Dr Branimir Nestorović, otvorio je dušu u novoj emisiji Kurir televizije Realna priča.Istakao je kako njegovi roditelji nisu podnosili njegovo ponašanje i na to je ispričao jednu anegdotu iz detinjstva.

– Nisu podnosili moje ponašanje. Iza moje kuće prolazila je ta industrijska pruga, tu je prolazio jedan voz koji je sa Save vukao tu neku građu. To je bila ona spora parnjača i mi smo se kao mali kešali i tako vozali do Save koja je bila 3 kilometra odatle. Ja sam se jedan dan tako kešao na voz i kako sam bio mali opiknem i padnem između dva vagona.

Ništa mi nije bilo, mada moja pokojna majka koja je prostirala veš kada je to videla ona se onesvestila. Ja se tako vraćam besan što moram peške, i vidim svoju majku dole na podu kako joj kaplje onaj njen veš. Kako sam uzviknuo njeno ime tako sam popio takvu šamarčinu iz nesvesti – ispričao je Nestorović.

Nestorović otkriva da su ga konstantno tukli roditelji i kakav je odnos imao sa ocem.

– Što se tiče toga dal su me tukli, majka i baka su me stalno tukle. Mada jednom su čak i na smenu. Zapali smo neku zgradu kao mali i zbog toga su me majka i baka tukli na smenu, tada sam im rekao: ” Vi mene ne možete da bijete toliko koliko ja mogu da izdržim”, a one bi samo na to sele i počele da plaču. Moj otac me nikad recimo nije udario, ali su njegove metode bile spartanske.

Bio je to 6. razred osnovne, i ja kažem neću više da učim školu. Otac nije reagovao samo je rekao dobro. Mada to nije bilo dobro jer svaki put kad nije reagovao nešto se spremalo. I tada je rekao: “Aj obuci se” i krenemo mi na kraj Obrenovca i tu je bila kovačko-potkivačka radnja “Bude Potića”. Tu su tad bili konji, nije tad bilo automobila.

Buda on onako ogroman, dlakav, go do pojasa potkiva tako konja. Pored njega vatra seva, šegrt tamo potkiva, i stvarno jezivo izgleda. Dolazi tako moj otac kod Bude i kaže:” Evo doveo sam mog sina neće da uči školu i sad kreće da radi kod tebe”, na to sam odmah odgovorio kako želim da je učim. Ono što je zanimljivo je da bi on to stvarno uradio, imao je težak život i uvek mi je govorio tu jednu poznatu rečenicu:

“Ja imam sto obaveza, a ti samo jednu, da učiš školu, ako ti tu jednu ne vršiš nema potrebe više da te finansiram, mislim ja ću da te hranim ali ništa više od toga”, i moram da priznam da je to bila jedna surova lekcija. On nije bio kao ovi sad moderni roditelji koji konstantno viču: ” Stani, ubiću te” , koliko njih na to reaguje. To je trenutni problem sa decom, jer ne shvataju roditelje ozbiljno, a i roditelji prete bezveze jer reči treba da imaju težinu – rekao je Nestorović.

Izvor: kurir.rs

Najčešća verovanja kada se radi se o pravilima ponašanja koja važe za dan uoči kao i prvog dana nove godine ( 31. decembar i 1. januar), a za koja se veruje da će u narednoj godini doneti sreću su:

Novogodišnja večera

Kada je praznična trpeza u pitanju, prema verovanju nekih kultura, ako pripremate jelo od mesa, poželjno je da to bude meso životinja koje nemaju krila (dakle bez piletine i ćuretine). Prema određenim narodnim verovanjima, time obezbeđujete da blagostanje ostane u vašoj kući, odnosno da ne “odleti” sa vašeg stola.

Radna godina

Obavite neki simboličan posao prvog dana Nove godine, iako je praznik. Ako ste na poklon dobili rokovnik, upišite datum, par reči… zadržite pažnju, razmišljajte o poslu makar par minuta tog dana. Po verovanju, ovaj čin simbolizuje da ćete u toku naredne godine imati dovoljno posla i da ćete ga sa voljom raditi.

Poljupci za sreću

U ponoć obavezno podelite poljupce sa dragim osobama. To se smatra potvrdom da će i u predstojećoj godini vaša ljubav i bliskost trajati.

Odnosi sa drugima

Slično običaju koji važi za Božić, važno je i ko će posle ponoći, odnosno 1. januara, prvi ući u vaš dom. Ovo je važno zato što se smatra da će ta osoba značajno uticati na vaš život u narednoj godini.

Crveno za sreću

Opštepoznato pravilo kaže da uoči Nove godine valja obući nešto novo. Za sreću u ljubavi, veruje se da je dobro nositi veš u crvenoj boji.

Postoji nekoliko verovanja koja se odnose na to šta ne valja raditi u toku ova dva dana:

Čak iako niste ljubitelj sms poruka, telefoniranja, slanja mejlova … ne propustite da čestitate Novu godinu dragim ljudima, kao i da odgovorite na čestitke. Time simbolično jačate veze među vama, razvijate osećaj topline i prijateljstva.

Na samom početku godine, izbegnite pozajmljivanje novca. Simbolika je jasna – ukazuje na to da ćete u toku godine imati materijalnih problema, odnosno da nećete imati novca u dovoljnoj meri.

Ovo verovanje se sigurno ne poklapa sa vašom dosadašnjom praksom, a to je da 1. januara ne bi trebalo ništa iznositi iz kuće. Iako svi volimo da razmenimo kolače, razne poslastice i jela koja smo pripremili za novogodišnju noć, ipak po ovom verovanju to ne bi trebalo raditi.

Počastite sve vaše goste, to je svakako dobar znak, ali prilikom posete drugima ne nosite ništa od jela. Za to, pričekajte 2. januar.

U nekim kulturama pranje veša 1. januara je neprihvatljivo. Naime, smatra se da je pranje bilo čega potrebno svesti na najmanju moguću meru, jer bi moglo loše uticati na zdravlje ukućana u narednoj godini.

Isto tako, potrudite se da budete pažljivi sa posuđem i uopšte lomljivim stvarima, jer se razbijanje stvari smatra prizivanjem nesreće.

Poznato je i nekoliko ukorenjenih verovanja koja se odnose na vremenske prilike u toku ta dva dana.

Ukoliko tog dana duva južni vetar – znak je da će naredna godina biti dobra i bogata.

Ukoliko duva severni vetar – znak je da će cela godina biti hladna i sa lošim vremenom.

Ukoliko duva istočni vetar – godina može doneti nestašice i nevolje.

