6.00 do 22.00-24.00 č. Može da se pravi noćna pauza. Ujutru se može jedanput uzeti ½ čajne kašičice mlevenog karanfilića.
Odmah dolazi do čišćenja čitavog organizma, i važno je da pauze između uzimanja pelina ne budu duže od 2,5 sati.
Osim toga, tokom svih sedam dana svake večeri treba primenjivati klizme od pelina, mikroklizme i ispiranje. Zato, treba uzeti jednu vrhom punu čajnu kašičicu pelina i preliti je litrom provrele vode, poklopiti i ostaviti da se ohladi na otprilike 40 stepeni. Zatim se procedi, 100 grama ovog infuza treba odliti, a preostalih 900 gr treba primeniti u vidu tople klizme (+1 kašika soli, samo za klizmu).
Pre spavanja, 50 g infuza malom dečjom klizmom ubaciti u rektum i ostaviti tako preko noći (nećete imati nagon da idete u toalet). A sa preostalih 50 g žene ispiraju vaginu, a muškarci – uretru (mokraćni kanal).
Vaginalno ispiranje treba obavljati u kadi, podigavši karlicu naviše (u pozi „breze“) i tako ostati neko vreme. Kod ozbiljnih ginekoloških oboljenja može se preko noći staviti tampon namočen u infuz pelina.
Za muškarce, procedura je unekoliko složenija: jednom rukom treba držati čvrsto kraj mokraćnog kanala uz špric, a drugom istiskivati sadržaj iz šprica. Odvar (treba da ima temperaturu tela) može da prođe do same mokraćne bešike, ali se toga ne treba bojati. Pri zastarelom ili skrivenom prostatitisu ili uretritisu trećeg-četvrtog dana počinje da izlazi gnoj. To očigledno pokazuje da je procedura bila neophodna.
Prve nedelje lečenja klistiranje pelinom i druge procedure treba raditi svakoga dana uveče.
Druge nedelje – svaki drugi dan.
Ako imate kijavicu ili ste skloni prehladama, odvar od pelina treba da kapljete u svaku nozdrvu.
Svih 14 dana trajanja terapije pelinom treba držati najstrožiju dijetu. Apsolutno se isključuju sve životinjske ili riblje namirnice, mlečni proizvodi, jaja, slatkiši. Preporuka je da se ne puši i ne piju alkoholna pića. Ako se puši, delotvornost terapije se smanjuje za 1/3.
U te dane može se jesti povrće, voće, orašasti plodovi, žitarice, biljno ulje, krompir. Hleb se ograničava na 2-3 nevelika parčeta uz obrok, i to ne svež, nego sušen.
U vreme terapije može se pojaviti velika slabost i privremeno pogoršanje svih postojećih skrivenih bolesti. Na neko vreme mogu da se jave bolovi u zglobovima ili probadanje u bokovima. To govori da je u toku dubinsko čišćenje. Ako se pokrenu veliki kamenovi, pojaviće se oštri bolovi, i tada treba popiti lekove koji šire kanale (2 tablete leka No-špa, ili 1 tabletu papaverina).
Ispiranje špricom može da se radi i dva puta dnevno – ujutru i uveče, sve do nestanka svih simptoma infekcije u mokraćnim kanalima. Zatim treba preventivno sprovoditi terapiju pelinom dva puta godišnje – u proleće i u jesen.
Deci može da se preporuči divlji pelin (komonika) koji nije gorak. On se može dodavati u supe, kašu, i druga jela.
Terapija pelinom je kontraindikovana za trudnice! Kod predoziranja može da izazove mučninu,i grceve.
Šta je to majka? Majka je biće najsličnije Bogu. Pitanje, koje sam često postavljao sebi i odgovor koji sam dobio prilikom jednog nezaboravnog događaja. Bio sam kao đak prisutan na streljanju jednog razbojnika. Osuđen na smrt, vezan za kolac nad iskopanom rakom, žandarmi s puškama čekaju komandu za streljanje.
U tom se pojavi jedna žena, pa kršeći ruke poče preklinjati: „Gospodo, nemojte ga ubijati, ne znate koliko je on dobar bio”. „Naveden je na zlo, učinio je jedno nedelo, a ja znam mnogo njegovih dobrih dela”. „Ako vi ne verujete meni, pitajte komšije, oni će posvedočiti”. „Preklinjem vas, ne ubijajte njega, evo, ubijte mene”. Ovaj događaj se duboko urezao u moju dušu. A kad sam docnije učio u bogosloviji, kako je Hristos došao u svet da umre za grešnike, da spase grešnike, ja sam se uvek sećao ove majke.
Zašto je Hristos postradao za grešnike, zašto je u svakom grešniku video neko dobro od pepelovog zla, isto kao što majka, i samo majka, može da nađe nešto dobro i u najpropalijem sinu i u najpropalijoj ćerki svojoj? Poklonimo se zato materinstvu, jer su slika ljubavi Božije. Da nije bilo svetih matera, mnogi Svetitelji i Svetiteljke, i stubovi Pravoslavlja, ne bi bili upisani u naš kalendar. Kad se sećamo našeg Svetog Save, zar možemo zaboraviti majku njegovu, svetu Anu? I kako bismo mogli pomisliti da su se svi vladari naši iz dinastije Nemanjića – Sveti Stefan Prvovenčani, pa Milutin i Dragutin, Sveti Stefan Dečanski, pa car Uroš – posvetili bez uticaja njihovih svetih, bogougodnih matera? Iz svetog korena, sveto je i stablo!
