Jedna novinarka opisala je rezultate svojih istraživanja na temu prelaska na drugu stranu.

Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige „Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje“ (Opening Heaven’s Door: Investigating Stories of Life, Death, and What Comes After) opisuje rezultate svojih istraživanja na temu „prelaska na drugu stranu“, piše Lovesensa.rs.

Sve počinje 72 sata pred smrt

Pošto je u roku od 9 nedelja izgubila i sestru i oca, Patriša se posvetila istraživanju onoga što se dešava nakon smrti. Intervjuisala sam na desetine ljudi koje profesija vezuje za neizlečive pacijente, kao one koji su doživeli posebna iskustva sa samrtnicima, pa i sa onima koji su se „vratili iz mrtvih“, odnosno, doživeli kliničku smrt.

Shvatila je da ljudi spoznaju kada im kucne zadnji čas. U periodu od 72 sata pred smrt, oni počinju da govore u metaforama o putovanju. Terminologija jeste različita, pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako „žele da idu kući“, a zapravo su već kod kuće.

„U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno „ja ne znam kako da odem“, a čak je spominjala i neke „nesrećne stjuardese“.

Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu negu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka pankreasa, postavljeno u samrtnom času: „Da li moja žena zna sve u vezi sa pasošem i kartama?“ Meri je skovala i poseban termin „svest o bliskoj smrti“ i koristi ga u svojoj knjizi „Konačni darovi: razumevanje specijalne svesti i potreb umirućih i komuniciranje s njima“. Kalananova je bila u situaciji da neguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost“, kaže Patriša.

Preminule članove porodice ljudi vide neposredno pred smrt

Samrtnici često imaju „priviđenja“ za koje zdrave osobe veruju da su prosto efekat jakih analgetika koje pacijenti uzimaju. Međutim, da li je tako? U jednoj velikoj internacionalnoj studiji, koju su sproveli psiholozi dr Karlis Osis i dr Erlendur Haraldson sa Islandskog univerziteta, ustanovljeno je da većina pacijenata koji su još uvek svesni nekih sat vremena pred smrt, vidi svoje voljene koji su preminuli, bez obzira na to da li su primali takve lekove ili ne. Studija je obuhvatila osobe iz potpuno različitih kultura – iz SAD i Indije.

„Kada sam razgovarala sa pacijentkinjom Odri Skot (84), koja je umirala od raka, pričala mi je kako joj u posetu dolazi njen (usvojeni) sin Frenki, inače, preminuo nekoliko godina pre toga. On je, prema njenim rečima, mirno sedeo u fotelji kraj nje kad god bi došao“, otkriva Pirson.

Bela svetlost, ljubav i neizmerna mudrost

U nekim slučajevima, ljudi vide članove porodice i prijatelje za koje nisu ni bili svesni da su umrli. Među prvim detaljno istraženim izveštajima o vizijama pred smrt, našao se i slučaj žene koja je umirući na porođaju rekla svom akušeru u jednoj dablinskoj bolnici kako pred sobom vidi preminulog oca. Zatim je videla nešto što ju je zbunilo: „Vida je sa njim.“ Ponavljala je to, a Vida je bila njena sestra, inače preminula tri nedelje pre toga. Međutim, informacija da je Vida umrla bila skrivena od samrtnice.

Bela svetlost nije uvek slika, već može biti i doživljaj velike ljubavi

U našoj kulturi je „bela svetlost“ postala pomalo i kliše. Međutim, istina je da samrtnici opisuju taj doživljaj svetlosti i kao mudrost ili ljubav. Pacijenti koji su imali blisko iskustvo sa smrću, a ostali svesni – prilikom srčanog udara, na primer, kažu da su se osećali „skoro samleveni“ jačinom emocionalne snage tog svetla. Dr Ivona Kejson, koja je preživela avionsku nesreću, kaže da je tu svetlost doživela kao apsolutnu ljubav majke prema detetu.

„Osećala sam se kao novorođenče na majčinom ramenu. Beskonačno bezbedna“, i dodaje: „Bilo mi je kao da sam vekovima bila izgubljena, a onda konačno pronašla put do kuće“, rekla je doktorka Kejson.

Čak i u slučaju iznenadne smrti, samrtnici se mogu oprostiti od nas

„Zaista me je iznenadilo kad sam otkrila da studija za studijom potvrđuje da je oko polovina ispitanika osetila prisustvo svojih voljenih – bilo u trenutku smrti, ili nešto kasnije. To se desilo i u mojoj porodici.

