Januš Korčak je bio pedijatar i pedagog. Pisao je dečje knjige i borio se za prava dece. Godine 1942. dobrovoljno je pratio svoje štićenike iz sirotišta u Varšavskom getu u nacistički logor Treblinka.

Slika je obišla svet – na platnima, crtežima ili kao statua: muškarac među decom, najmanje od njih na njegovoj ruci, drugo ga prati držeći ga za ruku, na putu ka nacističkom logoru. U rano jutro 5. avgusta 1942.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

godine SS-vojnici su ispraznili jevrejsko sirotište u Varšavskom getu.

Vođa sirotišta Januš Korčak pratio je svojih 200 štićenika do mesta sa kojeg su svi zajedno transportovani u logor Treblinka. Poljsko-jevrejski lekar imao je mogućnosti da izbegne smrt, ali je odbio svaku pomoć poznanika i prijatelja, jer nije želeo da ostavi decu na cedilu.

Na kraju je sam ubedio SS-vojnike da ga puste da ide zajedno sa decom.

“U svim jevrejskim getoima u Poljskoj koju je okupirao Hitler, vaspitači, učitelji i lekari su išli u smrt zajedno sa decom o kojoj su se starali. To ima veze sa osećajem odgovornosti tog vremena“, objašnjava biograf Joana Olčak-Roniker u razgovoru za Dojče vele.

Tihi heroj – Januš Korčak

U njenoj biografiji o Korčaku, koja je 2012. objavljena i u Nemačkoj, učinila je vidljivim ljudsko lice “starog doktora” sakriveno iza mita o mučeniku.

“Korčaka bi ljutilo da ga proglase svecem. Njegovo hrabro koračanje u smrt zajedno sa decom bacilo bi u zasenak njegov hrabar život”, kaže autorka.

Poljska književnica i scenaristkinja kao dete je lično poznavala Korčaka. On je bio prijatelj s njenim dedom i babom, izdavačima iz Krakova. Njena majka je neposredno posle rata napisala prvu knjigu o Korčaku, kako bi dokumentovala njegovo herojstvo.

Januš Korčak rođen je kao Henrik Goldšmit u jednoj dobrostojećoj porodici asimilovanihJevreja u Varšavi. Goldšmitovi nikada nisu okrenuli leđa judaizmu i živeli su u veri da mogu istovremeno da budu i Jevreji i Poljaci.

Tog ubeđenja je bio i Januš Korčak. Studirao je medicinu i kasnije je postao ugledni pedijatar. Vrlo rano je morao da izdržava porodicu, jer je njegov otac bio upućen na psihijatrijsko odeljenje. U to vreme, mladi lekar počinje da piše knjige za decu.

Pod pseudonimom Januš Korčak, koje će zadržati do kraja života, pobedio je i na jednom literarnom takmičenju

“On je poznavao strah i patnju deteta iz sopstvenog iskustva. To znanje hteo je da prenese roditeljima”, kaže biografkinja Joana Olčak-Roniker.

Korčak nikada nije osnovao sopstvenu porodicu. Ipak, 1912. preuzeo je rukovođenje jednog jevrejskog sirotišta u Varšavi, sagrađenog prema njegovim planovima. Ubrzo su dom popunili i pedagozi reformatori jer Korčakova inovativna pedagogija je još tada bila legendarna.

Njegovi štićenici su bili radosniji i samosvesniji od dece u drugim sirotištima. Korčak je”svoju decu” posmatrao kao kompletna bića. U prvi plan je stavljao dostojanstvo deteta, zahtevao je individualnost i odlučno odbijao udaranje kao kaznu i prinudu.

Roman za decu Januša Korčaka

Korčak formuliše prva dečja prava: pre svega je insistirao na pravu deteta da bude onakvo kakvo jeste, da se poštuje i dobija aktivno, pozitivno razumevanje i toplotu. Time je postavio temelj za današnja prava dece, sadržana u Konvenciji UN o pravima deteta. Pod pseudonimom „stari doktor“, 30-ih godina vodi sopstvenu radijsku emisiju na poljskom radiju, u kojoj je sa decom pričao o deci.

