Odgajanje dece definitivno se razlikuje od države do države i čini se da neke stvari koje nama u Srbiji ne bi pale na pamet negde drugde su sasvim normalne.

Već smo se dotakli teme dojenja u Srbiji, koje je opalo na poražavajućih 13, 7 odsto, dok je u skandinavskim zemljama prisutno kod preko 90 odsto žena. Upravo u tim zemljama, npr. u Švedskoj, potpuno je normalno da bebe borave napolju na vrlo niskim temperaturama, pa čak ćete videti da bebe ostaju dobro „spakovane“ u kolicima da dremaju napolju ispred kafića dok roditelji unutra ili napolju s njima sede i ispijaju tople napitke.

Takvu sliku nećete zateći u Srbiji jer deluje kao da se svi plašimo hladnoće i prirodnih uslova koji stižu sa različitim godišnjim dobom. Naši roditelji će radije uvesti bebu u zagušljivu  prostoriju kako bi popili kafu nego što bi sedeli napolju na zimi. Štetnost prostorije u kojoj se puši je daleko veća za bebu nego hladnoća, od koje ne može da se razboli vaše dete, ukoliko je adekvatno obučeno.

Ukoliko se dete smrzne napolju jer nije dobro obučeno, to dovodi do slabljenja imuniteta, koji je tada podložniji virusnim i bakterijskim infekcijama.

Kako dođe hladno vreme svedoci smo da su parkovi po Beogradu pusti, dok su tržni centri i igraonice puni dece. Roditelji kao da nisu svesni da je opasnost od razboljevanja upravo veća u ovim zatvorenim prostorijama sa mnogo ljudi.

Kako bismo stali na put verovanju da zimi ne treba da izlazimo na svež vazduh sa decom razgovarali smo sa prof. dr Branimirom Nestorovićem, koji je za Super ženu otkrio nekoliko stručnih saveta:

Da li bebe mogu da se razbole od hladnoće?

Kada dođe hladno vreme, učestalost respiratornih infekcija zaista poraste (kako svako zna). Ali, nije u pitanju sam pad temperature. Jedna velika 2002 metaanaliza (pažljiv pregled medicinske literature) na ovu temu je zaključio da samo rashlađivanje ne povećava rizik od prehlade. Izgleda da je značajnija brzina kojom dođe do promene temperature. Ako temperatura brzo padne, pri izlasku napolje doći će do skupljanja krvnih sudova na sluzokožama disajnih organa, što ih čini podložnijim infekciji. Sličan efekat se leti može zapaziti kod osoba koje ulaze u prostorije sa jako niskim temperaturama, usled uključenih erkondišna. Stoga ako ste aktivni napolju (deca koja se igraju imaju toplu kožu i sluzokože, pa im hladnoća ne smeta), rizik od infekcije nije posebno povišen.

Drugi razlog čestih infekcija je socijalan, ljudi u hladnim periodima godine provode više vremena unutra, pa se virusne infekcije lakše šire. Većina respiratornih virusa nije otporna više od jednog sata na temperaturama ispod nule, pa boravak na hladnom u stvari smanjuje rizik od infekcije. Nasuprot tome, respiratorni virusi na temperaturama oko 20 stepeni mogu da budu infektivni i desetak sati. Stoga nije prevencija infekcija da deca ne izlaze na hladno, već u pranju ruku i čestoj primeni alkoholnih vlažnih maramica, koje dezinfikuju ruke.

Koliko sati dnevno bebe i deca treba da provode napolju?

Pri temperaturama do minus 10, stvaranje toplote je takvo da nema negativnih efekata na funkcionisanje imunog sistema deteta. Štaviše, radovi su pokazali da boravak do 60 minuta uz igru umerenog intenziteta, dovodi do suzbijanja skoro svih zapaljenskih oboljenja kod deteta. Ako roditelji primete da se dete trese od hladnoće, trebalo bi ga odmah uvesti unutra, jer je tada organizam pod stresom, koji ima negativan efekat na imuni sistem.

Koliko je za najmlađe štetan boravak u prostorijama u kojima se puši?

Potrebno je maksimalno izbegavanje izlaganja dece duvanskom dimu, jer veoma povećava rizik od dobijanja gripa i drugih infekcija disajnih organa. Jedna studija sa Jejla (čuveni univerzitete u SAD) iz 2009. je pokazala da deca izložena duvanskom dimu češće oboljevaju od virusa, a kada se razbole imaju težu kliničku sliku i više komplikacija. Već izlaganje dozi od 2 cigarete dnevno tokom dve nedelje je bilo udruženo sa slabljenjem imunog sistema. Štaviše, nastupalo je prekomerno zapaljenje disajnih sluzokoža.

Vaš savet za jači imunitet zimi?

Recept za ređe prehlade tokom zime je jednostavan. Svakodnevni boravak napolju sat vremena, uz igru. Dobra odeća, koja sprečava znojenje deteta (dakle što bi rekla Nada Macura, slojevita odeća). Ne treba preterivati sa količnom odeće, jer dete ne može da se igra u njoj, a znojenje povećava rizik od oboljevanja. Obavezna je kapa na glavi, ako je temperature ispod minus 10 šal preko usta (da se spreči rashladjivanje usne i nosne duplje). Topla, udobna obuća, da noge ne budu vlažne. Po povratku u stan, obavezan topli napitak i presvlačenje. Obilan unos svežeg voća i povrća (sve obojeno voće, aronija, borovnica, sok od crne zove, kupine) sadrže velike količine antocijanina koji su odlični antivurusni lekovi. Dodatak vitamina D (najbolje u obliku ribljeg ulja, jer će tako organizam stvoriti iz njega vitamina D koliko mu treba), šargapera (vitamin A), neki preparat sa mikroelementima (cink, bakar, jod i selen, magnezijum). Izbegavanje zagušljivih prostorija u kojima se puši. Obavezan san u trajanju od najmanje osam sati. Često pranje ruku i umivanje, da se odstrane virusi sa kože.

ordinacija.tv

 Ljudi su oduvek bili fascinirani plavim očima, najviše jer su relativno retka pojava, ali  i zato jer osobi daju sanjalačku notu. Ponekad se smatraju i odlikom rasizma, jer su veći deo čovečanstva (crna i šuta rasa), ima skoro isključivo oči smedje boje. Jedna mala populacija stanovnika Melanezije i Solomonskih ostvra ima takodje plave oči, ali oni poseduju mutaciju gena TYRP1, koja ne postoji u Evropljana.

