Saveti - Page 48 of 508 - Ordinacija.tv

Znaj da nikada nećeš biti tako kul kao tvoja baka – Izvini, ali neko je to morao da kaže!

Zabava

Dr ŽAna Panovna

-

18. November 2023.

0

Znaj da nikada nećeš biti tako kul kao tvoja baka – Izvini, ali neko je to morao da kaže!

Tvoja baka je nosila vrlo kratke mini suknje, visoke čizme i nije imala grudnjak…

– Slušala je Led Zepelin, Bitlse, Dženis Džoplin i Rolingstonse.

– Vozila se na motorima i brzim automobilima.

– Pušila je duvan i ostalo…

– Pila je džin-tonike, viski i šta god…

– Došla je kući u 4 sata ujutro, a ujutru otišla na posao…

Znaj da nikada nećeš biti tako kul kao tvoja baka.

Izvinite, ali neko je to morao da kaže!

Danas slavimo ĐURĐIC: Ispoštujte ove običaje i pomolite se za spas i blagostanje

Duhovnost

Dr ŽAna Panovna

-

16. November 2023.

0

Danas slavimo ĐURĐIC: Ispoštujte ove običaje i pomolite se za spas i blagostanje

Srpska pravoslavna crkva i mi vernici šesnaestog novembra obeležavamo i proslavljamo hrišćanski praznik Đurđic.

Ovaj praznik posvećen je prenosu moštiju Svetog velikomučenika Georgija iz Nikomidije u palestinsku Lidu, domovinu njegove majke, i to po njegovoj želji koju je pred smrt saopštio jednom slugi.

Sveti Georgije propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica preminula pre izvršenja carske naredbe.

Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Đorđe je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere, dok se na ikonama za praznik Đurđic predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.

U bogoslužbenom kalendaru samo je Đurđevdan obeležen crvenim slovom, dok Đurđic ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Na liturgijama u hramovima pominju se stradanja Svetog Đorđa, čije su mošti po želji samog svetitelja prenesene iz Nikomidije u Lidu Palestinsku, u hram njemu posvećenom.

U vreme cara Konstantina hrišćani su sazidali hram Svetom Đorđu u Lidi Palestinskoj, a prilikom osvećenja hrama, prenete se u i njemu sahranjene mošti sveca.

Dani od Đurđica do Svetog Mrate (24. novembra) nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova. Prema predanju, u tim danima svetac nadgleda kako ko radi, zatim naredi vukovima da kazne onoga ko nije bio vredan, a domaćina koji ne ide u crkvu i ne poštuje Svetog Mratu, najviše kažnjava jer mu pošalje hromog vuka, poznatog kao kriveljan.

Žene ne treba da rade ovo

U danima od 16. do 24. novembra ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da odmaraju.

Kod starijih ljudi postoji verovanje da ako je vreme za Mratince maglovito i zima će biti maglovita i promenljiva, a ako je vedro, zima će biti jaka.

U crkvenom kalendaru Đurđevdan je obeležen crvenim slovom, a iako Đurđic nije, smatra se da je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Vernici bi trebalo da se pomole Svetom Georgiju za spas i blagostanje.

Molitva Svetom Georgiju

“Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari. Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapijući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam Georgije Sveti”.

Amin

VEDRANA RUDAN: Novak Đoković je ušao u istoriju ne kao sportista i Srbin, već kao Čovek!

Nekategorizovano

Dr ŽAna Panovna

-

13. November 2023.

0

VEDRANA RUDAN: Novak Đoković je ušao u istoriju ne kao sportista i Srbin, već kao Čovek!

Književnica Vedrana Rudan poručila je da današnji roditelji moraju da prihvate da njihovo dete najverovatnije nije neki novi Novak Đoković i da moraju da smanje očekivanja prema svojoj deci.

Rudanova koja je upravo objavila novu knjigu “Besplatna dostava”, u kojoj se bavi jednom od najaktuelnijih tema današnjice – položajem deteta u kapitalizmu, kroz koju poručiuje da se deca danas prebacuju od “baba i deda, preko raznih školica, treninga itd” kako bi roditelji mogli da rade i zarade što više.

