Ako ste mislili da nije poželjno jesti samo onaj sneg koji je žut i malo neprijatno miriše, onda će vas razočarati činjenica da ne bi trebalo jesti sneg uopšte ako želite da očuvate zdravlje.

  Najnovija studija objavljenja u žurnalu “Enviromental Science: Processes & Impacts”, nagoveštava da ukoliko možete da izbegnete konzumiranje snega, bilo bi poželjno da to i uradite.

Otkriveno je da sneg efektivno reaguje kao materija koja privlači sitne čestice koje se mogu naći u automobilskim izduvnim gasovima, pa bi tako unošenje snega bilo jednako jedenju sladoleda sa ukusom zagađenja.

Zagađen vazduh ubije 3.3 miliona ljudi svake godine, pa je zato važno naučiti na koje sve načine on može da dospe u naš organizam i ako je uglavnom svuda oko nas, šta da uradimo kako bi sprečili dodatna zdravstvena oštećenja. U ovom slučaju – ne jesti sneg.

Tim istraživača na “McGill” Univerzitetu u Montrealu (Kanada) odlučio je da istraži sposobnost snega da apsorbuje zagađivače. To su uradili tako što su u određenoj komori simulirali razna stanja snega, a onda su ih mešali sa zagađivačima koji se mogu najčešće naći u automobilskim auspusima.

Na osnovu toga su uspeli da odrede koliko zagađivača je “pobeglo”, a koliko ostalo zarobljeno u snegu. Organski ugljenik, nivoi toskičnih zagađivača, uključujući benzin, toluen, etilbenzin, ksilens unutar snega su bili meren pre, tokom i nakon svakog pokušaja eksperimenta.

Otkrili su da samo sat vremena nakon spajanja snega i zagađivača, nivo istih se unutar snega drastično povećao, jer su toksične čestice ostale zarobljene u malim česticama snega ili su se razložile u okviru “džepova” istopljenog snega. To znači da je sneg izuzetno pogodan “domaćin” automobilskim izduvnim zagađivačima.

A, šta se dogodi kada se sneg istopi? Zagađivači ili ostanu u toj vodi, ili pobegnu nazad u vazduh, ali to je već neka druga priča.

Pouka ove je da koliko god vam sneg deluje belo i primamljivo, a vi možda u tom trenutku očajni od žeđi ili biste da se našalite sa prijateljima, naš savet je da ga nikako ne konzumirate, baš kao što ne biste prišli auspuhu i direktno udisali izduvne gasove. Takođe, važno je da ovo kažete vašoj deci, jer su ona ipak daleko podložnija konzumiranju snega, nego što ste vi.

Izvor: mondo.rs

Došlo je vreme da se podvuče crta i da Vi, naši dragi čitaoci, izaberete NAJ DR 2021. godine, koji je obeležio ovu godinu. Glasove šaljite na https://ordinacija.tv/kontakt do 12. januara 2022. godine. U poruci napišite za koga glasate. 13. januara 2022. ćemo objaviti ko je NAJ DR 2021. godine.

Mi smo izdvojili pet doktora za koje mislimo da su obeležili godinu, a vi izaberite jednog od njih:

Dr Zlatibor Lončar rođen je 3. avgusta 1971. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu sa odličnim uspehom. Po završetku srednje škole upisao je Medicinski fakultet u Beogradu, koji je završio u školskoj 1996/97. godini. Naredne godine je završio pripravnički staž u Kliničkom centru Srbije, nakon čega je za oblast specijalizacije na matičnom fakultetu odabrao opštu hirurgiju i položio je specijalistički ispit 2003. godine. Tokom studija, ali i po njihovom završetku, učestvovao je u izradi više naučnoistraživačkih radova kao autor i koautor.

Doktorske studije iz oblasti medicinske epidemiologije upisao je 2008. godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a doktorsku disertaciju odbranio je 2015. godine.

Specijalistički kurs iz hepatobilijarne hirurgije završio je 2001. godine u Londonu u bolnici Hammersmith, gde se usavršavao i tokom 2006. godine. Na Univerzitetu King’s college u Londonu završio je specijalistički kurs iz transplantacione hirurgije 2011. godine, a tokom 2012/2013. godine usavršavao se u oblasti transplantacione hirurgije jetre u KBC Merkur u Zagrebu.