Sećamo se majki koje rodiše tolike vitezove i zatočenike istine i pravde Božije, i bezbrojne stradalnike i mučenike za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. I da li bi Marko bio onakav delija, nenasit pravde Božije, među ljudima, da nije čuo od majke Jevrosime onu jevanđeljsku poruku: „Sine Marko, moj očinji vide, bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”. A bez onakve, nesravnjive junak-majke, zar bi Jugovići pošli u smrt svesno i dragovoljno, pod Krstašem barjakom? A Milica, ona istinska carica, i za vreme carstva i po propasti carstva? Carica u porfiri, carica u monaškoj rizi, uvek carica, jer je carica po duhu. Telesna majka kćeri i sinova, ali i duhovna majka mnoge siročadi srpske posle sloma kosovskoga. Carica u Kruševcu, carica u Ljubostinji, carica na zemlji i, verujem, carica u Carstvu Nebeskome. Pa, zar da se ne setimo majke Angeline, koju baš majkom zove sav srpski narod? Majka koja je izrodila svece i vojvode, dok se i sama nije posvetila. Mi se danas sećamo i kneginje Ljubice Obrenović, koja je mnogim vrlinama prevashodila svoga velikoga muža, a u ratnom junaštvu nije mu ustupala. Kako da se ne setimo kraljice Marije, majke našeg kralja Aleksandra Karađorđevića, za kojim je narod naš toliko plakao da je, mislim, zauvek suzama osvetio i svoju belu prestonicu i svu zemlju svoju.
Može mi neko zameriti, da ja ovde samo govorim o kraljicama, kneginjama, ne o majkama seljankama i siroticama. Neću se ja ogrešiti o majke seljanke, ne zaboravljam ja da sam dete sa sela, jednog kitnjastog sela valjevskog. I moja majka je seljanka, kao čist tamjan pred Bogom, kao sveća pred Bogom. Ja pohvaljujem u našim vladarskim ženama i majkama baš što je u njima večno seljačko, neizgubljeno, a profinjeno. I naš kalendar i naša istorija bili bi siromašni bez seljaka, bez težačkih matera koje su roditeljke i praroditeljke svih onih čije su slike postale ikone i čije su glave krunom krunisane. I čija su bedra mačem opasana bila i čiji su podvizi ušli u crkvene stihire, ili u guslarske pevanije. Aj, braćo moja, mi se moramo danas setiti matera komordžija. To su one oštre Srpkinje koje su na svojim leđima nosile komore sinovima na bojištima, iz rata u rat, iz roda u rod, iz veka u vek, kroz vekove. Ja ne mogu da se otrgnem tome sećanju jer sam ih lično, sa divljenjem, gledao u ratu, širom otadžbine. Setimo se, braćo, i matera koritara. To su one sirote udovice koje su u koritu tuđe platno prale, da bi decu svoju ushranile i školovale. Zaista nije malen broj visokih službenika državnih koji pamte, kad im je majka, iza tuđih korita, sapunjavom rukom davala novčiće za bukvar i čitanke.
Ja sam naveo samo nekoliko slavnih srpskih matera i žena po imenu, premda je broj njihov ogroman. No, do sada su istoriju srpsku pisali samo muškarci, i o muškarcima. Ali doći će vreme, nadam se, kada će se istorija srpskoga naroda pisati pažljivije i pravednije. Tada će se izneti i razjasniti i velika uloga i blagotvoran uticaj srpskih majki na celo tkivo naše slavne istorije. Aj, braćo moja, poštujmo zato majke, i svoje i tuđe. Jer svaka je majka po prirodi, kao majka, slična Hristu Spasitelju. Stradanja matera za decu njihovu, telesna i duševna, zaista su slična stradanjima Hristovim za sav rod ljudski, i teško da možemo shvatiti ljubav Hristovu prema ljudima, ako ne poznajemo ljubav materinsku, kojoj je ona najsličnija.
Poklonimo se svetim majkama i ženama srpskim, i pomolimo se sa blogodarnošću Gospodu Bogu: „O, Svevišnji Gospode, Bože, hvala Ti što si darovao srpskom narodu takve i tolike matere, koje ostadoše verne zakonu Tvome. Uvedi ih, Gospode, u Carstvo Tvoje večno, tamo gde se u višnjoj i večnoj Srbiji sija lik Svetoga Save i Svete Petke srpske, i Duhom Tvojim Svetim, Gospode blagi, ispuni, osnaži i upravi sadašnje i buduće majke, ovoga Tvoga krstonosnog pokolenja, koje će Tebi služiti i Tobom se proslavljati. I pomozi nam, Oče naš nebesni, da se i mi, kao deca Tvoja, vežemo uz Tebe ljubavlju dece prema roditelju svome, a Ti se veži uz nas ljubavlju roditelja prema deci svojoj, da Ti budeš naš i mi Tvoji, na vek veka. Amin.
