Kupus pomaže da se eliminiše višak masnoće iz kože i čini umornu kožu zdravom i sjajnom. Ovo povrće je veliki prijatelj u borbi protiv akni. Bogat je keratinom, proteinom koji je neophodan za zdravu kosu, nokte i kožu. Vitamin A iz kupusa leči upale, normalizuje proizvodnju potkožnog tkiva, bora i strija i uklanja staračke pege. Vitamin C podmlađuje epiderm, a organske kiseline ne dozvoljavaju koži da stari.

Svež kupus je dobar za suvu i masnu kožu. Masku je najbolje naneti na dobro očišćeno lice i potrebno je da deluje dvadesetak minuta. Masku možete stavljati na lice jednom nedeljno.

Recept za masku od kupusa

2-3 lista svežeg kupusa
2 kašike pirinčanog brašna
nekoliko kapi bademovog ili maslinovog ulja

Iseckajte kupus i uz pomoć blendera napravite pastu od listova. Pomešajte je sa pirinčanim brašnom i uljem. Nanesite masku na lice i ostavite da se u potpunosti osuši. Nakon 20 minuta dobro isperite lice mlakom vodom.

Ako imate masnu kožu, bolje je da ne dodajete ulje u masku. Umesto ulja, možete da dodate belance. Kupus je odlična namirnica protiv bora i opuštene kože, dok bademovo ili maslinovo ulje hidrira kožu.

Izvor: zenskimagazin.rs

Da su lekari izuzetno sujetni ljudi mnogi primećuju. Ovo je opšte poznato mišljenje i među samim lekarima.

Šta je sujeta?

To je pojam kojim se označava određena psihološka krakteristika pojedinaca koji nisu u stanju da realno sagledaju sopstvenu vrednost. Ako bi ste nekom inženjeru skrenuli pažnju da u njegovoj konstrukciji ili nekom proračunu nešto ne štima, on bi se odmah latio neke šeme i ponovo izveo proračun. Ali, ukoliko izuzetno titulisanom i visoko pozicioniranom lekaru (profesoru, akademiku , višem naučnom saradniku i sl.) stavite do znanja da mu neka dijagnoza ili terapija nisu dobre, njegov psihološki sklop će to doživeti kao težak napad ne samo na njega lično , već i na čitavu medicinsku struku. Jer medicinska struka već sama po sebi predstavlja autoritet kada je u pitanju zdravlje. Zato,  kada lekar nešto kaže u vezi sa zdravljm, laičko mišljenje tome ne može protivrečiti. Jer, danas je lekar edukovan po najvišim medicinskim standardima, a laici to nisu. On je proveo pet do šest godina samo u učenju medicinske materije, a laici to nisu. On svoje znanje stalno usavrševa na stručnim simpozijumima i prati najnovija medicinska dostignuča, a laici u to nemaju uvid. Najzad, opšte je poznato, takođe, da je medicina veoma ozbiljna nauka i veoma ozbiljna profesija. I ne može svako da se bavi lečenjem, već samo onaj koji je za to kvalifikovan i sertifikovan. I tačka. Ako neko misli drugačije, tu je Svetska zdravstvena organizacija da ga u to razuveri.

Tačno ove dve ključne stvari je u medicinu uveo kapitalizam: kvalifikovan i sertifikovan. Pitanje je samo ko je bio taj ko je konstruisao čitav sistem kvalifikacije (odnosno edukacije) i ko je postavio sistem sertifikovanja, odnosno odobravanja nekom pojedincu da može da se bavi lekarskom praksom.

Upravo to je odradio Rokfelerov farmaceutski kartel, koji je u lečenju video za sebe fantastično profitabilan biznis. I na tome je sistemski rađeno od početka 20. veka sve do završetka Drugog svtekog rata, kada je medicina socijalizovana kao sistem masovne zdravstvene zaštite koji uključuje i prevenciju bolesti (gde spada i vakcinacija) i čime upravlja država. Tako se danas vašim zdravljem i vašim lečenjem bavi država,  u saradnji sa farmaceutskim kompanijama, a ne vi. Vaš život je u rukama sertifikovanih. Dakle, lekari se danas ne bave samo bolesnim ljudima, kao ranije, već i zdravim, jer oni sada imaju moć, kao vidovnjaci, da predvide da ćete možete oboleti i da tome preveniraju. I to rade vakcinama, skrininzima i sistematskim pregledima. Ljudi su postali kao konji za prodaju.