U zvanje kliničkog asistenta za predmet hirurgije, na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, izabran je 2012. godine a u zvanje docenta izabran je 2019. godine.

Zaposlen je na Klinici za Urgentnu hirurgiju, Urgentnog centra, Kliničkog centra Srbije, a od 2010. godine obavljao je funkciju načelnika Intenzivne nege, na odeljenju Hirurgije I. Funkciju direktora Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije i pomoćnika direktora Kliničkog centra Srbije za medicinska pitanja, obavljao je od avgusta 2012. godine. Na mesto načelnika Odeljenja za transplantaciju postavljen je 2013. godine.

Tokom obavljanja funkcije direktora Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije, formirao je Odeljenje za transplantaciju jetre i predvodio je tim koji je uradio prvu transplantaciju jetre u Urgentnom centru. Osnovao je multidisciplinarni onkološki konzilijum, formirao Odeljenje za dobrovoljno davanje krvi, kao i Trauma centar Urgentnog centra na Kopaoniku.

Dr Predrag Kon rođen je 1955. u Beogradu, a sa samo nekoliko meseci, zbog očeve službe, odlazi u Njujork gde je živeo do sedme godine.

Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1981. godine, a potom 1991. specijalizirao epidemiologiju na Vojnomedicinskoj akademiji. U toj instituciji radio je 15 godina, a bio je i ratni epidemiolog.

Kako se navodi u zvaničnoj biografiji, 1991. i 1992. bio je referent saniteta za preventivnu medicinsku zaštitu na području Krajine i Zapadnog Srema i načelnik odeljenja za medicinsku informatiku u 1. Armiji do 1995.

Načelnik jedinice za imunizaciju Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd bio je od 2001. do 2014. Od 2014. dolazi na poziciju savetnika Centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti u okviru Gradskog zavoda za javno zdravlje,

Trenutno je Načelnik je Jedinice za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti, Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.

Kon je bio koordinator projekta “Jačanje nadzora nad zaraznim bolestima u Srbiji” Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, od 2005. do 2008. godine. U dva mandata, od 2002. do 2010. godine, bio je član Komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti. U vreme epidemije SARS-a (2003), postavljen za šefa tima epidemiologa u sklopu iste radne grupe.

Učestvovao je u izradi Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti 2004. godine i izradi Pravilnika o imunizaciji i zaštiti lekovima 2006. i 2017. godine.

Bio je predsednik Posebne radne grupe za primenu Plana aktivnosti pre i u toku pandemije gripa od 2005. do 2010. godine i rukovodio preventivnim aktivnostima u toku pandemije gripa 2009. godine.

Nosilac je Medalje za vojne zasluge i Povelje Srpskog lekarskog društva.

Član je Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti Covid-19, koji je u martu 2020. formirala Vlada Srbije.

Dr Danica Grujičić rođena je u Užicu 1959.godine. Otac je po potrebi posla otišao u Rusiju, pa je srednju školu završila u Moskvi. Studije medicine je počela u Moskvi, a završila u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,60.

Magistrirala je 1987. godine i doktorirala 1996. godine na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Zaposlena je na Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije od 1984. godine, gde je od 2007. načelnica Odeljenja za neuroonkologiju. Uporedo sa kliničkom praksom angažovana je kao profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Izabrana je za asistentkinju 1992. godine, docentkinju 1998. godine, a od 2009. je redovna  profesorka.

Objavila je kao autorka ili koautorka više od 250 naučnih radova, poglavlja u knjigama i monografija. Članica je Udruženja neurohirurga Srbije, Srpskog lekarskog društva i Evropske asocijacije neurohirurških društava.

Nosilac je ordena Karađorđeve zvezde.drugog stepena, od 2020. godine.

Dr Goran Stevanović rođen je 1972. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, kako ističe u biografiji priloženoj uz doktorsku disertaciju, sa odličnim uspehom.

Medicinski fakultet u Beogradu upisao je školske 1990/91. i diplomirao 1. jula 1996. godine sa prosečnom ocenom 9,42. Tokom studija, navodi, objavio je nekoliko stručnih radova na studentskim kongresima i časopisu „Medicinski podmladak“.