Ukoliko je 1. januar vedar i sunčan dan, bez vetra znak je da nas čeka vesela i bogata godina.

Za sreću sa novcem

Mali ritual – u svaki novčanik koji imate u kući stavite novac. To je znak da će sledeća godina teći u blagostanju. Za sreću sa novcem važi verovanje da je dobar znak ući u novu godinu bez dugova i neplaćenih računa.

Rođenje

Bebe rođene 1. januara smatraju se „decom sreće”!

Izvor: stil.kurir.rs

Tri hirurga u isto vreme navlače rukavice, vizire i skafandere. Rade na tri različita kraja Srbije, ali svi svakodnevno odlaze u bolnička odeljenja označena crvenom bojom i natpisom: STOP, korona virus.

Tatjana Milačević iz Zaječara, Predrag Ivanović iz Leskovca i Nebojša Stojaković iz Valjeva već godinu i po dana u salama leče ljude koji su oboleli od korona virusa, a moraju na hitne intervencije.

„Za dve godine, u valjevskoj bolnici smo uradili 130 operacija pacijenata koji su imali kovid”, kaže za Stojaković, hirurg iz Valjeva.

Najteže mu pada kada posle operacije izgubi pacijenta, a ne može da uradi obdukciju jer je takva svetska praksa, odnosno nalog Svetske zdravstvene organizacije.

„Tada, ne možete da znate zašto je tačno pacijent preminuo, da li zbog naše greške, korona virusa ili nekog drugog uzroka”, dodaje on.

Svo troje su načelnici hirurgije u bolnicama u kojima rade.

Dodatni izazov su im hirurški zahvati teško obolelih ljudi, koje je pandemija ponekad I odgadjala.

„Bilo je jako neprijatno, koliko god da objasnite ljudima da moraju da čekaju”, kaže za Milačević, hirurškinja iz Zaječara.

„U dubini duše, znate šta ćete možda videti za nekoliko meseci – mnogo veći tumor ili uklještenu kilu sa teškim komplikacijama”.

Svo troje se bave minimalno invanzivnom hirurškom metodom, laparaskopijom, kojom je broj otvorenih i komplikovanih operacija smanjen i za više od 80 odsto u pojedinim mestima.

Ovaj zahvat stručnjacima posebno pomaže u vreme pandemije, jer se pacijenti mnogo brže oporavljaju i kraće ostaju u bolnici.

Do 19. decembra, u Srbiji je od korona virusa preminulo više od 12.400 ljudi, a zaraženo je blizu milion i trista hiljada ljudi.

Priča prva: Valjevo – Iz obrenovačkih poplava u korona režim

Jutro, nešto pre osam časova. Opšta bolnica u Valjevu.

Apsolutna je tišina u operacionoj sali.

Načelnik hirurgije Nebojša Stojaković danas operiše pacijenta sa uznapredovalim karcinomom debelog creva.

U njegovoj sali se uvek zna – vlada sportska disciplina. Jer, Stojaković dolazi iz sporta.

Godinama je bio profesionalni vaterpolista, a i danas vodi jedan lokalni vaterpolo klub.

„Prvoligaš je”, napominje hirurg.

Novinarskoj ekipi dozvoljen je ulaz tek posle dva i po sata.

Dok skidamo svu odeću i oblačimo posebnu hiruršku, sestre me pitaju: ‘Da li se onesvešćujete?’.

U prvom trenutku mi nije jasno pitanje, ali onda shvatam – prvi put ću videti otvoren stomak.

Odgovaram: „Nisam do sada, ali ko zna”.

Ulazimo u salu i trudim se da ne gledam direktno u ranu pacijenta.

Fotoreporter već zna, bio je u sali, ali ja se osećam kao da sam u nekoj drugoj dimenziji, zaboravljam da treba da postavljam pitanja.

Medicinsko osoblje nam želi dobrodošlicu i govore: „Nasmejani smo, pogledajte nam osmeh u očima”.

Jer nose maske pa ne možemo da ga vidimo na usnama.

Atmosfera je prilično lagodna.

„Pustili smo vas kada je već sve gotovo”, objašnjava Stojaković.

Tokom zahvata je bitno da se hirurzi i osoblje čuje, da govori samo ko treba, dodaje on.

„Sada, kada se zašiva koža, onda je malo opuštenije”.

Kada čujem da je zapravo već sve skoro gotovo, odvažujem se da pogledam u pacijenta i ranu.

Mislila sam da će mi se pozliti, ali nije – rana izgleda slično kao i u filmovima.

Verovatno bi mi bilo gore da sam došla sat vremena ranije.

Stojakovićev tim je do sada morao da operiše više od 130 pacijenata sa drugačijim ishodom testa.

„Kada je počela pandemija, ja sam sa hirurškim timom opet nastupio sportski”, objašnjava Stojaković.

„Primenjivao sam tehniku bezbrojnog ponavljanja. Svakodnevno smo vežbali oblačenje opreme i to po desetinu hiljada puta”.

Jer, kaže on, „svaki pokret koji ponovite, sutra dočekujete spremniji i sa manje straha”.

Zbog nedostatka opreme, vežbali su, kaže, svi na jednoj opremi.

Najneizvesnija situacija sa kojom se pre korone susreo jesu poplave u Obrenovcu 2014. godine, kada je kao spasilac, lekar i dobrovoljac ulazio u vodu i spasavao ljude.

„Adrenalin koji postoji kod hirurga je valjda uvek tu”, kaže Stojaković.

Posle dve godine, za kovid operacije mu, kaže, treba samo nekoliko minuta da obuče specijalnu opremu.

„Na početku je to trajalo i po nekoliko desetina minuta”, kaže on.

‘Nema obdukcije – nema ni tačnog odgovora’

Pacijente koji su zaraženi korona virusom operišu u posebnom delu hirurškog bloka koji je razdvojen dvostrukim vratima.

„Ovaj prolaz zovemo sendvič”, objašnjava hirurg.

„Služi i da bi se bezbednije prenosili instrumenti do pacijenata zaraženih od korone”.

U kovid deo ne ulazimo, iako u njemu tog dana nema pacijenata.

Ipak, kada je pandemija korona virusa počela, veći deo bolnice je bio upravo crvena kovid zona.

Na stolu, kako hirurzi kažu, nisu izgubili nijednog kovid pacijenta.

Ali neki od njih su preminuli nakon što su operisani.

Mahom su to bile urgentne operacije koje nisu mogle da se odlože i da se sačeka da pacijent preleži korona virus.

„Svetska praksa je takva da se nad kovid pacijentima ne radi obdukcija”, objašnjava načelnik bolnice.