LEKARSKA STRUKA PRE POJAVE KAPITALISTIČKE MEDICINE

Krajem 19. veka lekari nisu bili ni bogati niti uticajni kao profesija. Lekari su bili u nižem profesionalnom društvenom sloju i zarađivali su od nekoliko stotina do nekoliko hiljada dolara godišnje. Ljudi su se obraćali lekaru samo ako su sami smatrali da im on može pomoći da sebi olakšaju patnju usled neke boljke. Oni nisu imali svoje ordinacije i svoje radno vreme već su po pozivu išli po kućama i pomagali ljudima svojim znanjem i iskustvom. A iskustvo je donosilo znanje.

Terapije koje su primenjivali uglavnom su bile sastavljene iz saveta i od prirodnih supstanci, a obavljali su i razne hirurške intervencije. Znanje ovih lekara je  bilo zasnovano na višegodišnjem iskustvu, kao i na iskustvu onih starijih lekara kod kojih su učili veštinu isceljivanja. Onda su i sami počinjali da to prenose na svoje učenike, buduće lekare. Sve metode lečenja koje su primnjivali bile su one koje su se već pokazale delotvornim, a one terapije koje nisu davale efekat su odbacivane. Dakle, ovi iscelitelji su tačno znali kako izlečiti zubobolju, smanjiti otok, ublažiti neku infekciju, poroditi neku ženu, ili kako se izboriti sa tumorima, čirevima  ili glavoboljama i trovanjima.

Medicina je tada po svojim  teorijama o bolestima bila zato i podeljena strukovno na mnoge škole, i one su često bile suprostavljene jedna drugoj.

 Postojala su samo lokalna strukovna udruženja, gde bi se mogla razmenjivati neka iskustva, ali ta udruženja nisu mogla da određuju ko može, a ko ne može da se bavi lečenjem.

Nisu postojale nikakve elitističke klinike sa elitnim lečenjem za bogate ili  jeftinim za siromašne. Svi ljudi su lečeni isto, metodama koje su se u praksi pokazale delotvornima. Dakle, da ponovimo još jednom- ono što jednom nije dalo rezultat u lečenju – bilo je trajno odbačeno. Nisu postojali istraživački centri i naučni instituti koji bi sertfikovali neku terapiju sa nekom hemikalijom, za koju do tada niti jedan lekar nije čuo, a kamoli je primenio.

Zato je Fondaciji Rokfeler glavni zadatak bio da upravo ovo promeni i da se u lečenju primenjuju sve one hemikalije koje bi njihov ogroman hemijski industrijski kompleks proizvodio, a da se pri tom njihov stvarni lekoviti učinak ne proverava i ne procenjuje od strane svakog lekara. To su mogli da primenjuju samo lekari koji bi takav vid terapije prihvatili.

NE MOŽE SVAKO DA SE BAVI  LEČENJEM

Zato je bilo potrebno da se uvede institucionalizovano lečenje od strane jakog autoriteta kao što je država, da se lekari  primereno zahtevima biznisa edukuju tako da veruju samo u ono što im se edukacijom predoči, a svi oni koji to ne bi prihvatili, ne bi mogli da budu deo medicinske struke i ne bi mogli da dobijaju platu. Za odabir adekvatnih lekara bi bila zadužena posebna strukovna udruženja.

Tako je Fondacija Rokfeler preko svojih ljudi u američkom kongresu i u strukovnim udruženjima lekara, kao i u medijima,  uspela da progura nekoliko zakona kojima je lečenje ljudi trebalo da se sporovodi u jednom društvenom sistemu koji bi bio oblikovan u skladu sa intereisma kapitalista.

Sa tim ciljem je  Karnegi fondacija, partner Rokfelera, finansirala izradu jednog obimnog “stručnog” izveštaja o zdravlju ljudi i on je  lečenje prikazivao kao veoma loše , te se po mišljenju te, tadašnje nevladine organizacije, nametnulo javnosti uverenje da se sve to mora poboljšati u interesu samih gradjana.