Književnica kaže da se danas postavljaju neka prevelika očekivanja pred decu, i od strane roditelja i od strane nastavnika i profesora, te da deca u suštini umesto da se uče o ljubavi, empatiji, dobroti, u stvari se stavljaju pod pritisak uspeha.

– Za empatiju nikad ne može biti kasno. Ona se deci pokazuje primerom, pre svega u njegovom domu. Voli mamu, tatu, prijatelje, mačku, baku, dedu, pomozi slabijem od sebe. Pištoljem i nožem se ne rešavaju problemi. I govori kad ti je teško. Zlostavljana deca najčešće ćute jer nikome ne veruju. Profesori ih gledaju kroz ocene, roditelji kroz ocene i sportske uspehe. Neko bi trebao reći i profesorima i roditeljima da su i Ajnštajn i Đoković biljke koje niknu jednom u nekoliko stotina godina. Biti dobar, pristojan, tolerantan i pažljiv mnogo je lakše nego osvojiti Rolan Garos, ali i mnogo bitnije – rekla je Rudanova.

Ona je uporedila i našeg Novaka Đokovića sa legendarni Džesijem Ovensom, s obzirom na to šta je srpski as uspeo da uradi u tenisu, sportu koju je više od veka bio “privilegija zapadnog sveta”.

– Đoković je Džesi Ovens, koji je pobedio na Hitlerovim Olimpijskim igrama i ušao u istoriju. Tamo će ostati zauvek. Ne kao Srbin, već kao Čovek – rekla je Rudanova.

Izvor: Kurir.rs

Dijana Đoković o Noletovoj operaciji, jednu rečenicu svog sina nikada neće zaboraviti – “MAMA, IZNEVERIO SAM SEBE”

Nekategorizovano

Dr ŽAna Panovna

-

13. November 2023.

0

Dijana Đoković o Noletovoj operaciji, jednu rečenicu svog sina nikada neće zaboraviti – “MAMA, IZNEVERIO SAM SEBE”

Majka Novaka Đoković, Dijana o nekim detaljima iz života najboljeg tenisera:

– Novak je stalno u potrazi za nekim novim saznanjima. Nešto što nama, što bi rekli smrtnicima, nije dostupno, nije blisko. Ishrana, terapije, alternativne metode, njega to zanima. Nije pobornik klasične medicine, što je već poznato, ali je imao jednu epizodu kada je morao da se operiše – počela Dijana svoje izlaganje u emsiji “Dok anđeli spavaju”.

Ona je zatim istakla da je Novak pokušao sve da izbegne hirurški zahvat ali da je on na kraju jednostavno bio neizbežan.

Takođe Dijana Đoković je opisala razgovor sa svojim sinom nakon što je on operisan.

– Kada se probudio iz narkoze, rekao mi je da je izdao sebe. Objasnila sam mu da je uradio ono što je morao, i da je, ako misli da nastavi da igra, to bilo neophodno. Probao je alternativne metode, sve što mu je bilo dostupno, ali ništa nije dalo rezultata. Novak je jednostavno protivnik toga, ne voli lekove, ne voli da svašta unosi u organizam. Znatiželjan je, sve što mu dođe pod ruku čita, obrazuje se… Eto, i ta ishrana, ne znam da li bi meni ili nekom drugom prijala, ali njemu odgovara. I ne mogu ništa da kažem, jer mi je zatvorio usta svojim rezultatima. To što smo mi navikli na meso i što verujemo da je jedini izvor proteina on je dokazao da nije – rekla je mama Dijana potpuno iskreno.

Možda sam jako jako davno bila mala: Ispada da je nekad sve bilo super, a da danas ništa ne valja?!

Zabava

Dr ŽAna Panovna

-

12. November 2023.

0

Možda sam jako jako davno bila mala: Ispada da je nekad sve bilo super, a da danas ništa ne valja?!

Rođeno mi je dete reklo da mu idem na živce s tom svojom zemljom i pričom “kad sam ja bila mala“… Znaš, mama, da te ne znam, stvarno bi’ mislila da si neka paćenica, majke mi. “Kako smo mi lepo živeli, kako smo mi spavali po klupama, kako smo letovali od jedne plate i još nam ostane da imamo kad se vratimo kući…“ Ispada da je nekad sve bilo super, a da danas ništa ne valja, veli.

