Nemac Jirgen Španut, istražujući nemačku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Španije, Portugalije i Bretanje od 3.000 godina pre Hrista.

On takođe u pećini kod mesta Mas-d’ Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve početke stvaranja pisma, počev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je našao isklesane jelene, medvede i životinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje filistinskom ili sinajskom pismu.

Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista.

Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo azbuka Glozel, a Jirgen Španut navodi: “Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen temeljac naše civilizacije”. On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa nasom ćirilicom proizlazi da se radi o Srbima.

Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora protezalo svoj uticaj sve do Gibraltara. Na sve to Ilija Živančević napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kičma čovečanstva.

Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven.

I “Kineski dvorski dnevnik”, koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godina pre Hrista, sadrži podatke da su tada Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod živeo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije.

Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj. od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe donjeg Dunava on naziva proto-Srbi ili prvobitni Srbi i za proto-Srbe tvrdi da su ta područja nastanjivali ranije od vremena u kome je živeo Mojsije.

Za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaže da su oni samo došli sabraći u pomoć u borbama protiv Rimljana. Nije čudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa čak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otežanog komuniciranja.

Imena Čeha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od sestog veka n.e., nekoliko hiljada godina posle Srba.

O tome Safarik pise: “Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku.”. Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla.

Lužički Srbi za sebe kažu da su oni iz balkanske Srbije, što potvrđuju nemački istoričari Setgen (Schoettgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajući za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova.

Poljaci su u novijim istraživanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltičkoj obali od pre 2.000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), čiji su potomci današnji Lužički Srbi.

Olga Luković-Pjanović kaže da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se “Bela Srbija”, a prostirala se sve do današnjih nemačkih granica.

Rober Siprijan zaključuje da su Srbi najstarije stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su žitelji Sarmatije autohtoni Srbi.

Po Iliji Živančeviću Dušanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wuest) piše da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju došao sa severozapada, a po svim upoređivanjima jedina je mogućnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Živančevićem, koji kaže: “Sloveni su ostalim narodina dali reč.”

I on kao vreme nastanka sanskritskog jezika određuje 4.500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, čak u doba “mračne praistorije”. On nije usamljen u tvrdnji da su grči i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazga kaže da su živeli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.

Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rašku (Trakiju), a jedan deo istih se morskim putem spustio do Krita u tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godina pre Hrista. Pobedili su Krićane ali su se sa njima izmešali i pretopili u novi narod – Grke ili Jeline.

Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni nastali od naroda zvanog Pelazgi i da su govorili “varvarskim” jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.

Olga Luković-Pjanović za Grke kaže da su oni ostatak hordi asirskih i Ramzesovih trupa, koje su se pomešale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadržalo jedno pleme Borusi, koje se nije mešalo sa Krićanima. Kada su se i oni uputili na sever, zaposeli su obalu Baltika i održali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali i preimenovali u Pruse (Projzen izgovaraju Nemci napisano Preusen).

Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. O samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulića, idu u prilog umešanosti Srba u trojanski rat. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista, opet došli na Balkan i proširili se do Venecije.

Katarina Velika, ruska carica, je lužičko-srpskog porekla, što su istoričari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst – Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali “Severna Semiramida”. Ona je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784. godine da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaže naš narod: “Carska se ne poriče”.

Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu “Starožitnosti” piše: “Srbi žive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti”. On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: “Govori srpski da te ceo svet razume”. Za srpski jezik Šafarik kaže da je: “Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda”. A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika. Kad je reč o pismu još niko se nije ni približio Vukovom pravilu: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.

Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi živeli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, uključujući tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Lužičke Srbe i Srbe u današnjoj Mađarskoj.

Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a Srbe naziva početnim narodom i majkom naroda a srpski jezik – jezikom majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slažu i svi nazivaju podunavski basen praslovenskom kolevkom Evrope. Podunavlje, prva srpska postojbina

Miloš Milojević piše da su Srbi od iskona živeli na svojim sadašnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grčke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje sveštenstvo i uređenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedištem, između prvog i četvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, današnjoj Sremskoj Mitrovici. U četvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvečan, na Kosovo, gde su takođe stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevićevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grčke.

Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogoboštvo nastalo kasnije u Grčkoj. Prema Veselinu Čajkanoviću srpska religija pretežno je indo-evropska i u njoj ima najviše elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Šulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao “Hristovo Jevanđelje”, Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.