U nametanju ovakvih stavova ključnu ulogu je imao jedan sveštenik, Frederik T. Gejts koji je promovisao Rokfelere kao velike filantrope, i naravno za to od njih dobijao  pare.

Tu je bio i jedan lekar koji nikada nikog nije lečio, več je sedeo na poziciji urednika uticajsnog strukovnog Žurnala američke medicinske asocijacije. Bio je to Moris Fišbajn, poreklom Nemac. Sa njima na zadatku je bio i pomenuti senator Rojal S. Kouplend, koji je imao diplomu lekara, ali nikakvu praksu i sedeo je na mestu predsednika Američke Medicinske Asocijacije, kao i Robert F. Vagner senator iz Njujorka. Naravno svi su bili na platnom spisku Rokfelera i radili kao agenti uticaja.

Tako je „njihovo mišljenje” kao istakunitih ljudi koji se bave zdravljem bilo da država MORA da preuzme veću „brigu o zdravlju“ ljudi.

A upravo ta „briga“ za zdravlje malog čoveka, a što je prikazivano kao „opšte dobro“ je bila najveća smicalica hemijsko-farmaceutskog kartela u nameri  da iz masovnog „ lečenja“ izvuku profit. Zato su i lekari morali da dobiju poseban drštveni status i vrednost kakvu do tada nikada nisu imali.

(Da pomenemo ovde da se lekarska praksa u Srbiji poslednjih deset godina teško kompromituje, pa je čitav zdravstveni sistem teško ruiniran. Možete da pretpostavite kako će za sve nas “biti dobro” da se zato državne, loše bolnice, privatizuju i prodaju strancima, i da se otvore ogranci npr. neke američke ugledne klinike. I one će onda moći masovno da truju i sakate neuko stanovništvo Srbije i koristi ga kao pokusne kuniće.)

ZAKONI OD LEKARA PRAVE FABRIČKE RADNIKE ZA PROIZVODNJU “ZDRAVLJA”

Kouplandov zakon iz 1935. prvi  je naložio da se lekari disciplinuju i da svi lekari u zemlji (u SAD) rade po određnim pravilima, a oni koji bi hteli da nastave da leče  bez lekova (čitaj sintetičkih hemikalija)  da ostanu bez dotacija “Rokfeler Fondacije” odnosno “Glavnog fonda za zdravstvo” koji je već zauzeo poziciju „velikog dobrotvora“.

Senator Robert F. Vagner  progurao je 1938. zakon o nacionalnom zdravstvu koji je uveo funkciju Glavnog lekara (Načelnika zdravlja) koji bi se brinuo o zdravlju čitave nacije. Ovaj zakon je odredio da se ogromna sredstva iz državnog budžeta koriste u zdravstvenoj zaštiti, a ona je podrazumevala lečenje  samo „pravim“ medikamentima. Naravno, ti madikamenti nisu ništa drugo do Rokfelerove hemikalije koje su tražile kupca.

Vagner -Marejev zakon iz 1945. nalagao  je da se državni Glavni lekar unapredi u nešto što će biti Ministar zdravlja i on bi praktično nadgledao sve u državi što s e tiče lečenja,  edukacije lekara i otvaranje i opremanje velikih  klinika i naučno-istraživačkih institucija. Tako nastaje pojam koji je danas i kod nas odomaćen a to je “zdravstvo” koje je postalo deo državnog aparata. U ovom zakonu se upravo prvi put pominju i državne mere o medicinskoj brizi za čitavu naciju.

Pojmovi „zaštita“ zdravlja i „ briga“ za zdravlje tipični su atributi koji se u čitavoj kampanju stalno naglašavaju. Dakle, lekari se više ne bave bolesnim ljudima, već i zdravim i tako svi postaju korisnici “zdravstvenih usluga”. I za to svi moraju i da plaćaju i zdravlje je postalo deo državne politike.

