Društvene mreže sastavni su deo savremenog načina života kod gotovo svih generacija. Toliko su postale rasprostranjene i lako dostupne da se verovatno svi nekad zapitamo kako smo uopšte do nedavno bez njih funkcionisali. Mlađim generacijama drugi oblici posredne komunikacije, recimo putem fiksnog telefona, su praktično nepoznati.
Naš društveni život bitan je faktor našeg mentalnog zdravlja. Kroz njega, između ostalog, zadovoljavamo potrebu za prihvatanjem, pripadanjem, ispunjenošću, povezivanjem. Suprotno tome, kada sve to izostaje, stvara se pogodno tlo za razvoj različitih problema mentalnog zdravlja. Društvene mreže su nam pružile mogućnost lakše, besplatne komunikacije sa ljudima bez obzira na to gde žive, kao i brzu i jednostavnu razmenu informacija. Mr Anđela Zlatković, specijalni pedagog i KBT savetnik u psihološkom savetovalištu Vaš psiholog.
Pozitivne strane upotrebe društvenih mreža su mnogobrojne:
Održavanje kontakata sa prijateljima i članovima porodice koji žive u drugom gradu, državi, kontinentu.
Povezivanje i upoznavanje sa osobama sličnih interesovanja.
Prezentovanje kreativnosti i stvaralaštva.
Virtuelne grupe podrške.
Dostupnost informacija.
Dostupnost edukativnog materijala.
Međutim, nakon sada već velikog broja istraživanja, sa velikom sigurnošću se može govoriti o negativnim aspektima istih. Ono što se ističe kao opšti zaključak je da što smo više umreženi, to smo otuđeniji. Ove studije sprovode i sami tvorci društvenih mreža, ali se negativni aspekti, iako su ih svesni, zanemaruju zarad profita. Istraživanja se prvenstveno bave uticajem Facebook-a, Instagram-a, TikTok-a, Snapchat-a – platformi koje su vizuelne i gde se dobijaju povratne informacije u vidu lajkova, komentara, šerovanja.
Koji problemi mentalnog zdravlja među mlađom populacijom se mogu dovesti u vezu sa upotrebom društvenih mreža?
Pre svega, potrebno je naglasiti da društvene mreže nisu same po sebi ugrožavajuće, već je to njihova prekomerna upotreba (zavisnost), zatim sadržaj kom mladi mogu biti izloženi, a nije primeren njihovom uzrastu, kao i nasilje kom mogu biti izloženi u cyber prostoru.
Ono što podstiče zavisnost jeste trenutni osećaj zadovoljstva koji osobu preplavi kada dobija lajkove, pratioce, pozitivne komentare. To je pozitivno potkrepljenje koje aktivira lučenje dopamina, što, dalje, stvara zavisnost od istog kada je upotreba prekomerna, nekontrolisana, kao i kod svih oblika zavisničkog ponašanja. Na ovaj način se, takođe, stvara i iluzija o sopstvenoj grandioznosti, naročito kod onih osoba koje su po strukturi narcisoidne. U realnom svetu sigurno nam neće 100 ili više poznatih i nepoznatih ljudi reći kako im se dopadamo, kako smo lepi, doterani, zgodni, privlačni. Moramo priznati da, i kada bi se tako nešto desilo, za većinu ljudi to bi bilo neprijatno, zastrašujuće iskustvo.
Društvene mreže, anksioznost i ,,strah od propuštanja’’. Kod velikog broja mladih primećen je takozvani strah od propuštanja nečeg. Srž ove pojave zapravo je anksioznost, konstantan osećaj napetosti koji je praćen kompulzivnim prelistavanjem društvenih mreža, kako bi osoba bila ,,u toku sa svim dešavanjima’’. To se dalje odražava na kvalitet sna, zapostavljanje obaveza, nemogućnost fokusiranja pažnje ka drugim aktivnostima. Osobe kod kojih postoji strah od propuštanja pokazuju intenzivnu uznemirenost, čak i paniku kada, recimo, izgube Internet konekciju, istroši im se baterija na telefonu, i slično.