Dobro. Možda nekom i idem na živce. Možda sam stvarno paćenica. Možda sam jako jako davno bila mala. Možda tu ima i one nostalgije za prošlim vremenima, kažu, hoće to kad čovek zađe u neke godine. Ne znam.

Znam da od moje mladosti, one sa dvadeset i kusur, nije prošlo mnogo. Možda još toliko i nešto malo preko. Znam da nisam baš toliko stara. Znam da mi se, kad vratim film, učini kako su prošla tri života od onda, i da se osećam, uprkos onom što piše u knjigama rođenih, kao da mi je sedamstopedesetdevet godina.

Jer, preživela sam celu jednu zemlju.

Znam kako je kad se rodiš u jednoj normalnoj zemlji, kako odrastaš u jednim a zriš u nekim drugim pričama. Možda ne umem tačno da objasnim šta se to u nama samima promenilo, na kom smo hromozomu zakačili grešku i da li je to što ja nazivam greškom u stvari anomalija ili nešto što treba da nam bude na ponos. Toliko toga ne znam…

Ali znam da je nekada bilo sramota zakleti se u majku pa slagati.

Znam da je bilo sramota ukrasti i najmanju stvar, čokoladnu bananicu, žvaku…

Znam da smo ustajali u znak pozdrava, kad nastavnik uđe u učionicu.

Znam da su nas drugačije učili – oni koji su nas učili – i da je nešto od toga ostalo u ovoj “paćeničkoj“ glavi.

Znam da smo čitali. Prave knjige. Znam da je u tim knjigama pisalo nešto lepo, nešto plemenito.

Znam da nismo preskakali jedni preko drugih.

Znam da smo bili otvoreniji. Da smo imali više poverenja jedni u druge.

Znam da smo na neki samo nama svojstven skoro ateistički način, i tako operisani od tradicije i od običaja, ipak verovali u nešto.

Znam da smo bili kulturni. Pismeni. Rečiti. Obučeni. Siti. Spokojni. Ili bar spokojniji.

Znam da nismo zaključavali vrata. Nismo zazirali jedni od drugih. Nismo u drugima tražili samo ono najgore.

Znam da je, kad je Kuduz ubio ženu, Kenović snimio film o tome.

Znam da ne mogu da se setim da smo profesorima izmicali stolice.

Znam da su nam deca po školama gubila gumice za brisanje, olovke, ne i slezine.

Danas… Danas lažemo kako zinemo. I još se u oči gledamo, bez da trepnemo. Znam da krademo i šakom i kapom. Znam da niko nikom više ne ustaje. Ni u tramvaju, ni u učionici, nigde. Znam da ništa ne učimo. I da ne čitamo bogznašta. Znam da nam pažnja ne traje duže od snimka na tik toku. Znam da nemamo živaca ni za šta i ni za koga. Znam da se preskačemo kako stignemo. Gde stignemo. Znam da se više niko ne zgražava kad vidi da čovek leži na ulici. Znam da više ne pričamo jedni s drugima. Ne poveravamo se. Ne kukamo. Svima je super. Kaže instagram. Kaže fejs. Kažu svi.

Znam da smo u međuvremenu postali “verujući“, da idemo i da se molimo, da palimo sveće o bitnim danima, lomimo pogače, više nam niko ne brani, znam da smo usvojili neke nove običaje, da smo se “okrenuli“ tradiciji, “vratili“ korenima. I znam da nam je sve to džaba. Jer smo sami sebi postali Bog. Sami smo sebi religija. Verujemo samo u sebe i sebi. Tako se i ponašamo. Samovažeći, samoodrživi ljudi. Bitni. Bahati. Prosti. Nepismeni. Razgolićeni. Ogoljeni. Siti svega, a gladni. Halapljivi. Alavi.