Otac uopšte nije bolovao već je umro iznenada, u sred jedne noći 2008. godine. Moja sestra Katarina bila je budna više od 150 kilometara daleko od njegove kuće, a ipak je u svojoj spavaćoj sobi iznenada osetila nečije prisustvo i ruke kako je nežno dodiruju po glavi. Ispunili su je zadovoljstvo i radost i to toliko snažno i neobično da je ispričala čitav doživljaj sinu pre nego što su uopšte saznali da nam je otac preminuo“, kaže Patriša.

Psihijatri nazivaju ove slučajeve „halucinacijama žalosti“, ali nauka takva subjektivna iskustva još uvek nedovoljno razume. Svakako još nije objašnjeno otkuda nam takvi doživljaji pre nego što saznamo da nam je neko umro. Jedan čovek mi je ispričao svoj doživljaj iz detinjstva: jednog jutra je sišao na doručak, kao i obično, i video tatu kako sedi na svom mestu i čita novine, a onda ga je majka šokirala saopštivši mu da je otac umro. „Ali ja ga vidim, eno ga, sedi tamo!“ rekao je i u tom trenutku je vizija oca nestala.

Samo 5 odsto ovih iskustava su vizuelna, zaključuje u svojoj studiji dr Majkl Barbat, lekar u u bolnici „Sen Džozef“ u Auburnu, u Australiji. Većina se odnosi na osećaj prisustva – i to ne nekog prolaznog, neke senke, već živog prisustva, vrlo konkretnog, prisustva koje ljude podstakne da hitno pozovu nekog telefonom, da okrenu automobil u drugom pravcu, da se u trenutku rasplaču. To se može desiti u trenutku smrti drage osobe, ali i nakon nekoliko nedelja ili čak godina kasnije.

Karen Simon, izvršna direktorka advertajzinga iz Toronta, priča o svom doživljaju jedne hladne noći šest nedelja nakon smrti oca: „Vozila sam autoputem, a na suvozačevom mestu se stvorio tata. Mogla sam da ga osetim kako se namešta u sedištu. On je uvek sedeo na karakterističan način, nagnut na levu stranu. Vozio se tako sa mnom petnaestak kilometara. Doživljaj je bio neverovatno realističan i mene je potpuno promenio.“

I živi mogu da dožive smrt

Istraživanje psihijatra dr Rejmonda Modija iz 2010. godine pokazuje da i živi mogu da zajedno sa samrtnikom dožive osećaj da ulaze u „svetlost“. Ovaj psihijatar je, inače, autor revolucionarne knjige iz 1975. godine pod naslovom „Život posle života“, a njegov je i poznati termin „doživljaj bliske smrti“.

Psiholog u ustanovi za palijativno zbrinjavanje na Floridi dr Ketlin Douling Sing primetila je da ljudi na samrti deluju kao da zrače, a oni spominju i kako „hodaju kroz sobu osvetljenu lampama“ ili kako im „telo puni sunčeva svetlost“. Ponekad, na trenutak, to dožive i članovi njihovih porodica.

Psiholog dr Džoan Borisenko, na primer, opisala je kako je to doživela u trenutku kad joj je umrla majka. U 81. godini majka joj je preminula u medicinskom centru Bet Izrael u Bostonu, a Džoan kaže kako se prostorija ispunila sjajnom svetlošću koju su videli i ona i njen sin i kako su oboje posmatrali kako se majka spektralno izdiže iz tela.

U ljudskoj prirodi je da bojimo smrti i teško nam je da o njoj govorimo ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo samrtnici razumeju smrt mnogo bolje nego mi i mogu da nam pruže utehu, samo kad bismo mogli da čujemo ono što oni pokušavaju da nam kažu.

Izvor: stil.kurir.rs

I ko bi bolje mogao da objasni šta je molitva, nego blaženopočivši patrijarh srpski, Njegova Svetost gospodin Pavle. Zato nećemo ni pokušavati da objasnimo šta je molitva, već ćemo citirati reči ovog blagorodnog čoveka: ” Molitva je pobožno upravljanje duše čovekove Bogu ili beseda srca sa Bogom, kroz koju, predstavljajući nevidljivo Boga pred sobom, čovek izliva pred Njim osećanja svoje duše.

