Dr Nestorović: Verovanje i nada usporavaju tok bolesti
Najteže je promeniti mozak lekara, ističe dr Nestorović. Ceo život sam radio sa dosta pacijenata, a najteži su oni gde medicina ne može mnogo da uradi i koji imaju loše prognoze. Važno je da lekar ima pozitivan stav prema njima što povećava i zdravlje pacijenta. Klasična medicina je ok, ali je vreme da se pređe na viši nivo gde ona ne može da pomogne. Naveo sam u knjizi i brojne primere biljaka i preparata koji mogu odlično da deluju na mnoge, čak i najteže bolesti. Taj koncept integrativne medicine u kome primenjujete principe klasične medicine sa svim onim što mislite da može biti korisno za pacijenta mi se dopada, ali je na žalost komplikovano za lekare.
Zahtevno je i naporno jer iziskuje dodatne edukacije i usavršavanje u nečemu što je suprotno onome što uče na fakultetu.
– Kad kombinujete ajuverdske biljke u lečenju rezaltutati su spektakularni, a u knjizi ima dosta primera iz literature o tome. Meni je moja bolest pomogla da promenim način razmišljanja. Tad sam bio u situaciji da niko ne može da mi uspostavi dijagnozu, loše sam se osećao, a nalazi su mi bili dobri. Sve mi je bilo super, samo ja nisam bio super što je bilo vrlo deprimirajuće, pa i za moje kolege da to slušaju, ozbiljne profesore i doktore koji ne znaju šta mi je, a predlažu neke lekove.
-Jedan od efekata lekova za visok pritisak koje sam dobio je bio takav da se umalo nisam onesvestio koliko mi se pritisak spustio. Lekari nisu ni svesni koliko pacijenata ide na alternativne terapije, koriste se šamanskom medicinom. Šamanstvo je urođeni dar, a njihovo psihičko delovanje na ljude je moćno. Oni daju nadu, a nju nikad ne treba potceniti. Znamo da 30,40 posto efekta leka donosi verovanje u taj lek. Verovanje i nada usporavaju tok bolesti.
Izvor: bgonline.rs
Kako se najbolje osvetiti onima koji ti pričinjavaju bol
Želja za osvetom je prirodna. Samo takvi planovi nam padaju na pamet kad smo povređeni i želimo da uzvratimo istom merom. Ali … Najbolja osveta je rad na sebi. Zaboravi šta bi voleo da uradiš tom čoveku. Prepusti to karmi. A ti se fokusiraj na to, da postaneš najbolja verzija sebe.
Uči kako da oprostiš ljudima koji ne traže oproštaj. Uči kako da omogućiš svojim negativnim emocijama ili ljutnjama da te ispune nečim produktivnijim, menjajući tu energiju sa nečim što će ti biti od koristi. Na primer, treniraj, izmisli nešto kreativno ili probaj nešto novo što ti može skrenuti pažnju.
Najbolja osveta je ne brinuti o tome šta drugi ljudi misle, ne dozvoliti da njihovi postupci utiču na tebe, ne gledati sebe njihovim očima, ne truditi se da ih impresioniraš, ne smatrati da su iznad tebe, samo zato što imaju nešto što ti nemaš.
Radi na sebi, jer imaš samo sebe. I niko te neće učiniti boljim od tebe samog. Ti si svoje vlastito remek-delo, pa iako ga svi ne cene, nikada ne treba prestati raditi na njemu i usavršavati ga.
Najbolja osveta je naučiti otpustiti, ne držati. Otpustiti znači osloboditi sebe. To pokazuje tvoju veru u Boga i Univerzum. Ponekad imamo loše mišljenje o sebi, držimo se za nešto što može da sabotira našu sreću ili za ljude koji nas ne cene i ne vole iskreno.
A kada naučiš da otpustiš situaciju ili ljude koji ti otežavaju život, to znači da si dostigao potreban nivo ljubavi prema sebi. Veruješ u svoje sposobnosti da možeš da počneš sve ispočetka i nađeš nešto bolje. Uči da budeš jak, hrabar i ne boj se nepoznatog. Sve uradi kako bi znao kako da se nosiš sa svime što se dešava u tvom životu.
Najbolja osveta je voleti sebe sada, dok ne postaneš čovek kakav želiš biti. Voleti sebe neidealnog. Učiti na svojim greškama. Znati da te one ne definišu, baš kao ni tvoja prošlost. Voleti svoj život sa svim teškim i radosnim trenucima.