Živimo, zaključani u svoja četiri zida, zaključani unutar svojih telefona, skriveni iza svojih skupih pakovanja, sami i usamljeni, uznemireni, unezvereni i onim što nas okružuje, još više onim u nama. Znam da se iznenadimo kad neko učini nešto dobro. Nešto lepo. Znam da u svemu tražimo zadnju nameru. Ono nešto iza. Znam da sumnjamo u svakoga. Znam da su nam crne hronike sve crnje i crnje. Znam da dobri nikada nisu bili luđi. Znam da ludi nikada nisu bili bolji. Znam da su nam deca sve manje deca. Znam da smo mi sve manje mi.

Možda zato i idem na živce. Možda sam zato paćenica obična. Možda nekada nije bilo bolje. Ali tako ispada. Majke mi moje.

Tekst: Daniela Bakić, Duda

Izvor: zelenaucionica.com

ZAŠTO U STAROSTI MNOGI NISU POTREBNI DECI I UNUCIMA – Tolstoj rešio ovo pitanje jednom rečenicom i ukazao na grešku

Opšta psihologija

Dr ŽAna Panovna

-

12. November 2023.

0

ZAŠTO U STAROSTI MNOGI NISU POTREBNI DECI I UNUCIMA – Tolstoj rešio ovo pitanje jednom rečenicom i ukazao na grešku

Mnogi se pitaju zašto u starosti nisu potrebni ni deci, ni unucima, a odgovor leži u tome da su možda i sami krivci.

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.”, rekao je Lav Tolstoj.

Jedna od najvećih nesreća za jednog roditelja jeste da u starosti bude zapostavljen od svoje dece, a svedoci smo da su takve situacije učestale. Način vaspitanja deteta je jedna je od najvažnijih karika koja bi sprečila da u starosti dobijete dete koje ne mari za vas.

Nije malo onih koji starost provode sami, a ukoliko imate decu, trebalo bi malo da se posvetite njima i da budete aktivni u njihovim životima, ako želite da vas pogledaju u starosti.

Ako vam deset ljudi okrene leđa iz nekog razloga trebali biste malo razmisliti i zapitati se u čemu je problem. Možda nije do tih ljudi, možda je do vas. Možda je vaše ponašanje dovelo do toga da vam ti ljudi okrenu leđa.

Lav Tolstoj ima jedan kratak, ali mudar citat koji bi vam mogao pomoći da izbjegnete ovu situaciju – “Ne mogu imati sve što volim. Ali mogu voleti sve što imam!”.

Svaki roditelj treba detetu da pruži ljubav, ma kakvo ono bilo, jer na kraju krajeva – ono je vaš “proizvod”, biće koje ste sami kreirali po svome. Shodno tome, sami odgovaramo za dečije postupke, koji su poslednica vaspitanja.

Izvor: stil.kurir.rs

Noam Čomski o štetnosti ocenjivanja: Stvara se podela na “glupe” i “pametne”

Dečija psihologija

Dr ŽAna Panovna

-

12. November 2023.

0

Noam Čomski o štetnosti ocenjivanja: Stvara se podela na “glupe” i “pametne”

Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoje kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

„Pogledajte šta se dešava obrazovanju. U poslednje vreme, naglasak je na ocenjivanju i dece i nastavnika, pa se učenje svodi na pripreme za testove. A testiranja utiču kako na sudbinu učenika, tako i nastavnika.

To garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika.

Birokrate koje sede po kancelarijama nisu loši ljudi, već rade unutar sistema čije ideologija i doktrine su izuzetno štetne.

Za početak, ne morate sve vreme ocenjivati ljude… Oni ne moraju stalno bivati rangirani prema nekim veštačkim standardima. Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

Vi rangirate, ali to je uglavnom besmisleno i samo po sebi štetno. Pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne.

U osnovnoj školi to je veoma razorno, što sam uvideo kada su moja deca bila osnovci. Već kada stignu do trećeg razreda, stvara se podela na glupe i pametne. Ako si svrstan među glupe, onda te škola tretira na potpuno drugačiji način nego kad si među pametnima.

Zamislite šta to čini deci. Ona to veoma ozbiljno shvataju, što je pogubno za njih, a pritom nema nikakve veze sa obrazovanjem.
Obrazovanje – to je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti. Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas.

Sama ideja rangiranja je štetna. Ona je deo sistema koji treba da stvori tzv. “ekonomskog čoveka”. To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj “ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu.