Društvene mreže mogu pogodovati i produbljivanju socijalne anksioznosti. S jedne strane, pružaju mogućnost da osobe sa socijalnom anksioznošću lakše ostvaruju kontakte i povežu se sa ljudima sličnih interesovanja, ali, s druge strane, povećan je i rizik da će se još više izolovati i otuđiti od socijalnih kontakata u realnom svetu.
Društvene mreže i depresija. Razvoj depresije može biti podstaknut kod onih mladih koji stavljaju znak jednakosti između društvenih mreža i ,,ideala’’ kao što su popularnost, uspeh i prihvaćenost. To znači da oni broj lajkova, komentara, šerova i pratilaca vide kao izvor ličnog vrednovanja i na osnovu istih grade svoj identitet. Ukoliko to izostaje, sebe mogu početi da doživljavaju kao manje vredne, odbačene, nebitne, što dalje, osim za depresiju, može biti pokretač i za suicidalne misli i/ili namere. U vezi sa ovim je i naredna stavka – iskrivljena slika o sebi – koju smo izdvojili kao poseban problem. Okidač za depresiju svakako može biti i cyber nasilje – objavljivanje laži i tračeva, uvredljivih slika i komentara, pretnje, izbacivanje iz grupa. Razvoju depresije će, takođe, pogodovati i zanemarivanje fizičke aktivnosti, kretanja, druženja u realnosti usled zavisnosti od društvenih mreža.
Društvene mreže i iskrivljena slika o sebi. Značajan broj tinejdžerki (ali i starijih adolescentkinja) društvene mreže posmatra kao mesto za ,,reklamiranje’’ svog fizičkog izgleda, te za obradu fotografija koristi mnogobrojne filtere kako bi prikazivale ,,savršenstvo’’, što je pokazatelj veoma niskog samopouzdanja. Sa ekspanzijom društvenih mreža, posebno učestalo je postalo poređenje sa drugima, što se ističe kao posebno karakteristično ponašanje kod osoba ženskog pola, koje proizvodi i učvršćuje nesigurnost. Istraživanja su pokazala da kada nezadovoljstvo sopstvenim izgledom postoji nezavisno od društvenih mreža (zbog bubuljica, masne kože, kilaže – što je sve očekivana pojava u pubertetu) društvene mreže su tu da hrane i intenziviraju ovaj neprijatan osećaj. Tome naročito pogoduje Instagram. Poređenje sa drugima je inače pogrešno jer ćemo se tako uvek porediti samo sa onim što nam oni dozvole da vidimo, tj. sa takozvanom socijalnom maskom.
Društvene mreže su nametnule ,,standarde lepote i seksualne atraktivnosti’’ te poređenje sa ,,savršenstvom’’ kod devojaka neretko dovodi do poremećaja telesne šeme – osoba počinje u ogledalu da vidi samo svoje mane, nikada nije zadovoljna svojim izgledom, nikada nije dovoljno mršava/zgodna, provokativna (jer ogledalo nema filter i Photoshop). To dalje vodi u jednu od dve krajnosti – ili u povučenost i nesigurnost koja će se odraziti na celokupno funkcionisanje, ili u preterano bavljenje sopstvenim izgledom i brojne estetske intervencije. Velika je šansa da će se kod ovih osoba razviti i neki od poremećaja ishrane.
Društvene mreže i problemi sa pažnjom. Provođenje puno vremena na društvenim mrežama, pre svega danonoćno prelistavanje sadržaja koji se postavlja, ,,trenira’’ naš mozak da konstantno prelazi sa jedne draži na drugu i biva izložen velikom broju mahom beskorisnih informacija koje se i ne obrađuju na valjan način već ostaju na površnom nivou. Vremenom to može dovesti do toga da naša mogućnost fokusiranja pažnje ,,zakržlja’’, te da koncentrisanje na čitanje knjige ili dužeg teksta postane nemoguća, nepodnošljivo naporna i dosadna misija. To se dalje može odraziti i na sveukupne intelektualne sposobnosti. Ovaj problem društvenih mreža će naročito doći do izražaja kod mladih osoba koje već imaju predispoziciju za poremećaje pažnje.