Poslediplomske studije iz oblasti Imunologije upisao je školske 1996/97. godine i 20. juna 2002. sa uspehom odbranio magistarsku tezu pod nazivom “Neadekvatna sekrecija antidiuretskog hormona kod obolelih od gnojnog bakterijskog meningoencefalitisa”,

Prvu godinu specijalističkih studija na Medicinskom fakultetu u Beogradu iz oblasti Infektologije upisao je školske 1997/98. godine i specijalistički ispit položio sa odličnim uspehom 30. oktobra 2001. godine.

Od 2003. godine radi kao asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu, na predmetu Infektivne bolesti. Doktorirao 2012. sa tezom „Klinički značaj vanplućne tuberkuloze u diferencijalnoj dijagnozi nejasnog febrilnog stanja“. Mentor mu je bio dr Mijomir Pelemiš.

U zvanje docenta na katedri za infektivne bolesti izabran u julu 2013. godine.

Navodi da je objavio više stručno-naučnih radova kao autor ili koautor u časopisima sa recenzijom i na međunarodnim i domaćim kongresima.

Sekretar Srpskog udruženja za antimikrobnu hemoterapiju.

Zaposlen u Institutu za infektivne i tropske bolesti Kliničkog Centra Srbije od 24. avgusta 2000. godine, a sada je na funkciji direktora ustanove.

Na čelu je Komisije za unapređenje kvaliteta rada Kliničkog centra Srbije.

Član je Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19, koji je u martu 2020. formirala Vlada Srbije.

Dr Branimir Nestorović je rođen 1954. u Beogradu. Živi u Obrenovcu, gde je završio i gimnaziju, prirodno-matematički smer.

Diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1979. godine. Na istom fakultetu je, kako ističe u biografiji, doktorirao 1985. godine sa temom: „Polenska alergija u dece“. Specijalijsta pedijatar, pulmolog i alergolog.

Za asistenta na Medicinskom fakultetu izabran je 1987, a potom 1991; za docenta 1995; vanrednog profesora 2000. godine, a za redovnog profesora na katedri za pedijatriju 2002. godine.

Bio je redovan profesor na katedri za pedijatriju i načelnik odeljenja pulmologije i alergologije na Univerzitetskoj dečjoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu. Tiršova.

Radi u ordinaciji Zmaj.

Napisao knjige: Dete sa alergijom, ekcemom i astmom; Između dva sveta, Karcinom – kako sprečiti i lečiti karcinom.

Mirza Delibašić je rođen u Tuzli 1954. godine. Prvo je trenirao tenis i bio je jako uspešan u tom sportu. Bio je pionirski šampion Bosne i Hercegovine, međutim, kasnije se zaljubio u košarku. 1968. godine postao je član tuzlanske Slobode.

Sa Drganom Kićanovićem je predvodio kadetsku rerpezentaciju Jugoslavije do titule na Evropskom prvenstvu u Gorici, a samo godinu dana kasnije (1972.) osvojili su i šampionat sveta.

Mirza je odmah privukao veliku pažnju brojnih klubova. Prednjačili su Paritzan i Bosna. Bio je kratko u Beogradu, ali je ipak odlučio da se vrati za Sarajevo i prihvati ponudu Bosne.

Sa Bosnom je Kinđe dva puta osvojio titulu prvaka države, jednom Kup tadašnje Jugoslavije, a 1979. godine u Grenobleu, pobjedom u finalu protiv italijanskog Emersona (96:93), i titulu prvaka Evrope.

Godinu dana nakon toga dobio je ponudu koja se ne odbija. Kraljevski klub iz Madrida je želeo Mirzu. 1980. je počela najbolja sezona njegovog života. Osvojio je zlato na Olimpijskim igrama u Moskvi s reprezentacijom Jugoslavije, a iduće godine je osvojio špansko prvenstvo s Realom i Svetski kup, a igrali su i u finalu Kupa pobednika kupova.

“To je bila moja zlatna godina. Lopta nije htela nigde sem u koš“, govorio je Delibašić.

