Doktor Ranko Rajović je jedan od najvećih stručnjaka u našem regionu kada je u pitanju rani razvoj dečje inteligencije. Član je Mense i Veća za darovitu decu. Kreirao je i NTC program za edukaciju roditelja i učitelja koji se sprovodi u 17 zemalja Evrope. Doktor Rajović za B92 govori o faktorima koji utiču na razvoj inteligencije kod dece, greškama koje roditelji prave pri odgajanju deteta, funkcionalnom znanju i uticaju savremenih tehnologija na sreću dece.
Koje greške najčešće prave roditelji pri odgajanju dece?
Posle skoro 20 godina rada u ovoj oblasti, mogu da grupišem greške u nekoliko kategorija. To je kada roditelji sebi olakšavaju i smanjuju obaveze oko deteta i rešavaju problem dosade svom detetu, a da ne znaju da je dosada važan faktor razvoja. Posebna grupa grešaka je prezaštićivanje.
Razumem roditelje koji imaju puno obaveza i onda gledaju da sebi malo olakšaju neke stvari, ali moraju da znaju da to može da ošteti razvoj deteta.
Dešava se da roditelji guraju dete u kolicima do druge, treće ili čak četvrte godine života. Kada ih pitam zašto to rade, obično dobijam odgovor “Lakše nam je”.
Drugo, daju mekanu, pasiranu hranu do druge ili treće godine i odgovor je isti – “Lakše nam je”.
Takođe, recimo, roditelji po podne žele malo da se odmore. Došli su konačno kući posle osmočasovnog radnog vremena, doveli dete iz vrtića, a dete im skače po glavi, po stolovima, stolicama. Hoće da ide u park ili na igralište. Onda nekako najlakše rešenje jeste uključititi TV, gde dete pronalazi nešto interesantno i što mu okupira pažnju.
Međutim, važno je da roditelji razumeju šta se detetu dešava u glavi kada ima problem dosade (više o tome: Dečji sat drugačije kuca)
Dosada je neprijatno stanje i dete traži da mu roditelji pomognu. Pre 20 i više godina dete je samo rešavalo problem dosade tako što ide na igralište ili u park, pronalazi vršnjake i igra se. Danas su tu roditelji koji pomažu detetu da savlada problem dosade tako što ih animiraju, kupuju video-igrice ili igračke koje dete poželi, ili mu organizuju pet različitih aktivnosti. Tako dete nema vremena da zaviri u svoj svet, da istražuje, da rešava problem dosade, a ono čak i ne zna šta znači reč “dosada”.
Često ističete da je prezaštićivanje velika prepreka za razvoj deteta. Zašto je važno da se roditelji ne ponašaju tako?
Mi smo biološka bića i razvijamo se u interakciji sa prirodom i moramo da budemo izloženi okruženju. Dete mora da trči, da preskače, možda i da padne i izguli kolena i laktove. To je zato što se dete u tom procesu razvija i povezuje motoričke i misaone procese.
Imam primer kada su u jednoj školi u Somboru roditelji peticijom tražili da se ukine kros, jer dete kada trči kroz šumu može da zapne za koren drveta, da padne ili da stane na neku neravninu i da ugane nogu, da doživi neku težu povredu, pa da će roditelji da tuže školu ukoliko dođe do povređivanja.
Pozvali su me iz škole, održao sam predavanje roditeljima, tako da su već sutra povukli peticiju.
Generacije dvadesetog veka odrasle su uz, uglavnom, strože režime vaspitanja, dok se današnji roditelji kritikuju da su prevše blagi. Šta je zlatna sredina?
Traženje granice prezaštićivanja i strogog vaspitanja je zapravo mudrost roditeljstva. Dete mora da ima jasne granice koje postavljaju roditelji. Prirodno je da dete pokušava da pređe preko te granice, ali granica je tu, pa ćemo lako vratiti dete. Ukoliko roditelji ne postave granicu i dozvole detetu da radi šta hoće, onda ulazimo u problem, jer dete sebi ne može da odredi granicu. Ako ovo znamo, onda uz puno ljubavi i strpljenja nećemo da pogrešimo.
Opšta navika roditelja, čija deca odrastaju uz pametne tehnologije, jeste da im daju telefon ili tablet u ruke kada nemaju vremena ili načina da ih animiraju. Kako savremena tehnologija utiče na razvoj dece?
Nove tehnologije su korisne, ali roditelji moraju da znaju da mogu biti štetne ako ih dete puno koristi.
Štetnost je u tome što dete gubi osećaj vremena, pa može da igra i po 20-30 minuta, ima slučajeva da dete igra igrice i po dva ili tri sata. Uz gubitak osećaja za vreme ii nedostatka dosade, dete prima preko video-igrica stotine impulsa i svaki uspešno urađen zadatak u video-igrici ispunjava ga srećom. Onda nastavlja dalje sa igrom puno uzbuđenja i iščekivanja, pa opet pređe novi nivo i opet je srećno. To prelazi u naviku i niko više ne može da zameni video-igricu.