     Istraživanje genetičara iz Danske je pokazalo neverovatnu činjenicu, da su sve osobe sa plavim očima potekle od zajedničkog pretka. Ispitan je DNK ljudi iz Jordana, Turske i Danske, koji su imali plavu boju očiju. Genetske studije pokazuju da su do pre 6 do 10 000 godina svi ljudi imali smedje oči. Tada je nastupiula mutacija OCA2 gena, koji učestvuje u sintezi melanina (pigmenta koji odredjuje boju očiju i kože).”do tada, svi ljudi su imali smedje oči” kaže  Hans Eiberg sa Univerziteta u Kopenhagenu.Tada je nastala mutacija, kloja je isključila stvaranje melatonina, pa su oči postale bezbojne (a to vidimo kao plavu boju). Medjutim, gen je aktivan u koži i kosi, u suprotnom bi ljudi sa plavim  očima bili albini. Mutacija OCA2 gena je bila potpuno ista u ljudi sa severa (Danska) i juga (Turska i Jordan). Samo jedna osoba (koja je imala plavo-smedju boju očiju), nije imala opisanu mutaciju.

     Zašto se ova mutacija proširila? Znamo da priroda favorizuje odredjene gene, koji imaju evolucione prednosti (tzv. selektivni evolucioni pritisak). Kakav je razlog za nastanak i širenje plavih očiju, koje su preosetljive na svetlost (slično važi za zelene oči). Razlog ne leži u boljem vidu (australijski Aboridžini imaju najbolji vid na daljinu od svih ljudi na svetu). Neki autori misle da je razlog u seksualnoj kompeticiji, jer su osobe sa plavim očima atraktivnije. Neka istraživanja pokazuju da su veoma kompetitivne, što bi moglo da objasni širenje mutacije. Takodje, bolje podnose bol, u svakom slučaju, mutacija jke danas prisutna u skoro 20% Evrope. Ovo je još neoobičnije ako znamo iz ispitivanja de Carles Lalueza-Fox sa Institute of Evolutionary Biology u Barceloni da su prve osobe u kojih su se javile plave oči imale tamnu kožu. Iz studije objavljene 2008 znamo da je ovaj čovek  živeo na obalama Crnog mora. Ovo je razlog da je najviša učestalost osoba sa plavim očima na Balkanu, a ne u Nemačkoj ili Skandinaviji, kako misli većina ljudi.

     Osobe sa plavim očima imaju još neke zanimljive osobine. One odlično podnose alkohol, ali su i skloniji alkoholizmu. Ovo posebno važi za žene sa plavim očima. Sklonije su oboljenju kože koje je poznato kao vitiligo (bele depigmentisane mrlje na koži).

      Na kraju, moram da istaknem da su u stvari izuzetne osobe sa zelenim očima (obzirom da su moje zelene, svidja mi se podatak da svega 2% čovečanstva ima zelene oči). Razlog je u činjenici da osobe sa zelenim očima imaju nešto pigmenta u dužici oka, što dovodi do nastanka tzv. Rayleigh difrakcije.  Radi se o istom fenomenu usled koga nebo izgleda plavo, a radi se o odbijanju svetlosti od molekula vazduha.

     Obzirom na retkost zelenih očiju, oko njih se javljaju mitovi, kao onaj o tome da žive duže i imaju natljudske sposobnosti. Psiholzi kažu da su posvećeni, često buntovni. Često su duhoviti i intelligentni (ovo sad liči na opis horoskopskog znaka, gde nikom ne piše da je glup i sklon depresiji). Bije ih glas da su strastveni, skloni misticizmu. Uostalom, svako će o njima prosuditi iz svog iskustva. U svakom slučaju, kao što ne znamo zašto tzv. Kavkasci imaju Rh negativnu krvnu grupu, nismo sigurni ni zašto imaju plave oči. A možda smo se stvarno ukrštali sa vanzemaljcima?

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Već sam pisao o štetnosti uzimanja velikih količina šećera, posebno fruktoze. Izbegavati šećer nije lako, jer on preko naših papilla za ukus na jeziku aktivira tz. sistem nagrade i zadovoljstva u mozgu. Snimci mozga PET skenerom pokazuju da je reakcija posle uzimanja šećera potpuno ista kao kod uzimanja kokaina. Naime, materija koja se luči u mozgu pri reakciji nagrade je dopamin. Njegovo lučenje se povećava kada uzimamo šećer, što se na PET skeneru vidi kao crvena boja. Uzimanje velikih količina šećera je zavisnost.  Kao kod bolesti zavisnosti, već predvidjenje da će se šećer uneti dovodi do povećanog lučenja dopamina (razmišljanje o slatkišima je glavni neprijatelj dijeta).

Drugi problem zavisnosti od šećera je isti kao klasičnih zavisnika od supstanci, broj receptora za dopamine u mozgu je smanjen. To znači da je stalno potrebna veća količina supstance da se dobije isti odgovor. Zavisnost od šećera je slična kao zavisnost od cigareta, alkohola ili kokaina.

      Prekomerno uzimanje šećera deluje loše i na druge organe, dovodi do nastanka dijabetesa tipa 2, gojaznosti, ali se smatra i jednim od faktora rizika za nastajanje karcinoma. Najbolji primer su SAD, gde je zbog prekomernog uzimanja šećera (a ono je delimično posledica neozbiljnih preporuka od pre 20 godina o smanjenom unosu holesterola) učestalost dijabetesa u stalnom porastu. Po procenama Centers for Disease Control da će se broj Amerikanaca sa dijebetesom do 2050 možda utrostručiti.

      Nije lako odreći se slatkiša. Prvi korak je da se prekine sa uzimanjem veštačkih zasladjivača. Iako se oni reklamiraju kao zdravija opcija, aspratam i sukraloza mogu povećati potrebu za šećerom na duge staze, jer smanjuju nivo dopamina u mozgu.

Ovo stvara nezaustavljivu potrebu za unošenjem šećera.

Bolje je da se u svrhu zasladjivanja koristi med ili melasa. Još bolje je korišćenje vanilije. Ovaj prirodni začin se nalazi u obliku štapića ili praška. Ima brojna povoljna dejstva na organizam. Smanjuje nivo šećera, povećavajući efikasnost insulina.

Deluje antikarcinogeno, ima antibaterijska i antigljivična svojstva. Dobro deluje na neka neurodenegarativna oboljena, bogata je antioksidansima.

Spavajte 8 sati, jer spavanje dovodi do disbalansa hormona sa poremećajem navika. Poznato je da osobe koje pate od nesanice imaju povećanu potrebu za slatkišima.  Ujutru uzmite dobar proteinski doručak, jer će to smanjiti potrebu za čokoladom ili slatkišima tokom dana. Jaja, jogurt i banana su dobra kombinacija za doručak koji smanjuje potrebu za šećerom.  Grickanje orašastih plodova ili cerealija od integralnog brašna takodje smanjuje potrebu za šećerom. Takodje, sličan efekat ima sveže voće (uz druge koristi od uzimanja voća).

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

“Dopamin je transmiter u mozgu koji kontroliše centre za zadovoljstvo. Učestvuje u regulaciji kretanja, kao i emotivnim reakcijama. Omogućava nam da vidimo moguću nagradu za odredjeni vid ponašanja, ali i da posegnemo za njom””  – Psychology Today

      Ima mnogo članaka na internet o dopaminu, a ovaj članak preuzet iz Power of Positivity, uz neke sopstvene primedbe ukazuje na mogućnosti povišavanja nivoa dopamina i povećavanja osećaja sreće (danas tako redak osećaj).