Hirurzima ova nepoznanica, dodaje on, posebno teško pada, jer ni porodicama preminulih ne mogu da daju tačan odgovor.

‘Surovo vreme za teške slučajeve’

Vreme kovida je, kaže Stojaković, „surovo i za pacijente koji nisu zaraženi”.

„U kratkim zanosima smo operisali samo hitne slučajeve”, kaže on.

„Ljudi masovno nisu ni odlazili kod lekara, čak i kada su osećali smetnje, pa sada imamo veliki broj pacijenata sa uznapredovalim bolestima”.

Poređenja radi, pre pandemije, u bolnici u Valjevu su hitni slučajevi u operacijama debelog creva, poput teških malignih tumora, zauzimali oko 20 odsto svih zahvata.

Sada se taj broj povećao na više od 50 odsto.

Pandemija je otežala posao i mladim hirurzima, kaže njihov načelnik.

„Pre korona virusa, radile su nam četiri sale, a sada je jedna otvorena za ne kovid pacijente”, kaže Stojaković.

„Gotovo svi mladi hirurzi su povučeni sa specijalizacija jer su morali da uskaču kao pomoć sa kovid pacijentima”.

Tehnike su često, dodaje, učili u slobodno vreme.

Priča druga: Zaječar – Gangrena u doba korone

Hirurškinju Tatjanu Milačević tog jutra sačekala je informacija – pacijent kojem je zbog gangrene amputiran prst na nozi operisan je posle negativnog testa na korona virus.

Ipak, drugi test je stigao pozitivan.

„Zbog kovida je došlo do progresije bolesti i sada je potrebno uraditi amputaciju noge, a čovek je i dalje pozitivan na korona virus”, kaže Milačević za BBC na srpskom.

Dok hoda kroz hodnike bolnice u kojoj je načelnica operativnog bloka, telefonom se konsultuje sa kolegama – da li će pacijenta operisati u bolnici u Zaječaru ili ostati u Nišu, većem bolničkom centru, u koji je u međuvremenu prebačen.

„To je današnji slučaj, ali već imamo iskustva sa pacijentima sa gangrenom koji su imali kovid, pa ćemo videti kako se odvija situacija”, dodaje ona.

Na samom početku pandemije, kada se o korona virusu jako malo znalo, Milačević je operisala pacijente sa IGM pozitivnim antitelima.

„To znači da je virus bio aktivan”, objašnjava ona.

U početku su sve slučajeve radili pod punom opremom – skafander, vizir, duple rukavice.

„Sada, iako je pacijent životno ugrožen, a pozitivan je na korona virus, operacije ne radimo više pod punom opremom”, kaže ona.

Strah na duge staze

Milačević je danas dežurna, a to znači da će raditi i više od 32 sata, jer je zadužena i za hitne slučajeve koji dolaze iz Urgentnog centra.

Godišnje uradi oko 200 operacija, a danas na planu ima dve konsultacije, jednu intervenciju, dok je sutradan čekaju operacije karcinoma dojke i kile.

U Opštu bolnicu u Zaječaru uvela je novu tehnologiju – ultrazvučni nož, savremeni instrument koji koriste najveći centri u Srbiji, ali je za pojedine manje bolnice u zemlji godinama bio nedostižan.

Dok obilazi pacijente na prijemu, stiže nova infomacija – pacijent sa gangrenom će možda biti vraćen u Zaječar iz Niša.

„Strah od korone više ne postoji u istom obliku kao na početku”, kaže Milačević.

„Ali, to je zabrinutost na duge staze, jer mi kao hirurzi znamo da se možda nikada nećemo vratiti u punom obimu na posao koji smo ranije radili, a to neće biti dobro za pacijente”.

Poseban problem za istočnu Srbiju u vreme pandemije, dodaje hirurškinja, jeste razuđenost sela.

„Ljudima iz okolnih sela je često jako teško da dođu u grad u vreme pregleda ili operacije”, kaže hirurškinja.

„Zato, kada na jedvite jade stignu kod nas, teško ih je vratiti i reći ljudima – dođite drugi put, jer je pandemija u jeku”.

Osim opasnosti od razboljevanja, izloženost virusu za Milačević znači i dodatni rizik.

Njen sin zbog oštećenja vida ne sme da primi imunizaciju do kraja života i zato ne može da dobije vakcinu protiv korona virusa.

„Kao lekar i kao majka nisam znala kako da ga zaštitim”, kaže hirurškinja.

„A i on je mlada osoba koju je bilo teško zadržati u kući, a ja sam bila u bolnici stalno. To je neverovatno opterećenje”.

‘Biće operacije’

Spuštamo se na prijemno odeljenje, gde hirurškinja pregleda pacijente.

Određuje šta je hitno, koji zahvat može da sačeka. Pre svake operacije, pacijent se šalje na brzi antigenski i PCR test na korona virus.

Neke od ljudi po čekaonicama zamolila je da se ne približavaju jedni drugima.

„Mi smo nekako čudan narod – imate ljude kojima ne možete da dokažete da treba da stave maske i budu tihi u čekaonici, kako bi se izbegao kontakt”, objašnjava ona.

„Ali, ima i ljudi koji su u ozbiljnom strahu, sve zdravstvene probleme vezuju za kovid”.

Iako je polovina opreme u operacionom bloku poslednjih godina obnovljena, na šta je načelnica ponosna, pojedina oprema stara je i do 50 godina.

„Naša najstarija instrumentarka je počela da radi sa 18 godina, a neki instrumenti su se koristili još pre nego što je ona došla”, kaže hirurškinja.

„To su pincete, makaze. Sreća je da su kupovani nemački, kvalitetni instrumenti”.

Dok odlazimo iz Zaječara, stiže i vest – pacijent sa gangrenom noge biće vraćen u Zaječar i operisan istog dana, iako je pozitivan na korona virus.

Ako načelnica bude učestvovala u ovoj operaciji, dežurstvo će još dodatno potrajati.

Priča treća: Leskovac – kako reći pacijentu ‘sačekajte da prođe talas’

U bolnici u Leskovcu pre epidemije se godišnje radilo 2.000 operacija, ali je korona virus prepolovio ovaj broj.

Hirurg i načelnik operacionog bloka Predrag Ivanović učestvovao je u polovini svih operacija tokom 2020. godine.

„Taj broj je možda malo i preko mere”, priznaje Ivanović, koji je godinama na specijalnom režimu ishrane i vežbanja kako bi fizički izdržao ovaj zahtevan posao.

Ponosan je jer u Leskovcu ni jedan dan nisu prestali da operišu onkološke pacijente tokom pandemije.