Shvatati da svi koji ne mogu da te vole, takođe doživljavaju svoje teškoće. Verovati da si baš tamo gde treba da budeš, fokusirati se na najbolje što imaš i ne mrzeti sebe zato što ne živiš onako kako želiš.
Najbolja osveta je naučiti biti zadovoljan i srećan, čak i ako je sve protiv tebe.
Izvor: uspesnazena.com
Milijana Danevska: Sačuvajmo GEN LJUDSKOSTI u nama
Nevidjenom gramzivoscu u danonocnoj potrazi za sto većom moći, čovečansto, kao da se polako gubi po periferijama sopstvene nemoći. Gde su se sakrili svi oni ideali casnosti, odanosti, pozrtvovanosti, velikodusnosti, skromnosti … iskrenosti, samilosti??! Da li se to previse necistoce nakupilo u genetskoj strukturi ljudske vrste?!
Kojom kuhinjom DUHA se to mi hranimo danas, kojom VODOM sapiramo zamagljenu svest s’uma, koje VATRE svakog jutra u ognjistu srca zapalimo?? Onu svetlosti, Il’ vatru, koja sve sprzi u nama? Treba li ostati bez išta ičeg, da bi se probudili iz sna samoživosti?! Začeti smo u embrionu svete VODE, rodjeni Bozijim blagoslovom, zadojeni, ukusima Ljubavi..da bi sve to strahom I strepnjama, sami sebi oduzeli. Presekli smo sami sebi pupcanu vezu, zabludama, zapušili odvode toksina, da bi tom ustajalom vodom, polako gasili vatru srca…Venemo, grehom odricanja samih sebe, izdajom, jeftino prodatog, ono nesto, ljudskosti u sebi.. Na tržištu samootuđenja, gde ponuda, nikad nije bila veca, nikad nije bilo lakše zgrabiti Bogatstvo, al’ ono, iluzije sreće.
Odricuci se Sebe, predali smo pretke. One, koji nisu nista znali, a opet, živeli, po ljudskom kroju. Pili vodu s’ izvora, kosidbom livada, bez fitnes sprava I tegova, zatezali svoja tela.. Mobom, uz pesmu, svojih predaka, zavestali ljudskost ko najveću svetinju . . U prvome mraku, u sljivaku, usnivali ljubav svoju. Detokse, Dijete, Fitnesse, WF mreze… nista od toga imali nisu, a imalo su ..Sve! Diskonektovani, bili su duboko povezani, cistim duhom..I bistrim umom. A nama, tako učenima, dzaba sve veze I mreze ovoga sveta, kad zivimo, ama bas, bez veze. Postajemo zavisnici, svako od svakog, samo da bi sto dalje pobegli onome, u sebi.. Guramo se u red za kartu u nekom Svetu snova, gde svako svakog vara .. a zapravo, lažemo mi sami sebe.
Ipak …. Sve dok ISKRA BOZANSKOGa u nama gori snagom Iskona, verom duha Stvoritelja, ima nade … sacuvati GEN LJUDSKOSTI u nama. Zbog nas samih, i zbog onih, koji dolaze za nama.
Milijana Danevska
Izvor: https://www.facebook.com/milijana.donevska
NAJLEPŠE ZIMSKE SOBNE BILJKE: Cvetaju raskošno, lako se neguju i donose osmeh na lice!
Ove prekrasne zimske biljke će razveseliti vaš enterijer i postati pravi svetli akcenat tokom hladne sezone. Predstavljamo vam popularne zimske biljke koje se relativno lako neguju, dostupne su u svakoj cvećari i cvetaju tokom cele zime.
Ciklama
Izuzetno impresivne ciklame su veoma popularne i dobro poznate kao vrsta cveća koja cveta zimi. Cvetovi imaju poseban oblik. Njihove latice na dnu su spojene i na vrhu se odvajaju jedna od druge. One su obično uvijene, a njihove ivice mogu biti glatke, zupčaste ili talasaste. Najčešće boje su ružičasta, ljubičasta, tamno crvena i bela. Takođe, listovi biljaka su veoma originalni – imaju oblik bubrega ili srca i pokriveni su delikatnim, mramornim uzorcima.