Cyber nasilje. Društvene mreže su pogodno tlo i za različite vrste nasilja. Žrtve vršnjačkog nasilja, na primer, u velikom broju slučajeva izjavljuju da se isto vrši ne samo u školi ili u kraju u kom žive već i putem društvenih mreža – objavljivanjem tračeva i laži o njima, fotografijama i uvredljivim komentarima, upućivanjem pretnji, izbacivanjem iz grupa, i slično.
Uloga roditelja
Možemo da zaključimo da će negativnim uticajima društvenih mreža više biti izložene one osobe koje nemaju izgrađeno samopouzdanje i kod kojih nije razvijena rezilijentnost (adekvatno nošenje sa spoljašnjim stresorima). Kod mladih su ovi aspekti svakako tek u fazi razvoja, i adolescencija sama po sebi nosi mnogobrojne nesigurnosti i preispitivanja te je i očekivano da će mladi u ovom periodu odrastanja biti podložni lošim stranama virtuelne komunikacije. Međutim, jasno je koliko je onda u današnje vreme neophodno da roditelji neguju odnos poverenja sa svojom decom, da deca osećaju slobodu da sa roditeljima razgovaraju na različite teme, da sa njima dele svoje probleme, strahove, brige, nesigurnosti. Kada deca imaju dobro razvijeno bazično samopouzdanje, samoprihvatanje, neće im biti potrebna ,,publika’’ koja će im reći da li i koliko vrede ili ne vrede. Takođe, treba kod dece negovati uverenje da je u redu da na društvenim mrežama prate ono što nije popularno i da imaju svoja interesovanja koja su drugačija u odnosu na interesovanja većine vršnjaka, zatim da je u redu da nemaju sve društvene mreže i da Internet ne čine samo društvene mreže, da ne žele negde da budu tagovani i slično. Neizostavno je da i roditelji svojim primerom pokazuju odgovorno ponašanje u virtuelnom svetu, te da deci pruže alternativu kada je u pitanju struktura vremena – više zajedničkih aktivnosti, vannastavnih sadržaja, druženja van društvenih mreža.
Šta svi možemo da uradimo?
Važna osnova je i bezbedan internet! Zajedno, možemo učiniti da mreže budu sigurne za našu decu.
Omogućimo da internet provajderi spreče širenje materijala onlajn. Internet provajderi mogu da ograniče pristup materijalima o seksualnom zlostavljanju dece i veb lokacijama i spreče njegovu distribuciju. U pojedinim zemljama to već rade dobrovoljno, ali uskoro bi im moglo biti zakonski omogućeno i traženo da to rade redovno! Da nalaze, uklanjaju i prijavljuju materijal o seksualnom zlostavljanju dece.
Vašim potpisom možete doprineti podršci ovog zakona – POTPIŠITE PETICIJU ZA BEZBEDNIJI INTERNET ZA DECU
Primetili ste da vašeg mezimca ne drži mesto, vrpolji se, nemiran je, stalno nekud juri, svuda se penje, kad s nekim razgovarate, svaki čas vam upada u reč. O čemu se radi?
Prvi put je ovakvo ponašanje opisao nemački lekar Hajnrih Hofman 1845. godine u svojoj knjizi „Nemirni Filip“. Iako nam kod takve dece prvo upada u oči njihov nemirluk i činjenica da su konstanto u pokretu, glavni simptom bolesti ipak nije to, već kratak period pažnje: dete ne može ni na šta da se usredsredi – bilo da je to igra, učenje ili gledanje televizije. Lekari ovu patologiju nazivaju sindromom pomanjkanja pažnje s hiperaktivnošću ili sindrom ADHD (eng. Attention Deficit /Hyperactivity Disorder). Takvi mališani nemaju neku povredu mozga, već pate od manjeg funkcionalnog rastrojstva centralnog nervnog sistema.
Iako još nije objašnjeno zašto, poremećaj se od četiri do devet puta češće sreće kod dečaka nego kod devojčica. Najjače dolazi do izražaja od šeste do dvanaeste godine. Kasnije se problem iz medicinskog i pedagoškog pretvara u socijalni: pošto ne postižu uspeh u školi i s obzirom na to da kod kuće zbog bezobrazluka dobijaju ćuške i grdnje, takva deca se sve gore ponašaju.
Kad krene u školu, vidi se da se „nemirni Filip“ znatno razlikuje od vršnjaka.