„Nikada nije lako reći pacijentu sa malignim tumorom – sačekajte malo da prođe talas”, kaže on.

„Jer vi znate šta to za njih znači i psihološki i realno”.

Ivanović je dežurao juče, a trebalo bi i večeras.

„Imamo dosta dežurstava jer je jedan broj lekara u delu bolnice u kojem se leče pacijenti sa infekcijom”, objašnjava on.

Sa fotoreporterom i hirurgom odlazim do intenzivne nege, u kojoj su pacijenti koji se oporavljaju od operacije.

Cevčice su svuda, ljudi prozbore sa doktorom po nekoliko reči, ali više nemam osećaj kao da gledam film.

Jer, vidim stvarne ljude i borbu u njihovim očima.

Bolnica je delom obnovljena 2016. godine, ali u narednim godinama je čeka kompletna rekonstrukcija – nove operacione sale, kao i dvokrevetne sobe sa kupatilom.

Sada živimo pravila iz hirurgije

Ivanović je od prvih hirurga koji su u Leskovcu u aprilu 2020. godine oboleli od korona virusa.

Nije primao kiseonik, ali je imao upalu pluća i kao pacijent završio je na svom radnom mestu – u bolnici.

„Vrlo je bilo neprijatno, najteža mi je bila distanca”, kaže on.

„Nisam mogao da prepoznam ljude u skafanderima, pa bi oni okrenuli leđa da pročitam ko je od kolega ispod opreme”.

Kada se razboleo, čuo je da mu je kolega, hirurg iz Niša, preminuo od korona virusa.

„Ti prvi slučajevi su bili za nas dramatični, bilo nam je jako teško kada to čujemo, nismo ni mi shvatali da će to biti toliko opasno”, kaže on.

„Ne možete da ostanete imuni na to, a morate da radite i da život teče dalje”.

Ono što su hirurzi ipak spremno doživeli jesu – maske.

„Mi smo u hirurgiji navikli na principe koje danas svi žive, zato nam ne pada dodatno teško”, dodaje.

Laparaskopija i korona virus: ‘Doktore, nisam ni prespavao u bolnici’

Sva tri hirurga operišu mahom debelo crevo, kao i hitne hirurške invervencije – kile, žučne kese, slepo crevo.

Kad god mogu, svo troje operišu laparaskopski, umesto otvorenim rezom.

Laparaskopija je minimalno invanzivan hirurški zahvat u kojem se umesto otvorenog reza na stomaku, pacijentu pravi samo nekoliko ubodnih rana.

Ova program proširio se u Srbiji od 2018. godine, kada je britanski hirurg Amdžad Parvajz započeo seriju obuka kolega iz Srbije.

Leskovčanin Predrag Ivanović objašnjava da se na ovaj način umnogome skraćuje vreme oporavka pacijenta i ostajanja u bolnici, što je posebno bitno zbog sprečavanja zaraze korona virusa u bolnicama.

„To nam pomaže jer možemo pacijente što pre da pustimo kući, a komplikacije su na nivou statističke greške”, kaže Ivanović.

„Kada kažem pacijentima da posle operacija mogu odmah uveče da idu kući, oduševe se”.

Pojedini, šali se hirurg, budu i iznenađeni, pa Ivanović mora da ih uveri da je to bezbedno.

„Neki kažu ‘doktore, nisam ni prespavao u bolnici, a već treba da idem’, a ja im kažem, ‘izvolite, slobodno prespavajte'”.

Ivanović je, kao jedan od rodonačelnika laparaskopije u Srbiji, pokrenuo Jutjub kanal, na kojem postavlja operacije kao svojevrsan vid pomoći mlađim kolegama.

Jer, kaže, hirurzi su se nekada radovali novoj knjizi ili časopisu, pa zna kako se osećaju mladi ljudi kada im informacija nije tako dostupna.

Pacijent doktora Stojakovića iz Valjeva se posle sedam dana vratio na posao, pošto mu je laparaskopski operisan tumor.

On će uskoro postati i prvi subspecijalista laparoskopske hirurgije u Srbiji.

Izvor: bbc.com

Razlog za poklanjanje može da bude naklonost, poštovanje i ljubav, ali i pokušaj manipulacije i zloupotrebe. Svako od nas ima pravo na svoj doživljaj poklona.

Imamo pravo i da mu „gledamo u zube“ kako bi se zaštitili. Poklone možemo da prihvatimo ili da odbijemo i to je naš izbor.

Rečnici definišu „poklon“ kao nešto što dajemo svojom voljom, besplatno, bez nadoknade, kao izraz naklonosti, poštovanja i ljubavi prema drugoj osobi. S druge strane, poklon ne mora uvek da bude izrazpoštovanja i ljubavi, već način ili pokušaj manipulacije drugom osobom.

Svake godine obeležavamo datume koji označavaju novi početak i trajanje kroz vreme, a poklon simbolizuje deo nas koji dajemo kao naš doprinos tom uspehu, početku i trajanju.

Pokloni mogu da budu materijalni i nematerijalni, poklonjeni određenim povodom ili bez njega, ali uvek sa razlogom. U zavisnosti od iskustva koje imamo sa poklonima, poklanjanje može da probudi različite asocijacije u svakome od nas. Jedna asocijacija na poklon može da bude „nešto lepo, upakovano u ukrasni papir“ i iščekivanje prijatnog iznenađenja. Druga može da bude osećaj neprijatnosti i zapitanost: „Šta ova osoba želi od mene?“. Neki od nas nemaju iskustva sa poklonima, drugi ih doživljavaju kao obavezu koju pokušavaju da izbegnu ili je samo„odrade“, a treći ih koriste kao pokušaj da ostvare neke svoje skrivene ciljeve.

Šta naši pokloni govore o nama? Koju poruku šaljemo o sebi i o našem stavu prema osobi kojoj je poklon namenjen?

Povodi i razlozi za poklanjanje

U našoj kulturi najčešći povod da poklanjamo i primamo pokolone su određeni praznici poput novogodišnjih i obeležavanje značajnih životnih događaja – rođenje deteta, rođendan, akademski, sportski i profesionalni uspesi, venčanje, godišnjice različitih saradnji i sl. Zajedničko svim ovim povodima je novi početak i trajanje kroz vreme, a poklon simbolizuje deo nas koji dajemo kao naš doprinos tom uspehu, početku i trajanju.

Poklanjanjem iz ljubavi, negujemo drugu osobu i pokazujemo joj naše prihvatanje i poštovanje. Nadopunjujemo njene resurse, podržavamo njena interesovanja i otvaramo joj nove horizonte.