O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…“

(Transkript dela intervjua sa Noamom Čomskim, datog magazinu „Progresiv“)

Prevela: Jovana Papan

Izvor: detinjarije.com

POGINUO JE, A NIKADA NIJE VIDEO SVOG SINA: Potresna sudbina najpoznatijeg vojnika JNA – “Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo”

Zabava

Dr ŽAna Panovna

-

12. November 2023.

0

POGINUO JE, A NIKADA NIJE VIDEO SVOG SINA: Potresna sudbina najpoznatijeg vojnika JNA – “Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo”

Bahrudin je sinonim besmislenog rata jedne države koja u raspadu slala svoju decu u smrt, po tome ćemo ga pamtiti

Emotivna priča o Behrudinu odjekuje i posle 30 godina, podsećajući nas na veliku složenost života tokom devedesetih godina. Kroz suze i emocije, Behrudin je postao simbol ne samo ratne generacije, već i vremena koje je obeležilo čitav region.

Na trenutak se vraćamo u prošlost, u vreme kada je Behrudin imao svega dvadeset godina. Sećamo se kako su njegove izjave u Jutelovom prilogu o JNA vojsci naterale mnoge na suze. Tada je njegova mladost bila ispunjena ne samo nevinim godinama, već i ratom koji je razdirao tlo bivše Jugoslavije.

U tom teškom trenutku, novinar ga je pitao za razlog ove bitke, na šta je on iskreno odgovorio: “Ma otkud znam. Koliko ja to kužim, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. Samo se molim Bogu živ da ostanem, da se vratim u kasarnu.” Njegove reči su bile prostodušne, iskrene i duboko ljudske, odražavajući ne samo njegovu neizvesnost već i zbunjenost pred strahotama rata.

Preživeo je rat, ali ne i smrt

Behrudinove molitve su uslišene. Preživeo je rat, uspeo se vratiti kući, započeo porodicu – oženio se, dobio decu, prvo ćerku, pa sina. Dok se život kretao napred, jedan kobni dan, 18. juna 1998. godine, sve se preokrenulo. Mladić, koji je nekada bio vojnik i koji je dotakao mnoge svojom iskrenošću, nastradao je u saobraćajnoj nesreći. Vozeći se u pravcu Bosne, ka svom domu, Behrudin je gajio u sebi nadu, sreću i očekivanje. Njegova žena Aida se upravo porodila, dobili su sina Damira. Kući ih je čekala i petogodišnja kćerka Esmeralda. Ta slika potpune sreće postala je mračno obeležje onoga što je usledilo.

Poginuo je mlad momak koji nikada nije video svog sina

Škripa guma i udarac. 18. juna, pre dvadeset godina, preminuo je mladić, koji nikada u životu nije video svog sina. Zove se Bahrudin Kaletović. Mladi ljudski život prekinut je u trenu. U trenu su deca ostala bez oca i žene bez muža. Danas, nakon svih ovih godina, neko bi se mogao zapitati kako bi Damir bio da ima oca Bahrudina. Ali i žena i deca su se preselili u Austriju, u Beč i zauvek napustili Bosnu i Hercegovinu.

A sudbina je navela da je Bahrudin Kaletović pre tačno 27 godina izrekao najlegendarniju i najtačniju rečenicu o poslednjem klanju Jutelovom novinaru Ivici Puljiću: „Oni kao da hoće da se otcepe, a mi nećemo“.

I to je bio početak Bahrudinovih muka. Ni Ivica Puljić ni bilo ko u Kosmosu nije mogao znati da će Bahrudin nakon toga živjeti još sedam godina. Urađeno za jedan dan. A tih sedam godina je bilo, a ni sedam života prosečnog Evropljanina nije moglo da stane u njih.

Kaletović se dobrovoljno prijavljuje u rezervni sastav policije.