Tako su i lekari pretvoreni u uniformisane radnike, nalik onima u fabrici. Njih bi po novom zakonu Rokfelera zapošljavala i plaćala isključivo država. Radili bi određeno radno vreme od osam sati i primali bi platu bez obzira da li bi nekoga izlečili ili bi im pacijent umro u mukama. Ovakvom statusu lekara doprineo je još više Vagner-Marej- Dingelov zakon iz 1946. Po ovome lekari praktično i ne bi imali nikakav interes da bilo koga izleče. Zakon je određivao i koliko pacijenata jedan lekar treba da primi itd.

„Od 1930-tih medicina je čvrsto u rukama jedne organizovane profesije koja kontroliše ulazak u lekarsku praksu kroz izdavanje licenci i davanjem akreditacija medicinskim školama. Na čelu svega se nalazi Američka medicinska asocijacija (AMA)  i ona kontroliše naučna istraživanja i medicinske škole. Svaka druga vrsta lečenja je polako izbacivana iz prakse, jer lekari koji nisu hteli da se ovome povinuju bi ostajali i bez dotacija Fondacije i bez pacijenata koji su usmeravani obrazovanim lekarima“, zapisao je Morice Bealle 1949. Zarade lekara su počele višestruko da se uvećavaju, a lekari su sve više postajali pripadnici srednje i više klase, što do tada nije bio slučaj. Lekarski poziv je postao elitna profesija.

U svojoj knjizi „Rockefeller Medecine men“ iz 1980., Ričard Braun navodi da su početkom 20. veka dva od tri zdravstvena radnika  bili lekari. „Danas od više od 4,7 miliona zdravstvenih radnika, samo jedan od njih 12 je lekar. Tako lekari sve više postaju menadžeri u poslu sa pacijentima, umesto da su u direktnom kontaktu sa njima“. Mnogi lekari ne znaju ni injekciju da daju i to je danas takođe opšte poznata stvar. Baš kao što mnogi uopšte i ne vole pacijente. Lekari – menadžeri onda ulaze u politiku i institute, državne zdravstvene fondove, i u vladu.

„Danas 4 od 10 lekara u SAD je zaposleno u takvim institucijamaa, 1931. to je bio jedan od deset“, zapiso je Braun 1980.

„Bolnice u SAD troše 40 posto od troškova namenjenih za zdravstvenu zaštitu.
Medicinske škole drže sami  lekari, koji istovremeno obavljaju i profitabilnu praksu i preko njih se profesija kao takva održava i snabdeva novim kadrovima“  naveo  je Moris Bealle 1949. u svojoj knjizi „The Drug Story“.

SVE VIŠE BOLESTI I SVE VEĆE TRŽIŠTE FARMACEUTIKE

Socijalni filozof Ivan Ilič optužio je današnju medicinu da nas čini sve bolesnijim i to fizički, politički i kulturno. Danas se smatra kulturnim ići kod lekara. Poseta lekaru je postala nešto obavezno u životu savremenog čoveka. Ljudima se nameće verovanje da bi bez lekara svi pomrli, a redovno neposećivanje lekaru se smatra primitivnim i veoma opasnim. Najprostije rečeno ispada da bez lekara nema života.

Ovakva vrsta zastrašivanja građana posebno je prisutna i u Srbiji poslednjih godina sa ulaskom na tržište velikih farmaceutskih kompanija koje ovde vrše po bolnicama razne vivo eksperimente i prodaju medicinske aparate koji su tehnološki na Zapadu već zastareli ili je tržište već prezasičeno. Mamografi, skeneri, inkubatiori, respiratori, magnetne rezonance itd.

Naizgled humana akcija “Bitka za bebe” zapravo je vešto smišljena kampanja izvlačenja novca iz srpskih preduzeća i od tzv. tajkuna kako bi se navodno kupila roba (inkubatori) poznate nemačke kompanije Drägerwerk AG. Promoter čitave kampanje je bila Rokfelerova medijska agentura RTV B92.

„Naravno, sve ove tehnološke inovacije u medicini koriste samo  kapitalistima. Tehnologija i ekonomska organizacija, po Marksu, konsantno jedna druge oblikuju u jednom dijalektičkom procesu“, tvrdi Braun.  „Skuplja dijagnostika,skuplje lečenje, veći fondovi itd. Ali  ljudi nisu sve zdraviji, već naprotiv, sve bolesniji i sve više uplašeni za svoje zdravlje“.

