Vladeta Jerotić na jednom predavanju u Nišu 2014. dotakao niza tema koje se tiču muško-ženskih odnosa, začeća, materinstva i braka, preneo je portal Zelena učionica.
Strah i trudnoća
Vladeta je povezao osećaj straha koji se nekad kod žena javlja i pre trudnoće, a koji ima krucijalan uticaj na razvoj bebe i dojenje. Štaviše, istakao je da se nakon teških porođaja dete rađa sa osećajem straha, koji može ostati trajno.
On kaže ako žena dugo ima strah pre nego što se uda, treba da pokuša da nekako taj strah ublaži ili izleči pre trudnoće jer je prenatalna psihologija pokazala da ženin strah prelazi na fetus, a on počinje da se boji još u utrobi. Pa i posle taj strah utiče na mleko.
Jerotić je smatrao da treba dojiti i da nema zamene za majčino mleko. „Ipak je tuga kad se ne doji, što ne znači da s tim detetom neće biti nešto u redu, ali treba mleko majčino. Ni u Americi sa svom naukom nisu uspeli da naprave zamenu dostojnu majčinog mleka“, rekao je srpski akademik i psihijatar koji je gostovao i radio širom Evrope.
“Dosta je važno šta žena oseća dok nosi, a tu je važan i otac. Da, žena rađa, nosi i doji i smatralo se da je samo ona važna. Ali nije tako više i ne treba tako da bude. Dete treba da bude željeno podjednako od muža i žene. Nije dobro ako samo jedan, a možda nijedan ne želi, a dete se začelo”, govorio je Jerotić.
Strah i brak
Iako se nije karakterisao kao moralista, Vladeta je istakao tokom svog gostovanja u Nišu 2014. kako ne bi trebalo ostajati u drugom stanju pre braka.
„To nije dobro jer ili neće doći do braka ili će doći do prinudnog braka. Pa će muž, a to je moje iskustvo kao psihoterapeuta, reći ‘ti si me ucenila detetom’. A to neke žene i rade. Kad im dosadi posle nekoliko godina, a on hoće-neće da se ženi, a njoj je više stalo nego njemu do porodice i dece”, pričao je Jerotić.
Jerotić je ipak smatrao da se muškarci ipak više boje, prvenstveno jer žene nisu više nalik onima od pre.
„Strah postoji i kod žena i muškaraca. Kod muškaraca je izgleda veći strah. Jer to više nije ona pokorna žena koja je takva bila dve hiljade godina. Pa muškarci misle ‘moja majka je bila pokorna mome ocu i ništa joj nije falilo. Pa što sad ova moja neće da bude pokorna nego traži ravnopravnost’. Ne jednakost, baš ravnopravnost. Jer mi nismo jednaki. Svako dete rađa se drugačije, čak i jednojajčani blizanci. Pa otisak prsta je svaki različit. Što mi u toj različitosti ne uživamo, a volimo da vidimo polje puno različitog cveća i šarenu dugu? Mi želimo sve crno ili belo, a između je širok spektar boja. Tako su i deca različita“, kazao je akademik i jedan od najuticajnijih psihijatara na našim prostorima.
S tim vezi, Vladeta je isticao da veruje u žensku emancipaciju i veliki napredak, koji je neminovan, ali da ga nažalost muški balkanski ego i dalje teško prihvata i uklapa u svoj pogled na ženu u porodici, koja ne može da funkcioniše bez uzajmnog poštovanja.
„Poslušni iz ljubavi treba da budu muž i žena jedno drugom. A gde će srpski, balkanski čovek da prihvati to da on nije glavni u kući kao što je toliko dugo bio? A nema tu glavni. Bog je dao muškarca i ženu da se dopunjuju, a ne da žena bude pokorna. Žene su podigle glavu i gotovo je to zauvek. Povratka više nema. A šta će biti u budućnosti, to ne znamo. “
Osamostaljivanje dece
Tokom dugogodišnjeg istraživanja, Vladeta je posebnu pažnju pridavao najranijem razvoju dece, i važnosti koju roditelji imaju u tom periodu.
On je naglašavao da je dete prve tri godine slabo i da mora biti uz roditelje, a ne samo uz majku ili oca. Ali da treba i te majke i očeve hvaliti koji su odgajili dete bez onog drugog roditelja, iako je njegovo stručni mišljenje da to nije dobro.
A jedan od njegovih omiljenih primera koji je voleo da deli sa mama u Srbiji jeste upravo onaj koji je naučuo na primeru švajcarskih roditelja:
„Majka bi trebalo, to sam u Švajcarskoj naučio, Švajcarkinja završi fakultet, da mužu pokaže da može i ona, a onda se prve tri godine posveti deci. A prve tri godine psiholozi kažu da su ključne za formiranje karaktera. A tu se baš naši parovi svađaju i rastavljaju. Pa izdržite bar 3-5 godina da se volite.”
Odnosno, on smatra da je školovanje neophodno, a da se muž ne sme tretirati samo kao nosilac prihoda i naglašava da treba voditi brigu o partnerima i negovati ljubav u braku, jer: „Deca treba da odu od kuće“, govorio je čuveni psihijatar.
Za odvajanje koje se događa kad dođe vreme za vrtić i školu Jerotić kaže da je korisno odvajanje, ali posle treće godine.
On je takođe govorio i o obavezama koje dete treba da ima sa 3 godine:
Ustvari, proces zavisi pre svega od roditelja. Razume se i od sredine u kojoj se mlad čovek nađe. Roditelji su ti koji odgovaraju za početak individuacionog procesa. Razume se da svako dolazi na svet sa nekom određenom vitalnošću i sposobnošću da vodi taj proces, a ipak ga čovek sam vodi. On je i vođen, to je ta dijalektika između, biti vođen i voditi. Šta voditi? Voditi prvo samoga sebe. Ako bi nekoga drugog hteo da vodiš, prvo vodi samoga sebe. Nauči se da vodiš sebe, a onda ćeš valjda moći da vodiš i drugog. Nije dobra jedna strana, ona ako smo prepušteni da nas uvek drugi vode. To nije dobro, jer onda su roditelji opet ti koji su nas preterano vodili i preko onog vremena kad čovek treba da počne samog sebe da vodi. Koje je to vreme? Različito. Obaveze koje se daju dec isa tri godine su vrlo važne. Da ne kažemo ranije, ali dete do treće godine treba već neke obaveze da obavlja samo. Naravno, ako dobro obavlja onda je u stanju i da bude pohvaljeno. Decu treba hvaliti čak i kada nisu do kraja uradili šta treba. Do treće godine, četvrte, kaže se, decu treba uvek hvaliti. Ako ne urade nešto dobro, pokazati im po drugi put, po treći put i onda kad urade dobro, pohvaliti. Ako ne uradi dobro, ne treba nikako grditi, nego samo ponovo pokazati.