U sirotištu u varšavskoj ulici Krohmalnaštrase, Korčak je realizovao svoje pedagoške ideje. Tamo je nastao svojevrstan model demokratske dečje republike sa sopstvenom samoupravom, dečjom skupštinom i sudom u kojem deca sama odlučuju o različitim „kaznama za izvinjenje“.

U njegovom sirotištu nastao je i prvi list koji su pravila deca – „Mali pregled“. Iznad svetle zgrade sa prijatnom atmosferom vijorila se zelena zastava „Dečje republike“.

Godine 1940. sirotište je premešteno u Varšavski geto. Korčak je nastavio da ohrabruje decu i vaspitava ih za budućnost u slobodi. Jedan od očevidaca odvođenja Korčaka i njegovih štićenika iz geta u logor, bio je i jevrejski kompozitor i pijanista Vladislav Špilman.

On u svojim memoarima opisuje kako je lekar ohrabrivao decu: “Ići ćete na selo, to je razlog za radovanje”, objašnjavao je siročićima… Sigurno je “stari doktor” i u gasnoj komori poslednjim atomima snage šaputao deci: “Ništa, ništa to nije deco”, kako bi svoje male štićenike poštedeo užasa prelaska od života ka smrti“.

„Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“

Jedno od njegovih najznačajnijih pedagoških dela nosi naziv „Kako voleti dete”. Pisao je i romane za decu, najpoznatiji je „Kralj Maćuš Prvi“, obrazovni roman koji se protivi starateljstvu nad decom.

Trideset godina posle njegove smrti – 1972, u nacističkom logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi u celoj Nemačkoj nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“.

On je tri puta odbio da spase sebi život.

Prvi put to se dogodilo kada je Januš odlučio da ne emigrira u Palestinu pred okupaciju Poljske, da ne bi Dom siročadi prepustio sudbini na volju uoči strašnih događaja.

Drugi put – kada je odbio da beži iz varšavskog geta.

Treći put beše ovako: kada su svi štićenici Doma siročadi bili već u vozu spremnom da krene u logor, Korčaku je prišao jedan SS oficir i upitao ga:”Jeste li vi napisali „Kralja Matijuša“? Čitao sam tu knjigu u detinjstvu. Nije loša knjiga. Slobodni ste.”

“A deca?”

“Deca nisu. Ali vi možete napustiti vagon.”

“Grešite. Ne mogu. Nisu svi ljudi nitkovi.”

Posle ovih reči o Janušu Korčaku se više ne mora ništa reći, umro je sa “svojom decom”.

Ostaje nam samo da se podsetimo njegovih 10 principa vaspitanja:

“Ne očekuj od deteta da bude kao ti ili kao što bi ti hteo da ono bude. Pomogni mu da ne postane kao ti, nego kao ono samo.”

“Ne traži od deteta nadoknadu za sve što si mu pružio. Dao si mu život, kako bi to moglo da se vrati? Ono će dati život nekom drugome, taj drugi će dati trećem – to je nepovratan zakon zahvalnosti.”

“Ne iskaljuj ljutnju na detetu, da ti u starosti ne bi bilo gorko parče hleba. Jer što poseješ to će i da nikne.”

“Ne gledaj na njegove probleme kao da su zanemarljivi. Život je svakome dat spram njegove snage i zato veruj da njemu nije lakše nego tebi, a možda mu je i teže pošto ono nema iskustva.”

“Ne ponižavaj!”

“Ne zaboravi da su najvažniji susreti jednog čoveka – njegovi susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – nikad ne znamo koga smo to sreli u detetu.”

“Ne muči sebe ako nešto ne možeš da učiniš za svoje dete, samo se seti: za dete nije učinjeno dovoljno ako nije učinjeno sve što se može učiniti.”

“Dete nije tiranin koji je zavladao tvojim životom, nije ni samo plod od krvi i tela. Ono je dragoceni pehar koji ti je život poverio da ga čuvaš i da u njemu održavaš stvaralački plamen. To je oslobađajuća ljubav majke i oca koji ne gaje “naše” dete nego dušu datu im na čuvanje.”

“Umej voleti tuđe dete. Nikad ne čini tuđem detetu ono što ne bi voleo da kogod čini tvome.”