Ona je uzdizanje uma i srca Bogu; njome čovek uzleće u horove anđela i postaje učesnik njihovog blaženstva. Molitva je tamjan najprijatniji Bogu, najsigurniji most za prelaz preko iskušenja talasa života, neoboriva stena svih koji veruju, mirno pristanište. Božanska odeća koja oblači dušu velikom dobrotom i lepotom. Molitva je mati svih dobrih dela, čuvarka čistote tela ( nevinosti ), pečat devojaštva, sigurna ograda protiv svih lukavstva večitog neprijatelja našeg – đavola. ”

Pravoslavna večernja molitva pred spavanje

Kako se veruje, najjači uticaj na čoveka ima pravoslavna večernja molitva pred spavanje, jer je čovek tada najopuštenije. I tada bi trebalo njegove misli da budu uprte samo prema Bogu, Ocu nebeskom.

Ne postoji određeni dan da se upućuje Bogu, Ocu nebeskom ili Isusu pravoslavna večernja molitva pred spavanje, već se ona izgovara svakoga dana čitavog života. Pa tako, i ponedeljak, i utorak, i sreda, i četvrtak, i petak, i subota, i nedelja… svaki dan je jednako važan u životu vernika i svaki dan se izgovara pravoslavna večernja molitva pred spavanje upućena Bogu, Ocu nebeskom ili Isusu.

Poznato je da Srpska pravosslavna crkva ima utvrđena pravila, pa tako ima i pravila vezana za molitve, to jest tačne reči koje vernik treba da izgovara kada se moli. Ali, ne mora to uvek biti tako, jer je mnogo važnije da vaša pravoslavna večernja molitva pred spavanje bude izrečena iz čistog srca, nego da tačno znate njene reči. Upravo na to je mislio duhovnik ruske prestonice, namesnik moskovskog manastira Sveti Danilo arhimandrit Aleksej Polikarpov, kada je rekao: ” Neka su naše molitve i nesavršene, ali postoji izreka: molitva se daje onima koji se mole. Ne budeš li se molio – raslabićeš se.

Ako se budeš tiho molio, razgorevaće se unutrašnja iskrica, koja će te zagrevati i pokretati. ” Još je dodao: ” Ako si izgovorio i malu molitvu, ali iskreno, ne rasejano, od srca, s strahopoštovanjem – onda će ona biti taj impuls koji će te držati celog dana. Takva molitva daje pravilno nastrojenje našoj duši. A večernja molitva daje duševni mir, s molitvom zaspiš te će tvoj san biti okrepljujući, obnoviće se tvoje snage, i Andjeo Čuvar će te ukrepiti za nova dela. ” I time se i treba rukovoiti: pristupiti izgovaranju molitve čista srca i prvenstveno se zahvaliti Bogu, Ocu nebeskom i Isusu i svim svecima na svemu što imate u životu. Pod tim ” imate ” svakako ne podrazumevam materijalna dobra, mada su i ona važna, već sve ono što čini vaš život smislenim. Verujući u Gospoda, dobijate još više razloga za verovanje.

Dečija molitva pred spavanje

Kada je u pitanju pravoslavna večernja molitva pred spavanje za decu, postoji nepisano pravilo da se za decu mole njihovi roditelji. Međutim, kada dete dostigne određeni uzrast i pokaže razumevanje, možete ga naučiti za početak da bude zahvalno Bogu, Ocu nebeskom, Isusu i svim svecima, a dečija srca su čista, pa će sama osmisliti molitvu koju će iskazivati glasno ili u sebi. Vi, kao roditelj imate obavezu da ih usmerite i ukažete im na sve blagodeti koje pruža pravoslavna večernja molitva pred spavanje, aa to možete jedino ukoliko je i vi praktikujete. Svaki dan je dobar za izgovaranje molitve, i ponedeljak, i utorak, i sreda, i četvrtak, i petak, i subota i nedelja podjednako. Dečije srce i um su čisti, te je poznato da ona lako i brzo pamte, pa je često dovoljno da izgovarate naglas reči molitve i ona će vas uskoro imitirati i naučiti i sama.