Afrička ljubičica
Afrička ljubičica jedna je od najpopularnijih sobnih biljaka. Biljka obično dostiže visinu do 25 centimetara. Njeno lišće je mesnato i ima tamno zelenu boju. Cveće može izgledati drugačije – postoje sorte sa punim, polu-duplim i pojedinačnim cvetovima. Najpopularnije boje su plava i ljubičasta, ali možete naći i roze, bele i bordo sorte.
Orhideja
Miltonija je vrlo dekorativna orhideja sa zelenim listovima i prelepim cvetovima. Ova orhideja najčešće je dostupna sa belim ili tamno crvenim i žutim cvetovima, međutim svaka biljka ima svoju posebnu boju i uzorak cveća. Miltonije nisu samo prekrasna dekoracija enterijera, već ispunjavaju prostor i opojnim lepim mirisom.
Anturium
Anturium je veoma lepa i elegantna biljka. Najčešće se uzgaja kao rezano cveće, ali je takođe postala veoma popularna kao sobna biljka. Međutim, ovo definitivno nije biljka za početnike, jer je nije lako uzgajati. Biljka ima oblik srca, crvena je i sjajna. Međutim, možete pronaći vrste u narandžastoj, roze, beloj boji sa crvenkastim ili žutim premazom.
Božićna zvezda
Božićna zvezda cveta tokom zime, izuzetno je impresivna i pravi je ukras božićnog dekora. Pojavljuje se u bogatoj paleti boja. Može biti crvena, bela, kremasta, žuta, roze i u nijansi kajsije…
Izvor: stil.kurir.rs
Naučnici tvrde: Srbi su postavili osnove današnje civilizacije!
Nemac Jirgen Španut, istražujući nemačku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Španije, Portugalije i Bretanje od 3.000 godina pre Hrista.
On takođe u pećini kod mesta Mas-d’ Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve početke stvaranja pisma, počev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je našao isklesane jelene, medvede i životinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje filistinskom ili sinajskom pismu.
Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista.
Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo azbuka Glozel, a Jirgen Španut navodi: “Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen temeljac naše civilizacije”. On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa nasom ćirilicom proizlazi da se radi o Srbima.
Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora protezalo svoj uticaj sve do Gibraltara. Na sve to Ilija Živančević napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kičma čovečanstva.
Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven.
I “Kineski dvorski dnevnik”, koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godina pre Hrista, sadrži podatke da su tada Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod živeo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije.
Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj. od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe donjeg Dunava on naziva proto-Srbi ili prvobitni Srbi i za proto-Srbe tvrdi da su ta područja nastanjivali ranije od vremena u kome je živeo Mojsije.
Za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaže da su oni samo došli sabraći u pomoć u borbama protiv Rimljana. Nije čudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa čak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otežanog komuniciranja.
Imena Čeha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od sestog veka n.e., nekoliko hiljada godina posle Srba.
O tome Safarik pise: “Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku.”. Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla.
Lužički Srbi za sebe kažu da su oni iz balkanske Srbije, što potvrđuju nemački istoričari Setgen (Schoettgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajući za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova.
Poljaci su u novijim istraživanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltičkoj obali od pre 2.000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), čiji su potomci današnji Lužički Srbi.
Olga Luković-Pjanović kaže da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se “Bela Srbija”, a prostirala se sve do današnjih nemačkih granica.
Rober Siprijan zaključuje da su Srbi najstarije stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su žitelji Sarmatije autohtoni Srbi.
Po Iliji Živančeviću Dušanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wuest) piše da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju došao sa severozapada, a po svim upoređivanjima jedina je mogućnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Živančevićem, koji kaže: “Sloveni su ostalim narodina dali reč.”
I on kao vreme nastanka sanskritskog jezika određuje 4.500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, čak u doba “mračne praistorije”. On nije usamljen u tvrdnji da su grči i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazga kaže da su živeli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.
Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rašku (Trakiju), a jedan deo istih se morskim putem spustio do Krita u tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godina pre Hrista. Pobedili su Krićane ali su se sa njima izmešali i pretopili u novi narod – Grke ili Jeline.
Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni nastali od naroda zvanog Pelazgi i da su govorili “varvarskim” jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.
