Jednog jutra prošlog decembra probudila sam se rano kako bih slušala sudski proces koji bi mogao da oduzme reproduktivna prava ženama. Nedelju za nedeljom slušala sam advokate i političare kako naizmenično pričaju o problemima koji ih se ne tiču i koji su za njih stvari koje se dešavaju tamo negde, nekim dalekim ljudima. Meni nije tako. Ja sedim na kauču i razmišljam o devojčici koju sam srela u ordinaciji iza paravana pre mnogo godina.
Nazvaćemo je Sofija.
Bila je moj pacijent. Imala je 11 godina.
Upoznala sam je tokom prve godine moje kliničke prakse kada sam se i dalje bavila najosnovnijim slučajevima. Mama je dovela Sofiju zbog bolova u stomaku. Kada sam postavila standardno pitanje o tome da li je počela da dobija cikluse majka je rekla da jeste ali da su oni prestali. Rekla sam joj uobičajeno – dešava se da dok se ciklus ne ustali kod devojčica on ume da varira i da to nije neobično. Mama je onda izašla iz ordinacije, ostala sam sama sa detetom.
Govorila je malo, a i kada bi govorila bila je tiha. Ništa neobično za dete u pubertetu koje mora da odgovara na neprijatna pitanja. Kleštima sam joj izvlačila odgovore, nije me gledala u oči. Dok sam izlazila iz ordinacije setila sam se reči mog mentora iz Urgnentog: Uvek postoji neki pacer kojeg mrzi da odradi test na trudnoću. Ne budite taj pacer”.
I istina je. Mnogi mladi lekari uredno naruče krvnu sliku, ultrazvuk, razna snimanja a preskoče najjeftiniji mogući test – test na trudnoću. Em što je trudnoća nekada odgovor na problem koji muči pacijenta a da ne zna, em što su neki testovi koje naručuješ opasni za trudnice. Dakle, nemoj biti pacer koji preskoči testiranje na trudnoću. Naručila sam.
Nešto kasnije do mene je bukvalno dotrčala medicinska sestra u panici i dodala mi pozitivan test na trudnoću. “Uradi još jedan”, rekla sam joj otvorenih usta. Uradila je drugi. Pozitivan. “Uradite treći put”, ispljunula sam maltene kako bih sebi kupila vreme da se saberem. Nadala sam se čudu. Nadala sam se da će se treći test promeniti. Čuda nije bilo. Imala sam pacijentkinju od 11 godina koja se žalila na bol u stomaku. Dete je bilo trudno.
Pozvala sam Sofijinu mamu u sobicu pored ordinacije. Rekla sam joj da sedne. Rekla sam joj da smo uradili test na trudnoću njenoj ćerki i da je test pozitivan. Nije razumela.
Morala sam da ponovim na nekoliko različitih načina istu informaciju – vaša mala Sofija je trudna. Šok, suze, telefonski poziv. Uskoro je došao zadihani otac, naš bolnički sveštenik i napokon policija. Gledala sam njih tako odrasle kako se mole i plaču i podsetila sam sebe da raditi ovaj posao nekada znači prisustvovati najgorim trenucima nečijeg života.
Pokušavala sam najbolje što sam umela da izmamim istinu iz Sofije o tome šta joj se desilo. Sedela sam pored nje držeći otvoren veliki anatomski atlas u rukama. Ništa nije rekla. Bilo mi je drago što je uz mene bila policajka koju smo morali da pozovemo. Ona je i uspela da sazna od Sofije koji član porodice joj je učinio to neopisivo užasno delo. Policija je odmah otišla da ga uhapsi. Bio je to njihov rođak i u tom trenutku bio je u crkvi. Čovek je pevao u horu.
U tom košmaru koji se dešavao ispred mene sećam se šta me održalo. Fokus. Moj posao je da zaštitim pacijenta, moj posao je da Sofija iz ove traume izađe sa što je moguće manjom ranom. To je značilo i okončanje te trudnoće. Nije uopšte bilo pitanje da li je Sofijin život bitan i da li treba da je primoramo da se nakon silovanja porodi u 11-toj godini.
Trudnoća je okončana. Dete je poslato kući da proba, koliko god može opet da bude dete.
Stalno razmišljam o Sofiji dok slušam kako se političari prepucavaju o abortusu
Razmišljam kako izgovaraju “abortus je zabranjen osim kada je ugrožen život majke”. A šta znači “kada je ugrožen život majke?” Izbor koji smo mi napravili i bio je jer je život jedanaestogodišnjeg deteta bio ugrožen, ali ne baš kako su to političari zamislili.
Iako je verovatno lakše da se svi složimo da dete od 11 godina koje je silovano ne treba da bude naterano da bude majke istina je da niko i nigde ni pod kojim okolnostima ne bi trebalo da bude nateran da rodi na silu. Porođaj na silu ne bi smeo da bude stvarnost.
Sofija sada ima oko dvadeset godina. Pitam se da li joj je bolje, kako se nosi sa onim što joj se desilo. Da li je upisala fakultet? Da li je ikad posle toga uspela da ima dečka i da mu veruje? Da li ima dete, da li ga planira ovog puta pod svojim uslovima? Znam danas, kao što sam znala i tada dok sam gledala njeno široko detinje lice da je odluka da se njena trudnoća okonča bila odluka koja je urađena da se spase život majke, majke koja to nije trebalo ni da bude.
Sećam se koliko je tih dana sobica u kojoj smo sedele Sofija, policajka, još jedan policajac, bolnički sveštenik, njeni roditelji i ja bila pretrpana i uska. Sećam se koliko smo mi tako veliki bili zgurani oko nje tako male i koliko je ta jedna neizrečena stvar istisla vazduh iz male prostorije. Nije u toj sobi više bilo mesta za političare koji skupljaju poene koristeći decu kao rekvizite, niti je bilo mesta za sudije koji se tobože skandalizuju kako nekome trudnoća može da bude breme. Nije bilo mesta za nepotrebne, beskorisne ljude u tako intimnom trenutku. Naša soba u klinici uvek će biti premala osim za nas koji smo tu da pomognemo i naše pacijente koji su tu došli po pomoć.
Naš posao je da se borimo za taj sveti prostor, da se borimo da u njega ne uđu cinični političari sa njihovim tabelama i bankovnim računima. Nikada nisu bili pozvani i nećemo sedeti i čekati da razvale vrata i uđu.
U potpisu, doktorka DIpti S. Barot, lekar opšte prakse, oblast San Franciska za Hafington post
izvor:.blic.rs