Savet: nemojte razvijati zavisnosti

“Mnogi ljudi postaju zavisni od alkohola, droge, seksa, pornografije, internet, šopinga, zbog njhovog trenutnog efekta zadovoljstva. Na duge staze, medjutim, sve ove aktivnosti snižavaju nivo dopamina, povećavajući osećaj nezadovoljstva. Stoga osoba povećava stimulus, ali je efekat sve slabiji, a povratna reakcija nezadovoljstva sve jača”. Treba imati na umu da je na samom početku zavisnosti skoro uvek prisutno nezadovoljstvo (nizak dopamin), koje i pokreće mehanizam zavisnosti. Jedan rad na ovu temu kaže da “je osnova ličnosti sklone zavisnosti nedostatak ispunjenosti iznutra, sa kompenzacijom da se praznina ispuni supstancama, predmetima, dešavanjima koje umanjuju nezadovoljstvo – jedan period vremena”.

     Mozak nauči da ponavljanje odredjenog ritual dovodi do povećavanja dopamina, pa nastaje mehanizam stvaranja loše navike (vidi post o neuroplastičnosti). Dakle, nizak nivo dopamina je reakcija na način života  koji osobi ne pruža zadovoljstvo. Bilo da se radi o neadekvatnim uslovima stanovanja, načinu odevanja, visini plate, rezultat je isti – izostaje efekat nagrade i samim tim dolazi do smanjenja nivoa dopamina. Ovaj konflikt se može razrešiti izbegavanjem loših zavisnosti, uz povećavanje zadovoljstava. Ako ne možete da promenite ništa od gore navedenog, ispunite svoj dan stvarima koje vam donose zadovoljstvo (šetnja sa prijateljima, slušanje muzike, čitanje knjiga). Najlepše stvari na svetu su besplatne. Treba se takodje suočiti sa traumatičnim iskustvima iz prošlosti, koje stvaraju fight or flight reakciju (beži ili ostani i bori se).

Savet: fokusirajte se na završavanje sitnijih obaveza

 Dopamin se povišava kada smo organizovani, kada završavamo svoje obaveze – male ili velike. Nezavrešene obaveze dovode do napetosti i brige. “Otkačinjanje” jedne po jedne obaveze daje mozgu osećaj zadovoljstva i ispunjenosti. U knjizi Principles of Self-Management, ukazuje se da zadatak koji dovodi do promene u više od 25% rutinskih obaveza osobe, izazive u njoj osećaj nekompetentnosti. Ovo dovodi do osećaja poraza i sabotira sopstveni napor (malodušnost). Obaveze koje menjaju 10% rutine, imaju stimulišući efekat. Stoga izbegavajte da se prihvatite velikih zadataka, za koje niste sigurni da ih možete saladati, već se koncentrišite na sitnije (koji mogu na kraju dovesti do ostvarenja onog krupnijeg zadatka).

Savet: Stvarajte

“Koncentrisanje na stvaranje (kako to znaju umetnici) dovodi mozak u stanje tzv. Toka (hiperfokusiranosti). Tada je dopamin veoma visok. Dakle, nadjite hobi ili aktivnost u kojoj nešto svarate, bez obzira da li imate talenat ili ne. Ne morate biti umetnik da pravite zanimljive fotografije (jedan profesionalni fotograf mi je rekao u povrenju da su amaterske fotografije mnogo originalnije, mada nisu tako tehnički savršene”).

     Neutrališite odmah negativne ljude, koji će podsmevati vašim stvaranjima, pokušajte da utvrdite šta su oni stvorili. U većini slučajeva videćete da se radi o nezadovoljstvu sopstvenim životom. Ne dozvolite transfer negativne energije (o energetskim vampirima ću tek pisati).

Savet: fizička aktivnos

“Ovaj savet se ponavlja na više mesta. Fizička aktivnost povišava ne samo dopamin, već i serotonin, endorfine.Ne morate intenzivno vežbati,brza šetnja kroz park ili šumu je sasvim dovoljna”.

Savet: vizuelno pratite napredak

“Kada na kalendaru ucrtate broj dana kada niste pušili ili ste išli u šetnju, osećaj zadovoljstva će se povećati. Vizuelni podsetnici su veoma korisni. Nemojte preterivati,mesec dana je period u kome je realno da procenite svoj uspeh.”

Kalendar ima jednu manu, može dovesti do nastanka rurine, koja deluje supresivno na nivo dopamina. Stoga se trudite da aktivnosti budu mešovite i da ih povremeno poremetite nekom dropm vrstom (kratkim, jednodnevnim izletom).

Savet: povisite unos tirozina

“Dopamin nastaje od aminokiseline tirozina. On se nalazi u proteinima, kao i u bademima, avokadu, bananama, teletini, piletini, čokoladi, kafi, jajima, zelenom čaju, lubenici ili jogurtu.”

Uvek zapamtite da je hrana nagrada, a ne obaveza. Postoji razlika koju Francuzi dobro znaju: jesti da preživih i živeti da dobro pojedeš. Tirozin ne prolazi direktno u mozak, pa ne treba preterivati sa uzimanjem hrane bogate tirozinom.

Savet: slušajte muziku

     O muzikoterapiji pišem poseban post, ova po Ničeu najviša umetnost je utkana u naš život. Na žalost, neke vrste savremene muzike koriste odredjene frekvence da izazovu zavisnost, čineći je vrstom droge.

Savet: meditacija

“Kao i sa fizičkom aktivnošću, sve više otkrivamo koristi od meditacije (ali o tome uskoro mnogo opširnije). Jedna od današnjih loših navika je prekomerno razmišljanje ili kako to Budisti nazivaju “mozak majmuna”. Prekomerno razmišljanje i zabrinutost dovode ljude u kompulzivno stanje mentalnog bloka. Meditacija prekida ove inhibicije”.

     Većina ljudi nema mesto i vreme za višesatne meditacije, ali to nije potrebno. Postoje tehnike o kojima ćemo govoriti koje zadovoljavaju potrebe ljudi, koji ne žele da dostignu Budističke učitelje, već da dovedu svoj duh u stanje zdravlja i ravnoteže.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Doktor Branimir Nestorović, pulmolog i alergolog na svom blogu često piše o raznim temama i daje savete. Tako je bilo i ovaj put …

Majka stalno govore kako je dete čitav život deo nje. Nova saznanja iz genetike pokazuju da je ovo istina. Tokom trudnoće, ćelije fetusa prelaze kroz placentu u telo majke, postajući deo njenog tkiva.Fetus manipuliše fiziologijom majke, kontrolišuću količinu hranljivih sastojaka koje dobija. Ovo danas može da objasni kako se fetus niormalno razvija i kada majka gladuje, Majčino telo je razvilo mehanizme kojima ograničava uticaj fetisa na njen metabolizam.