Razlog za poklanjanje može da bude naklonost, poštovanje i ljubav, ali i pokušaj manipulacije i zloupotrebe. U grčkoj mitologiji, poznat je mit o Trojanskom konju i stih iz Vergilijeve Eneide „Ne veruj Danajcima ni kada darove nose“ kao upozorenje Trojancima na oprezno postupanje sa drvenim konjem koji su dobili na dar od Grka.

Kada poklanjamo iz poštovanja i ljubavi, poklon je izraz naše želje da nekoga obradujemo time što ćemo mu dati nešto za šta znamo ili pretpostavljamo da će mu se dopasti. Na taj način tu osobu negujemo, i pokazujemo joj naše prihvatanje i poštovanje. Nadopunjujemo njene resurse, podržavamo njena interesovanja i otvaramo joj nove horizonte.

Poklanjanjem iz manipulativnih razloga, u prvom planu nam je ostvarenje naših skrivenih ciljeva i planirane dobiti. Drugu osobu tretiramo kao sredstvo da dođemo do cilja, a poklon ima funkciju da zamaskira situaciju nepoštovanja i manipulacije putem zloupotrebe njegove izvorne simbolike.

Kada nešto poklanjamo iz manipulativnih razloga, u prvom planu nam je ostvarenje naših skrivenih ciljeva i planirane dobiti. Nije nam namera da nešto učinimo za tu osobu, već upravo suprotno, da ona učini nešto za nas, a da toga nije ni svesna i po mogućstvu da nikada i ne sazna. Na taj način drugu osobu tretiramo kao sredstvo da dođemo do cilja, a poklon ima funkciju da zamaskira situaciju nepoštovanja i manipulacije putem zloupotrebe njegove izvorne simbolike.

Izbor poklona

Način na koji biramo poklone za drugegovori o nama, našim namerama i našem stavu prema osobi kojoj je poklon namenjen. Kada poklanjamo osobikoju poštujemo i volimo i kada se trudimo da joj priredimo prijatno iznenađenje u najvećem broju slučajeva uspevamo u tome. Možda najviše zbog poruke koju smojoj izborom poklona poslali: „Stalo mi je do tebe, razmišljam o tvojim potrebama, želim da te obradujem“.

Manipulativni pokloni

Kada poklanjamo usiljeno i neiskreno, zbog obaveze, pritiska okoline ili manipulacije, poklon odslikava upravo tu dinamiku – usiljenost i nesklad. Kod takvih poklona nešto uvek upadljivo štrči i privlači pažnju.

Manipulativni pokloni su upadljivi i po tome što su često isuviše lični ili preterano skupi za dati kontekst. To je upravo zato jer predstavljaju pokušaj da veštački dodaju ono što relaciji suštinski nedostaje – poštovanje i ulaganje sebe.

To može da bude poklon kao takav, pogotovu kada je u pitanju manipulacija, jer je sam gest neprirodan, neočekivan i ne odslikava prirodu relacije sa drugom osobom. Kada ne postoji minimum bliskosti i kontekst da bi jedno drugome bilo šta poklanjali, korisno je da se zapitamo „šta se ovde dešava“ i koja je funkcija tog poklona. To su situacije u kojima se najčešće dvoumimo kako da postupimo i sasvim je u redu ako te poklone odbijemo. Na taj način ne ulazimo u razmene i relacije koje nam ne prijaju i čuvamo svoje granice.

Manipulativni pokloni su upadljivi i po tome što su često isuviše lični ili preterano skupi za dati kontekst. To je upravo zato jer predstavljaju pokušaj da veštački dodaju ono što relaciji suštinski nedostaje–poštovanje i ulaganje sebe, što su neke od najvećih vrednosti u međuljudskim relacijama. Zato je i efekat kod nekih od nas upravo suprotan – lični ton i materijalna vrednost poklona dodatno naglašavaju nedostatak autentičnog odnosa i pozivaju na oprez– šta ova osoba želi od mene? Manipulacija ili pokušaj manipulacije su upravo u tome – da resursi uloženi u poklon budu maska za izostanak ulaganja sebe u odnos, i da time zamaskiramo prazninu i nedostatak autentičnog ulaganja u relaciju sa drugom osobom. Dominantna poruka manipulativnih poklona mogla bi da bude: „Naša relacija nije onakva kakva jeste i kakvom je ti vidiš, već onakva kakvom ti je ja prikazujem“.

Pokloni iz obaveze ili zbog pritiska okoline

Kada poklanjamo pod prinudom,bilo zbog osećaja obaveze ili zbog pritiska okoline, taj poklon je često nespojiv sa osobom kojoj je namenjen i upadljivo se ne poklapa sa njenim interesovanjima, ukusom ili potrebama. Na taj način smo zadovoljili svoje istinske potrebe – da toj osobi ne poklonimo ništa jer to i ne želimo, a s druge strane smo odgovorili na pritisak okoline tako što smo joj nešto ipak uručili. Takvi pokloni ne izazivaju radost niti prijatno iznenađenje,već ravnodušnost, a ponekad i prezir, kada onaj kome je taj poklon namenjen prozre nameru koja stoji iza poklona. Možda je zato i korisno da se zapitamo šta radimo kada poklanjamo iz obaveze, da li nam je to potrebno i šta nam donosi.

Stvaranje grupne kohezije razmenom poklona, lako može da se pretvori u svoju suprotnost. Zato je važno da umesto nametnutim ritualima, koheziju u radnom timu prvenstveno gradimo profesionalnim ponašanjem koje podrazumeva poštovanje, saradnju, podršku i otvorenu komunikaciju.

Pokloni na radnom mestu

Kultura poklanjanja u određenim radnim sredinama kada se raznim povodima (rođendan, napredovanje, promena radne sredine i sl.) od svih članova kolektiva sakuplja novčani prilog za poklone može da predstavlja pritisak i nametanje neželjene obaveze.

Prirodno je i očekivano da svi članovi kolektiva nisu jednako bliski i da nemaju želju da učestvuju u svakom poklonu i proslavi. Osećaj prinude kod mnogih od nas stvara otpor, pa tako izvorna ideja poklanjanja, a to jestvaranje grupne kohezije, lako može da se pretvori u svoju suprotnost. Posebno ako se osećamo pod pritiskom da biramo između odbacivanja od strane grupe i postupanja protiv svoje volje.Zato je važno da umesto nametnutim ritualima, koheziju u radnom timu prvenstveno gradimo profesionalnim ponašanjem koje podrazumeva poštovanje, saradnju, podršku i otvorenu komunikaciju.