Draško Šćekić u svojoj knjizi “Sorabi – istina o srpstvu od iskone” iznosi da su Srbi na našim današnjim prostorima živeli više od 7.500 godina. On takođe tvrdi da su Srbi zvanično počeli da broje godine od 5508. godine pre Hrista, prema čemu se navodi da je despot Stefan Đurađ Branković poginuo 6935. godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893. godine. Prema tome, autor ovoga teksta pise ovo godine 7511. u Kanadi. Šćekić takođe navodi da su Mesopotamci počeli brojati godine 3.200 a Egipcani 3.000 godina pre Hrista, Rimljani od 743. godine pre n.e. (godina stvaranja Rima), Grci od 776. godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara.

Prema tome Srbi su počeli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dušan je proklamovao svoj Zakonik na praznik Vaznesenja, 21. Maja 6857. godine. Dušanov Zakonik ima gotovo svetovni karakter, baziran na hiljadugodišnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pečat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora.

Svi današnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajedničkim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 različitih govora. Šćekić takođe prikazuje, kad je reč o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4.500 godina pre Hrista započele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treća ka severnoj Aziji, današnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska država nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija – Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji će u daljem tekstu biti prikazani.

U vreme kralja Milutina (1282. do 1321.) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj.

U traganjima za srpskim korenima Ognjen Radulović navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadašnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rašana, koji su tu živeli od najstarijih vremena.

Istoriju Tribala, trinaest vekova pre Hrista, Herodot smešta u Pomoravlje, kako kaže zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro teče na sever i uliva se u Astkar. To prema sadašnjem stanju odgovara slivu zapadne i velike Morave i Dunava. U knjizi “Civilizacija Germana i Vikinga” izdatoj 1976. godine u Švajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) pise da su 2.000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica.

Za mnoge istrazivače ostali su “misteriozan” narod. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže da su ti “misteriozni” narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana prešla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši pretci, Srbi.

Obelisk iz Ksantosa sadrži natpis uklesan u kamenu, koji pretstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj “Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije” u Grčkoj na ostrvu Halkidiki jedno mesto, na kome je persijski car Kserks preveo 1,700.000 vojnika u petom veku pre Hrista, još uvek se zove Prevlaka.

Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov 1954. godine kada je počeo da objavljuje prevode “Velesove knjige”, koja pretstavlja hrastove daščice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rođenja.

Svetislav Bilbija prvi je dešifrovao etrursko pismo, primetivši da etrurska slova potsećaju na slova Vukove ćirilice. Kada ih je počeo čitati s’desna u levo, uspeo je da sklapa reči koje su imale isti koren kao mnoge reči u savremenom srpskom jeziku. Prethodno su se mnogi zapadni naučnici bezuspešno mučili da dešifruju etrurski jezik, uporno odbijajući da za to upotrebe slovenski, dakle srpski. Tako je nađen ključ za etrursku bravu. Bilbija je zatim našao da se ćirilica razvila iz klinastog pisma

Nizana, naroda u literaturi zabeleženi kao Hiti iz Male Azije, koji su 2.000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb. Uporedivši zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove ćirilice Bilbija je pročitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi potiču iz Podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi. Poznato je da su Etrurci pre Latina živeli u današnjoj Italiji i sebe su nazivali Rašanima. Opšte je prihvaćeno tumačenje naučnika da reč Ras označava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. Mi danas znamo da su Rašani bili žitelji Nemanjine države i još postoje ruševine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znači govoriti o Rašanima koji su živeli na području vinčanske kulture, severozapadno od Prokuplja.

Komentarišući istraživanja profesora Deretića, Ognjen Radulović navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajačke pohode i naišli na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi – srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadasnjem vladaru koji se zvao Ilija, koji je vladao u području današnje Hercegovine i dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tračane se navodi da su bili vrlo žilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa.

Prema istraživanjima dr. Milorada Stojića, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istočnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i prostirali se na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim područjima traje od trinaestog veka pre nove ere, pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uređenu državno-pravnu teritoriju, što svedoči njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske države. Srpska država Nemanjića imala je svoj grb: na crvenom štitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnaestog do osamnaestog veka kao grb Šumadije.

U novije vreme brojni istraživači smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti čine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, ušće Dunava) i u severnoj Anadoliji.