Obzirom da su fetalne ćelije u stvari matične ćelije, one po dolasku u tkiva majke počinju da se ponašaju kao ćelije majke. Posle porodjaja, imuni sistem majke uklanja fetalne ćelije, ali one koje su već u tkivima su identične ćelijama majke, pa ostaju nedirnute. Tako nastaje pojava koju zovemo mikrohimerizam,majka nosi u svom organizmu odredjeni broj ćelija sa drugačijom genetskom strukturom (himera je grčko mitološko biće koje se sastoji od lava, koze I zmaja).

Mikrohimerizam je posebno kompleksna pojava u žena sa brojnim trudnoćama. Tada se u telu žene nagomilavaju ćelije sve njene dece. ali je najzanimljivije da se DNK prethodne dece takodje u izvesnoj meri prenosi na njenu sledeću decu. Postojanje fetalnih ćelija u majke reguliše čak i kada će ona ponovo moći da ostane trudna. Izgleda kao da ćelije prethodnog deteta ometaju začeće, smanjući mogućnost nove trudnoće. David Haig, evolucioni biolog sa Harvarda u članku u časopisu BioEssays opisuje kako je u krvi majke pronadjena muška DNK. Interakcija fetalnih ćelija i ćelija majke još nije sasvim objašnjena, ali u miševa fetalne ćelije stimulišu stvaranje mleka (laktaciju), koja je neophodna za razvoj fetusa. Takodje, infuzija fetalnih ćelija ima pozitivne efekte na majku. Naime, fetalne ćelije se ponašaju kao matične ćelije, popravljajući oštećenja tkiva u majke (pokazano je da popravljaju funkciju oštećenog srčanog mišića u majke). Postoji i negativna strana, iz fetalnih ćelija deteta se mogu razviti embrionalni tumori kod majke.

U studiji koja je učinjena pre nekoliko godina, 63% žena je imalo mušku DNK u mozgu. Muška DNK je bila rasprostranjena u čitavog mozgu, a izgleda da je prisutna tokom čitavog života (najstarija žena koja je imala mušku DNK je imala 94 godine). Muška DNK ima u ovih žena pozitivne efekte, npr. pokazano je da ih štiti od Alzheimerove bolesti, kao i od autoimunih bolesti. Majka nosi DNK čak i pobačene dece u svojim ćelijama.

Problemi su nastali kasnije, kada je jedna studija iz 2012 je utvrdila da se muška DNK nalazi i u mozgu žena koje nisu bile trudne, pa nisu imale infuziju fetalnih ćelija. Jedina mogućnost je bila da su one dobile DNK muškaraca preko seksualnog odnosa.Žena nosi u svom organizmu ćelije sa genetskom strukturom svih svojih seksualnih partnera.
Zanimljivo je da je ovu pojavu opisao Aristotel i nazvao telegonijom (pojava da deca mogu da naslede genetske osobine ranijih seksualnih partnera žene).

Naučnici sa Univerziteta u New South Wales su otkrili da je veličina potomaka u muva bila u korelaciji sa prvim mužjakom sa kojim se majka parila (a ne biološkog oca). Dr Stuart Wigby iz Oksofrda kaže da je ideja telegonije potpuno naučno utemeljena. Izgleda da jajna ćelija apsorbuje DNK iz spermatozoida i ako nije oplodjena. Na nastajanje ovog procesa utiču molekuli iz tečnosti sperme.
Ova studija ima dve veoma eksplozivne implikacije. Jedna je da žena apsorbuje DNK svih svojih seksualnih partnera, što menja funkcionisanje njenog organizma.Ovo bi moglo biti objašnjenje za kolokvijalni izraz da neka žena “ima lice prostitutke” (ponekad vrlo promiskuitetne žene imaju poseban fenotip lica).
Druga implikacija je još ekspozivnija. Ona podrazumeva da će svako novorodjeno dete imati u sebi DNK svih prethodnih seksualnih partnera majke.
Mikrohimerizam je jasno dokazan u pasa, gde prvi potomci prenose svoj DNK narednima (čime se smanjuje ćistoća rase). Štaviše, kučka inkorporira materijal sa Y hromozoma svojih potomaka. sinova.
Istraživanja su pokazala da kučke imaju u svom telu ćelije sa Y hromozomom (dakle muške ćelije). Ove ćelije se kasnije mou naći u ženskim potomcima (dakle prenose se sa majke na ćerke). Ako žene apsorbuju gene sa Y hromozoma tokom seksualnog odnosa, one bi trebalo da postaju sve muškobanjastije. Ovio jeste primetna pojava kod veoma promiskuitetnih žena.
Stolećima je seksualna čistota žene bila najvažnija osobina potrebna za brak. Sada izgleda kao da nauka potvrdjuje ispravnost ovog stanovišta.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Današnji ljudi su opsednuti ishranom i dijetama. Nezavisno od izgleda i težine, priča o zdravoj ishrani je skoro isto toliko česta, kao priča o vremenu ili saobraćaju.  Većina ljudi balansira između dijete i ozbiljnih grešaka, koje nastupaju usled razmišljanja o hrani tokom dijete. Većina dijeta ne uzima u obzir psihološke faktore ljudi. Osnovno pravilo dobre ishrane je “jedite samo kada ste gladni, a prestanite kada ste siti”.

Uzimanje većih količina hrane ima svoju fiziološku osnovu. Kada jedemo u želucu se oslobađa dopamin (takozvani hormone sreće), koji se vagusnim nervom prenosi u mozak. Otuda jedemo ne samo kada smo gladni, već i kada smo depresivni, umorni, nesrećni. Jedemo hranu koja izaziva naviku (puno šećera, kremastu, laku za nošenje).

I uvek imamo izgovor, “ovo je samo danas”. A ponavljanje stvara naviku, a navika se teško otklanja. Kada imate neodoljivu želju za nekim slatkišem, istina je da ćete ga sve više želeti što ga češće uzimate. Loša navika se ne može suzbiti tako što je ponavljate. Pokušajte da suzbijete želju za jelom tako što ćete izaći u šetnju (pas je odličan izgovor da izađete napolje). Posle izvesnog vremena, želja za grickalicama i slatkišima će proći.

Vreme praznika je stvoreno za prejedanje. Ne izlazimo danima napolje, a u kući se nalazi ogromna količina hrane koju smo nagomilali (da ne bismo morali da izlazimo napolje). Verovatno je to ostatak vremena kada hrane nije bilo dovoljno.

Evo nekoliko saveta kako da izbegnete da se prejedete kada sednete za sto:

1. Popite neki pelinkovac ili gornji aperitiv. Iako se zovu apertitivi, oni smanjuju apetit. Razlog je evolucioni, naš mozak gorke materije svrstava u potencijalne otrove, pa smanjuje unos potrebu za hranom.