Velike bolnice su toliko dobro tehnčki opremljene, da nikakva  individualna veština i znanje lekara im ne mogu konkurisati. Lekari  se nakon pet do šest godina teških studija ( a koje imaju za cilj potpuno ispiranje mozga) ubacuju u jednu već razrađenu mašineriju u kojoj rade isključivo po  protokolma i proceduri koja je već definisana i o čemu oni kao individue ne mogu da odlučuju. Primena medikamenta koji do tada nikada nigde nije primenjen postaje nešto što svaki mladi lekar vidi kao priliku da isproba nešto novo. ( I za to često biva novčano stimulisan od farmaceutske kompanije). Život pacijenta u ovom sistemu nema nikakvu vrednost. On vredi samo dotle dok je spreman da prima ovakvu vrstu lekarske „pomoći“.

Ogromna zgrada Dečje bolnice u Filadelfiji nakrcana aparaturom zbog čega se dijagnostika i tobožnje “lečenje” veoma skupo naplaćuju. Ako je život deo Prirode i prirodnih procesa, onda u ovakvom veštačkom okruženju zdravog života ne može biti. Ali je zato medicinski biznis očito veoma isplativ. Transplantacije organa deci su ovde najunosniji posao.

U cenu lečenja, koja godinama postaje sve veća i veća ulazi, naravno, i cena koštanja svih ovih aparata. Na pacijentima se sve više sprovodi dijagnostika, a onda sledi nekakva terapija. Pošto izlečenja nikada nema, otvara se uvek neka nova boljka, jer se onda može lečiti od same terapije. U suštini svaka terapija sintetičkim hemikalijama nije ništa drugo do veće ili manje akutno ili honično trovanje.

Danas zato na Zapadu postoji samo jedna dominantna medicinska škola, a to je škola alopatske medicine. Ona se favorizuje i iza nje stoji uticajna Svetska zdravstvena organizacija. Sve ostale medicinske škole se podvode kao “alternativne”.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je donet u Srbiji i koji propisuje obavezan izbor lekara, nije ništa drugo do stvarenje mreže licenciranih dilera zdravstvenih usluga, koje će se ljudima nametati kao obavezna preventiva. Po ovom zakonu ljudima se suštinski oduzima pravo da ne idu kod lekara i da sami odlučuju o svom zdravlju i o svojoj eventualnoj bolesti.

Obaveznao zdravstveno osiguranje je inače ideja kreatora Fabijanskog društva. Cilj ove izmišljotine je isključivo pljačka državnih budžeta odnosno uzimanje novca od građana za tobožnju “zdravstvenu zaštitu”.

 LEKARI SU POSTALI MAŠINE

Studije medicine su izuzetno teške jer one budućeg lekara uče da funkcioniše kao mašina. Studije medicine su protivne svakoj logici i korišćenju mozga za razmišljanje. Mozak budućeg lekara se modelira isključivo tako da on samo memoriše gomilu podataka koji mu se tokom pet do šest godina serviraju kao “velika nauka”.
Lekari  jednostavno uče da se hemijski preparat X daje u stanju Z, ili kod bolesti koja je nazvana Y. To Y mora biti na latinskom jeziku, da bi sve delovalo ozbiljnije. I to još više iscrpljuje mozak budućeg medicinara. Sva ova učenja se studentima predstavljaju kao “Sveto pismo” struke, i ono s e zato  mora savladati. Na medicini se , verovali ili ne, ne uči šta je život, ali se uči kako se neke njegove manifestacije moraju savladati i sa kojim hemikalijama se one obuzdavaju.Kašalj, kijanje, temperatura, osipi, otoci i sl. su stanja koja se moraju hitno obuzdati. Svaka izraslina koja se na telu pojavi, a u anatomiji se ne uči, smatra se teškim poremećajem.