Molitva Bogu Ocu, Svetog Makarija Velikog

Bože večni i care svakog stvorenja koji si me udostojio da doživim do ovoga časa, prosti mi grehe koje učinih ovoga dana delom, rečju i mišlju. I očisti, Gospode, smirenu dušu moju od svake prljavštine tela i duha. I daj mi, Gospode da mi san ove noći prođe u miru, da bih ustavši sa skromne postelje, ugađao presvetom imenu Tvom, u sve dane života moga i pobedio telesne i bestelesne neprijatelje koji vojuju na mene. I izbavi me, Gospode, od sujetnih pomisli i rđavih želja koje me prljaju. Jer je Tvoje carstvo, i sila, i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sadai uvek i u vekove vekova. Amin.

Molitva 5. Gospodu Isusu Hristu

Gospode Bože naš, što sagreših ovoga dana rečju, delom i mišlju, oprosti mi kao blag i čovekoljubiv. Podari mi miran i tih san; pošalji mi svog Anđela Čuvara koji me krili i čuva od svakoga zla. Jer si Ti čuvar duša i tela naših i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Molitva 6. Gospodu Isusu Hristu

Gospode Bože naš, u koga verovasmo i čije Ime iznad svakoga imena prizivamo, daj nama koji odlazimo na spavanje odmor duši i telu i sačuvaj nas od svakog sanjarenja i tamne slasti; zaustavi navalu strasti; ugasi raspaljene prohteve telesne; daj nam da celomudreno poživimo u delima i rečima, da vodeći dobrodeteljni život, ne otpadnemo od Tvojih obećanih dobara, jer si blagosloven zanavek. Amin.

Kada je Nikola Tesla početkom dvadesetog veka bio na vrhuncu slave i kada su američke i svetske novine pisale da je on najveći svetski naučnik, Teslin dobri prijatelj, američki pesnik Džonson, ga je zamolio da sažeto izloži svoju životnu filosofiju, u kojoj se osvrnuo i na molitvu Oče naš.

Tesla je prihvatio ponudu i napisao divan esej o tome kako je celog života, od najranijeg detinjstva, tragao za pitanjem povećanja ljudske energije.

On navodi kako je bio duboko začuđen i oduševljen kada je posle mnogo godina i decenija traganja konačno našao odgovor, koji se sve vreme nalazio tu pored njega – u hrišćanstvu i to baš u molitvi Oče naš kao najboljem generatoru ljudske energije.

Molitva Oče naš predstavlja izvanrednu lekovitu i razvojnu energetsku seansu koja se sastoji od 10 različitih energetskih delovanja. Naime, svaki stih u ovoj molitvi predstavlja zasebno energetsko delovanje koje mogu osetiti energetski senzibilnije osobe.

U pogledu lekovitih mogućnosti ove molitve, ona deluje vrlo složeno i jako. U seansi koju proizvodi učestvuje veliki broj energija, uključujući i sve četiri globalne koje joj upravo i daju maksimalnu jačinu i lekoviti efekat.

Molitva deluje istovremeno na poboljšanje funkcionisanja živčanog sistema, izlečenje hroničnih bolesti, čišćenje aure, razvoj duhovnosti, i što je najvažnije, ispravlja način mišljenja ljudi i usklađuje ga sa voljom Stvoritelja. To znači da ova molitva pomaže u svim navedenim aspektima svakom ko je izgovori, ali su efekti ove molitve kod osoba koje su na višem nivou duhovnog razvoja srazmerno veći.

Ovakav način delovanja energija je u korelaciji sa poznatim principom u kosmosu da je reakcija na molbe ljudi srazmerna nivou njihovog duhovnog razvoja. Ipak, ovo ne treba da obeshrabri ljude koji tek počinju sa svojim duhovnim razvojem, jer svaka molitva ponavljanjem postepeno pojačava svoj efekat.

Oče naš ima i psiho-somatske efekte. Donosi unutarnju katarzu, a u konstatnoj svakodnevnoj primeni i energetski balans jer primarno, Oče naš deluje na Yetzirah nivou, odnosno na nivou Ruacha u ljudskoj suptilnoj anatomiji (analogno astralnom nivou duše), a to je nivo čakri i energetskih meridijana.

I da, „Oče naš“ nije eksluzivno hršćanska molitva. Ako se zagledamo dublje u njeno značenje, videćemo da pokriva sve ljudske potrebe duha, duše i tela bez obzira na to da li je čovek hršćanin ili nije.

Iz tog razloga, kao i na temelju mnoštva pozitivnih efekata koje ova molitva proizvodi, preporučuje se da se radi bar jednom dnevno, bez obzira na religijska uverenja jer je namenjena svim ljudima.