2. Smanjite stimulus koji vam odvlače pažnju. Pokazano je da ljudi koji jedu uz TV ili igrice, unose do 40% više hrane nego ako sede za stolom dok jedu.

3. Jedite sporo i žvaćite hranu. Mozak registruje kao da ste pojeli više, ako jedete sporo. U jednom ispitivanju iz 2015. pokazano je da su osobe koje su sporo i pojele 400 ml supe, bile znatno više site i kasnije ponovo gladne, od onih koji su jeli brzo. Pokušajte da između dva zalogaja spustite pribor za jelo i načinite par dubokih udaha.

4. Nemojte na sto iznositi veliki broj jela, već samo jedno po jedno. Pokazano je da ljudi pojedu znatno više čokoladica, ako su one različitih boja i ukusa. Ukoliko se jede jelo po jelo, pojede se manje nego ako su sva jela na stolu.

5. Služite jela u malim tanjirima, kako to rade u restoranima

6. Uklonite izvore iskušenja. Teško je odupreti se da ne “uzmete malo”, ako je firžider pun lepih stvari. Ne kupujte gomilu grickalica ili slatkiša, jer ćete se teško odupreti da ih ne uzmete kada ih vidite.

7. Uzimajte namirnice koje sadrže vlakna (povrće, zrnasta hrana, integralne cerealije), jer ne duže daju osećaj sitosti. Jedno istraživanje iz 2015 je pokazalo da osobe koje su jele ovsenu kašu za doručak, imaju osećaj sitosti duže od onih koje su jele kornfleks.

8. Jedite hranu bogatu proteinima, posebno za doručak (jogurt, jaja, orašaste plodove, semenke itd). Ovo suzbija lučenje grelina, hormona gladi. U studiji iz 2012. na 193 osobe sa sedanternim načinom života, proteinski doručak je bolje suzbijao lučenje grelina od dijete bez ugljenih hidrata. U sličnoj studiji iz 2014 na 20 mladih žena, uzimanje jogurta je smanjivalo apetit tokom dana.

9. Pokušajte da jedete u određenim, pravilnim intervalima. Preskakanje obroka, iz želje da se omrša, nije dobro. Preskakanje doručka je posebno štetno. Dobar doručak smanjuje prekomerni unos hrane tokom dana. Većina istraživanja govore da je bolje imati tri standardna obroka dnevno, nego više manjih tokom dana.

10. Pokušajte da smanjite nivo stresa. Stres je jedan od glavnih uzroka prejedanja, samim tim nastanka gojaznosti. Stres dovodi do povećavanja energetske potrošnje tela, a samim tim se odmah pokreće mehanizam gladi. Perzistentni stress dovodi do nastanka perzistentne gladi. Zato nijedna dijeta neće imati efekata ako nemate fizičku aktivnost ili relaksaciju.

11. Na Zapadu je popularno da zapisujete sve što pojedete tokom dana, Rezultati će vas sigurno iznenaditi, “pa samo sam uzeo nekoliko bombona (u stvarnosti pet, plus gazirani napitak – sve skupa koliko dobar ručak).

12. Ograničite količinu alkohola koju pijete uz jelo. Ne znamo mehanizam kojim alkohol stimuliše apetit, ali je pokaza no da etanol u alkoholnim napizima na nervne ćelije ima isti efekat kao gladovanje. Alkohol takođe nosi puno kalorija.

13. Pijte dovoljno vode. Istraživanje iz 2016 je pokazalo da postoji direktna veza između količine vode koju pijemo i gojaznosti. Jedno od objašnjenja je da jedemo kada smo u stvaru žedni (brkamo glad sa žeđi).

14. Pokušajte da jedete sa osobama koje ne jedu previše i imaju slične navike u ishrani kao vi. Ovo je sličan efekat, kao kada izbegavate dok pokušavate da ostavite duvan, ljude koji puše. Jedite sa osobama koje su vam drage.

Nadam se da vam nisam pokvario apetit pred praznike. Ako preterate sa jelom, dobra šetnja može biti pokajanje.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Postoje pitanja na koje ljudi stolećima traže odgovore. Kako je nastao život, da li postoje inteligentni oblici života u svemiru su verovatno ona koja ste postavljali i sebi. Brojne teorije, poneke religiozne, neke čisto naučne, a neke na granici naučne fantastike pokušavaju da odgovore na ova pitanja. Jedna od popularnih teorija o poreklu života na Zemlji je panpermia. Ona prepostavlja da život nije nastao na našoj planeti, već je dospeo ovde sa nekog drugog mesta u svemiru.

Panspermia je grčka reč, koja se prevodi kao “seme koje svuda niče”. Dakle, život je opšteprisutan u svemiru i širi se sa jednog mesta na drugo. Prenošenje bi se odigravalo kosmičkom prašinom, metoritima, kometama ili asteroidima, a nosioci  informacija bi bili tzv. ekstremofilni mikroorganizmi. Ekstromofilni organizmi su oni koji mogu da izdrže ekstremne uslove, bilo temperature, pritisak, radijaciju itd. Koliko god ova teorija ličila na naučnu fantastiku, postoji dosta dokaza koje govore njoj u prilog.

Na Antarktiku je 1984 godine otkriven meteorit koji je pre 15 miliona godina doleteo sa Marsa. Označen kao ALH84001, sadržao je strukture koje bi mogle biti ostaci zemaljskih nanobakterija. U njemu su nažene I aminokiseline I policiklični aromatični ugljovodinici. Ova vest je izazvala takvo uzbuženje, da je predsednik SAD (tada Klinton) najavio robotske ekspedicije na Marsa, da se ispita mogućnost života na njemu (što je trenutku u toku).

2001. godine, na konferenciji u San Dijegu, predstavljena su istraživanja Indijke organizacije za istraživanje svemira. Pokazano je da se u stratosferi (na 41 kilometar iznad površine Zemlje), nalaze grupice živih ćelija. Iste godine italijanski geolog Bruno D’Argenio I molekularni biology Giuseppe Geraci sa Univerziteta u Naplju su objavili da su pronašli vanzemaljske bakterije u metoritu čija je starost procenjena na 4.5 milijardi godina. Oni su tvrdili da su bakterije (slične današnjim Bacillus subtilis i Bacillus pumilus, ali sa različitom DNK), po stavljanju u medijum oživele.

German Aerospace Centre u Kelnu je izveo eksperimente, koristeći ruski FOTON satelit. Oni su pomešali bakterijske spore sa česticama gline, metoerita sa Marsa, crvenim krečnjačkim kamenom i izložili ih u svemiru. Posle dve nedelje, bakterije su bile žive. Jedno istraživanje je pokazalo da mogu da prežive čak i 6 godina, pod uslovom da budu izložene UV zračenju.

Jedno ispitivanje se bavilo profilom emisije toplotnog zračenja sa Halleyeve komete u trenutku njenog približavanja Suncu. Profil zračenja je iznenađujući odgovaraju onom koje zrače bakterije kada se izlože visokoj temperaturi (nijedna druga aterija nije davala takav obrazac).