Olga Luković-Pjanović za Grke kaže da su oni ostatak hordi asirskih i Ramzesovih trupa, koje su se pomešale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadržalo jedno pleme Borusi, koje se nije mešalo sa Krićanima. Kada su se i oni uputili na sever, zaposeli su obalu Baltika i održali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali i preimenovali u Pruse (Projzen izgovaraju Nemci napisano Preusen).
Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. O samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulića, idu u prilog umešanosti Srba u trojanski rat. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista, opet došli na Balkan i proširili se do Venecije.
Katarina Velika, ruska carica, je lužičko-srpskog porekla, što su istoričari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst – Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali “Severna Semiramida”. Ona je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784. godine da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaže naš narod: “Carska se ne poriče”.
Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu “Starožitnosti” piše: “Srbi žive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti”. On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: “Govori srpski da te ceo svet razume”. Za srpski jezik Šafarik kaže da je: “Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda”. A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika. Kad je reč o pismu još niko se nije ni približio Vukovom pravilu: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.
Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi živeli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, uključujući tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Lužičke Srbe i Srbe u današnjoj Mađarskoj.
Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a Srbe naziva početnim narodom i majkom naroda a srpski jezik – jezikom majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slažu i svi nazivaju podunavski basen praslovenskom kolevkom Evrope. Podunavlje, prva srpska postojbina
Miloš Milojević piše da su Srbi od iskona živeli na svojim sadašnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grčke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje sveštenstvo i uređenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedištem, između prvog i četvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, današnjoj Sremskoj Mitrovici. U četvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvečan, na Kosovo, gde su takođe stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevićevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grčke.
Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogoboštvo nastalo kasnije u Grčkoj. Prema Veselinu Čajkanoviću srpska religija pretežno je indo-evropska i u njoj ima najviše elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Šulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao “Hristovo Jevanđelje”, Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.
Draško Šćekić u svojoj knjizi “Sorabi – istina o srpstvu od iskone” iznosi da su Srbi na našim današnjim prostorima živeli više od 7.500 godina. On takođe tvrdi da su Srbi zvanično počeli da broje godine od 5508. godine pre Hrista, prema čemu se navodi da je despot Stefan Đurađ Branković poginuo 6935. godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893. godine. Prema tome, autor ovoga teksta pise ovo godine 7511. u Kanadi. Šćekić takođe navodi da su Mesopotamci počeli brojati godine 3.200 a Egipcani 3.000 godina pre Hrista, Rimljani od 743. godine pre n.e. (godina stvaranja Rima), Grci od 776. godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara.
Prema tome Srbi su počeli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dušan je proklamovao svoj Zakonik na praznik Vaznesenja, 21. Maja 6857. godine. Dušanov Zakonik ima gotovo svetovni karakter, baziran na hiljadugodišnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pečat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora.
Svi današnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajedničkim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 različitih govora. Šćekić takođe prikazuje, kad je reč o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4.500 godina pre Hrista započele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treća ka severnoj Aziji, današnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska država nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija – Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji će u daljem tekstu biti prikazani.
U vreme kralja Milutina (1282. do 1321.) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj.
U traganjima za srpskim korenima Ognjen Radulović navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadašnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rašana, koji su tu živeli od najstarijih vremena.
Istoriju Tribala, trinaest vekova pre Hrista, Herodot smešta u Pomoravlje, kako kaže zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro teče na sever i uliva se u Astkar. To prema sadašnjem stanju odgovara slivu zapadne i velike Morave i Dunava. U knjizi “Civilizacija Germana i Vikinga” izdatoj 1976. godine u Švajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) pise da su 2.000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica.
Za mnoge istrazivače ostali su “misteriozan” narod. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže da su ti “misteriozni” narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana prešla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši pretci, Srbi.
Obelisk iz Ksantosa sadrži natpis uklesan u kamenu, koji pretstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj “Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije” u Grčkoj na ostrvu Halkidiki jedno mesto, na kome je persijski car Kserks preveo 1,700.000 vojnika u petom veku pre Hrista, još uvek se zove Prevlaka.
Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov 1954. godine kada je počeo da objavljuje prevode “Velesove knjige”, koja pretstavlja hrastove daščice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rođenja.