Ako se prilikom obuzdavanja neželjenih bioloških manifestacija  hemikalijama pojave vidljivi znaci trovanja, to se naziva “neželjenim efektima”. Čitava alopatska medicina je u stvari ustrojena kao militantna konjica koja ima zadatak da ubije, odstrani i eliminiše svaku manifestaciju života koja se u medicini definiše kao poremećaj, kao bolest. Strah od zaraznih bolesti, tobožnjih virusa i bakterija koje se prenose vazduhom i dodirom nije ništa  drugo do teška izmišljotina koja prodaje zaštitne rukavice , sterilizatore, maske, sredstva za dezinfekciju.

Dr. David L. Edsall, koji je jedno vreme bio dekan na medicinskoj školi na Harvardu tvrdi da ima manje sumnjičavosti u materiju koja se uči na medicinskim školama, nego u svim drugim školama. Student medicine apsolutno veruje onome što uči u školi. On daje terapiju sa hemikalijom čak i kada na njoj piše OTROV!

Tako današnji edukovani lekari vakcinišu  tek rođene bebe (odmah se ubacije sintetički vitamin K)  i to prevenitivno, jer je NEKO naložio da se time sprečava moguća hemoragija. Bebama se bez ikakvog razmišljanja ukapava  u oči atropin, koji je čist otrov, kako bi se otkrilo “na vreme” da li su razroka. Obavezni ultrazvučni pregledi mozga bebe su čist zločin protiv zdravlja, a najveći je naravno preventivna vakcinacija gde se direktno u međućelijski prostor ili krvotok ubacuju opasni organski toksini. Postalo je danas sasvim normalno da se pacijenti operišu preventivno da im se vade krajnici i materica, odstranjuju razne izrasline  da “kasnije ne bi imali problema” itd.

I sve to ovi isprani mozgovi lekara obrazovanih za potrebe Rokfelerovog profita ne primećuju.

FARMACEUTSKE HEMIKALIJE SU ESENS MEDICINSKIH STUDIJA

A koliko je studiranje medicine vezano isključivo za famakopeju potvrdjuju i sledeći  citati iz knjige The Drug Story.

Dr. David L. Edsall  je tako zapisao: “Jedno vreme sam bio professor terapeutike i farmakologije i znam iz iskustva da su studenti tada bili u obavezi , koju smo im mi nametali, da uče nazive beskrajnog broja lekova, od kojih je većina bila bezvredna, samo zato što su oni bili pominjani  i dalje u udžbenicima, i nikada nisu bili potpuno odbačeni,  pošto  se  o njima raspitivao i državni Odbor za medicinska istraživanja”.

Arthur Robertson Cushny je bio profeor na univerzitetu u Mičigenu i on je u svom medicinskom priručniku “Pharmacology and Therapeutics” zabeležio sledeće:
“Viši profesori medicine su veoma pravilno skratili predugu listu lekova (čitaj farmaceutika) , ali student koji ulazi u praksu sreće brojne nove lekove koji su mu do tada bili nepoznati, ne shvatajući da su oni već bili isprobani i odbačeni od strane njegovih učitelja, pa i on pada u iskušenje da ih sam isproba i uveri se (i tako upadau duboku kaljugu nerazumnog empiricizma)”.

“I dalje postoji tendencija, čak i medju obrazovanim lekarima, da pripisuju terapeutske veštine svakoj novoj travki ili svakom novom proizvodu hemijske industrije.”

Ovo je upravo tipično trgovačko umeće da se stalno na tržište izbacuju novi i novi proizvodi, još bolji i još efikasniji. U stvari, kada je u pitanju medicina: u čemu je razlika između čoveka koji je živeo pre 40, pedeset, 100 ili hiljadu godina, i ovoga danas?   Ako je neki lek bio uspešan pre 100 godina, zašto se stalno istražuju novi i novi medikamenti?

U stvari, većina hemikalija koje se nazivaju “lekovima”  nema nikakav lekovit učinak. Ništa me možete lekovito utrljati u kožu, jer ona jednostavno, ne samo da ne prima u sebe ništa, već je njena prirodna funkcija da iz organizma izbacuje toksine i prljavštinu.  Pore u koži rade samo u jednom smeru, a to je da izbacuju toksine napolje.