Nažalost, onda su počeli problemi.

Napustila ga je žena, a on je brak okončao onako kako je i igrao košarku, brzo i precizno… Na praznoj kutiji od cigareta je ostavio poruku ispred njenog stana u Beogradu:

“1. Sporazumno se razvodimo. 2. Izdržavaću tebe i Darija” napisao je i vratio se u Madrid

I dalje je igrao dobro, ali nikada više nije bio onaj stari Mirza. Krenuli su problemi sa alkoholom, zbog čega je i napustio Real.

Otišao je u Italiju u Indesit iz Kazerte kod svog prijatelja i mentora Boše Tanjevića i tada počinju njegovi ozbiljni problemi sa zdravljem. 1983. godine je doživeo je moždani udar i završio na Vojnoj medicinskoj akademiji u Beogradu. Njegova košarkaška karijera bila je završena i počela je borba za život.

Nije mogao da se kreće ni da govori, a oporavak je trajao jako dugo. To ga nije sprečilo da nastavi da pije. Čaša vina pre spavanja se pretvorila u litre… Opet je završio na VMA, bio je klinički mrtav, pravim čudom se ponovo vratio među žive.

Mirza se ponovo oženio. Venčao se sa najboljom košarkašicom Željezničara iz Sarajeva, Srpkinjom Slavicom Šukom, i dobio je sina Danka.

Uprkos svim problemima košarkaška javnost ga nije zaboravila. 1991. godine FIBA ga je proglasila za jednog od najboljih evropskih igrača. Kada se zemlja raspala imenovan je na mesto selektora Bosne i Hercegovine, ali je zbog sukoba sa ljudima iz Saveza napustio tu funkciju.

Poslednje godine života proveo je u jednom kafiću, a alkoholizam ga je na kraju koštao života.

Legendarni Bogdan Boša Tanjević je u jednom intervjuu otkrio da je Mirza bio autodestruktivan i da ga je tuga ubila.

“Mirza, misliš li da se od alkohola lako umire? Ne, druže, to je teška smrt. Ako si junak i ako to već hoćeš, skoči u Miljacku, pa završi priču” – govorio sam mu.

“Kada sam ga, pet meseci pre smrti video posednji put, to više nije bio Mirza Delibašić. Smanjio se, jedva da ste ga mogli pronaći u tom velikom krevetu. Iznuren, očajan… Polumrtav. Ali je i dalje pušio kao Turčin. Umro je od bolesti koja se zove tuga. Zove se rat. Zove se Jugoslavija“.

Umro je 2001. godine u 47. godini života u Sarajevu.

“Doleteti, kao Mirza, do samog Sunca i onda se survati u ponor, to je zaista tragedija dostojna jednog Ikara” napisao je u njegov biograf Slobodan Đurasović.

Izvor: kurir.rs

Dr Petar Ivanovski na najuglednijem svetskom kongresu dečijih onkologa obelodanio tezu po kojoj je vakcina protiv difterije mogući uzročnik pojave leukemije kod dece. Skupo eksperimentalno dokazivanje, koje bi moglo značajno da izmeni svetsku medicinu.

DA li je rat protiv leukemije kod dece otpočeo tako što mu je istrebljenje objavljeno u Srbiji, ostaje da potvrdi međunarodna stručna javnost, ali je jasno da je dr Petar Ivanovski, iz Univerzitetske dečje klinike u Beogradu, napravio prvi korak u tom smeru.
Naime, na nedavno završenom Kongresu svetske pedijatrijske onkologije (SIOP) u Oslu, dr Ivanovski je, pred kompletnom svetskom elitom u toj oblasti, izneo svoju tezu, po kojoj “krivca” za akutnu limfoblastnu leukemiju, inače najčešćeg raka kod dece, treba tražiti u preranom vakcinisanju od difterije.
– Na istraživanje me je nagnao rad jednog od prestižnih svetskih stručnjaka, profesora Melvila Grejvsa, koji je 1999. godine objavio kako leukemija ima prenatalni početak, odnosno da geni koji joj pogoduju nastaju kod deteta dok je još u utrobi majke – objašnjava Ivanovski. – Profesor Grejvs je pokazao da dete već na rođenju ima takozvane “B” limfocite, koji sadrže gen za leukemiju, takozvani Tel AML 1. Bez ovog gena nema leukemije.