Nas književnik Miloš Crnjanski naveo je imena na desetine geografskim pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu naše zemlje.

Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grčke, druga u Dačiji, a treća u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina “ilirskih i dačkih careva” traje od 248. do 392. godine nove ere.Srbi u severozapadnoj Evropi

Za Hrvate se govori da se to ime pominje prvi put od šestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su živeli po planinskim predelima, hrbatima, slično današnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoričar V. Kljajić u svojoj istoriji “Seoba Hrvata” piše da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, što nije označavalo narod nego plemena. Česi su ih nazivali Hrbatima, a Šafarik navodi da reč Hrvat označava brđanina. Po Dalimilu i Šafariku, Hrvata, kao naroda, uopšte nije bilo. Ruski istoričar Nikola Durnov kaže: “Milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate”. On u “Ruskom Straniku” opisuje Zagreb kao prestonicu pokatoličenog srpstva. U “Varšavskom dnevniku” general Gurka pisao je 1880. godine: “Nikad Rusija neće sankcionisati istorijsko nasilje, da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatolišeni narod”.

Na prostorima današnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore današnje Češke i Bavarske. Česi su živeli u Beloj Srbiji, a samo ime Čeh imalo je počasni karakter. Oko reke Morave živeli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, čije poreklo takođe datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoričara Sinise, kao što su i Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru. Oni Srbi koji su živeli po gajevima i šumama dobili su ime Lesi ili Šumadinci (šuma se na ruskom zove les), a oni koji su živeli u nizinama nazvani su Poljacima.

Poljski istrazivač Jozef Kostriževski potvrdio je ime Poljske, koje je došlo od srpske reči polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju, Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Šafarik je pisao da je za Tatrama, današnji delovi Poljske i Rusije, živeo veliki srpski narod. Upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba početkom sedmoga veka nove ere, preciznije 632. godine. Za Poljake, kao narod, kaže se da nastadoše od preostalih Belih Srba, koji su se i dalje zadržali u staroj postojbini.

Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, koji su živeli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi “Srbove v Rusku” tvrdi da su: “…Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan”. Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: “Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik”.

Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadašnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime, primili njihovu kulturu, veru i jezik koji su veoma iskvarili. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimičnim ukrštanjima, doveli do izvesnih oprečnosti među plemenima nekada istoga naroda, baš kao i uticaji religija, što je sve rezultiralo u nastanku posebnih današnjih naroda na evropskim prostorima.

Izvor: webtribune.rs

Nekada davno u Jugoslaviji, ljudi su živeli drugačije. Današnjim mladim ljudima, rođenim posle 1990. godine, teško je objasniti šta su to štirkane košulje ili štopane farmerke.

Evo šta su žene u Jugoslaviji radile, a današnje devojke to ne mogu ni da zamisle:

Kuvanje posteljine da bi se dobila bela boja

Današnja posteljina je umetničko delo. Boje u svim nijansama duge, divni printovi… Ranije je sva posteljina bila bela, a da bi se sačuvala ta belina, žene su satima u loncima na šporetu kuvale čaršave i jastučnice sa sodom bikarbonom i sapunom. Onda su tokom hladnih dana u vodu dodavale so, ako se ista ta posteljina ne bi zaledila od niskih temperatura. Ovaj trik je omogućavao da se odeća osuši na žici.

Kada su naše bake bile mlade žene, posteljina se nije prala tokom zime. Samo su se kuvale sitne stvari poput: donjeg veša i dečijih pelena. U proleće, kada se sneg otopi, domaćice su prale gomile prljavog veša koji se gomilao tokom cele zime.

Sredinom šezdesetih su se pojavile prve mašine za veš, koje su običnim građanima bile dostupnije tek osamdesetih godina. Ako su posedovale mašinu za veš, žene su se osećale kao kraljice. Tih godina, svaka žena je tepala svojoj mašini za veš, rečima: “moja drugarice”.

Štirkanje

Danas na Internetu postoje forumi na kojima se objašnjava postupak štirkanja odeće. Ovo nije slučajnost. Naime, štirkane stvari zadržavaju oblik, manje se habaju i duže ostaju čiste. Ranije se sve štirkalo, od košulja do stolnjaka. Da biste to uradili, posle pranja se odeća stavljala u rastvor skroba, a zatim se cedila pa sušila.