U članku koji je nedavno objavljen, profesor Wickramasinghe je izložio da je mogućnost dolaska na Zemlju bakterija sa drugih planeta sasvim moguće. On smatra da samo u našoj galaksiji postoji oko 140 milijardi nastanjvih planeta, većina oko malih patuljastih sunaca.
Ruski kosmounati su na spoljnim prozorima Internacionalne svemirske stanice pronašli obilje živih algi, koje su živele u svemiru.

Ako prepostavimo da je život na Zemlji nastao od mikroba donetih iz svemira . a najviše se sumnja na Mars (što naravno ne rešava pitanje kako su oni tamo nastali), postavlja se pitanje njihove dalje evolucije. Pažljiv čitalac je već mogao da pretpostavi iz bloga o misterijama DNK da sam više naklonjen teoriji inteligentnog stvaranja (Intelligent Design) nego Darvinizmu. Ali, Darvinom ćemo se baviti u nekim drugim postovima. Pomenuću samo da genetska ispitivanja nisu potvrdila postojanje zajedničkih predaka vrsta, a da su čak pojedine vrste genetski potpuno različite od sličnih životinja. Poseban problem za neodarviniste predstavlja genom oktopoda. On ima genom skoro iste veličine kao čoveka, a broj gena je čak veći (33,000 prema 25,000 kod Homo sapiensa). Posebno je zanimljivo da ima 168 gena iz grupe protokaderina (gena koji regulišu razvoj neurona). Ovo je skoro dvostruko više od broja gena kod sisara, što objašnjava veliki mozak kod oktopoda. Takodje, broj gena za cink-finger transkriptivne faktore (regulišu sintezu proteina) je 1 800 (samo veći broj gena ima slon, oko 2 000 za njuh). Medjutim, posebno je zanimljivo da octopod ima stotine gena koji se ne nalaze ni u jednoj drugoj životinjskoj vrsti. Geni za sisaljke oktopoda su slični genima za kodiranje receptora za acetilholin (ovo je u potpunoj suprotnosti sa darvinzmom) – geni srodnih vrsta bi trebalo da imaju istu funkciju jer nastaju od istog pretka. Štaviše geni za razvoj mozga oktopoda su sličniji kičmenjacima, a potpuno se razlikuju od gena kod sipe (koja je srodna vrsta).

Drugi problem su geni koji nastaju de novo, a kojih nema u srodnih vrsta. Npr. Protein koje onemogućava smzavanje riba na Južnom polu je jedinstven, nastao spontano bez ijednog sličnog u drugih vrsta. Molekularni biology Long citira članak iz časopisa Science (jedan od najvažnijih naučnih časopisa na svetu), gde se opisuje nastanak dva nova gena za razvoj mozga. Oni nastaju iz nekodirajućeg dela DNK (junk DNK). Čovek ima najmanje 60 gena koja su nastala de novo i kojih nema u šimpanze (članak objavljen u PLoS Genetics). U 2009. Se pojavio članak u časopisu Genome Research sa naslovom “Darwinian Alchemy: Human Genes from Noncoding RNA.” On je ispitivao nastanak de novo gena, a zaključak je da nastanak potpunih funkcionalnih gena iz nekodirajućih delova DNK postoji. Autori kažu da je ovo ekvivalentno alhemijskom pretvaranju olova u zlato. U muve Drosophila melanogaster (čiji je genom dugo poznat pa se često koristi u ispitivanju)., čak 12% novih gena je nastalo iz junk DNK. Nastanak ovih gena je posebno nejasan, ako se ima u vidu da nije postojao evolucioni pritisak za njihovu pojavu.

Za one koji su pročitali članak o sposobnostima DNK da se reprogramira, ovi nalazi nisu iznenadjenje. Iznenađenje je bilo jedno drugo otkriće  Nova studija na 2 500 ljudi od sitraživača sa Tufts and University of Michigan Medical School, objavljenih u Proceedings of the National Academy of Sciences , je pokazala da naša DNK nije sva ljudskog porekla. Čak 8% DNK su činili geni bakterija, virusa, pa čak i gljivica. Danas znamo ga gen može da preskače sa jednom organizma na drugi, čak izmedju vrsta. Ovaj process se zove horizontalni transfer gena (horizontalni jer se prenosi sa jednu na drugu vrstu, a ne od predaka – vertikalni transfer gena). Postoje geni koji su posebno uspešni u svom širenju. Gen iz jednog virusa je nestanio osu preko 100 miliona godina. Gotovo čitav genom virusa je sada u genomu ose. Osa polaže jaja u gusenice, iz kojih se izležu male ose (koje pojedu gusenicu). Ali, osa ubrizgava virus u gusenicu tokom procesa polaganja jaja. Ove virusne čestice onesposobljavaju imuni sistem gusenice (slično kao HIV u ljudi). Ovo osi omogućava da obezbedi uspešno razmnožavanje maldih. Ali, ponekad gusenica preživi susret sa osom. Oni se metamorfozom pretvaraju u leptire, ali I dalje zadržavaju gen virusa u sebi.

2014 Seth Bordenstein Univerzitet u Nešvilu) je pronašao u virusu gen, koji tamo ne bi trebalo da se nalazi. Oni su  pronašli da gen koji kodira enzim lizozim, kojom virus cepa membranu ćelije da se oslobodi iz nje) postoji I u brojnih drugih vrsta. Ovo znači da i sve te vrste imaju spoosobnost prebacivanja svojih gena u druge vrste. Maja 2015 postalo je jasno da je jedan bakterijski gen pre 100 000 godina skočio u krompir. On izaziva “kvrge” na krompiru. Pokazalo se da je virus gen dobio od jedne vrste Agrobacterijuma. Ovaj gen je učinio medjutim, da krompir dobije slatkast ukus, zbog čega je posebno cenjen. Zanimljivo je da je gen prisutan samo u krompiru koji je prilagodjen za uzgajanje, a da ga nema ni u jednoj vrsti divljeg krompira. 2015 broj “stranih gena” je bio oko 145, a neki od njih imaju vrlo korisnu funkciju. Jedan broj gena (uključujući gene za ABO sistem krvnih grupa) dobili smo od kičmenjaka horizontalnim transferom gena. Većina drugih kodiraju enzime koji su uključeni u metabolizam (npr. Geni za metabolizam lipida). Ostali su bili uključeni u zapaljenski odgovor, reakciju na innfekciju mikrobima.

Posebno je zanimljiv HERV-K virus. On je inficirao ljude preko oko 200 000 godina, a izgleda one osobe koje su inficirane dobijaju zaštitu embriona od infekcija tokom trudnoće. Sama placenta eksprimira virusne gene, koje su naši preci pokupili pre 45 miliona godina.Jedan od tih gena kodira sincicin, protein koji je esencijalan za funziju spermatozoida I jane ćelije.