ZAJEDNIČKO SVOJ DECI

NEDUGO zatim, dr Karolina Feliks iz SAD je, komentarišući nalaze profesora Grejvsa, zaključila da “je sad na medicinskim stručnjacima da otkriju koji je to faktor koji utiče na proliferaciju ovih ćelija, odnosno šta je to što utiče na njih da se pretvore u leukemiju”.
– Mnogo puta sam pročitao oba stručna rada – kaže dr Ivanovski. – I iznova sam sebi postavljao isto pitanje – šta je to što ove, normalne ćelije na rođenju, sa ugrađenim leukemijskim genom kasnije pretvara u leukemiju, i to kod dece uzrasta od dve do pet godina? To mi je, po sebi, nametnulo još jedno pitanje – šta je to što je zajedničko za svu decu, što im se dešava konstantno, i to baš u periodu dok su odojčad. Jedini odgovor bio je – vakcina!
I zaista, Ivanovski daljim istraživanjem dolazi do podatka da je ovaj vid leukemije moderna bolest, dakle, da je ozbiljno uzela maha u svetu tek četrdesetih godina prošlog veka, tek nekoliko godina pošto je uvedeno obavezno vakcinisanje od difterije.

ODGOVOR – NA MIŠEVIMA

– JEDAN od eksperimenata koji mi je pobudio posebnu pažnju odigrao se 2001. godine u SAD, na univerzitetu Harvard – potkrepljuje svoju tezu dr Ivanovski. – Tada je ženkama eksperimentalnih miševa bio ubačen gen AML 1 (isti koji imaju deca na rođenju), u oplođeno jajašce, kako bi novorođeni miš imao u “B” limfocitima ovaj gen. Posle pet generacija miševa, i nakon 24 meseca, nijedan miš nije oboleo od leukemije. Prirodno, autori eksperimenta su zaključili da nije postojao faktor koji bi delovao na miševe, kako bi se to desilo.
“U čemu je suštinska razlika između onoga što se dešava laboratorijskim miševima i deci” pita se dr Ivanovski i odmah odgovara “u tome što se deca podležu obaveznoj vakcinaciji!”
Na kongresu pred najboljim svetskim pedijatrijskim stručnjacima dr Ivanovski je upozorio da je neophodno napraviti novi eksperiment sa miševima, ali tako da budu vakcinisani na isti način na koji se to čini sa decom.
– Ako se pojavi, kao posledica, da neki od miševa dobije leukemiju, onda smo napravili prvi džinovski korak ka sprečavanju nastanka limfoblastne leukemije – zaključuje dr Ivanovski. – Tek tada nam sledi veliki posao. Međutim, da bi ova hipoteza dobila naučnu potvrdu, potreban je mukotrpan put. Za sada je pozitivno što su imena poput Mela Grejvsa ili Pera Brandzega, koji su bukvalno svetski lideri u saznanjima vezanim za ovu oblast, veoma zainteresovani za tok istraživanja.

PROMENITI KALENDAR

– POSEBNO je važno da naglasim kako nikako nisam protiv vakcinacije – objašnjava dr Ivanovski. – Taman posla! Međutim, ako je ova moja pretpostavka tačna, biće potrebno redefinisati proces vakcinacije, odnosno promeniti mu kalendar.

UNIŠTAVANJE ODBRANE

KADA se deca prerano vakcinišu, vakcina suzbija razvoj takozvanog Th1 sistema. A taj sistem je upravo odgovoran za citotoksičnu funkciju. Tu spadaju ćelije koje ubijaju čak i kancerske ćelije. Tako se suzbija sistem nadležan za odbranu od raka. Ovo je dokazano na miševima 1996. godine, u Švajcarskoj, tokom eksperimenta doktorke Berios.