Nije u stanju da se koncentriše duže od pet do 15 minuta.
Zatim se tri-sedam minuta njegov mozak odmara, prikupljajući energiju i snagu za naredni radni ciklus. Za to vreme on se bavi sporednim stvarima i ne reaguje na reči učiteljice.
Potom se njegova umna aktivnost ponovo uspostavlja i on prati gradivo narednih pet do 15 minuta, posle čega se ponovo isključuje i tako u nedogled.
On može da zadrži u glavi samo nevelik obim informacija, a većinu novih podataka brzo zaboravlja. Slabo mu je i dugoročno pamćenje. Teško uspeva da savlada čitanje, pisanje i računanje, ali ne zato što ima niži koeficijent inteligencije, već zato što ne može da se koncentriše. Sa sedam godina takav mališan nije spreman za školu, jer kod njega još uvek nisu sazrele više moždane funkcije. On stalno žuri, besciljno hvata razne predmete, počinje da radi zadatak ne saslušavši do kraja učiteljicu. Prstima konstantno lupka po stolu, klati se na stolici ili mlatara nogama. U razgovoru skače s teme na temu, ima tikove, pravi grimase i nepotrebne, nepovezane pokrete. Oko 68 odsto takve dece ima narušen san, a 40 odsto mokri u krevet. Mališan je impulsivan, brzo se uzbudi i agresivan je. Pati od stalne unutrašnje napetosti i u trenutku menja raspoloženje. Zaostaje u psihičkom razvoju za vršnjacima, ali želi da komanduje i rukovodi. Drugima postavlja previše zahteva i zato nema mnogo prijatelja.
Danas naučnici smatraju da sindrom pomanjkanja pažnje s hiperaktivnošću nastaje iz nekoliko razloga. To su:
komplikacije u vreme trudnoće (preležane infekcije, određeni lekovi, nepodudarnost majčine i bebine krvi);
komplikacije prilikom porođaja (povrede novorođenčeta, čak i laka hipoksija kod nedonoščadi);
bolest deteta (trovanje ugljen-monoksidom, encefalitis, meningitis, srčana oboljenja);
genetska predispozicija;
alkoholizam i psihičke bolesti roditelja.
Kakve su prognoze za budućnost? Ako se na vreme obratite lekaru i otpočnete lečenje svog nemirka, prognoze su vam sledeće: do 12 godina je rano očekivati poboljšanje, do 14-15 godina smanjiće se preterana, nekontrolisana aktivnost, do kraja srednje škole znatno će se sniziti impulsivnost, a pomanjkanje pažnje će poslednje nestati, mada će se u ovoj ili onoj meri zadržati do kraja života.
Hiperaktivna deca imaju narušenu razmenu kateholamina, grupe jedinjenja koja imaju važnu ulogu neurotransmitera u mnogim vitalnim funkcijama organizma; oni u telu imaju mnogo noradrenalina i adrenalina.
Ti hormoni se luče kod zdravih osoba onda kada su pod stresom. Proizlazi da su hiperaktivni mališani konstantno pod stresom. „Zalihe“ ovih jedinjenja mogu da se potroše fizičkom aktivnošću. Zato se ovoj deci preporučuje dugotrajna ravnomerna fizička aktivnost: plivanje, trčanje, skijanje, dugotrajno pešačenje, vožnja bicikla. Stručnjaci takođe preporučuju roditeljima da nauče svoje nemirne mezimce kako da se opuste. Autogeni trening pomaže hiperaktivnoj deci da se oslobode psihičke napetosti i povećaju koncentraciju. Tinejdžere treba usmeravati ka meditaciji kako bi svesno fiksirali pažnju na sadašnji trenutak. Meditacija snižava aktivnost simpatičkog nervnog sistema i prisiljava organizam da proizvodi manje adrenalina, da se opusti i smanji napetost.
Roditelji treba da pohvale svog nemirka uvek kad on to zasluži, a reči „ne“ i „ne može“ treba izbegavati: ako želite nešto da mu zabranite, bolje je da mu skrenete pažnju na nešto drugo. I trudite se da i vi sami budete što smireniji, obraćajte se nemirku tihim glasom, skoro šapatom. To nije lako, jer roditelji hiperaktivne dece koji s njima provode mnogo vremena, naročito majke, često su pod velikim stresom i njima samima neophodna je pomoć psihoterapeuta.