“Bio sam vezni, često na prvoj liniji, tamo sam video pravi pakao. Posle svega što sam doživeo, ono što se dogodilo u Sloveniji je mačji kašalj”, reći će Kaletović kasnije u intervjuu za Nedeljni dnevnik. Preživeo je rat. Oženio se tokom rata. Bio je oženjen suprugom Aidom…

Behrudinova sudbina, protkana ne samo ratom već i nesrećom, pokazuje nam kako život može biti surov i nepravedan. Onaj isti vojnik koji se nasmejao čitavoj bivšoj državi svojom jednostavnošću, zapravo je postao oličenje tadašnjeg vremena. Njegove reči, izgovorene sa tugom i neizvesnošću, sada postaju deo istorije. Iako je prošlo dvadeset godina, emocija i suština tih reči i dalje imaju snagu da nas dirnu.

Njegova rečenica “Molim se Bogu da se živ vratim u kasarnu, danas su mi poginula tri druga…” ostala je urezana u kolektivnom sećanju. Behrudin se, na kraju, vratio u kasarnu svoje sudbine. Njegova priča, prepuna suza i dubokih osećanja, nosi sa sobom teret prošlosti i podseća nas na sve ono što smo prošli kao društvo. Dok se sećamo njega i svih onih koji su prolili svoje suze i krv, odjekuju reči koje nas pozivaju da nikada ne zaboravimo i da cenimo svaki trenutak koji nam je dat.

Pogledajte video https://www.youtube.com/watch?v=xsaQKJKeggo

Izvor: kurir.rs

POTRESNA PRIČA SA PLANINE: Teško bolesna Milijana i njena baka žive same, daleko od civilizacije, FALI IM SVE!

Zabava

Dr ŽAna Panovna

-

12. November 2023.

0

POTRESNA PRIČA SA PLANINE: Teško bolesna Milijana i njena baka žive same, daleko od civilizacije, FALI IM SVE!

Milijana i njena baka Leposava žive u tako malom selu da čak i nije upisano na mapi, na udaljenim obroncima planine, 40 km od Kladova. Njihova srceparajuća, ali u isto vreme i herojska priča, je priča za koju volonteri humanitarne organizacije 28. jun kažu da je jedna od najpotresnijih sa kojom su se susreli od kako se bave humanitarnim radom.

Sa Milijanom su se prvi put upoznali 2019. godine, kada je imala samo 6 godina.

Rođena je sa cerebralnom paralizom i ozbiljnim poremećajem bubrega, nema moć govora, ne može da hoda bez tuđe pomoći, niti može da jede čvrstu hranu. Milijana u životu poznaje ljubav samo jedne osobe, ljubav svoje bake.

“Njena baka Leposava je najveći borac na koga smo naišli za 11 godina humanitarnog rada. Od kada se Milijana rodila, baka je vodila svu potrebnu brigu o njoj, menjala joj katetere, pelene, spremala hranu i brinula se o svakoj njenoj potrebi, u svakom trenutku, svakog dana. Činjenica da Milijana živi u tako dobrim higijenskim uslovima, iako živi u kući od blata staroj preko 100 godina, najbolje svedoči o lavljem duhu njene bake, koja je ceo svoj život posvetila brizi o njoj, kaže Snežana Dimitrijević, potpredsednica 28. juna.

Ova organizacija je prethodnih godina učinila sve da pomogne Milijani i njenoj baki… Nabavili su im nove kuhinjske delove, novi frižider, dušekea za krevete, blendere da bi Milijana mogla normalno da se hrani, novu garderobu, pelene. Takođe, finansirali su tekuće medicinske tretmane.

Međutim, renoviranje ili izgradnja nove kuće u njihovom udaljenom kraju pokazala se izuzetno izazovnom. Porodica generacijama živi na toj zemlji, izrazito su vezani za nju, a bavljenje poljoprivredom predstavlja osnovu njihovog opstanka, tako da preseljenje Milijane i Leposave na drugu lokaciju nije bila opcija.

“Zima se približava, kuća preti da se uruši a povećana buđ i vlaga čine život Milijane i bake sve težim i opasnijim, tako da nemamo drugog izbora nego da iznajmimo tešku mašineriju i postavimo im novu montažnu kuću na toj udaljenoj planini. Baka Leposava više neće morati da moli farmaceute za besplatne katetere za njenu unuku. Naš plan je da ih smestimo u novi, topli dom, pobrinemo se za sve njihove medicinske troškove i obezbedimo im dostojanstven život”, ističe Snežana Dimitrijević iz 28. juna.