Krpljenje čarapa

Danas probušene čarape jednostavno bacimo u smeće. Ranije to niko nije činio. Ako se odeća pocepa ona se obavezno krpila. Čarape su se krpile toliko puta, dok se samo na konac nisu svele. Kada se toliko izližu i iznosaju, teška srca su se bacale. Žene su sa beskrajnim strpljenjem krpile čarape, pa čak i donji veš svoje dece, a sve da bi se uštedelo.

Vez na odeći

Kada bi se pocepala odeća kao što su majice ili pantalone, žene su komplikovanim vezom prekrivale novonastale rupe. Taj vez je bio toliko izvešten da je prerastao u umetnost.

Kasnijih godina, kada je šivaća mašina postala sastavni deo svakog domaćinstva žene su šile odeću za sebe i ukućane, a materijal se kupovao na veliko. Štopane farmerke su postale hit, pa su se krpile i one koje nisu bile pocepane.

Postavljanje dekorativne krpice na odeću

Nekada su rupe na odeći krpljene termički: odsečete parče tkanine, samolepljivu tkaninu pa pređete peglom preko toga i to je to. Nije bilo nužno da tkanina bude u obliku pravougaonika, izbor je bio ogroman: leptir, cveće, psi, mačke i td…

Pravljenje domaćeg sira

Žene su znale kako da iskoriste mleko najbolje moguće. Mleko je cenjeno kao zlato. One su znale kako da naprave sir, surutku, kefir, kiselo mleko … Sve.

Šta je vaša majka znala da radi, a vi niste imali potrebu to da naučite? Podelite sa nama u komentarima.

Izvor: Stil.kurir.rs

Iako će mnoge starije ljude podsetiti na detinjstvo, ova jela su, nažalost, nezamisliva za našu decu.

Podsetimo se 13 omiljenih jela koje smo obožavali u detinjstvu, a i dan danas volimo kada kuhinja zamiriše na njih!

1. Sladak kupus bez mesa

Ovaj zdrav ručak, lagan i jeftin lako ćete napraviti. Da bi bio ukusniji dodajte kupusu i drugo povrće crni luk (koji prvo propržite), šargarepu, papriku, beli luk ako volite, paradajz i peršun.

2. Restovani krompir

U proprženi crni luk dodajte kuvani krompir i izgnječite, zatim začinitie alevom paprikom, solju i biberom po želji.

3. Hleb, mast i aleva paprika

Iako će mnoge starije ljude podsetiti na detinjstvo, ovo jelo je nezamislivo za našu decu.

4. Krompir kuvan u ljusci

Ništa jednostavnije. Poslužite ga uz sir, napravite paradajz salatu i spreman je ručak koji je idealan za vruće letnje dane.

5. Kljukuša

Narendajte oljušteni krompir, dodajte so, biber i sitno seckani crni luk. Zatim sipajte brašno i mešajte uz dodavanje vode (da bude malo gušće nego za palačinke). Razlijete u podmazanu tepsiju i pecite oko pola sata na 250 C.

6. Stari hleb udrobljen u kiselo mleko

Kada ne znate šte ćete za doručak ili večeru, udrobite hleb u hladno kiselo mleko ili jogurt. Čak i mnoga deca to vole.

8. Popara

Stari hleb u komadićima nadrobite u vreloj vodi. Zagrejte ulje ili mast i kada bude vrelo prelijte, umešajte, dodajte sir ili kajmak. Može da se pravi i sa mlekom umesto vode, može i bez masti i vrelog ulja.

7. Klot pasulj

Pasulj je dovoljno kaloričan i pun belančevina tako da mu meso uopšte nije potrebno. Šargarepa, paprika i luk su odličan dodatak pasulju.

9. Prženice

Umesto da za doručak ili večeru jedete suvomesnate proizvode pune aditiva, napravite prženice i popijte jogurt.

10. Krompir čorba

Propržite luk i šargarepu, dodajte krompir isečen na kockice, nalijte vodu, kuvajte, zatim dodajte sok od paradajza i začinite. U krompir čorbu možete dodati i drugo povrće po želji, na primer paprike.

11. Jabuke u šlafroku

Kolutove jabuka umočite u smesu za palačinkei i ispržite na vrelom ulju, zatim pospite šećerom u prahu.

12. Stari hleb sa mlekom i šećerom

Hleb isečen na kockice pošećerite i prelijte vrelim mlekom. Velika je šteta što je danas svaki hleb prepun aditiva, tako da je to veće zlo nego što biste uneli malo šećera.