Dečiji pokloni

Dečiji pokloni mogu da budu posebno opterećenje i veliki izvor stresa za roditelje. S obzirom da deca često imaju mnogo drugara i vole da idu na rođendane jedni kod drugih, možda je dobra ideja da se roditelji međusobno dogovore oko poklanjanja. Roditelji slavljenika mogu da predlože da deca sama osmisle i naprave poklone za svog drugara, a da se roditelji oslobađaju obaveze da osmišljavaju, traže i pre svega kupuju poklone. Tako dečiji rođendani ponovo postaju prilika za okupljanje i druženje dece, što im je i osnovni cilj. Na taj način deca mogu da se neometano druže i da idu na sve rođendane na koje žele, a roditelji se oslobađaju stresa oko odabira i kupovine poklona, i uloženog novca kao merila poštovanja.

Društvene konvencije nalažu zahvalnost prema onome ko poklanja. U prilog tome govori i poslovica „Poklonu se u zube ne gleda“, koja insistira na pokazivanju zahvalnosti bez obzira da li nam se poklon dopao ili ne – u suprotnom rizikujemo osudu okoline, jer se ponašamo van zadatih konvencija.

Šta sve možemo da vidimo kada poklonu „gledamo u zube“

Deo rituala poklanjanja je i naša reakcija na poklon. Društvene konvencije nalažu zahvalnost prema onome ko poklanja. U prilog tome govori i poslovica „Poklonu se u zube ne gleda“ („Poklonjenom konju se u zube ne gleda“), koja insistira na pokazivanju zahvalnosti bez obzira da li nam se poklon dopao ili ne.

Jedna od implicitnih poruka ove poslovice može da bude da nije važna suština, već forma. To bi značilo da nije važno kako se mi osećamo i šta želimo da uradimo, već da treba da postupimo onako kako se očekuje u datoj situaciji. U suprotnom rizikujemo osudu okoline, jer se ponašamo van zadatih konvencija. A rituali su upravo to – redosled jasnih struktiriranih formi i svako traženje suštine remeti dinamiku rituala i potencijalni je rizik za privlačenje negativne pažnje, kritike i odbacivanja.

Prema teoriji Geštalt terapije, osnova našeg mentalnog zdravlja je naš kapacitet da vidimo ono što je očigledno. Zato je važno da taj kapacitet negujemo, između ostalog i u našem odnosu prema poklonima. Da istinski vidimo poklon, kontekst, sebe i onog koji nam nešto poklanja. Mit o Trojanskom konju i izraz „Trojanski konj“ govore upravo u prilog tome.

Baš zbog toga što poklon može da bude i iskren i manupulativan, poklonjen od srca ili „odrađen“ iz obaveze, imamo pravo na svoj doživljaj svakog pojedinačnog poklona. Imamo pravo i da mu „gledamo u zube“ kako bi se zaštitili od manipulacije i zloupotrebe. Poklone možemo da prihvatimo ili da odbijemo i to je naš izbor. Svesnost je jedini način da se zaštitimo od manipulacije, a da istovremeno ne propustimo prave ljude i prilike.

Autorka -Kristina Pota Radulović je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
gestalt.org.rs

To je onaj momenat kada svet stane, kada vrijeme na trenutak zastane i ispucavate onu želju sa spajanjem usana u novoj, netaknutoj godini. Svi znamo koliko je čaroban taj trenutak prvog savršenog poljubca u novoj godini koja je pred nama. To je malo obećanje, izgledi koje ćemo želeti iskusiti sledećih dvanaest meseci zajedno sa svim usponima i padovima, sa svim izazovima i željama, uz poljupce kao začin. Zato je ovaj poljubac jedan od najlepši od svih, jer godinu započinjemo sa ljubavlju. Pokazuje nam da smo na pravom mestu sa pravom osobom, i da magija Nove godine može da krene!

Bez obzira da li već imate planove ili još tražite ideju za Novogodišnji parti, velike su šanse da će okupljanje koje organizujete ili prisustvujete uključivati neke tradicije, od gledanja vatrometa u ponoć do donošenja novogodišnjih odluka.

Ali da li ste ikada zaista razmišljali o tome zašto se ljudi sa ljubljenjem ulaze u Novu godinu?

Šta je poreklo novogodišnjeg poljupca?

Iako je nepoznato tačno poreklo nabiranja drugog početka nove godine, običaj se često vodi do dva zimska festivala: Saturnalije u starom Rimu i Hogmanaja, vikinške tradicije, koja se još slavi na Novu godinu u Škotskoj. Saturnalije su se održavale svake godine tokom zimskog solsticija, a pošto je to bila najveća zabava u godini, prirodno je uključivala javno opijanje. Nekako se taj deo pretvorio u ljubljenje, a pošto su Saturnalije održane između 17. i 23. decembra, stručnjaci veruju da je tako započeo novogodišnji poljubac. Hogmanai tradicije, s druge strane, uključuju barem novogodišnji poljubac.

Prema dr Kristini Ficdžerald, profesorki engleske književnosti na Univerzitetu u Toledu, jedno od najranijih književnih pomena novogodišnjeg poljupca (moguće i prvo) seže u srednji vek: konkretno, Ser Gavejn i Zeleni vitez. Jedan odlomak se dešava na Novu godinu i odnosi se na prazničnu igru u kojoj dame koje izgube moraju nešto da daju muškarcima (i sugeriše se da to rade srećno). U međuvremenu, muški pobednici „nisu ljuti“ zbog ovog pravila – „ironično potcenjivanje“, kaže Ficdžerald „Svako sjajno izdanje i komentar koji sam videla o ovome pretpostavljaju da je „nešto“ u stvari „poljubac“, dodala je ona.

Novogodišnji poljubac može imati još jednu korist, kaže Laurel House, stručnjakinja za eharmoniju. „Poenta poljupca je u stvaranju veza, fizičkih i emocionalnih“, kaže ona: „Rečeno je da poljubac u ponoć jača tu vezu, a tu dolazi do sujeverja. Ako se par ne poljubi u ponoć, ljudi veruju da njihova veza nije tako jaka i da bi mogla propasti u godini koja dolazi“

Poljubac u ponoć se odnosi na jačanje veza koje želite da zadržite u budućnosti.

Verovanje je da ako par koji slavi zajedno ne odvoji momenat u ponoć da spoji usne poljupcem, to ne sluti dobro za vezu.

U “Dnevniku Bridžit Džons”, novogodišnji poljubac ponovo spaja  Bridžit Džons i Marka Darsija.