Pored lekovitog i razvojnog delovanja, Oče naš deluje i na promene u auri Zemlje, tako što za nijansu poboljšava njeno stanje. Takođe, postoji još jedan poznati pozitivan efekt koji se sastoji u jakom čišćenju aure i pripremu njenog stanja za dalji duhovni rad. To znači da pre izvođenja nekih drugih značajnih molitvi i molbi, potrebno uraditi molitvu Oče naš kako bi efekt tih molitvi bio maksimalan.

Izvor: Ninicninic.com

Marija Milošević, ćerka bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića,  u velikom intervjuu govori o vremenu vlasti bračnog para Milošević-Marković, smrti svog oca, navodnom bogatstvu, te bivšim prijateljima, devedesetim godinama, 5. oktobru.

Intervju prenosimo u celosti:

Od 2001. godine ste u Crnoj Gori. Kako živite, čime se bavite?

“Meni je, u stvari, strašno žao što sam se uopšte rodila u Beogradu 1965. godine i tamo provela svojih prvih 36 godina. Stalno maštam o tome kako bi bilo divno da tatini roditelji nikada nisu otišli odavde i da je tata bio na moru te godine kad je upoznao mamu, a da je mama došla na letovanje i da su se oni zaljubili i da je mama ostala ovde s tatom. Isto bismo se rodili Marko i ja, i svi bismo bili danas srećni i zajedno”.

Jednom ste kazali da nikada više nećete doći u Srbiju. Da li ostajete pri tome?

“Da”.

Jeste li vi to ogorčeni na Srbiju?

“E, na ovo pitanje treba da objavim knjigu ‘Zašto sam ogorčena na Srbiju'”.

Govorili ste svojevremeno, tačnije 2001. godine, da je neko davao pet miliona dolara da vaš otac, bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević, bude uhapšen i izručen Hagu…

“Nisam to ja rekla. O tome se pisalo mnogo. O tome je tadašnji američki ambasador Vilijam Montgomeri napisao i knjigu. Ukucajte u Gugl ‘pet miliona dolara za Slobodana Miloševića’ i izaći će vam mnogo rezultata, kao ‘hapšenje Miloševića DOS naplatio pet miliona dolara’, ‘za hapšenje Slobe uzeli 30 miliona dolara’, ‘zemunci hteli da Slobu prodaju za pet miliona dolara“’…”

Mislite da Milošević nije trebalo da se preda?

“Pa on nije uopšte uhapšen zbog Haga. Navodno je uhapšen zato što je novac od carine dao tekstilnim i metalskim radnicima, prema optužbama tadašnjeg upravnika carine Mihalja Kertesa. A tata je dobio garancije od Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića i Milana Milutinovića da neće biti izručen nijednom stranom sudu. To je tako bilo. A onda je, negde u junu 2001, dobio optužnicu od haškog suda, koju nikada nije uzeo. Ostala je tamo da visi u beogradskom zatvoru kad su ga tog popodneva na srpski verski praznik Srbi kidnapovali i neustavno izručili haškom sudu.

Kada ste ga poslednji put videli, čuli? Šta vam je tada rekao?

“U petak uveče, 10. marta 2006. godine, čuli smo se. Rekao mi je: ‘Sutra ću ti se javiti ranije, jer je subota’. Nije se javio (Milošević je umro 11. marta 2006.).

Da li i vi, kao i neki drugi, sumnjate u zvanične podatke o uzroku njegove smrti?

“Da”.

Zašto?

“Sve u vezi s tim je vrlo sumnjivo, počev od toga da njegov tanjir nije smeo da se pomeša s drugim, iako je u svim tanjirima bila ista hrana, pa do toga da ‘te večeri nisu radile kamere’. Pre dve godine je objavljena knjiga ‘Anatomija sudskog ubistva’, koju je napisao profesor Vukašin Andrić. On je bio na čelu međunarodnog konzilijuma sastavljenog od lekara iz Srbije, Rusije i Francuske koji su 2005. godine pregledali tatu.