“Voli svoje dete kakvo god da je – netalentovano, nesrećno, i kad poraste. Raduj mu se u svakom obraćanju jer dete je praznik dokle god je s tobom.”

Izvor: Detinjarije / dw.com

Spisateljica i profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti Biljana Srbljanović u kolumni za “Blic” oštro je prokomentarisala jedno od gostovanja dr Branimira Nestorovića. Njen tekst prenosimo u celosti:

“Nema se više šta novo reći o pomahnitalom zlu antivakcinaša i njihovoj aktivnoj, precizno organizovanoj, odlično finansiranoj kampanji u korist širenja epidemije kovida, razvaljivanja zdravstvenog, ali i ekonomskog sistema zemlje, od čijih posledica ćemo na kraju svi pocrkati, ali se ipak i ne može ćutati.

Racionalnim argumentom na magijsko mišljenje se ne može, ali se pitam, kako ljudima još nije jasno da ta propaganda u stvari i nije baš tako iracionalna, nisu baš u pitanju “ludaci” (kako ih nekorektno nazivamo), naprotiv u pitanju su veoma racionalni, sposobni i uspešni uposlenici tog marketinškog projekta, koji nekontrolisano i nesmetano od svega ubiru veliku korist.

Najbolje od svih ide Nestoroviću, čoveku koji je živi primer kako slava, sujeta, egocentričnost, želja za poznatošću (koja posledično donosi ogroman profit), opijenost sopstvenim prisustvom u medijima, može da sroza čoveka. On je, verovatno, nekada bio uspešan lekar za dečije alergije. Kako smo poslednje godine saznali, uvek je bio sklon graničnim oblastima između nauke i bulažnjenja i već je imao sukobe i skandale (kada je, na primer, antihistaminikom hteo da leči multiplu sklerozu), ali tada nije bilo ovako lako dostupne publike ovako spremnih ovaca da budu šišane, pa je njegov domet ipak bio limitiran.

Svoj uspon u zvezde počeo je, svi znamo, gaženjem Hipokratove zakletve, kada je građane svesno slagao o prirodi virusa i opasnosti od svetske kataklizme. Kada zvezdani put počnete tako, nema se kuda dalje, no u dublje dno i on nam je to svim svojim bićem i dokazao.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

To srozavanje čoveka pred milionskim auditorijumom, nešto je što se retko viđa, čak i u razvijenijim društvima spektakla od ovog našeg. Njegovi Youtube nastupi naravno da donose zaradu opskurnim medijskim kućama kao što je Balkan info, preduzeću koje se, pod tim imenom ne može naći u APR registraciji, čiji se osnivač, vlasnik, kapital, čak ni adresa prijave pravnog lica, ne zna, ali to ipak nijednoj nadležnoj instituciji ne predstavlja smetnju.

Ovaj penzioner danima snima te svoje internet nastupe, u kojima više čak i nema govora o medicini, antivakserstvo se već podrazumeva, on sada, opijen svojom javnom personom, kao Narcis uranja u duboku vodu, sate provodi govoreći o temama o kojima ne zna bukvalno ništa, o kojima natuca neka imena i neke naslove, o kojima uglavnom greši najelementarnije podatke, a koje izgovara kao mahnit, bez ikakvog reda i konteksta, ta reka reči bez smisla, veze i značenja, samo je ovlašno povezane u iluziju logičkog mišljenja.

U svom poslednjem istupu, koji je, za manje od 24 sata imao više od sto hiljada gledalaca, ipak je prevazišao sebe. Govorio je bukvalno o svemu: o LSD-u kao leku (nije) o Timotiju Liriju kao naučniku (nije), papi koji pokazuje satanistički simbol (ne pokazuje), o Džonu Lenonu koga je ubila svetska zavera (nije), o sekti “Crna ruža” koja je odnosila mnogo života (nije postojala), o satanističkim ritualima kod bogatih elita (ne znam šta da kažem), o tome kako “ako voziš bicikl u Kanadi i staneš u parku da napumpaš gumu, uhapse te” (ne uhapse te), da je Indija kontinent (nije), da Bil Gejts čeka novo telo u koje će prepisati svoje moždane podatke (ne čeka), o tome kako propada prodaja mobilnih (ne propada), kako psihoterapija nije naučno dokazana (dokazana je), ali je dokazano da od dva do četiri odsto gena čoveka dolazi od vanzemaljaca (nije dokazano), kako nismo nastali od majmuna (jesmo), kako ima brod u Jadranu koji hvata zatvorenike za Gvantanamo (nema), kako su “memorijski moduli od 64 gigabajta dokazano deponovani u ćelije ljudskog organizma” (nisu deponovani), kako se svinjama u kliničkoj smrti, šest sati nakon nestanka moždanih talasa, presađuje mozak i one ožive (ne ožive), da je dinar bolja valuta od evra (nije) i kako je sve ovo već opisao Kjubrik, njegov omiljeni reditelj (nije opisao).