Organizam je tako napravljen da ima otvore koji služe za ulaz hrane, i one koji služe za  izlaz toksina. Na žalost, aloptska medicina zarad profita sve ovo ignoriše. Famozne prehlade i sezonske tzv. “virusne” infekcije nisu ništa drugo do preopterećenost organizma toksinma. Tamo gde toksini najviše ulaze ( a to su usta i nos), javljaju se i upale, jer  organizam nastoji da ih se oslobodi kašljanjem i kijanjem i povećanjem temperature. I to je bilo shvatanje medicine godinama, sve dok kapitalistički kartel Rokfelera nije čitavu medicinu okrenuo naopako zarad profita. Ove manifestacije se sada raznim preparatima nastoje zaustaviti, i prigušiti.  Sluzokoža nosa se isušuje, a temperatura spušta. Delovanje korisnih bakterija čistača se sprečava.

„Od kako je počelo dovođenje medicine u red od strane prevaranata i gangstera koji kontrolišu Američku Medicinsku Asocijaciju , ova organizacija je postale jedna od najopasnijih prevara u zemlji.“ , izjavio je  još pre pedeset godina dr Charles Lyman Loffler.

Piše: Ivona Živković

Izvor: nit.co.rs

Iskren do koske, na svoj način blesav u najpozitivnijem smislu, nikad ne krije emocije, skače i raduje se kao dete.

„E, svi su super stvarno, čak sam i ja, koju ne zanima košarka, gledala utakmice. Ali onaj Aleksa, kakav lik, kakav car“. Kad vas komšinica ovim rečima dočeka po povratku iz Manile, jasno je ko je na Mundobasketu osvojio apsolutno sve.

Ne samo one koji vole i prate košarku, koji nisu propuštali utakmice Srbije na Svetskom prvenstvu, već one obične ljude, koji se drugačije raduju uspesima reprezentacije i drugačije ih doživljavaju.

A Aleksa Avramović je oličenje svega toga, iako je i profesionalac bez mane.

Aleksaaaa je neko ko je iskren do koske, na svoj način blesav u najpozitivnijem smislu, nikad ne krije emocije, skače i raduje se kao dete. I kao dete će i da padne Novaku Đokoviću u zagrljaj, ili da ga slika prilikom dočeka na čuvenom balkonu.

Voli reprezentaciju više od svega, kako o njoj priča dok je poredi sa NBA je nešto posebno.

„Reprezentacija je ono zbog čega sam počeo da igram košarku, NBA mi je liga kao liga, nemam neku emociju za razliku od reprezentacije, ona mi je sve. Ne može ništa da se poredi sa igranjem za reprezentaciju“, znao je svojevremeno da kaže.

I uvek će u prvi plan istaći tim ili saigrače, a ne sebe. I neće propustiti priliku da u svakom obraćanju na Svetskom prvenstvu na prvo mesto stavi Borišu Simanića.

I to dovoljno govori o nekome kao čoveku, jer mu nije strano da zaplače pred kamerama dok priča o svom drugu u bolnici.

„Ovo je za Borišu, svi znamo koliko nam je važan, opet nam je poslao poruku, opet smo dali poslednji atom snage. Igrači iz najbolje lige na svetu igraju za Kanadu. Mi smo pokazali smo šta je borba za naš grb, celu zemlju, za Borišu, za naše porodice, prijatelje, kumove, braću sestre“, kroz suze je Aleksa poručio posle plasmana u finale Mundobasketa.

Grizao je, gurao, vukao, plakao, skakao ovaj momak ogromnog srca. Pokazao je svima šta je simbol borbenosti i ljubav prema Srbiji i dresu reprezentacije. Postao je primer i inspiracija onima koji odrastaju i sada mogu da se zaljube u košarku.

Zajedno sa svim ostalim „orlovima“ pokazao je onaj pravi kult reprezentacije na kojima smo mi odrastali 90ih godina.

„Šta reći, ja ovo nisam video u životu, takvu energiju, stvarno ne znam… Samo im želim da dobro spavaju i nastave u ovom ritmu, mi se trudimo da ih ispratimo i budemo agresivni, i jako sam srećan što delim teren sa njima, velika je čast i privilegija“, rekao je Marko Gudurić o Avramoviću i Dobriću posle polufinala sa Kanadom.