Tu se tvrdi da je Milošević otrovan…

“Profesor Andrić u toj knjizi tvrdi da je tata otrovan droperidolom, lekom koji je anestetik i koji ‘može izazvati ozbiljan rizik od tahikardije i smrti. Droperidol se može dati pacijentu intravenozno, ali kako dolazi u ampulama, može se ukloniti vrh ampule i sipati u hranu. Droperidol vrlo brzo prodire kroz čitavo telo, treba mu manje od dva sata po nekim izveštajima’, piše u knjizi. Takođe, ‘ako se tome doda neobjašnjivo dugo odlaganje dolaska mrtvozornika (šest sati čekanja) i još četiri sata do prebacivanja do mesta gde će biti sledećeg dana obavljena autopsija – kada se, dakle, sve te okolnosti uzmu u obzir, svaka razumna osoba bi se zapitala da li je ovakvo kašnjenje unapred smišljeno kako bi se inkriminisane supstance degradirale i nestale iz tela’, piše profesor Andrić. A francuski vojni lekar, pukovnik Patrik Bario, kog Andrić citira u svojoj knjizi, između ostalog kaže: ‘Ovo je nesumnjivo sudsko ubistvo uz pomoć lekara, odnosno – medicinski potpomognuto sudsko ubistvo’. A da je droperidol bio prisutan, potvrđeno je tokom toksikoloških analiza urađenih u Institutu za sudsku medicinu Univerzitetske klinike u Bonu, a rezultat analiza je stigao tek dva meseca kasnije – 11. maja 2006. godine”.

Vi niste bili za to da on bude sahranjen u dvorištu kuće u Požarevcu?

“Nisam. Mislim da niko od nas, ni živ ni mrtav, ne treba da bude u Srbiji. Ima latinska poslovica koja kaže: ‘Nezahvalna domovino – ne zaslužuješ ni kosti moje!'”

Javnost je duboko podeljena kada je reč o vašem ocu. Dok je on za jedne heroj, za druge je zločinac…

“Naravno. Javnost je uvek i oko svega podeljena. A gde nije tako? Svuda ima i jednih i drugih. I ne samo u politici nego baš u svemu. A što je neko poznatiji i uspešniji u svom poslu, to ima više i onih koji ga vole i onih koji ga mrze. Dajte mi ime nekog vrlo popularnog i uspešnog a da ga pritom svi vole.

Gde je, prema vašoj oceni, on grešio?

“Pogrešio je što je uopšte bio predsednik te zemlje. Biti predsednik Srbije je posao iz pakla. Koji procenat ljudi koji su u nekom trenutku vodili Srbiju je doživeo duboku starost ili koji procenat uopšte umre prirodnom smrću?”

Jednom ste rekli da su Miloševićevi prijatelji i saradnici zapravo uglavnom bili „kukavice, koristoljubivi, nepošteni, dvolični, beskrupulozni prevaranti“, te da posle 5. oktobra 2000. nisu ni promenili ram na zidu, već su samo ugurali drugu sliku i ogradili se od njega govoreći da su ga jedva poznavali. Na koga tu mislite?

“Ne sećam se da sam to rekla, ali očito da jesam, jer liči na mene, a tako i mislim. Takvi su ljudi. Rade takve stvari. Sećam se kad krajem osamdesetih godina nije moglo da se hoda od pobacanih slika druga Tita, ramova i stakla svuda po hodnicima i stepeništu u zgradi ‘Politike’, gde sam tada radila. To mi je bilo potresno. Dakle, ljudi su, nažalost, mahom takvi”.

Kako ste doživeli 5. oktobar 2000. i pad vlasti Slobodana Miloševića?

“Pa bilo je, najblaže rečeno, neobično da gori Savezna skupština. I u njoj izborni rezultati. A demonstracije ko demonstracije. Toliko ih je bilo. A to je bio državni udar. Države treba da nauče da se brane od udara na sebe. Neke to odlično znaju. Ona nije”.

Ostale su nedorečene i priče o tome gde ste vi bili tokom bombardovanja Srbije 1999. Je li tačno da ste bili u Africi?

“Klub se zvao ‘Košava’, a ne ‘Afrika’. Nalazio se u zgradi Bitefa. Sve vreme sam bila tamo sa ostalima s Košave koji su tamo želeli da budu od kada smo se iselili iz zgrade, koja je kasnije i bombardovana, a program smo emitovali s druge lokacije. A što se Afrike kao kontinenta tiče, tamo nikad nisam bila.

Na kraju, s ove distance, možete li reći ko vas je, posle svega, najviše razočarao?