Ovo poslednje mi je posebno privuklo pažnju, s obzirom na to da evo, u medicinu se ne razumem, ali su studije filma domen moje akadamske ekspertize. I kada nam Nestorović ispriča kako je on sve gorenavedeno shvatio i sve razumeo, gledajući dva najveća filma njegovog omiljenog Kjubrika, “Apokalipsa sada” i “Lovac na jelene”, a njegov domaćin tupog pogleda klima glavom pred veličinom mitske ličnosti gosta, ja se unervozim. Kjubrik nije režirao “Apokalipsu” nego Kopola. Kjubrik nije režirao ni “Lovca” nego Majkl Ćimino. Nebitno, rekli biste. Pa nije baš. Ako ovako lupeta o nečemu ovako prostom, kako li lupeta o onome što i ne postoji. I pre svega, u čiju to korist?”

Autor: Biljana Srbljanović

Izvor: blic.rs

Plemenite stvari ne stare, nego samo promene izgled, često čak i na lepše.

U starosti se pokažu na licu karakter i duša čovekova, kao što se pokažu reljefi jednog brega tek u zimu kad izgubi šumu i potpuno ogoli.

Ima lica koja sa starošću dobiju nešto svetiteljsko, i mudračko, druga mučeničko i bolesničko, a treća životinjsko i zversko.

Znak rđavih ljudi i rđavih žena kojima se u mladosti nije raspoznavao na licu njihov karakter jer je mladost svagda i u svemu neizmerna lepota. Ali ta su lica dobila u starosti izgled odvratan i užasavajući, crte zločeste, pogled krvnički.

Istina, ni godine ne izražavaju tačno čovekovo doba. Ima mladih staraca kao što ima puno i starih mladića. Starost čovekova odista počinje tamo gde svršava njegovo oduševljenje. Čovek koji ne može da zatreperi, oduševljen za neku ideju ili za neku ličnost, star je i mrtav.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Mladost, to je pre svega sveta vatra. Samo onda kad se ta vatra ugasi, treba leći i umreti.

Čovek koji voli žene nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladih, nikad ne tuguje. Uostalom, žene nisu stroge prema godinama čovekovim; jer one traže muževnost više nego mladost, a muževnost traje nesravnjivo duže nego mladost. Zato ima Don Žuana pedesetih godina, koji otmu žene i mladim Apolonima.

U Rimu se nikad ni za koga nije reklo: “Umro je”, nego: “Živeo je”. Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo stari i kad smo mladi, kad smo mladi da smo nedozreli za velika dela, a kad smo stari da smo postali nesposobni za velike namere. Starčevo iskustvo, ravno je učenosti. Niko ne zna šta nosi u sebi do poslednjeg daha. Priroda je u svemu ostavila sebi pravo na poslednju reč.

Nada Budisvljević mlađa je sestra nekadašnje prve dame Jovanke Broz sa sestrom Zorom živela je u domu, sve dok ih najstarija sestra Jovanka nije pronašla. Jovanka ih je odgajila i školovala, a nakon njene udaje za Tita, i sam Broz je postao Nadin i Zorin staratelj. Nada je živela sa Jovankom i Titom u Užičkoj 15, a nakon što se odselila, svaki dan je provodila tamo pomažući sestri u njenim svakodnevnim obavezama. Brinula je o njoj do poslednjeg dana Jovankinog života i sasvim sigurno je neko ko je najbolje znao sve Jovankine tajne.

“Nakon što nas je, posle rata, Jovanka pronašla u dva sirotišta, Zora i ja smo došle u Beograd i živele u jednoj sobi u Užičkoj 16.