Svetislav Bilbija prvi je dešifrovao etrursko pismo, primetivši da etrurska slova potsećaju na slova Vukove ćirilice. Kada ih je počeo čitati s’desna u levo, uspeo je da sklapa reči koje su imale isti koren kao mnoge reči u savremenom srpskom jeziku. Prethodno su se mnogi zapadni naučnici bezuspešno mučili da dešifruju etrurski jezik, uporno odbijajući da za to upotrebe slovenski, dakle srpski. Tako je nađen ključ za etrursku bravu. Bilbija je zatim našao da se ćirilica razvila iz klinastog pisma
Nizana, naroda u literaturi zabeleženi kao Hiti iz Male Azije, koji su 2.000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb. Uporedivši zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove ćirilice Bilbija je pročitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi potiču iz Podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi. Poznato je da su Etrurci pre Latina živeli u današnjoj Italiji i sebe su nazivali Rašanima. Opšte je prihvaćeno tumačenje naučnika da reč Ras označava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. Mi danas znamo da su Rašani bili žitelji Nemanjine države i još postoje ruševine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znači govoriti o Rašanima koji su živeli na području vinčanske kulture, severozapadno od Prokuplja.
Komentarišući istraživanja profesora Deretića, Ognjen Radulović navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajačke pohode i naišli na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi – srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadasnjem vladaru koji se zvao Ilija, koji je vladao u području današnje Hercegovine i dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tračane se navodi da su bili vrlo žilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa.
Prema istraživanjima dr. Milorada Stojića, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istočnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i prostirali se na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim područjima traje od trinaestog veka pre nove ere, pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uređenu državno-pravnu teritoriju, što svedoči njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske države. Srpska država Nemanjića imala je svoj grb: na crvenom štitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnaestog do osamnaestog veka kao grb Šumadije.
U novije vreme brojni istraživači smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti čine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, ušće Dunava) i u severnoj Anadoliji.
Nas književnik Miloš Crnjanski naveo je imena na desetine geografskim pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu naše zemlje.
Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grčke, druga u Dačiji, a treća u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina “ilirskih i dačkih careva” traje od 248. do 392. godine nove ere.Srbi u severozapadnoj Evropi
Za Hrvate se govori da se to ime pominje prvi put od šestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su živeli po planinskim predelima, hrbatima, slično današnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoričar V. Kljajić u svojoj istoriji “Seoba Hrvata” piše da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, što nije označavalo narod nego plemena. Česi su ih nazivali Hrbatima, a Šafarik navodi da reč Hrvat označava brđanina. Po Dalimilu i Šafariku, Hrvata, kao naroda, uopšte nije bilo. Ruski istoričar Nikola Durnov kaže: “Milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate”. On u “Ruskom Straniku” opisuje Zagreb kao prestonicu pokatoličenog srpstva. U “Varšavskom dnevniku” general Gurka pisao je 1880. godine: “Nikad Rusija neće sankcionisati istorijsko nasilje, da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatolišeni narod”.
Na prostorima današnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore današnje Češke i Bavarske. Česi su živeli u Beloj Srbiji, a samo ime Čeh imalo je počasni karakter. Oko reke Morave živeli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, čije poreklo takođe datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoričara Sinise, kao što su i Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru. Oni Srbi koji su živeli po gajevima i šumama dobili su ime Lesi ili Šumadinci (šuma se na ruskom zove les), a oni koji su živeli u nizinama nazvani su Poljacima.
Poljski istrazivač Jozef Kostriževski potvrdio je ime Poljske, koje je došlo od srpske reči polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju, Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Šafarik je pisao da je za Tatrama, današnji delovi Poljske i Rusije, živeo veliki srpski narod. Upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba početkom sedmoga veka nove ere, preciznije 632. godine. Za Poljake, kao narod, kaže se da nastadoše od preostalih Belih Srba, koji su se i dalje zadržali u staroj postojbini.
Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, koji su živeli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi “Srbove v Rusku” tvrdi da su: “…Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan”. Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: “Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik”.
Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadašnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime, primili njihovu kulturu, veru i jezik koji su veoma iskvarili. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimičnim ukrštanjima, doveli do izvesnih oprečnosti među plemenima nekada istoga naroda, baš kao i uticaji religija, što je sve rezultiralo u nastanku posebnih današnjih naroda na evropskim prostorima.
Izvor: webtribune.rs
Ovaj SIMPTOM pokazuje da ste verovatno PRELEŽALI KORONU, A TO NE ZNATE!