“Nikola Antić. Moj bivši najbolji drug, kum, podstanar, po zanimanju ginekolog. Prevarant. Doduše, nije nikakva posebna umetnost prevariti najboljeg prijatelja, nekog bliskog, nekog ko ti veruje, ali jeste posebna prljavština. A trebalo je da mi bude neki znak upozorenja to što se posle 5. oktobra nije javljao dve godine. Uplašio se. I brzo se zbližio s nekim ljudima iz DOS. Posle DOS, opet se brzo zbližio s ljudima iz SNS. Njemu je, u stvari, potpuno svejedno ko je na vlasti, samo mu je važno da je blizu vlasti. Doduše, ima takvih ljudi, ali ja nisam na vreme znala da je on takav. Niti se bori za neku vlast, niti ga interesuje neka ideologija. Samo će se priključiti onima koji su se čvrsto ustalili na vlasti. Drug Tito je na Osmom kongresu Partije lepo rekao: ‘Nama u Partiji ne trebaju oni koji su u Partiju ušli iz nekih svojih interesa'”.

Imali ste problema sa stanom u Beogradu – prijatelj vam ga je takoreći ukrao. Kako se završio taj slučaj?

“Nije ga ‘takoreći ukrao’, nego ga je ukrao. I nije mi prijatelj. Prijatelji to ne rade. To je ona osoba o kojoj pričam odgovarajući na pitanje ko me je najviše razočarao – Nikola Antić, koji je u mom stanu držao ginekološku bolnicu i koji me je molio da mu prodam svoj stan da bi ga spojio sa svojim, koji se nalazi tačno iznad mog stana, da bi proširio bolnicu koja je već radila na toj adresi. A posle toga mi je mahinacijama sa svojim ljudima taj stan ukrao.

I dalje se govori o tome da se vaša porodica enormno obogatila devedesetih. Šta je istina?

“Ti što to govore bi se verovatno obogatili da su bili na našem mestu zato što projektuju sebe i pretpostavljaju da i mi radimo ono što bi oni uradili. U psihologiji se to zove projekcija, a narodna mudrost jednostavno kaže: ‘Lopov za svakog misli da je lopov'”.

Izvor: mondo.rs

Stara legenda govori o tome šta se događa kada naše molitve ponekad ni sam Bog ne čuje. Legenda o nemoj crkvi poučava nas kada molitve prolaze bez uslišenja i zbog čega one nekada ne mogu dopreti do Svevišnjeg.

 Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo i stalno u molitvi pitao:

– Gospode, da li Ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?

Jednom je sa tim mislima utonuo u san. Utom se sav u sjaju javi Anđeo, obavi ga krilom i ponese ga uvis. Što su više leteli, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnuo je žamor ljudskog života. Samo su se, s vremena na vreme, odnekud čuli skladni i nežni zvuci, kao od daleke laute.

– Šta je to? – upita starac.

– To su svete molitve – odgovori Anđeo – samo se one ovde čuju!

– Zašto su tako tihe? Zašto je malo tih zvukova?

Anđeo ga tužno pogleda.

– Želiš da znaš? Gledaj…

Daleko dole, video se veliki hram. Voljom Božjom, starac je mogao da vidi šta se dešava unutra. Hram je bio pun ljudi. Tekla je služba! Kakva služba – nisu znali, jer se nijedan zvuk nije čuo. Videlo se kako neko brzo-brzo čita, ali reči gore nisu dopirale. Na balkonu crkve hor se spremao da peva.

– Aha, hor ću sigurno čuti… – pomisli starac.

Dirigent je podigao ruke i dao znak za početak, ali – carovala je potpuna tišina. Bilo je to zaista čudno gledati: dirigent je mahao, basovi su se zacrveneli od naprezanja, tenori zapinjali visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali, pesme nije bilo.

– Šta je ovo? – čudio se starac.

Pogledao je ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, bogatih i siromašnih. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo. Čitava je crkva bila nema.

– Zašto je tako? – pitao je starac.

– Spustimo se i onda ćeš videti i razumeti – reče Anđeo.

Nevidljivi za sve ljude, spustili su se u hram. Jednostavno odevena žena stajala je pored soleje i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i dodirnu je rukom… Odjednom, starac vide njeno srce i njene misli.

– Ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona.

– Opet ima novu haljinu! Muž pijanica, deca nevaspitana, a ona ne obraća pažnju! Samo se licka!

Lepo obučeni gospodin je zamišljeno gledao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi i pred starcem se otvoriše njegove tajne misli:

– Teška dosada! Loše sam trgovao… Izgubio sam hiljadu, a možda i hiljadu i po…

Pored njega je stajao mladić. On se nije molio, sve vreme je gledao levo gde su stajale žene. Anđeo ga dodirnu i starac pročita njegove misli.