Možda vas izluđuje to što dete žvaće majicu, ali ako se prisetite faze kada je bilo beba i stavljalo u usta sve što uspe da dohvati, možda će vam stvari postati jasnije. Bebe to rade da bi naučile kako izgleda svet oko njih, kada ih muči izbijanje zubića, ali ako pričamo o godinama kasnije, zašto dete stavlja majicu u usta? Koji je razlog što deca to rade?
Nekada deca imaju naviku da stavljaju rub majice ili rukav u usta. Oni mogu da sisaju ili zvaću materijal i to do mere da ga progrizu. Verovatno vas ova pojava nervira i nekada impulsivno reagujete, a moguće i da ste zabrinuti da će nastavnik ili učitelj prekoreti dete zbog ovog ponašanja, kao i da će mu se vršnjaci rugati. Možda čak pomisliti da ima neki problem u razvoju.
Zašto dete zvaće majicu?
Oralna stimulacija je veoma važna u razvoju deteta. Prvih godina dete se smiruje tako što je dojeno, sisa palac ili pak koristi cuclu. Deca koriste svoje ukorenjene navike da bi zadovoljilo osnovne potrebe gladi i žeđi, ali i da bi se smirilo. Neka deca i u kasnijim godinama traže način da stimulišu usta i vilicu kako bi se umirila. Moguće je da dete tada poseže sa majicom, obzirom da mu je lako dostupna.
Kada treba da brinete zašto dete stavlja majicu u usta?
Bez obzira što je ovo prirodno ponašanje, ne treba ga ignorisati i puštati da traje kako dete raste. Do treće godine deca uglavnom prestaju da stavljaju stvari u usta i istražuju na ovaj način, ali neretko možemo videti desetogodišnjake kako drže svoje majice u ustima.
Stručnjaci tvrde da je žvakanje majice samo bezopasan način da dete traži senzorne informacije ili se smiruje i fokusira. Slično kao odrasli koji žvaće žvaku ili grlicka nokte kada je nervozan ili se koncentriše.
Postoje ređi slučajevi kada što što dete žvaće majicu ima negativan uticaj jer ga ometa u svakodnevnim rutinama. Ako uništava garderobu, trebalo bi da intervenišete. Ovo nekada može biti i znak anksioznosti, razvojnih problema ili ADHD-a.
Razgovajte sa detetom
Preporučuje se da porazgovarate sa detetom o ovoj navici i bitno je da se ne postavite osuđivački. Prvi cilj jeste da naučite dete da bude svesno svoje navike i utvrdite da li postoje obrasci kada to radi. Nema potrebe da dete žvaće majicu, a da se oseća posramljeno zbog toga. Može pomisliti kako je loša osoba i graditi potpuno pogrešnu sliku o sebi.
Možda dete žvaće majicu ali toga nije svesno. Nekad je potrebno da im pažljivo skrenete pažnju na neku naviku da bi oni shvatili da je uopšte imaju. Ako je dete svesno svoje navike, pitajte ga kako se oseća kada to radi. Možda je ovo odbrambeni mehanizam kada naiđe na zadirkivanje vršnjaka ili mu je iz drugog razloga neprijatno.
Kako postupiti da dete prestane da zvaće majicu?
Možda ćete zaključiti da ovo nije velika stvar, već samo prolazna navika. Ali, ako utvrdite da je ovo nešto što ometa dete u svakodnevnici, onda bi trebalo da razmislite o tome što dete žvaće majicu i potrudite se da ta navika prestane.
Utvrdite kada dete žvaće majicu:
Da li dete to radi kada je gladno pre užine?
Dete žvaće majicu kada se koncentriše na zadatak ili nešto što u tom trenutku radi?
Da li to radi kada je u društvu drugih i nervozno je zbog reakcije iz okruženja?
Kada utvdite šta je uzrok, lakše ćete uspeti u tome da se dete reši ove navike. Ako je uzrok glad, potrudite se da uvek ima zdrave grickalice. Držanje ruku zauzetim će smanjiti verovatnoću da zvaće majicu, pa mu dajte neku igračku da drži.