Omikron soj prenosi se najbrže od svih dosadašnjih sojeva, pa mnoge države širom sveta obaraju crne rekorde u brojevima novozaraženih. Simptomi infekcije ovim sojem uglavnom podsećaju na simptome klasičnog gripa i na svu sreću su kliničkme slike uglavnom lakše, a mnogo je i asimptomatskih slučajeva. Upravo ti ljudi koji nisu imali nikakve tegobe uglavnom ne bi ni znali da su preležali omikron, da nije jednog simptoma koji se najčešće javlja nakon preležane infekcije, a to je opadanje kose.
Naime, studija “Hakensak” univerzitetskog medicinskog centra u Nju Džerziju je pokazala da je upravo ovo problem koji se najčešće javlja kao posledica preležanog omikrona, a pojačano opadanje kose javlja se uglavnom između nekoliko nedelja i tri meseca nakon bolesti.
“Provela sam šest dana u bolnici zbog korona virusa, a nekoliko nedelja nakon što sam došla kući, kosa je počela da mi opada u pramenovima. Bilo je užasno”, kaže Paula Dijaz, jedna od pacijentkinja koja se suočila sa ovim problemom.
Britanski Institut za trihologiju kaže da postoje i neka globalna istraživanja koja se bave vezom između kovida-19 i opadanja kose.
“Na primer, tim istraživanja iz Škole za medicinu pri Univerzitetu u Indijani utvrdio je da je skoro trećina od 1.500 učesnika prijavilo opadanje kose kao jedan od dugoročnijih simptoma kovida”, kažu iz Instituta za trihologiju.
Stručnjaci kažu da postoje dva glavna razloga zašto opada kosa posle kovida. Prvi razlog je kada reakcija tela na virus postane preaktivna i izazove zapaljenje, iako bi osoba trebalo da se već oporavila od korone. Drugi razlog je stres, jer je poznato da kovid uzrokuje stres, ali i da se to povezuje sa opadanjem kose.
Izvor: zena.blic.rs
Proizvodi FARMACEUTSKE MAFIJE imaju brojne nuspojave i navikavaju organizam da se bez njih više ne može
Ovih dana brojni navodno novi poremećaji, zastrašujuća zdravstvena stanja i mentalne bolesti privlače pažnju ljudi i stvaraju atmosferu straha i brige za zdravlje.
Realno, često je reč o zastrašivanju podstaknutom od strane farmaceutske industrije kojima drama pomaže u prodaji proizvoda i stvaranju profita na račun lakoverne javnosti.
“Krajnji cilj vladajućeg sistema je da svaku pobunu protiv njega kvalifikuje kao mentalni poremećaj, pa uz pomoć farmaceutske mafije zdrave ljude pretvori u bolesne, koje će takođe tretirati samo kao “pokvarene mašine“ i izvor profita”, tvrdi francuski parlamentarni zastupnik i lekar, Bernar Debre.
On je koautor knjige “4.000 korisnih, beskorisnih i opasnih lekova”, u kojoj ističe kako je polovina lekova na recept u zapadnoj medicini potpuno nepotrebna i neefikasna, a pet posto medikamenata je opasno za zdravlje.
Lekovi – priča o obmani
Radi se o svojevrsnoj “borbi s vetrenjačama” jer su na drugoj strani kapital i industrija farmacije, kao i čitav zdravstveni sistem, čije ustrojstvo to podržava.
U zdravstvu to se odnosi na zaradu medicinske, u prvom redu farmaceutske industrije.
Tako tzv. farmaceutska mafija utišava prirodne tradicionalne lekove te proizvodi sintetičke, koji najčešće imaju brojne nuspojave i navikavaju organizam na to da se bez njih više ne može.
Stručnjaci ističu samo neke od modernih i trendi zdravstvenih briga koje su najčešće obična glupost.
Halitoza je izmišljena bolest
Halitoza najčešće nastaje usled fermentacije čestica hrane anaerobnim gramnegativnim bakterijama u ustima, čime se stvaraju hlapljivi sumporni spojevi, poput vodikovog sulfida i metala merkaptana. Kod nekoliko sistemskih bolesti se stvaraju isparavajuće materije koje se mogu osetiti u dahu, a koje se, premda nemaju naročito neugodan miris, tipično smatraju halitozom.