Tada roditelji pokušavaju da izvuku dete iz tog začaranog kruga. Zato je važno da se u startu defnišu granice i da se drži tog dogovora.
Nasuprot ranijim istraživanjima, pojavila su se nova koja tvrde da za razvoj inteligencije nije važna samo genetika, već i okruženje deteta. Vi kažete da je genetika važna 100 posto, a okruženje skoro 100 posto. Šta je još značajno za razvoj inteligencije i da li propušteno može da se nadoknadi?
Uz genetiku i okruženje, važna je ishrana trudne žene, kao i majke koja doji bebu.
Isto tako značajna je i hrana koju dajemo detetu. Genetiku ne možemo da menjamo, ali zato okruženje i ishranu moramo da uvažavamo.
Poznato je da je formiranje mozga najintenzivnije tokom trudnoće i u prvim godinama života deteta. Profesor Lajtman sa Harvarda čak i tvrdi da su ljudi fetusi do treće godine, jer mozak još nije završio razvoj.
Zato je najvažniji period za razvoj mozga upravo taj – trudnoća i prvih nekoliko godina života. Važno je da ishrana bude mešovita, sa što manje industrijski prerađene hrane. O tome se puno toga zna i piše, ali jedan oligoelement je izuzetno važan za povezivanje neurona, a njega nema dovoljno u ishrani. To je jod. Upravo zbog manjka joda u ishrani, uvedena je jodizacija soli, ali poznato je da trudnice, kao i mala deca ne mogu da unose puno soli.
Zato je važno da se izvor joda pronalazi u namirnicama (morski proizvodi, jaja, mlečni proizovodi…), a ne u soli.
Pojedine namirnice mogu da blokiraju unos joda u organizam (kelj, karfiol, kikiriki i pojedini lekovi), pa je najbolje da se jod unosi kroz mineralne vode koje sadrže prirodno rastvoreni jod.
Bolje je da o tome roditelji vode računa dok je dete malo jer se kasnije neke stvari ne mogu popraviti.
Upravo za roditelje sam napisao knjigu “IQ deteta – briga roditelja”, da nauče šta je korisno, a šta štetno za razvoj deteta u prvim godinama života.
Kritikovali ste način na koji je koncipirano obrazovanje u zemljama bivše Jugoslavije. Naveli ste da je naš region među slabijima u Evropi na skali Međunarodnog programa provere učeničkih postignuća, a to je tako jer đaci imaju slabo funkcionalno znanje. Ono je usko u vezi sa aktivnostima deteta, pa kako te aktivnosti treba da izgledaju?
Ono što kritikujem je nedostatak neuronauka u pedagogoji, jer smatram da moramo da uvodimo savremenije metode i da pomognemo deci.
To znači da prvo edukujemo roditelje i da ih naučimo koje su aktivnosti dobre, a koje štetne za razvoj deteta, pa tek onda da naučimo vaspitače i na kraju učitelje.
Roditelji su često zbunjeni. Pojavljuje se čitava jedna industrija koja nudi rešenje roditeljima. Nude se “proverene” metode, a niko ne zna ko je to proverio, ni koji je to naučni časopis objavio.
Roditelji, zbunjeni, vode dete na dve-tri različite aktivnosti, a da pritom, ne znaju šta da očekuju, kakav će biti rezultat, da li je to korisno ili nije za dete. Neka uvek dobro razmisle šta je korisno, šta dete voli, da li dete rado ide na tu aktivnost ili odbija da ide.
Kada roditelji urade svoj deo posla, onda dete prelazi u školu, pa moramo da uvodimo nove metode, kako bismo razvili funkcionalno znanje, tj. da osposobimo dete da povezuje naučene informacije.
Funkcionalno znanje je važno za budućnost, jer već danas možemo da vidimo da puno zanimanja koja su među najtraženijima nisu ni postojala pore 10 godina. To znači da je priroritet svake države da razvija funkcionalno znanje i da učimo decu da povezuju informacije koje su naučili, jer od toga zavisi i njihova budućnost.
Često govorim da dete već sa tri godine, kada nauči svoj jezik (što je najteže što ćemo naučiti u životu), može da radi i neke kompleksnije stvari kroz igru i tako aktivira neke misaone procese i sposobnosti koje mu ostaju ceo život. Ako propusti taj period, onda neće da razvije biološke potencijale u punom obimu.
Gledajte da dete bude spretno i okretno, pričajte mu odmalena priče, čitajte im knjige, provodite puno vremena u prirodi, neka hodaju bosi kad god to mogu, neka nauče neke veštine (da sade cveće, da šiju, da pecaju, da znaju da zakrpe gumu na biciklu) i postavljajte im pitanja za razmišljanje.
Izvor: b92.net