Ukoliko vam se učini da niste u mogućnosti da se sami nosite sa problemom, a da on uzima maha, posavetujte se sa stručnjakom.
Nije neuobičajeno da deca prolaze kroz ove faze tokom odrastanja. Kada su mali sisaju, a onda se dešava da žvaću odeću u sledećoj razvojnoj fazi. Raspitajte se kod pedijatra ili specijaliste ako ova navika postane nešto što dete ometa u svakodnevnim aktivnostima, ali nemojte vikati na dete niti ga osuđivati.
Naravno, dečije ličnosti su suviše složene da bi mogle da se svedu na krute kategorije, ali ovi stilovi maltretiranja mogu vam poslužiti kao sočiva kroz koja ćete bolje sagledati ponašanje svog deteta.
Deca koja zlostavljaju svoje roditelje dele se u osnovna tri tipa:
1. Prkosni siledžija
• Da li vam se dete uvek suprostavlja?
• Da li vas dete ucenjuje?
• Bojite li se detetovog besa?
Najizazovnija vrsta siledžije su deca koja se direktno suprostavljaju i rade sve suprotno od onoga što im se kaže. Impulsivna su, nestrpljva i bezobzirna, i pokoravaju se samo sopstvenim hirovima. Naročito su agresivna prema samohranom roditelju, koji dobija “duplu dozu” maltretiranja.
Nadmena i puna lažnog samopouzdanja, ova deca uživaju da se raspravljaju i moraju uvek da budu u pravu. Kada probate da stanete na put njihovom maltretoranju, mogu postati opsesivna i kinjiti vas dok ne popustite. Ne prezaju ni od čega kad treba isterati svoje.
Dobre vesti i loše vesti
Prkos nije sam po sebi problematična crta – imaju je mnogi umetnici, pronalazači i mislioci, ali u zdravom obliku. Baš zato što se suprostavljaju konvencijama, imaju originalne ideje. Svoj prkos pretvorili su u kreativnu silu.
Prkosna deca imaju mnogo rasute i neobuzdane energije i izazov je za roditelja da je kanališe u dobrom smeru. Zapravo, svako dobro prilagođeno dete ima zdravu dozu prkosa. Nije dobro svima ići niz dlaku i uvek se slagati sa drugima, već treba imati sopstveni stav.
S druge strane, mnogo je teško dete sa stavom prkosnog siledžije naterati da na odnos gleda kao na dvosmernu ulicu. Što duže je gajilo svoje nasilništvo, duže će trebati i da se odvikne od njega. Navike se teško menjaju.
Šta pokreće prkosnog siledžiju?
Iza maske prkosa krije se dete koje se, iz nekog razloga, oseća nedovoljno cenjenim i uvažavanim. Boji se da će biti zaboravljeno i zanemareno. Koliko god pažnje da mu se daje, neće biti dovoljno.
Ovakva deca dobro kriju svoju ranjivost, a zapravo, prkos je oblik zavisnosti. Da bi se osećala potpunim, ovakva deca moraju naći nešto čemu će se suprostavljati. Prkošenje im daje lažni osećaj snage. Ako se upirete o zid, šta će se desiti kada se taj zid izmakne? Slično je i sa prkošenjem – bez zida u koji ćete se upirati, nećete moći da održite ravnotežu.
Šta dobijaju deca iz svog prkosa?
Prkos predstavlja mehanizham odbrane, pružajući privremeni identitet deci koja nisu sigurna u to ko su i šta su. Lako im je da zavaraju okolinu, delujući jako i sigurno, ali ako provedete više vremena sa njima moći ćete da nazrete njihove nesigurnosti skrivene iza prkosa.
2. Nervozni siledžija
• Da li vam je dete neprestano na ivici živaca?
• Treba li mu mnogo ohrabrivanja i tešenja?
• Umaraju li vas njegovi monolozi puni gorčine?
Nervozna deca osciliraju između hrljenja u roditeljsko naručje i udaljavanja od njih. Normalno je da se deca za utehu okreću roditeljima, ali ova deca to rade na iscrpljujuć način. Nisu razvila sposobnost da umire sama sebe, i onog momenta kada se osete uplašenim trče kod roditelja po dozu sigurnosti. Čim je dobiju, opet odbacuju roditelje, i tako u krug.