Dakle, geni su u velikoj meri oblikovali evoluciju. “To izgleda kao da na nas stalno pada kiša genetskih informacija virusa, a one dovode do modifikacije ljudskog genoma” kaže Luis Villarreal sa Univerzitetea u kaliforniji. “Oni ne samo da prenose informacije, oni stvaraju nove kodone, nove proteine.
Ostao je nerešiv problem 25 gena koje ima samo čovek, pa nisu mogli da do njega dodju horizontalnim transferom. Postoje naučnici koji misle da strain geni nisu preneti sa bakterija I virusa, već da se radi tzv. Božanskom kodu. Maksim Makukov iz Fesenkov Astrophysical Institute u Almaty, Kazahstan, misli da je otkrio “inteligentni signal” u našem genetskom materijalu. Oni misle da je on rezultat direktne panspermije, neko je sa svrhom poslao genetski kod na Zemlju. Proučavajući genetski kod, pronašli su da se povremeno javlja broj 37.
Npr. masa molekula za svih 20 aminokiselina je 74 (to je 2 x 37). Treba dodati da se deli sa 2, jer je Jurij Rumer pokazao 1966 da se genetski kod uvek deli sa 2, jedna polovina su kodoni (čitave porodice), dok drugoj polovini nedostaje kodon AC. U svom radu navode devet primera da se broj 37 pojavljuje u genetskom kodu (statistička šansa za ovo je 1 u 10 triliona.
Prof Makukov misli da je naš genom napisan od strane neke druge rase, da nema nikakav slučajan obrazac. Profesor Chang, koordinator Human Genome Projecta, vodeći genetičar sveta,  nema dileme da je nekodirajuća DNK u stvari kod koji je pisan za druge planete, a da je naših funkcionalnih 5% pisanu samo za stanovnike Zemlje. Posle duge analize sa komjuterskim stručnjacima, matematičarima i drugim naučnicima on je ubedjen da je naša DNK “vanzemaljski program”. Oni su imali vene, arterije i imuni sistem.

Ko su ta bića? Opet nam pogled pada na Mars. Mi imamo trećinu mišićne mase hominida ili majmuna, trećinu gustine kostiju.  Ovakva gradja idealno odgovara planeti koja ima gravitaciju kao Mars. Da dodamo da je naš cirkadijani ritam (biološki ritam organizma) namešten na 25 sati – koliko traje dan na Marsu.
Da li smo vanzemaljci, prosudite sami.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

istraživanje objavljeno oktobra 2018. pokazuje da je očekivanje o jačini bola u vezi sa stvarnim bolom koga osećamo. Pacijenti koji su očekivali da će ih nešto mnogo boleti, imali su stvarno jak bol pri medicinskim procedurama (iako ne bi trebalo da je intenzitet bola visok). Što više bola očekujete, to ćete više bola i osetiti. U ispitivanju iz Holandije, radjenom na 34 osobe, intenzitet bola je bio asociran sa odredjenim simbolima . U toku snimanja magnentnom rezonancom, prikazivani sui ma ovi simptomi (H za jak bol, L za blag). U isto vreme im je na ruku stavljan topli predmet i rečeno im je da je intenzitet toplote u korelaciji sa jačinom bola (jako topao sa H, mlak sa L). U stvarnosti, primenjena doza toplote nije bila u vezi sa simbolom. Kada su opisivali intenzitet bola, pacijenti su blag stimulus opisivali kao jak, ako im je pokazan symbol H i obrnuto. Osim toga, postojao je i fenomen  predubedjenja. Ukoliko je poslednji stumus bio jak, očekivanja su bila da će sledeći biti još jači. Očekivalo bi se da ako očekuje jak bol, a bude primenjen slab, sledeći put mozak nauči da ne podleže predubedjenju. Ali, to nije bio slučaj.

Tipičan primer je bol u ledjima i išijas, koji je stanje koje pogadja milione ljudi (taj sam). Najveći broj slučajeva nije izazvan nikakvim oboljenjem kičme, suprotno verovanju većine pacijenata, već ima odlike neuropatskog bola. Ispitivanje mozga ovih osoba magnentnom rezonancom pokazalo je smanjenu aktivaciju delova mozga u kojima se stvara dopamin (cingularni i prefrontalni korteks i nucleus accumbens). Ovo ukazuje da postoji korelacija izmedju bola u ledjima i psihosocijalnih faktora. U jednoj od studija, osobe sa bolom u ledjima su osećale jak bol pri blagom stezanju ledja sa dva prsta, stimulus koji kod zdravih nije imao nikakav efekat. Sličan osećaj imaju i oboleli od fibromijalgije. Pri pregledu sa magnentnom rezonancom, pokazana je prekomerna aktivacija centara za bol. Potpuna ista slika je nadjena u pacijenata sa fibromijalgijom. Oni su medjutim, imali i aktivaciju još dva dela mozga (koje pacijenti sa bolom u ledjima nisu imali).

Hronični osećaj bola čini da dolazi do potpunog remodelovanja mozga, a osećaj bola remeti sve aktivnosti. Ovakve osobe su anksiozne, depresivne i sa smanjenom kognitivnom aktivnošću (ovde nisam baš sasvim siguran da su u pravu, bar se nadam). U prilog ovoj teoriji govori prastari eksperiment iz 1980 u kome je neurolog Jon Levine davao pacijentima posle operacije 6 do 8 mg morfijuma ili fiziološkog rastvora. Svi pacijenti su mislili da dobijaju morfijum, a nije bilo razlike u intenzitetu bola izmedju onih koji su ga stvarno primili i onih na placebu.

Zato nije iznenadjenje da nove preporuke za lečenje ovih pacijenata (UK National Institute for Health and Care Excellence iz Velike Britanije i American College of Physicians) ne preporučuju više primenu lekova za ublažavanje bolova u tretmanu ovih pacijenata. Danas je preporučena terapija joga, različite vrste meditacije, fizikalna terapija, ali i psihoterapija.
U časopisu Kanadskog udruženja lekara ove godine u iznete ove nove preporuke, izričito se ne savetuje primena paracetamola ili ibuprofena (i njemu sličnih nesteroidnih atireumatika). Takodje se apsolutno ne preporučuju nikakve injekcije (“blokade”), niti hirutška intervencija.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com

Emocije utiču na svaki apsekt našeg života. Svi znamo da se češće razboljevamo kada smo nesrećni ili pod stresom, pa ipak je izučavanje veze emocija i imuniteta počelo tek skoro. Ortodoksna nauka nije do skoro priznavala uticaj emocija na zdravlje (i sada možete pročitati da nije dokazana veza izmedju stresa i karcinoma). Svetovi imunologije i psihijatrije su izgledali tako udaljeni. A oba sistema (emocije i i imuni sistem) imaju sličnosti u činjenici da se stalno menjaju u reakciji na spoljne stimuluse. Poslednjih godina se rodila nova nauka, “afektivna imunologija”.