Zbog zadaha sve više ljudi posećuje lekare, koji pak propisuju specijalne kaladonte i vodice za ispiranje usta, na čemu industrija zarađuje ogroman novac. No, stručnjaci tvrde da je zadah u većini slučajeva obična izmišljotina te da je prirodno da se u dahu oseća određen miris te se to stanje najčešće može popraviti većim unosom vode i promenom ishrane.
Detoksikacija je glupost
“Dodaci ishrani i razni preparati za detoksikaciju tela te mršavljenje jedno su od najbrže rastućih tržišta na svetu”, kaže dr. Nik Fuler sa Univerziteta Sidnej koji ističe da za njihovo delovanje postoji vrlo malo dokaza.
Na primer, vrlo su popularni detoks proizvodi na bazi čičkova mleka ili pak maslačka, ali nema istraživanja koje potvrđuje njihov efekat.
Fuler kaže kako jetra prirodno eliminiše neželjene materije u telu kroz izmet i urin, a uzimanje skupih lekova ne samo da ne može pomoći, već opterećuje jetru dodatnim jedinjenjima koje mora razgraditi.
“Ono što treba napraviti je izbegavanje alkohola i zdrava ishrana, a ako već želite detoksikaciju, tada koristite prirodne čajeve, voće i povrće”, naglašava Fuler.
Ispiranje vagine ne da nije dobro, već je opasno
Najveći mit je da vagine imaju neugodan miris. Ali osim ako imate ozbiljnih problema, bilo koji prirodan miris je normalan. Vagine ne treba da mirišu poput parfimerije i ne treba ih tretirati kao nešto što treba popraviti.
Znači, zaboravite na mirišljave kupke ili posebne čistače za ispiranje materice na kojima industrija sve više zarađuje, jer bilo koji proizvod koji može promeniti vašu pH ravnotežu može uzrokovati i pojavu gljivica.
Snižavanje lošeg holesterola sprečava bolest srca
Možda jedan od najvećih zdravstvenih mitova zapadne kulture jeste zloupotreba izmišljenog termina “loš holesterol” od strane medija i medicinske struke.
Osim toga naivna javnost je prevarena lažnom vezom holesterola i kardiovaskularnih bolesti. Nikad nije dokazano da holesterol uzrokuje bolesti srca, baš naprotiv jolesterol je od vitalnog značaja za telo i bilo kakav pokušaj njegovog snižavanja može imati pogubne posljedice, posebno kako starimo.
Postali smo društvo toliko opsednuto jedenjem hrane niskog holesterola i masnoće da se sada mnogi zdravstveni stručnjaci pitaju koje su posledice toga, kao i brojnih lekova koji se uzimaju za snižavanje holesterola.
Većina s dijagnozom depresije to nije
Britanski naučnici tvrde da Prozac, Seroxat i slični antidepresivi deluju kao lažni, placebo lekovi i nemaju učinak. Do rezultata, objavljenih u u časopisu PloS Medicine, došli su analizom 47 kliničkih studija, od kojih su neke bile sve do danas nedostupne javnosti.
Osim toga, danas je svaki četvrti čovek u zapadnom svetu depresivan – a nameće se pitanje kako je to moguće i zašto tako nije bilo pre?
Prevelika koncentracija na sebe i vlastitu sreću te taj nametnuti ideal srećnog života mnogima daje iluziju da su bolesni, premda se možda samo nalaze u prirodnoj, lošijoj životnoj fazi.
Postoje sigurne doze hemikalija u lekovima
Doze su ˝prihvatljive˝ od strane industrije i regulatornih standarda, ali naša izloženost ˝prihvatljivim dozama˝ drugih toksičnih hemikalija koje u našem telu ulaze u interakciju i izazivaju razne probleme nikad nisu uzeti u ozbiljno razmatranje.
Ne postoji sigurna doza otrova jer telo prepoznaje i najniže doze i odmah stvara upalne procese i imunosni odgovor kako bi se borio sa stranim telom. Toksične hemikalije se sada nalaze svuda, u školama i na našim radnim mestima. Oni uzrokuju postupno propadanje svakog sistema u našem telu i uzrokuju mnoge bolesti. Vrlo je teško otkriti koja hemikalija izaziva koju bolest.
Izvor: pink.rs
Naučnici ZAPOSLENI kod NOVAKA i JELENE Đoković rade na leku koji sprečava korona virus da inficira ljude