– Kako je dobra Dunja! Lepa je i ima dobar posao… Takva žena meni treba! Da li bi me htela?

Mnoge je dodirivao Anđeo i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali, ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.

– Razumeš li sada? – upitao je Anđeo.

– Takve molitve do nas ne dolaze. Zato su u ovoj crkvi svi nemi.

Tog trenutka začu se zvonki dečji glasić koji je jasno govorio:

– Gospode, Ti si blag i milostiv… Spasi i pomiluj, isceli moju sirotu mamu!

U uglu, uza zid, klečao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Molio se za svoju bolesnu majku.

Anđeo ga je dotakao i starac je video čisto dečje srce u kojem su bile ljubav, briga i molitva.

– Evo molitve, koja do nas dopire! Molitve izrečene bez iskrenog osećanja do Boga ne dolaze i plod ne donose – rekao je Anđeo.

Zapisao episkop Vasilij Kinešemski

Doktor Branimir Nestorović, specijalista je pedijatrije sa subspecijalizacijom iz pulmologije i alergologije rekao je da je šetnja na svežem vazduhu najbolje sredstvo za jačanje imuniteta.

Dr Branimir Nestorović kaže da su i kopriva i beli luk idealni za imunitet

– Ima mnogo načina za podizanje imuniteta, jedan je šetnja na hladnom vazduhu, u trajnju do sat vremena. Drugi je boravak u sauni, takođe do sat vremena. U ishrani korisiti hranu bogatu vlaknima, povrće, najmanje dva puta nedeljno morska riba, po mogućnosti pečena – rekao je poznati doktor.

On je naveo i tri narodna leka koja su idealna za odbranu od raznih bolesti:

– Na prvom mestu je list koprive, na drugom bih uvek stavio beli luk, a treće mesto orah. Kopriva sadrži brojne imunostimulatorne i antikarcinogene supstance, a beli luk i brokoli sumporna jedinjenja koja su izraziti antioksidansi. Orah je namirnica sa puno korisnih materija, neke od njih, junglan na primer su jedinstvene samo za njega – kazao je Nestorović.

Izvor: republika.rs

Šta je to što je “lekovito” u belom luku? Kako se pravilno konzumira? Da li beli luk može da bude altenrativa kako bi se izbegli antibiotici? Na sva ova pitanja dr Branimir Nestorović ima odgovor:

“Alicin je supstanca koja se nalazi u belom luku, je najjači mogući antibiotik. Naprimer, žene koje imaju problema sa mokraćnim putevima, ili muškarci, ja sam im savetovao da konzumiraju beli luk u svrhu lečenja. Beli luk i origano su kombinacija koja leči Ešerihiju E-koli, koje se veoma teško leči antibioticima”, rekao je dr Nestorović.

Beli luk nema efektno dejstvo kada se samo proguta. Doktor je jasno objasnio kako beli luk treba da se konzumira da bi bio efektan i lekovit:

“Zbarušeni ili osušeni čen nema nikakvu svrhu i ne treba da se koristi. Kada se sažvaće, tek tada izlazi iz luka enzim koji se zove “malinaza”, i on je delotvoran.

Ako ga samo progutate, beli luk će imati jako slabo dejstvo. Uvek treba imati na umu da sve što “smrdi” na sumpor je fantastično korisno za naš organizam: kupus, karfiol, brokoli. Jer ta sumporna jedinjenja su antibakterijska i antivirusna” ispričao je doktor Nestorović za Prvu.rs.

Prof. dr Branimir Nestorović gostovao je u emisiji kod Milomira Marića i napravio je šalu na svoj račun.

Naime, Nestorović je ispričao i da mu više ni novčanik ne treba, te da zbog toga sebe doživljava kao novog Tita.

– Ja sam kao Tito, kažu Tito je bez novčanika bio.

Pojavim se na pijaci u Obrenovcu, oni kažu: “Evo pokloniću vam maline”, ja kažem: “Nema šta da mi poklanjate maline, imam pare”, ali insistiraju, ljudi mi poklanjaju krompir, paradajz…

Čovek se javio iz Amerike, želeo je da mi pokloni motor harli dejvidson.

Ipak, opasno je to za starije koji mogu slomiti kuk.

Ima ih i dosta koji bi voleli da se ja skršim – ispričao je Nestorović.