Zajedno su se bacali za svaku loptu, patentirali onu „svi za jednoga, jedan za svi“, a to su osetili i mnogi u Srbiji, ne samo oni u Manili.

„Šta čekamo“, upitao je Aleksa kada je sa srebrnom medaljom oko vrata došao na konferenciju za medije posle finala Svetskog prvenstva.

Kada su mu objasnili da se čeka selektor Pešić i određena procedura, više je bio zbunjen, pa je samo otišao nazad u svlačionicu, iako je bio spreman „k’o puška“ posle neverovatnog uspeha „orlova“ u Manili.

Dovoljno je blesav, na najpozitivniji mogući način, da se zaleti na ogradu balkona na dočeku za pamćenje, na kojem je dobio najjače ovacije.

A isti taj Aleksa Avramović se 2015. godine našao na širem spisku tadašnjeg selektora univerzitetske reprezentacije Srbije Vanje Guše. Tog 6. juna 2015. video ju je kao korak ka seniorskoj reprezentaciji Srbije, a osam godina kasnije dočekan je na balkonu.

Jedini je u tom trenutku zaista igrao za svoj fakultet – Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, ali sa istim žarom sa kojim je igrao i polufinale Svetskog prvenstva protiv Kanade.

„Predstavlja mi ovo veće iznenađenje, nisam nigde igrao osim ove sezone u OKK Beogradu, gde sam stekao afirmaciju u KLS. Pre toga me, slobodno mogu reći, nigde nije bilo. Napornim radom i zalaganjem sam došao do šireg spiska od 20 kandidata za Univerzijadu. Svako bi voleo da se nađe na tom spisku od 12 igrača koji će braniti boje nacionalnog tima“, skromno je u svom stilu poručio tada Aleksa za studentski portal „Sportindeks“.

A, sada, osam godina kasnije, dočekan je na čuvenom balkonu kao heroj nacije, heroj svakog običnog čoveka u Srbiji.

„Taj dan mi je posle venčanja bio najlepši dan u životu. Ne mogu da opišem šta sam osetio od svih ljudi i potrudiću se da bude još takvih dana za Srbiju“, rekao je Avramović na prijateljskoj utakmici Partizana i Fuenlabrade, pod otvorenim nebom na Tašmajdanu.

Neki novi „orlovi“, neka nova ekipa postala je deo istorije, pravi heroji, oni koji su premašili sva očekivanja i obradovali milione u svojoj zemlji.

Izvor: nova.rs

Sve interesuje do kada će Novak Đoković igrati tenis. Napunio je 36 godina u maju i igra kao mladić.

Odgovor na to pitanje, koje sigurno vredi milion dolara, dobili su novinari od Gorana Ivaniševića, Noletovog trenera.

– To morate da pitate njega, ne mislim da će stati. On misli da će da igra Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. godine! Ne znam šta je ui njegovoj glavi, on 24 sata razmišlja o tome šta bi mogao da ostvari sve – počeo je Ivanišević.

Na istu temu je dodao:

– Možda bih bio iznenađen time što je Novak i dalje gladan trofeja da nisam pored njega. Kada osvoji 25. grend slem, pitaće se zašto ne 26? Uvek gleda da je spreman, generalno uvek želi više i sve želi da bude perfektno, zato i ima ovakve rezultate.

Nole ima 24 grend slem trofeja, a njegov prvi pratilac Rafael Nadal 22.

– Ne šali se brojevima, shvata ih mnogo ozbiljno, ali nije lako da se motiviše sa malim turnirima. Mora to da čini da bi igrao dobro na velikim, kao što je to uradio sa Sinsinatijem i US Openu, posle tog meča sa Alkarazom. Tako je prežalio Vimbldon, brojevi su jako bitni i to je tako.

Otkrio je i o čemu su pričali u toku meča.

– Kada je nervozan žuri, ali sam mu govorio da procesuira u glavi šta se dešava. Došlo je do borbe, kada je ponovo napravio brejk, zaigrao je ponovo dobro. Kada je nervozan, njegove loptice idu mnogo dugačko. Ipak, i on je ljudsko biće.

Izvor: blic.rs