Mi smo znale da Jovanka radi kod Tita i to nam je bila velika čast. Ali mi nismo znale da između njih bilo šta postoji.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Niti nam je ikada pričala o tome. Nije nam pričala da li je imala nekog drugog momka. Ona je to čuvala za sebe. Bila je lepotica, ali nikad se nije razmetala ni sobom niti svojom lepotom. Ni na kraj pameti joj nije bilo da priča da joj se neko udvara ili tome slično.

Ona je Zori i meni jednog dana, 1952. godine, saopštila da će se udati za Tita. Nas dve smo zanemele na isti način na koji smo zanemele kad nam je saopštila da nam je brat umro. To je bilo kao da nam je saopštila da će se udati za Svetog Petra. Ili da će se udati za Gospoda Boga. Jer Tito je tada bio ikona za sve nas, pa i za nju.

I ja sam uvek govorila da se ona udala za svoju ikonu. A za nas je isto tako bio ne živ čovek – nego pojam. I kad nam je to saopštila, nas dve ništa nismo rekle. Otišle smo u šetnju. Izašle smo od Topčiderske zvezde naniže. Te njene reči Zora i ja smo shvatile kao da ćemo sada opet morati da se vratimo u dom. Zacenile smo se od plača.

I Tito nas je posle toga pozvao. I to nas je pozvao zvanično u goste, preko Jovanke. I ona je bila prisutna. Imale smo ogromnu tremu. A on je u životu imao takav dar da ljude koji su imali tremu pred njim na neverovatan način relaksira i da ih nekako oslobodi te treme.

Pod jedan, on se nama obraćao kao odraslim osobama. Ja znam da nam je nudio vino da pijemo. Ja ga gledam, pa ko mi to još nudi? Gledam i ne verujem, meni to nikada niko nije nudio. Onda nas je pitao šta mi mislimo o nekim stvarima. Ja sam bila zapanjena jer nikada me niko nije pitao šta ja o bilo čemu mislim. Tito je bio prvi koji me je pitao šta mislim. I ubuduće, on je često znao da me pita šta mislim o nekim stvarima, naravno ne o politici, nego o nečemu što se dešavalo tu oko nas. Tada nam je pokazao i svoju sobu i svoj kabinet u Užičkoj 15, na prvom spratu.

Tu smo i jeli, u tom kabinetu. Nismo išli dole u onu veliku trpezariju. Onda nam je rekao da se u našem životu ništa neće promeniti, da ćemo živeti isto onako kako smo i do tada živele, samo da će sada i on brinuti o nama pored Jovanke.

I tako je to i bilo. Mi smo i dalje živele u istom stanu, a troškove našeg izdržavanja sad je snosio on jer je Jovanka demobilisana i nije više radila.

Zora i ja se vraćamo iz Užičke 15 potpuno umirene. U našem životu se ništa neće promeniti. Imamo utisak o njemu da je jedan mnogo fin čovek. Odjedanput je Tito od tog idola i te ikone postao jedan mnogo fin čovek, topao, ne bih rekla običan čovek, ali jednostavno drag čovek.

On je mene baš voleo. Bila sam njegov član porodice. Jer sam stalno tu bila. U početku je voleo više Zoru, to se jasno videlo, jer je Zora bila njegov tip mlade devojke, a ja sam bila onako, za po kući.

Ja znam da je on mene voleo zbog načina na koji sam ja bila posvećena Jovanki, kao što je Jovanka bila posvećena njemu. On je jako cenio tu moju privrženost i tu moju nesebičnu pomoć. On je to u meni cenio i bilo mu je drago zbog toga.

Tita sam doživljavala kao oca. Zato što smo mi bile suviše mlade kad smo došle. Ja sam u njemu videla oca, koga sam rano izgubila, jer je on de fakto bio taj koji nas je izdržavao od Jovankine udaje, dok ja nisam primila svoju prvu platu.

On nas je primio kao Jovankinu decu otprilike. Kao da smo joj bile deca. On nas je tretirao kao odrasle, za divno čudo. I ja sam njega ceo život doživljavala kao oca. I nikada nisam promenila odnos prema njemu.