Poljubac u novogodišnjoj noći na kraju filma “Kada je Hari sreo Sel”,i početak je srećne smrti za dvoje otuđenih prijatelja… Hari konačno priznaje da je zaljubljen u Sali.

„,I došao sam ne iz usamljenosti, niti zbog Nove godine. Došao sam jer kada shvatite da sa nekim želite da proživite ostatak svog života, želite da to bude ovoga časa, odnosno da ne čekate ni tren”

Izvor: srecna.republika.rs

Bugarska proročica Vangelia Pandeva Gušterova, poznatija kao “baba Vanga”, i  jedan od najpoznatijih i najpopularnijih prorok svih vremena, Francuz Mišel de Nostradamus, nisu u svojim vizijama zaobišli ni 2022. godinu.

Predviđanja “baba Vange” za 2022. godinu

– Napad na Vladimira Putina. Vanga je predvidela napad na ruskog predsednika, ali to ne znači njegov kraj.

– Pad meteorita. Procenila je sudar velikog meteorita sa Zemljom.

– Ekonomska kriza. Države koje imaju dolar kao valutu biće najviše pogođene krizom.

– Klimatske promene. Predvidela je razne klimatske promene, a globalno otopljenje predstaviće naredne godine veliku prijetnju flori i fauni.

– Bolest Donalda Trampa. Njegovo zdravlje će biti lošije, a govorila je i o misterioznoj bolesti s ozbiljnim posledicama na njegovo uvo i mozak.

– Kraljica Elizabeta. Prema njenim predviđanjima, kraljica Elizabeta II izgubiće bitku za život i prepustiti tron sinu Čarlsu.

– Pobuna u Severnoj Koreji. Stanovništvo Severne Koreje ustaće protiv vođe Kim Džong-una.

Nostradamusova predviđanja za 2022. godinu

Za 2022. godinu Nostradamus je predvideo navodno udar meteora i kišu asteroida. Udar meteora je nešto što svi slušamo od 2021. godine, a u 2022. to bi zapravo moglo da izazove veliku štetu. Pisao je “o dugom tragu iskri na nebu napravljenom od vatre”. To bi značilo ne samo da bi asteroid mogao da udari u Zemlju, već će takođe uzrokovati potrese u okeanu uzrokujući cunami koji će dovesti do potresa.

Inflacija će izmaći kontroli i vrednost američkog dolara će se srušiti. Ne samo to, zlato, srebro i bitkoin će se smatrati imovinom i ljudi će ulagati u isto. On je u svojim vizijama za 2022. godinu naglasio da će ljudi gubiti vrednosti koje poseduju jer će se stvari otrgnuti kontroli i nikada neće imati dovoljnu količinu kod sebe da plate ono što moraju.

Veštačka inteligencija: Sigurno ste videli puno filmova u kojim se tvrdi da će računari i roboti preuzeti ljude i zavladati svetom. Isto je predvideo i Nostradamus. Predvideo je da bi do 2022. veštačka inteligencija mogla da upravlja kompjuterom s ljudskim interfejsom.

Na kraju, tu je i četvrta Nostradamusova vizija, prilično lokalnog karaktera. Francuz je video ozbiljne probleme u svojoj zemlji u 2022. godini.

Tvrdio je da će Francusku pogoditi veliki broj požara i nezapamćene suše, ali i poplave, što će se odraziti i na zemlje u okruženju.

– Stotine hiljada ljudi će ostati bez krova nad glavom – rekao je najpoznatiji prorok svih vremena koji, interesantno, nije spominjao epidemije za 2022. godinu.

Naravno, treba naglasiti da Nastradamusova proročanstva ne treba uzimati zdravo za gotovo jer osim specifičnog jezika kojim je pisao i koji je veoma dvosmislen, sa naučne strane to nije potkrepljeno nikakvim zvaničnim dokazima.

Izvor:republika.rs

Ako nema druge, bolje artikulisane alternativne ponude, ako svi drugi samo reže na njih, plaše ih, prete im kaznama, izvrgavaju ih javnom preziru, onda je preostao samo nasmejani Nestorović

Ako pamtite vreme Slobodana Miloševića (baš ovih dana “oživljenog” u jednoj te-ve seriji), biće da pamtite refrensku rečenicu: “Kako ovaj Milošević dobija izbore kad ja ne poznajem nikoga ko glasa za njega?” Slično se danas govori za “Vučića”: kako je on toliko popularan kad ni “mi” ni “bilo ko koga poznajemo” (dobro, osim babastrine iz Merošine i kuma Marka iz Laćarka, ali zar se oni računaju?) ne glasa za njega?

Ovaj se fenomen u anglosaksonskoj literaturi naziva liberal bubble iliti liberalni mehur; taj mehur naseljavaju predstavnici bolje obrazovanih, ne nužno bolje stojećih ali društveno bolje afirmisanih slojeva, uglavnom iz većih gradova. Prostije rečeno – urbana inteligencija, u najširem smislu reči… E, kanda su stanovnici našeg malog, provincijskog liberalnog mehurčeta dobili novu temu, tj. ličnost, za svoje poslovično ibretenije. Naime, “Blic” piše pre neki dan (28. mart), u tonu neskrivene iznenađenosti i uvređenosti, da je po jednom istraživanju javnog mnjenja koje je sam narečeni list naručio, na pitanje “koja od javnih ličnosti vam uliva poverenje, a da se ne bavi politikom”, čak 28 odsto ispitanika tipovalo na famoznog Nestorović dr Branimira, pulmologa i serijskog izvaljivača koječega po estradnim i opskurnim medijskim laprdaonicama; tek daleko iza njega su dr Danica Grujičić (10 odsto) i vladika Grigorije, elokventna i naočita uzdanica tzv. opoziciono nastrojene javnosti (8 odsto).

Okej, jeste da je to “samo jedno istraživanje” u čiju validnost ne moramo sasvim verovati, ali ko misli da je stvarnost baš drastično različita od njega – grdno se vara. Nestorović jeste široko popularan, omiljen i uvažavan kao autoritet širokog spektra u onom (pretežnom) delu Srbije koji stanuje izvan liberalnog mehura, ali i do kojeg stanovnici tog mehura kao da uopšte ni ne pokušavaju da “dobace”. Pa dobro, “narod” ume da se zaljubi u kojekakve demagoge, opsenare i, da prostite, budale, nije to ništa po sebi neobično; i ne bi bilo temom ove kolumne da ne smatram da je u ovom slučaju takvo reagovanje medijski nevidljive većine zapravo sasvim zakonomerno. Ili barem iznuđeno kontekstom u kojem svi zajedno živimo, unutar ili izvan “mehura”.