13. Pita zalivača

Ništa jednostavnije – poređajte kore, malo zamastite, a pečeno zalijte vrelom vodom!

Izvor: opanak.rs

Momčilo Bajagić Bajaga je jedan od najpoznatijih muzičara s ovih prostora. U svojoj dugoj karijeri bio je član više bendova od kojih se najviše ističu Riblja Čorba i Bajaga i Instruktori. Osim što svira, puni dvorane i osvaja nagrade, takođe komponuje muziku za pozorište i filmove. Svoj privatni život drži dalje od očiju javnosti i sagradio je uspešnu karijeru bez provlačenja po naslovnicama časopisa zbog raznih skandala. Kritičari ga hvale zbog njegovog talenta za pisanje, ali često ga prozivaju kao pevača slabih vokalnih sposobnosti. To nikad nije kočilo njegovu karijeru jer upravo je njegov glas bio zaštitni znak benda.

Obrazovanje

Osnovnu školu je završio u Zemunu i tamo je, u osmom razredu, došao u dodir sa muzikom kad je s prijateljima na magnetofonsku traku snimao njihove „imitacije“ Pink Floyd-a.

Zemunska gimanzija je bila gimnazija plavih bluza i urednih frizura stoga je Bajaga odlučio upisati Drugu Beogradsku gimnaziju. Tamo je pao prvu godinu zbog neprijatnog događaja s jednom profesorkom, ali to je na kraju razrešeno u njegovu korist. Imao je više vremena da se posveti muzici.

Privatni život

Bajaga se, spletom okolnosti, rodio u Bjelovaru 19.2.1960. godine. Njegovi roditelji su bili kod njegove bake te je on tamo rođen, ali nakon samo par dana došli su u Zemun. Njegova majka Jovanka je uticala na njegovu karijeru i usmerila ga prema muzici kad mu je kupila ploču Toma Džonsa.

Otac Živojin mu je bio velika podrška u karijeri. Bajaga je bio njihov sin jedinac i iako su oba roditelja bili vojna lica nisu bili strogi u njegovom vaspitanju. Pružili su mu ljubav i pažnju i uvek su poržavali njegovu ljubav prema muzici.

Bajaga sa Emilijom ima ćerku Anđelu i sina Marka, a mnogi se pitaju kako je njegovoj supruzi sve ove godine polazilo za rukom da bude daleko do očiju javnosti, a odgovor je jer nije želela da se previše eksponira.

Ipak, izuzeci od pravila bili su neizbežni s obzirom na značaj koji Bajaga ima na našoj javnoj sceni.

Ljubav koja traje 40 godina počela je upoznavanjem u autobusu, kako je Bajaga i sam priznao.

– Ema je stanovala u Zemunu, a upoznali smo se u autobusu. U busu sam je prvi put pitao da li bi htela da izađe sa mnom u nedelju, a ona je rekla da nedeljom ne izlazi. Meni je to bilo kao da me je o’ladila, jer ko ne izlazi nedeljom? Ema je valjda izlazila subotom, otkud znam. Ja onda nisam postavljao nikakvo dodatno pitanje, bilo mi je truba. Tek posle nekoliko meseci smo profurali – istakao je muzičar u intervjuu za Novosti.

Kako je tada priznao, sve pesme posvetio je Emi kojoj nije bio lak teret njegove slave:

– Veza kao veza nikada nije bila u iskušenju, ali Emi svakako nije bilo lako. Kad si javna ličnost, svakakve stvari o tebi se pojavljuju u medijima. Ema je to stvarno dobro podnela, naročito tih prvih godina našeg zabavljanja, koje su bile najluđe. Mi nismo mogli da idemo na letovanje negde gde idu svi. Sećam se da smo jednog leta na Mljetu otišli na neku daleku plažu da bismo bili sami. Međutim, odnekud se tu pojavilo petoro ljudi koji su samo sedeli i piljili u nas. To im je, valjda, bilo interesantno. Meni je najgluplja fora bila da govorim kako nemam devojku da bi me curice jurile. Ljudi te vole zbog muzike. Da nisam pravio dobre pesme, ne bi me ni voleli – iskreno je rekao Bajaga.

