Kada je 5. avgusta 1962. planetu obišla vest da je u trideset šestoj godini preminula slavna glumica Merilin Monro, njeni obožavaoci nisu mogli da poveruju da nikada više neće videti damu koja je preko noći postala simbol ženstvenosti 20. veka.
Od tog dana, kontroverze i intrige vezane za njen ljubavni život, ali i smrt, punile su stranice svih svetskih časopisa. Danas, osamdeset devet godina od njenog rođenja, javnost ne prestaje da se interesuje za ovu kontroverznu lepoticu i njenu tragičnu sudbinu. Dok su je jedni doživljavali kao nemoralnu zvezdu i bludnicu koja se nikoga i ničega nije bojala, drugi su je videli kao krhku i naivnu devojku koja je uvek bila samo nesrećno zaljubljena. Ipak, najveća misterija bila je vezana za njenu romansu sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država Džonom Kenedijem, koga su kasnije mnogi krivili za njenu smrt. Njih dvoje upoznali su se dok je ona bila u braku sa Džoom Dimađom, a Kenedi bio tek kandidat za ulazak u Senat. Ljubav među njima rasplamsala se neverovatnom brzinom, nakon čega su počeli krišom da se viđaju u Njujorku.
Rođena je kao Norma Džin Mortenson 1. juna 1926. godine u okružnoj bolnici u Los Anđelesu. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima jer ju je otac ostavio, a majka je relativno brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe. Od svoje šesnaeste godine Merlin je koristila majčino prezime Bejker jer je saznala da joj se otac nije prezivao Mortenson. Dve nedelje posle proslave šesnaestog rođendana, buduća zvezda odlučila je da se uda za Džejmsa Doertija, radnika u fabrici aviona. U svojim knjigama, njen prvi suprug tvrdio je da su se voleli, ali kako su nju poneli snovi o slavi. U članku za Fotoplej napisanom 1953. godine pod naslovom Merilin Monro je bila moja žena, otkrio je da je ipak on nju ostavio.
Dok joj je muž služio u transportnoj mornarici tokom Drugog svetskog rata, buduća glumica počela je da radi sa svojom svekrvom u fabrici Radioplane Company, čiji je vlasnik bio holivudski glumac Redžinald Deni. Kada je vojni fotograf Dejvid Konover obilazio lokalne fabrike da bi za potrebe časopisa YANK fotografisao žene koje doprinose ratnim naporima, Normu je okarakterisao kao potencijalnu manekenku. Ubrzo potom ona je potpisala ugovor u agenciji za modele The Blue Book. Skratila je kosu i ofarbala je u zlatnoplavu nijansu. Na nagovor fotografa, odlučila je da ode u Holivud kako bi pokušala da radi kao glumica, ali pre odlaska potpisala je papire za razvod. Njen početak okarakterisale su sporedne uloge, ali ipak je brzo napredovala. U proleće 1945. postala je poznata kao san svih fotoreportera i te godine pojavila se trideset tri puta na naslovnim stranama prestižnih magazina. Sledeće godine slučajno ju je primetio lovac na talente Ben Luon. Ugovorio joj je pojavljivanje na audiciji u filmskoj kući 20th Century Fox, nakon čega je dobila standardni šestomesečni ugovor uz početnu platu od 125 dolara sedmično. Luon joj je predložio da uzme umetničko ime Merilin, po glumici Merilin Miler, budući da Norma Džin nije zvučalo komercijalno. Tako je u dvadeset prvoj godini ova zanosna holivudska plavuša kasnije postala planetarno popularna kao Merilin Monro.
Posle nekoliko nezapaženih uloga i otkaza koje je dobijala na gotovo svim poslovima, upoznala je Džonija Hajda, jednog od najboljih holivudskih agenata, koji joj je izdejstvovao novi ugovor sa Foksom nakon što ju je MGM odbio. Potpredsednik ove filmske kuće Deril F. Zenik nije bio siguran u njen potencijal, ali je popustio zbog Hajdove upornosti.
Ipak, ni tada nije bila srećna, a ostala je upamćena njena rečenica: U Holivudu ti plaćaju hiljadu dolara za poljubac i 50 centi za dušu. Prvu značajniju ulogu imala je u filmu Džungla na asfaltu, u režiji Džona Hjustona, koji je bio zadovoljan njenom glumom koju su mnogi osporavali. Uloga Anđele Pinvej donela joj je željeni dugogodišnji ugovor sa kompanijom 20th Century Fox, posle čega je glumila u filmu Sve o Evi, za koji neki kažu da je slika njenog života.
Iako su joj uloge i dalje bile male, publika i kritičari primetili su kako joj je Hajd platio manje plastične operacije nosa, brade, kao i stomatološku intervenciju. Od tada, karijera je počela da joj cveta, a status seks bombe potvrdio se posle filma Muškarci više vole plavuše. Nizala je hit za hitom: Kako se udati za milionera, Sedam godina vernosti, Autobuska stanica i Neki to vole vruće koji je pokazao da je Merilin Monro i odlična komičarka.
Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je i poznati Actors Studio u Njujorku. U to vreme počele su da kruže fotografije gole Merilin koje je snimio Tom Keli u periodu dok je još tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. pojavila se u prvom izdanju magazina Playboy. Zbog skandala u studiju, glumica je javno potvrdila da je na snimcima zaista ona. Na pitanje šta nosi u krevetu, odgovorila je: Chanel No. 5, a kad su se novinari zainteresovali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je: Radio. U svojoj dvadeset šestoj godini Merilin je bila jedna od najpoznatijih žena u Holivudu, ali i na svetu. Tada je po drugi put stala na ludi kamen i zaklela se na vernost čuvenom igraču bejzbola Džou Dimađu. Kasnije je u knjizi Moja priča otkrila kako je dugo odbijala da ga upozna jer se plašila da se on uklapa u stereotip američkog sportiste. Tokom medenog meseca otputovali su u Japan, a nju su zamolili da poseti Koreju. Za četiri dana održala je deset nastupa pred sto hiljada vojnika. Tada se spekulisalo da Dimađo nije bio srećan njenom odlukom jer je hteo da to bude intimno putovanje.
Četrnaestog septembra 1954. godine Merilin je snimila sada već kultnu scenu za film Sedam godina vernosti u kojoj joj vazduh iz podzemne železnice podiže haljinu. Bil Kobrin, tadašnji Foksov dopisnik sa istočne obale, rekao je kako je reditelj Bili Vajlder hteo da to postane medijski cirkus: Svaki put kad bi se haljina digla, publika bi se uzbudila, a Dimađo bi poludeo. Par se posle toga posvađao u predvorju hotela, a ona je devet meseci nakon venčanja zatražila razvod zbog psihičkog zlostavljanja.
Treći put se udala 29. juna 1956. godine za dramaturga Artura Milera, kojeg je upoznala pet godina ranije u Vajt Plejnsu, u Njujorku. Sklapanje braka krilo se od medija, a iako je vaspitana u hrišćanskom duhu, prihvatila je judizam pre ceremonije venčanja. Nakon što je završila snimanje filma Princ i plesačica sa Lorensom Olivijeom, par se vratio iz Engleske u SAD i otkrio da je Merilin trudna. Međutim, s obzirom na to da je bolovala od endometrioze, a trudnoća se pokazala kao vanmaterična, ubrzo je izgubila bebu.
– Nije lako kada saznate da nećete imati decu. To je beskrajna bol koju sam prihvatila. Jednostavno, majčinstvo mi nije suđeno, a život mora da ide dalje – govorila je Merlin koja je na svaki poziv novoizabranog predsednika Džona Kenedija trčala u njegov zagrljaj. Bezrezervno mu se predavala iako je duboko u sebi znala da se on nikada neće razvesti od svoje supruge Žakline, pošto bi mu to ugrozilo popularnost.
Iako je otvoreno pokazivao simpatije koje je gajio prema plavokosoj glumici i sve češće je pozivao na druženja u javnosti, predsednik je odlučio da svoju naklonost podeli i sa drugim damama. Emotivno nestabilna Merilin teško je podnosila njegove avanture i počela je da se oseća napušteno. Saznanje da ju je odbacio jedini čovek kojeg je volela, dovelo je do toga da je svoju tugu počela da utapa u alkoholu i drogi. Naposletku je smeštena u psihijatrijsku kliniku gde je probala da se izleči od svojih mračnih opsesija, ali je po dolasku kući ponovo nastavila da se viđa sa prvim čovekom Amerike.
– Da li izgledam srećno? Kažem vam da me u detinjstvu niko nije želeo. Pred vama je usamljena devojka koja ima ideju da se probudi i nađe način kako da san postane stvarnost. Ja sam Merlin Monro, a ovo je moja priča o Pepeljugi – rekla je glumica novinarima prilikom izlaska sa psihijatrijske klinike.
Milerov scenario za Neprilagođene trebalo je da bude njegov dar voljenoj za Dan zaljubljenih, ali u vreme kad je snimanje počelo 1960, njihov brak bio je nepopravljiv. Razveli su se naredne godine 24. januara u Meksiku, a Miler se već 17. februara 1962. oženio sa Inge Morat, jednom od modela koja je radila na snimanju Neprilagođenih. Taj film ujedno predstavlja i poslednju dovršenu saradnju Merilin i Klarka Gejbla. Iscrpljujuće snimanje odvijalo se u vreloj pustinji Nevade, a Merilin, Gejbl i Klift Montgomeri ostvarili su uloge koje su savremeni kritičari pozitivno ocenili.