LONDON – PRVA STANICA

DA bi dokazao svoju teoriju, koja je očigledno uzburkala stručnu javnost, dr Ivanovskom su potrebni uslovi koje ima tek nekoliko laboratorija u svetu. Da bi se izveo eksperiment sa transgenskim miševima, najbliža stanica mora da bude London, jer kod nas ne postoje uslovi za tako skup i delikatan eksperiment.
Sada nije bitna samo naša, već i svetska javnost, i njeno opredeljenje da iskoreni jednu od najopasnijih i najpodlijih svetskih bolesti.

Izvor: novosti.rs

Jovan Memedović je godinama, tačnije decenijama, jedan od najcenjenijih i najvoljenijih televizijskih novinara. Bilo da je reč o njegovoj autorskoj emisiji „Sasvim prirodno“, bilo da se govori o kvizu „Potera“, komplimenti su neizbežni, a žene ga smatraju veoma privlačnim. Dobro zna koliko je publici zanimljiv, ali intervjue daje vrlo retko. Nedavno je, ipak, otkrio da je zahvalan sudbini za sve što mu je priredila i dodao:

-Ne verujem preterano u neke druge stvari, osim u sudbinu. Ona me je prošetala onako kako sam zamišljao i sanjao.

Svaka emisija „Sasvim prirodno“ pokazuje da i posle toliko godina pred kamerama Jovan Memedović ima strast, svojstvenu početku karijere, pa zato i ne čude njegove reči:

– Da li sam našao sagovornika u Beogradu, sto ili pet hiljada kilometra od njega spakovaću se, otići i napraviti priču o onome što me zanima. Uvek idem za pričom.

Priče su ga vodile širom sveta, nekad i u najzabačenije krajeve, ali, srećom, nije se često pitao kako će uspeti da preživi. Bilo je i izuzetaka:

-Blizu Sibira ostali smo bez hrane, ali nije problem doći do nje u divljini koju čovek nije takao, jer živi svet vrvi oko vas. Životinje nisu u paničnom begu od vas, jer retko sreću ljude, a onda vi, kao neki lovac, dođete do plena. Jedan dan smo bili gladni, ali već sutra smo se snašli. Upecali smo ribe.

Svojevremeno je otkrio da li se nekad zapita šta mu je ovo trebalo ili ko će mu pomoći ako u divljini nešto krene naopako:

– Prvi put sam tako razmišljao kad sam bio na Severnom polu, dok sam vozio motorne sanke po ledu debelom pola metra. To izgleda kao solidna debljina, ali se led vrlo brzo topio, a pošto je bio maj, već su se pojavljivale pukotine. Kroz njih se pomaljalo odvratno crno more. Kad propadnete kroz led, nema povratka, jer vas on propusti i sante se odmah skupe. Da bi sve bilo kompletno, neko je pomenuo da je prethodne godine jedan čovek tako poginuo. Tri dana, dok sam sa dvojicom Norvežana tumarao tim prostranstvom, stalno sam se pitao šta ja, ludak, tu radim. Ceo bogovetni dan, od ujutru do uveče, pratili smo tragove belog medveda.

Kada se sa tih adrenalinskih putovanja vrati u Beograd, leti vreme provodi veslajući po Dunavu i Savi, a obožava i Adu Ciganliju. Zimi se šeta tim delom grada, zajedno sa psima, a često odlazi i u konjički klub na hipodromu. Ako se pitate kako je moguće i posle 61. rođendana tako izgledati i imati takvu kondiciju – eto odgovora.

Izvor; hellomagazin.rs

Kod svakog čoveka postoje trenuci kada se čini da je na izmaku snage. I onda počinje prizivati u pomoć više sile. To mu daje nadu i neku duhovnu snagu za produženje životnog puta.

U mnogim stvarima lako je izgubiti se, ali molitva pomaže razumu da se dovede u red. Pred vama je jedan divan tekst koji će vam pomoći da sve postavite na svoja mesta.

Pitao sam Boga da kazni mog neprijatelja – i Bog mi odgovori:
„Ne. Njemu je suđeno da ti postane najbolji prijatelj.“

Pitao sam Boga da mi daruje strpljenje – i Bog mi odgovori:
„Ne. Strpljenje je rezultat testiranja. Ono se ne daruje. Njemu se uči.»

Pitao sam Boga da oduzme moj ponos – i Bog mi odgovori:
„Ne. Ponos ne oduzimaju. Njega se rešavaju“.