Posao

Bajaga je doživeo svoju transformaciju i uvukao se u svet roka na koncertu benda Deep Purple u dvorani Pionir 1975. godine. Njegov prvi bend je bio TNT koji nije bio dugog veka. Njihov prvi nastup je bilo igranje Bajaginog budućeg kolege u Čorbi Miše Aleksića s ozvučenjem. Nakon raspada TNT-a Bajaga je prešao u Ofi. Bend nije postizao velike uspehe, ali Bajaga je tamo upoznao Žiku Milenkovića, budućeg člana Instruktora. Ofi je promijenio ime u Glogov kolac i imali su par nastupa organizovanih od strane Rajka Kojića. Ni ovaj bend nije dugo potrajao, ali u njemu je Bajaga upoznao Rajka koji je kasnije svirao u Ribljoj Čorbi.

Bajagin otac je imao želju da mu sin završi srednju školu stoga, podstaknut očevom željom i mnogim propalim nastupima, Bajaga je odbio biti deo benda Zdravo koji je svojevremeno svirao s Bijelim Dugmetom zbog čega se Bajaga verovatno dugo grizao.

Ranije spomenuti Miša Aleksić, Vicko Milatović i Bora Đorđević su bili članovi grupe SOS i promenili su ime u Riblja Čorba. Tada je bendu bio potreban gitarista i Rajko Kojić se setio Bajage koji je bio primljen u bend. Ovo je svakako bio jedan od prelomnih trenutaka u rok muzici na Balkanu.

Bajagina saradnja s Ribljom Čorbom je trajala 6 godina, od 1978. godine do 1984. i Riblja Čorba je doživela svoj najveći vrhunac upravo za vreme Bajaginog učestvovanja u bendu.

Bajaga je napisao mnoge tekstove pesama za Čorbu od kojih su neki: „Nemoj srećo, nemoj danas“, „Kad Hodaš“, „Ja sam se ložio na tebe“, „Evo ti za taksi“…

1984. Bajaga se razilazi s bendom i izdaje svoj prvi samostalni album „Pozitivna geografija“ i tako nastaju „Bajaga i Instruktori pozitivne geografije“ danas poznat samo kao Bajaga i instruktori. S obzirom da je hteo biti pošten do kraja, Bajaga je ponudio Bori pesme koje je nameravao da stavi na svoj prvi album, od kojih je Bora izabrao „Kad hodaš“.

U vreme nastanka svog prvog albuma Bajaga je napisao i mnoge hitove za Čolića, Slađanu Milošević i druge muzičare. Prvi koncert Bajaga i Instruktori su održali u Zagrebu 12. 04. 1984 godine, a nakon njega su sledili koncerti u Novom Sadu i Beogradu.

Bend je nakon „Pozitivne geografije“ izdao „Sa druge strane jastuka“ i „Prodavnica tajni“. Svoju popularnost svakako duguju pesmama koje su ostale hitovi poput: „442 do Beograda“, „Plavi safir“, „Berlin“ i drugima. Održali su se i tokom ratnih godina. 1991. izdali su album „Četiri godišnja dobar“, a dve godine kasnije „Muzika na struju“.

Njihova muzika devedesetih je bila puna optimizma i to je bilo upravo ono što je publika i tražila…

Bend je u svojih trideset godina rada punio koncertne dvorane, a Beogradsku arenu više puta. Nastupali su u svim većim gradovima na Balkanu i nastupali su u Moskvi pred više od 100 000 ljudi.

Bajaga nije nizao uspehe samo sa Instruktorima. Pisao je muziku za pozorišta i filmove. Sarađivao je s Ateljeom 212 iz Beograda na predstavi „Radovan III“ i sa pozorištem u Skoplju za predstavu „Kutrite mali hrčki“.

Za film „Ni na nebu, ni na zemlji“ je snimio pesmu „Moji su drugovi“ i sarađivao je s Dušanom Kovačevićem na filmu „Profesionalac“. Saradnja je iznedrila hit pod imenom „Pada vlada“. 2007. godine za seriju „Vratiće se rode“ napravio je pesmu „Bežiš od mene ljubavi“.

Najveća dostignuća

Album „S druge strane jastuka“ smatra se najboljim albumom iz bivše Jugoslavije, a Bajaga i Instruktori su bili najtraženiji bend osamdesetih godina. 1984. godine Bajaga je od strane čitaoca časopisa „Rock“ dobio nagradu „Rock ličnost sezone“ i dobio je epitet „Jugoslovenski Pol Makrtni.