Živopisni Nestorović, sećamo se svi, nahrupio je u naše živote onim čuvenim/zloglasnim šaljivdžijskim izjavama o “najsmešnijem virusu” i “šopingu u Milanu”, koje će mu nedaroviti gnjavatori iz tzv. nezavisnih medija nabijati na nos sledećih 380 godina, dok se vasiona ne samouruši od jalove dosade koju proizvode. Ubrzo nakon toga, a posle još nekoliko njegovih “detonacija”, Nestorovića smo ne samo prestali da shvatamo ozbiljno, nego smo zapravo prestali i da pratimo šta priča: nismo bili publika za njega, a i ne gledamo i ne čitamo ono gde se on pojavljuje… Kao što, s druge strane, nećemo očekivati da vidimo intervju s njim u “Vremenu” ili “Danasu”, ili da ga Olja pozove u “Utisak”, a Kesić u “24 minuta”. Što bi se reklo, otkazali smo ga (cancel), eto ga tamo.

Negde u isto vreme kad i Pulmologa, upoznali smo i ostale “antiepidemijske” likove poput Kona, Tiodorovića, Kisić Tepavčević… Iako su na samom početku svi delovali kao deo zajedničkog antikoronskog fronta, Nestorović se relativno brzo odvojio (izašao/ispao iz tzv. Kriznog štaba) i otplovio na marginu, zbog svoje, nazovimo je tako, “neortodoksnosti” u pristupu pandemiji i životu pod njom. Sam “režimski krizni štab” dobio je “nerežimsku” alternativu i njene vedete (Radovanović, Panić, Žujović…), ali niko od njih nije probio opnu poluanonimnosti vegetiranja unutar liberalnog mehura, što ima bliske veze s činjenicom da ni po čemu i nisu bili nikakva alternativa, jer su nudili samo više istog.

U čemu je, dakle, kvaka s Nestorovićem? Jeste, on priča svašta i koješta, neretko nepodnošljivo lupeta, sklon je da “ima mišljenje” o stvarima o kojima očevidno nemaju pojma ni on ni oni koji ga ushićeno slušaju i “lajkuju”, ali izgleda da je sve to naposletku sporedno. Ono zbog čega ga toliko uvažavaju i obožavaju brojni ljudi za koje se stanovnici mehura čude da uopšte postoje izvestan je, kako bih ga nazvao, opušteniji odnos prema epidemiji i upravo totalitarnom načinu i sredstvima borbe protiv nje. E, to ljudi vole da čuju (jer instinktivno prepoznaju kao razumno), a izgleda da mogu da čuju samo od njega… Ako nema druge, bolje artikulisane alternativne ponude, ako svi drugi samo reže na njih, plaše ih, prete im kaznama, izvrgavaju ih javnom preziru, a sve to podjednako sa antirežimskih i većine režimskih propovedaonica, onda im je preostao samo nasmejani Pulmolog, jedini koji će reći nešto tipa “polako i bez panike, nećemo svi pomreti od korone”.

Naravno, ništa od ovoga ne znači da je neko kao Nestorović deo rešenja: naprotiv, deo je problema u onoj meri u kojoj je, recimo, antivakser. Ali je samo jedan deo problema. Drugi deo, možda i veći, su oni koji sve vreme takođe pričaju, ali i čine, sasvim nerazumne i preterane stvari, ali sa obrnutim predznakom, a mi iz liberalnog mehura im još i prestrašeno i bedno aplaudiramo, i tražimo još. Pitajte onu decu koju policija razgoni brutalno i ponižavajuće grubo kao mafijaše i teroriste samo zato što su se negde okupili da se druže (u amfiteatru Studentskog grada, ili u ilegalno otvorenom kafiću, kad već ne ide drugačije, a nisu oni krivi što ne ide) koga cene i za koga će sutra možda glasati? E, na tome rastu, i tek će da rastu, razni Nestorovići, ali i oni mnogo opasniji od Nestorovića. Svaka tiranija se rađa na kukavičluku i oportunizmu “slobodara”.

Piše: Teofil Pančić

Izvor: vreme.com

Ukoliko ovih dana osećate nemir i negativnu energiju koja vas okružuje i guši vreme je da preduzmete nešto po tom pitanju.

Kađenje je hrišćanski ritualni običaj čišćenja prostorija od duhova i svega što je nečisto i nečastivo, kao i negativne energije koja može da se nakupi u prostoru iz različitih razloga.

Kađenje tamjanom naziva se beli dim, i služi uklanjanju sila koje nisu poželjne u jednom hrišćanskom domu. Ime beli dim nastalo je kao suprotnost crnom dimu, u koji spadaju paljenje različitih stvari u magijske svrhe, kao i dim cigareta.

Pravoslavni hrišćani veruju da kađenje tera sve negativno, pa je prisutno pri svakom crkvenom obredu, poput liturgija, jutarnjih i večernjih molitvi, kao i tokom obavljanja svih svetih tajni, od krštenja i venčanja do jeleosvećenja (molitve i pomazivanje bolesnih osvećenim uljem).

Prema verovanjima mnogih učenja, ne samo crkvenih, tamjan donosi dobro zdravlje svim ukućanima, pa se kađenje doma preporučuje i iz ovog razloga.

Kada se tamjan topi na žeravici, kolutovi dima dižu se ka plafonu šireći svoj prijatni miris. To podizanje dima ka plafonu simbolično predstavlja uzdizanje naše molitve ka Bogu.

Kako biste se rešili negativne energije i loše sreće, pratite ova tri koraka:

1. Okadite kuću

Kroz celu istoriju čovečanstva, tamjan je upotrebljavan prilikom lečenja raznih bolesti. U aromaterapiji, tamjan se koristi za ublažavanje i lečenje depresije, histerije, stresa i napetosti.

Veoma je bitno da kada zapalite tamjan sa njim prođete kroz celu kuću i tako izvršite energetsko čišćenje doma. Ovaj ritual možete ponavljati kada god osetite potrebu za tim.

2. Zapalite voštanu sveću u kući

Prilikom kađenja kuće, obavezno zapalite jednu voštanu sveću. Njen plamen će vam pomoći da se povežete sa nečim višim, ali i sa svojom unutrašnjom snagom i mudrošću. Ukoliko imate neku muku, nedoumicu, žaljenje ili kajanje, bitno je da zapalite sveću i da svoj bol pošaljete preko plamena sveće. Sa tim ćete uspeti da odagnate baram deo problema koji vas pritiska.

3. Prekrstite se

Delovanje časnog krsta na telo čoveka ima isto fascinatnu moć.

Izvor: stil.kurir.rs