Pitao sam Boga da mi daruje sreću – i Bog mi odgovori:
„Ne. Ja dajem Blagoslov. A hoćeš li biti srećan – zavisi od tebe“.

Pitao sam Boga da poštedi bola mene i moje bližnje. I Bog mi odgovori:
„Ne. Mi patimo i pobeđujemo patnju zajedno“.

Pitao sam Boga za duhovni uzlet – i Bog mi odgovori:
„Ne. Duhovno moraš izrasti sam. A ja ću ti uvek u tome pomoći “

Pitao sam Boga da mi pomogne voleti druge, isto tako kao što oni voli mene – Bog mi odgovori:
„Sa zadovoljstvom! Konačno si shvatio o čemu treba moliti.

Tražio sam snage – i Bog mi je poslao iskušenje da me očvrsne.

Tražio sam mudrost – i Bog mi dao probleme, nad kojima treba lomiti glavu.

Tražio sam hrabrosti – i Bog mi poslao opasnost.

Tražio sam ljubav – i Bog mi poslao one kojima je potrebna moja pomoć.

Tražio sam blaga – i Bog mi je dao mogućnosti.

Ništa nisam dobio za šta sam molio.
Dobio sam sve što mi je bilo potrebno.

Izvor: uspesnazena.com

Luk Montanje, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 2008, doputovao je u Italiju da govori o nasušnom problemu koronavirusa. Više od 2000 ljudi je došlo da ga čuje.

Luk Montanje posetio je Firencu na inicijativu grupe volontera iz „Ato Primo“ (“Atto Primo”), koju su osnovale Tiziana Vigni i Daniele Granara.. Slušao ga je veoma pažljiv auditorijum od dve hiljade ljudi iz cele Italije. Sledi rezime onoga što je rekao:

„Mi živimo pod diktaturom zdravstvenih vlasti, a ne u demokratiji“, počeo je Montanje… „Vidimo kako se odvija užasan program, koji je dugo pripreman, koji je izbio u odgovarajuće vreme, a uglavnom je usmeren na bogate zemlje. Ovo je glavni razlog zašto promovišu samo jedno rešenje – vakcine.“

„Ove vakcine nisu prave vakcine, već složen sistem molekularne biologije koji može biti otrov. Zbog toga je užasno naterati ljude, sada i decu, da se vakcinišu ovim molekularnim preparatom. Ponavljam svoj poziv lekarima da prepisuju pristupačne i efikasnije metode lečenja“.

„Želim da budem jasan: ove vakcine su nepotrebne, opasne i neefikasne. Suprotno onome što nam govore, ove vakcine uopšte ne sprečavaju širenje virusa.“

„Imunizacija dece je zločin jer, iako sada ne trpe negativne posledice, mogu postojati dugoročne posledice koje nadilaze ono što sada vidimo. Kakvi su dugoročni neželjeni efekti – još ne znamo.“

„A ovo je zločin, posebno zato što postoje alternativne metode za lečenje ove infekcije koji su takođe jeftiniji od vakcina i koji omogućavaju da se rešimo ove bolesti.“ „Ali u medijima se ne spominje niti jedna alternativa, druge vakcine ili lekovi. A ako neko spomene negativne posledice, ta osoba biva eliminisana, pa živimo u pravoj stvarnosti laži“. „Zbog toga moramo osuditi marketing velikih farmaceutskih kompanija, lekara i naučnika, a posebno vlada.“

Na pitanje o njegovom odnosu sa američkim guruom Entonijev Faučijem, koji je, za razliku od njega, mnogo puta menjao mišljenje od početka epidemije koronavirusa, odgovorio je: „Upoznao sam Faučija tokom otkrića virusa side i znam da je on dobijao povišicu iz svoje laboratorije tokom svega što je učinjeno. Ali, – Montanje se veselo osmehuje, – nažalost, nije on otkrio virus SIDE!“

Javnost ga je zamolila da prokomentariše upravljanje pandemijom, a Montanje je rekao na francuskom: „kriminalna delatnost“. Radnje koje dovode do smrti „ne samo pacijenata, već i medicinskih radnika“.