U jednom odličnom članku na ovu temu, autoru duhovito tvrdi da su Frojd i Jung bili imunolozi, ali nisu toga bili svesni. Naime, Jungova podela ličnosti na ekstrovertne ili introvertne, dosta dobro korelira sa tipovima imunološke reakcije. Ekstrovertne imune ćelije su ćelije urodjenog imuniteta (stalno su u komunikaciji sa spoljnim svetom). Adaptivni imuni odgovor je introvertan, počiva na konceptu imunološkog pamćenja. Ovo ima implikacije na specifična oboljenja ljudi. Jedna nova, velika metaanaliza (pregled literature) je uporedjivala pet osnovnih tipova ličnosti – tzv. “Big 5” (otvorenost ka novim iskustvima, savesnost, ekstravertnost, neuroticizam i ugodnost) sa podložnošću odredjenim imunim oboljenjima. Savesnost je bila udružena sa niskim stepenom zapaljenskih oboljenja (nizak nivo CRP u serumu). U fascinantoj studiji Steve Colea iz 2014. je pokazano da ekstrovertni tip ima sklonost ka zapaljenskim simptomima. U oba tipa su bili aktivirani sasvim drugačiji geni u reakciji na stimuluse iz spoljne sredine. Kod emotivnih poremećaja, kao i kod imunoloških bolesti, najvažniju ulogu imaju uticaju sredine. Nije zato iznenadjenje da je najviša učestalost u periodu izmedju 25 i 50 godine života.

U zdravlju, spoljni uticaju (mikrobi ili emotivni stres) bivaju kompenzovani od strane oba sistema. Tipičan primer je ozbiljna infekcija. Organizam aktivira mehanizam povišene telesne temperature (koji pomaže da se eliminiše infektivni uzročnik). Uporedo sa tim nastaje tzv. emotivna reakcija na bolest. Dolazi do letargije, depresije, nervoze, pospanosti”.  Ovo ograničava aktivnost čoveka, čuva energiju za borbu sa infekcijom.

Kada se sistem poremeti, na primer kada smo u akutnom emotivnom stresu dolazi do povišenja nivoa odredjene vrste NK ćelija u cirkulaciji (NK ćelije imaju brojne funkcije, izmedju ostalog ubijaju ćelije inficirane virusom ili ćelije karcinoma). Ovaj odgovor je drugačiji od onog kod klasične akutne infekcije. Smeh ne dovodi do povećanja specifičnih ćelija u cirkulaciji, ali poboljšava njihovo funkcionisanje. U jednom radu je gledanje humorističkog filma tokom sat vremena dovelo do poboljšavanja funkcije NK ćelija tokom 12 sati od gledanja. ntrol film). Dobrovoljci koji su učestvovali u programu meditacije 8 nedelja (20 minuta tokom dana, šest dana nedeljno) su imali povišenje citotoksične aktivnosti NK ćelija.

Kakvi su efekti hroničnih emotivnih ili imunoloških stresova?

Jasno je da dugotrajni stres izaziva kardiovaskularne bolesti, aktivacijom imunog sistema. U izvasnoim članku “Psychological Risk Factors and Immune System Involvement in Cardiovascular Disease,” autori zaključuju da sada ima sasvim dovoiljno naučnih dokaza da “se zaključi era u kojoj su srce i um bili razmatrani kao odvojeni entiteti, bez uticaja jednog sistema na drugi”. Problem nastaje u redosledu promena, da li hronični stres izaziva depresiju, koja dovodi do nastajanja zapaljenja (a samim tim do nastanka kardiovaskularnih bolesti) ili je zapaljenje uzrok depresije I kardiovaskularne bolesti. Razvod, problemi u braku, usamljenost dovode do nastanka poremećaja imunog sistema, uz česte infekcije i olakšano nastajanje zapaljenja. Tokom 2003, Dr. Richard Davidson sa kolegama je pokazao da osobe koje su imale negativne emocije staraju niže titre antitela na virus gripa, Već pominjani Cole je pokazao promenjeno funkcionisanje 203 gena kod ljudi sa negativnim emocijama. Negativne osobe lakše dobijaju grip, a slični nalazi su dobijeni i za druge virusne infekcije disajnih puteva. Ali, pozitivne osobe su bile znatno redje bolesne od respiratornih infekcija. Osećaj zadovoljstva poboljšava imunitet. Miševi koji se maze imaju niži nivo adrenalina, stres hormona koji suzbija imune funkcije. U njihovoj krvi se nalazi povećan broj T regulatornih limfocita koji luče interleukin 17 (ova vrsta ćelija dovodi do suzbijanja zapaljenskih reakcija).

U jednom radu iz 2019. godine su izučavane promene u funkcionisanju imunog sistema osoba koje su se zaljubile. Pokazano je povećano aktiviranje interferonskog odgovora tipa I. Takodje se povećava broj dendritičnih ćelija, koje prepoznaju antigene. Ovo povećava značajno otpornost prema virusnim infekcijama. Postoje podaci da neuzvraćena ili ljubav ili stres vezan u periodu zaljubljivanja mogu da smanje otpornost organizma. Studije kod dece sa AIDSom pokazuju da im svakodnevna masaža poboljšava imuinološki status. Ovo je osnova svih tehnika masaže.

Manje znamo o efektima disfunkcije imunog sistema na emotivni sistem. Ali iz studija sa karcineuronskim inhibitorima (lekovima koji suzbijaju imunu reakciju), znamo da je jedan od njihovih glavnih neželjenih efekata upravo depresija. U osoba koje su imale trensplantaciju organa i dobijaju imunosuopresive, oko 60% je depresivno. U miševa sa poremećajima imuniteta, postoje brojni poremećaji ponašanja. Mehanizam nastanka ove pojave je vezan za funkcionisanje limfnih sudova u mozgu. Oni su svojevrsna “kapija” za ulazak T limfocita u tečnost oko mozga. Interferon (koji povećava otpornost prema virusnim infekcijama) povećava i društveno ponašanje miševa. Dakle, društvene osobe su otpornije na infekcije.

Osobe obolele od AIDS imaju često mentalne poremećaje. Postoji direktna veza izmedju broja CD 4 pozitivnih ćelija (merilo težine AIDS) i stepena emotivnih poremećaja.  Emotivni problemi su opisani kod svih autoimunih bolesti (sistemskog lupusa, reumatoidnog artritisa itd).

Dakle, citiraću na kraju profesora psihologije Sheldona Cohena, professor of psychology at Carnegie Mellon University, Pittsburgh:”Otpornost na infekcije se lako može poboljšati zdravim načinom života. Ne pušite, šetajte, jedite pravilno, smanjite nivo stresa, poboljšajte medjuljudske odnose (ja bih dodao volite se)”.

Dr Branimir Nestorović

ordinacija.tv  Izvor:banenestorovic.blogspot.com