Odluka da se uda za Tita za Jovanku je bila veoma teška odluka. Ona je imala i nas. I njoj je to bilo opterećenje. A znala je i kakvi su njegovi porodični odnosi.

Ali nama nikad nije pričala kako je započela ta ljubav. Ni on ni ona nikada o tome nisu rekli ni reč. Ja sam dvadeset pet godina bila uz njih. Svakodnevno. Nikada nijedno od njih o tome nije govorilo. Oni su bili ljudi starinskog kova i to je bilo njihovo, o tome se nije pričalo, ja o tome nisam pitala nikada.

Samo sam videla da se jako puno vole i da jako puno poštuju jedno drugo i da su jako, jako potrebni jedno drugom.

Kad je prihvatila taj brak, to je bilo rešeno i o tome se nije pričalo. Nije pričala ni o venčanju. Znam samo da su kumovi bili Ranković i Gošnjak.

Mi na venčanju nismo bile. To je sve urađeno u najužem mogućem krugu. To je bilo nešto vrlo intimno, od toga se nije pravio nikakav veliki događaj, nikakvo slavlje, nikakva pompa.

Ona se udala za svoju ikonu i do kraja života za nju nije postojao niko drugi sem njega. Čak ni u njenim mislima. Ni na koji način.

Ja mislim da se Jovanka nakon udaje ni u čemu nije promenila. Pedesetdruge, pedesettreće godine, mi smo se preselili iz sobe u Užičkoj 16 u stan u Užičkoj 9. To je bio stan koji je Jovanka dobila i koji je posle vratila kad se Zora udala. Jovanka je smatrala da nije u redu da ja sama budem u tolikom stanu dok drugi ljudi nemaju gde da žive. Tako sam ja prešla da živim s Titom i Jovankom u Užičku 15.

Najverovatnije da je njena dobrovoljna odluka bila da nemaju dece. Jer bi to Titu u tom trenutku moglo da naškodi. Kažem, najverovatnije, jer ja to ne znam.

Njena žrtva je bila kompletna za njega. Ona se od samog početka stavila u službu njemu kao neko ko je posvećen, kao opatica koja se posveti svojoj religiji. Ona je amortizovala svaki udarac koji je bio namenjen njemu. I onda je glumila da je mnogo jača nego što je bila. Delovala je kao kremen-kamen, kao žena stena. I to se kasnije zloupotrebljavalo.”

I tokom dvadeset pet godina svakodnevnog boravka u njihovoj kući i tokom Jovankine tridesetšestogodišnje izolacije, Nada Budisavljević je njen jedini oslonac u svemu osoba od najvećeg poverenja. Njen jedini ispovednik i čuvar njenih tajni. U dva navrata pomogla je Jovanki da spali sve beleške. Jednom prilikom, Krleža joj je rekao: „Sve znate, sve vidite, sve čujete i ćutite, ni o čemu reč ne govorite“. A ona bi umela da kaže: „To mi je bio posao: što sam čula – nisam čula, što sam videla – nisam videla“. Posle mnogo godina prvi put je progovorila. Svoja sećanja pretočila je u knjigu „Nada Budisavljević: Moja sestra Jovanka Broz”.

Izvor: Kurir.rs/A.A./žena.rs

 Čovek je nazvao svog prijatelja i rekao: Treba mi novac, majka mi je bolesna, nemam novca za lekove;

– njegov prijatelj je odgovorio: “U redu, dragi moj prijatelju javim se večeras”

Čovek je posle nazvao tog prijatelja, ali je ovom telefon bio isključen. Pokušavao je zvati iznova i iznova, sve dok nije odustao, i otišao tražiti drugog prijatelja koji bi mu mogao pomoći, ali nije ga mogao pronaći… Tužan i razočaran u ovog prijatelja, koji ga je napustio i isključio telefon kad mu je najviše trebao, došao je kući i pronašao torbu s lekovima, blizu jastuka na kojem je spavala njegova majka.

Upitao je brata što se dogodilo: “Tvoj je prijatelj došao po recepte i doneo ove lekove. Otišao je malopre smiješeći se.

Sa suzama u očima čovjek je istrčao na ulicu pronaći svog prijatelja i kad ga je pronašao, zagrlio ga je, zahvalio mu i pitao ga zašto je isključio telefon?