„S druge strane, vidimo da se iste mere o kojima govorite u Italiji primenjuju u Francuskoj, Engleskoj, kao i u drugim zemljama, zato su one koordinisane. Stoga moramo zajednički da odgovorimo ovoj grupi sila. Oni nas nazivaju zaverenicima? Ne: oni su zaverenici!“

Zaključak profesora, kome je drago što je otišao u penziju jer ga oslobađa pritiska pod kojim su mnoge njegove kolege, jeste da „čovečanstvo razvija uzroke svog sopstvenog iščeznuća“. Ali još uvek postoji nada, pod uslovom da pristanemo da živimo u racionalnom i pravednom svetu koji takođe prihvata stvari koje ne predviđa mala grupa ljudi, to jest grupa ljudi na vlasti. Ne samo politika.

U intervjuu koji je dao u Italiji, rekao je:

„Neki ljudi imaju veoma jake nuspojave. Morate istražiti ove incidente i napraviti listu nuspojava. Mislim da postoji granica s kojom se ne možemo složiti: stopa smrtnosti je beskonačno veća nego kod drugih vakcina. Pre svega, „nemojte nauditi“. Mislim da je ovo nešto što treba zapamtiti […] Mislim da je čak i smrt izazvana lekovima preozbiljna smrt, uključujući vakcine. „Moramo se boriti da izlečimo ljude, drugo rešenje je da se ova vakcinacija prekine.“

Izvor: pravda.rs

Dr Borislav Antonijević, jedan od doktora sa tzv. Invermektin grupe koja se našla na udaru medija i pobornika vakcinacije, u jutarnjem programu Prve zapušio je usta svim pobornicima eksperimentalnih vakcina koje imaju brojne nus pojave o čemu sve više medicinara progovara. On je u formi vica saopštio strašnu istinu.

On je upitao oponente da li znaju u čemu je razlika između vakcinisanih i nevakcinisanih, a onda dao odgovor.

– Koja je razlika između vakcinisanih i nevakcinisanih? Mogu li vakcinisani i nevakcinisani da obole od kovida? Mogu. Mogu li vakcinisani i nevakcinisani da prenesu kovid? Mogu. Mogu li da završe u bolnici? Mogu. Mogu li da završe na respiratoru i vakcinisani i nevakcinisani? Mogu. Moguli li umreti od kovida i vakcinisani i nevakcinisani? Mogu. Pa u čemu je onda razlika? Razlika je u tome što nevakcinisani ne mogu da umru i od vakcine – rekao je on ali se oponenti nisu nasmejali.

Izvor: pravda.rs

Doktorka iz Kijeva postala je glavna zvezda Interneta, a njen duhoviti odgovora “napaljenim” muškarcima je sve namejao na mrežama. Ovoj devojci su tražili gole slike, a evo kako im je doskočila…

Lepa doktorka Alena iz Kijeva zapalila je TikTok objavom koju je pregledalo više od 17 miliona ljudi. I ne, nije reč o nekom seksi videu na kom je oskudno odevena, nešto sasvim drugo je posredi.

Zapravo, Alena koja je veoma aktivna na ovoj mreži i često objavljuje zabavne ali i provokativne snimke, konstantno je “na meti” muškaraca koji joj traže da im šalje gole fotke. Pa tako, ona je rešila da im udovolji i objavila je snimak “bez odeće”.

Kada pogledate o čemu je reč, biće vam jasno da im je vrlo vickasto “doskočila”. U snimku koji je nazvala “kako uzvraćam muškarcima kada traže od mene da im pošaljem svoje gole fotografije”, Alena je poslala rendgenski snimak svog tela u seksi pozama i sa cipelama na visoku štiklu…

Da li je ovo seksi? Hm…

Nakon ove objave mnogi su joj aplaudirali na dovitljivosti, pa su komentarisali kako ne samo da je zgodna, već je i pametna i duhovita. A bilo je i onih koji su joj uzvratili sa ništa manje humora…

“Može! Meni je i to dovoljno dobro”, napisao je jedan korisnik ove mreže.

Alena ima armiju pratilaca na Instagramu, reklo bi se mahom muškaraca, a zašto im je toliko interesantna?

Izvor mondo.rs