Kasnije su tabloidi optuživali Merilin zbog smrti Klarka Gejbla koji je tokom snimanja preminuo od srčanog udara, tvrdeći kako ga je gnjavila na setu. Već tada nazirao se početak njenog kraja. Doživela je dva spontana pobačaja i jednu ginekološku operaciju, počela je da pije, a imala je i kratku aferu sa francuskim pevačem Ivom Montanom. Od svih njenih veza, najviše se pamti ona sa predsednikom Džonom F. Kenedijem. Šta se zaista između njih dvoje dogodilo, ostaće zauvek tajna. Razvod od Artura neposredno pred premijeru Neprilagođenih, veliki problemi sa drogama, gubljenje uloga u filmovima i često bolničko lečenje od opijata, od njenog života napravili su ruinu. U maju 1962. imala je poslednji javni nastup pevajući rođendansku pesmu predsedniku Džonu Kenediju. Njeno zdravlje polako je slabilo zbog sve veće zavisnosti od tableta. Iste godine počela je ponovo da se viđa sa Džoom Dimađom, a u februaru 1961. njen lekar poslao ju je na psihijatrijsku kliniku Pejn Vitni gdje je, prema kazivanju Donalda Spota, smeštena na odeljenje za najteže slučajeve.
Nakon dvonedeljne terapije, odlučila je da napusti kliniku, ali nije mogla sama da se odjavi, pa je pozvala Dimađa da je izvede. Posle mu se pridružila na Floridi, a njihova priča o tome kako su samo dobri prijatelji, nije zaustavila glasine o tome da su se ponovno venčali. Ipak, te spekulacije nisu bile tačne, ali je Merilin pristala da se ponovo uda za njega. Iako je venčanje bilo zakazano za osmi avgust 1962. godine, do njega nije došlo jer su je petog avgusta pronašli mrtvu u svom stanu.
Događaji koji su prethodili njenom tragičnom kraju, obavijeni su velom tajne. Samo nedelju dana pre nego što je umrla, Merilin se pijana poverila svom prijatelju Frenku Sinatri da je za Kenedija bila samo telo. Tog kobnog dana, u jedanaest časova ujutru, pronađena je mrtva u sobi hotela Beverli Hils, a policija je dala saopštenje u kome je pisalo da je holivudska diva Merilin Monro izvršila samoubistvo. Kasnija rekonstrukcija ovog događaja pokazala je sasvim suprotno. Vozač kola Hitne pomoći tvrdio je da je gospođicu Monro zatekao u komi, lekari su pokušavali da joj pomognu, ali nakon injekcije koju joj je dao njen psihijatar, mogli su jedino da konstatuju njenu smrt. Istog dana tužilac Frenk Hogan zaplenio je snimke koji nedvosmisleno potvrđuju da je te noći, kada je Merilin umrla, Robert Kenedi, Džonov brat, bio u njenoj sobi. Posle mnogobrojnih nagađanja, prava istina o njenoj smrti nikada nije obelodanjena. Ožalošćeni Dimađo organizovao je sahranu i nije pozvao nikoga iz Holivuda, već samo najbliže prijatelje i rođake, a to je objasnio rečima da su oni samo povređivali Merilin. Dvadeset godina je na njenu grobnicu slao bukete crvenih ruža tri puta sedmično, a za razliku od njena druga dva muža, o pokojnoj supruzi nije govorio u javnosti i nikada se više nije ženio.
Najcitiranija glumica
Pored toga što je ušla u legendu, pamte se i izjave Merlin Monro. Njena lepota uvek je bila u prvom planu jer su mnogi mislili da pored toga nema šta da ponudi. Ipak, mnogi se još sećaju rečenica koje je izgovarala.
– Ako možete navesti ženu da se smeje, možete je navesti na bilo šta!
– Lepota je u nesavršenosti. Ludilo je genijalno i bolje je biti apsolutno smešan nego apsolutno dosadan.
– Muževi su uglavnom dobri kao ljubavnici samo kad su neverni svojim ženama!
– Pravi ljubavnik je čovek koji te uzbudi i kad te poljubi u čelo, smeje ti se u oči ili samo zuri u prazan prostor.
– Pre braka, devojka treba da vodi ljubav sa muškarcem kako bi ga zadržala. U braku treba da ga zadrži kako bi vodila ljubav s njim!
– Potrebna je pametna brineta da bi glumila glupu plavušu!
– Niko mi nikad nije rekao da sam lepa dok sam bila devojčica. Svim devojčicama treba reći da su lepe, čak i ako to nisu!
– Istina je da nikad nikog nisam zavaravala. Ja sam im samo dozvoljavala da se zavaraju sami. Nije im bilo bitno ko sam i šta sam. Umesto toga, stvarali su lik za mene. Nisam želela da se raspravljam s njima. Oni su, očigledno, voleli nekog ko nisam bila ja!
Piše: Ksenija Konić
Izvor: Story