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

– Prijatelj je odgovorio: “Čoveče, pa prodao sam telefon i kupio lek za tvoju majku”

Razumete li što je prijateljstvo? Pravi prijatelj ne prekrsti ruke i ne odmahne glavom kad mu je prijatelj u problemu i moli ga za pomoć… Pravi prijatelj je kao rođeni brat, kao otac, kao majka.

Ako cenite takvo prijateljstvo, ajdemo učiniti ovaj svet boljim.

Stariji gospodin, od oko 80 godina, ušao je u čekaonicu. Imao je ranu na palcu koju je trebalo pregledati. Odmah je rekao da je u žurbi jer ima sastanak u 9 sati. Zamolio sam ga neka sedne i pričeka znajući da će možda proći i više od sat vremena pre nego što će ga neko pregledati. Stalno je pogledavao na sat.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

S obzirom da nisam imao drugih pacijenata, odlučio sam ga ja pregledati.

Dok sam sanirao njegovu ranu, upitao sam ga zašto se tako žuri. Bilo mi je to čudno jer stari ljudi imaju dosta vremena za sve ono što žele. Odgovorio mi je da žuri u starački dom na doručak sa suprugom. Pitao sam ga kako je njezino zdravlje. Rekao mi je da je ona tamo već duže vreme i da ima Alzheimerovu bolest. Zanimalo me hoće li se njegova žena ljutiti ako malo zakasni…

Odgovorio je da ona više ne zna ko je on i da ga već pet godina ne prepoznaje.

Bio sam iznenađen i upitao ga: „A vi joj i dalje svakog jutra dolazite, iako ona ne zna tko ste?”

Nasmijao se, potapšao me po ruci i rekao: „Ona mene ne zna, ali ja nju znam…”

Telom su mi prošli trnci. Jedva sam suzdržavao suze. Kada je napustio ordinaciju, rekao sam sebi: „Takvu ljubav želim u svom životu”.

Istinska ljubav nije ni fizička, ni romantična. Istinska ljubav je prihvaćanje svega što je bilo, što jest, što će biti, i što neće biti. Najsretniji ljudi ne moraju imati najbolje od svega; oni će napraviti najbolje od onoga što imaju!

U staroj Grčkoj ženama je bilo zabranjeno studirati medicinu.

Agnodice, mlada devojka, ošišala se i prerušena u dečaka upisala Aleksandrijski medicinski fakultet.

Nakon završenog medicinskog obrazovanja, čula je vriske žene sa porođajnim bolovima dok je šetala ulicama Atine.

Međutim, žena kojoj su bolovi počeli nije htela da je Agnodice dodirne jer je mislila da je muškarac. Agnodice joj je dokazala da je žena, a da je niko nije vidio i pomogla joj je da rodi.

Ovaj se incident pročuo i proširio među ženama i sve su trudne žene počele odlaziti u Agnodice.

Zbog zavisti i ljubomore, lekari su Agnodice, za koju su mislili da je muškarac, optužili za zavođenje pacijentkinja.

Agnodice, koja je zbog ove optužbe izvedena pred sud, osuđena je na smrt. Rekla je da je ona u stvari žena, a ne muškarac koji je zavodio pacijentkinje, i da je sve učinila kako bi joj spasila život.

Ipak i ovaj put su je osudili opet na smrt ali iz drugog razloga… zbog toga što je studirala medicinu kao žena i radila kao lekar.

Sve su se žene, uključujući i sudijine supruge, pobunile.

Rekle su da će sve umreti s njom.

Ne mogavši ​​izdržati pritiske svojih supruga i drugih žena, suci su ukinuli Agnodiceinu kaznu, a žene su od tada smele učiiti i raditi kao lekari,ali mogle su se brinuti samo o ženama.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlje sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo.

Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i – ukoliko to zavisi od čoveka – do kraja rešava.

To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.

-Ah, pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, može li se znati gde je i kako se dolazi do njega?

-Može.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Ono je među nama, ovde gde sada stojimo.

-?!?

-Da! Budi hrabar, iskren i postojan, čovekoljubiv, razuman i pravedan – i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.

Ivo Andrić