U svojoj duši, ona ne žele da zavise od roditelja, ali nikako ne uspevaju da se odvoje. Na prvi pogled su manje agresivna od prkosnih siledžija, ali maltretiranju jednakom snagom. Što je najgore, ako ne nauče da se oslanjaju sama na sebe, roditelji će biti osuđeni da večito brinu o njima – takva deca slabo se snalaze u svetu van roditeljskog doma i zato ga slabo i napuštaju.
Dobre vesti i loše vesti
Za razliku od otvoreno prkosne dece, nervozna se previše plaše da bi se upuštala u opasne situacije i neće praviti mnogo problema. Pre će se dešavati da njih roditelji mole da izađu iz sobe i potraže društvo. Ali, što ih roditelji više guraju napolje, to se ona dublje ukopavaju u svojoj sobi. Za njih je ono što je poznato uvek bolje od nepoznatog koje čeka napolju.
Loše vesti: Nervozna deca ne odrastaju tako lako. Sve što je rizično samo im povećava nervozu. Zato izbegavaju sve prilike za sazrevanje.
Šta ih nagoni da maltretiraju?
Roditelji ovakve dece uglavnom se pitaju sledeće:
• Da li je moje dete rođeno takvo?
• Činim li nešto loše?
• Postoji li neki skriveni uzrok nervoze?
Umesto da lupate glavu pitajući se da li su to geni ili vaspitanje, uzmite u obzir oba i razmislite:
• Ima li nervoznih osoba u vašoj familiji?
• Jeste li i sami skloni anksioznosti?
• Da li je vaše dete oduvek takvo, ili je naglo došlo do promene?
Ako već imate nervozu u familiji, po svemu sudeći vaše dete je nasledilo ovu crtu. Ne zaboravite i da je ona zarazna: ako su roditelji nervozni ili u porodici vlada napetost, deca lako mogu postati anksiozna.
Čak i ako deluje da je nervoza urođena, postoje načini da se borite protiv nje. Za početak, razmislite da li su neke od promena u okruženju mogle isprovocirati nervozu:
• Je li bilo promena porodičnih rutina, poput selidbe, menjanja škole, promene razreda?
• Kada je dete počelo da biva nervozno?
• Da li je doživelo nešto traumatično?
Nagle promene raspoloženja ili temperamenta obično imaju jasne uzroke, koje je lako prepoznati jer utiču na celu porodicu. Teže je, međutim, prepoznati razvojne uzroke, kao što su hormonske promene u pubertetu koje menjaju psihu deteta i izazivaju mnogo nesigurnosti. Smirena, samouverena deca lako postaju zbunjena i nesigurna u adolescenciji. Psiholozi to zovu razvojnom krizom.
3. Manipulativni siledžija
• Da li vam je dete vešt lažov?
• Zna li da koristi vaše strahove?
• Da li preti da će nauditi sebi?
Ako ste nesigurni kao roditelj, manipulativno dete brzo će nači način da izvuče iz toga korist i izazove vam osećaj krivice. Lažne bolesti i povrede, intrige i zapleti, iznuđivanje, ucenjivanje – sve to su metode manipulativnog siledžije koji strahove roditelja koristi da ostvari svoje ciljeve.
Mada zvuči kao da manipulatori žele da unište porodicu ciljajući na njene slabosti, oni zapravo samo pokušavaju da se izbore sa sopstvenom nesigurnošću. Način na koji to čine jeste – kontrolišući okolinu i ljude oko sebe. Najbolji način da manipulator promeni način na koji se odnosi prema okruženju, jeste da spozna svoje strahove i da svoj problem izrazi rečima.
Od sukoba do saradnje
Naravno, dečije ličnosti su suviše složene da bi mogle da se svedu na krute kategorije, ali ovi stilovi maltretiranja mogu vam poslužiti kao sočiva kroz koja ćete bolje sagledati ponašanje svog deteta. Što jasnije definišete problem, bolje ćete razumeti detetov unutrašnji život i lakše naći način da popravite međusobni odnos.
Uvek imajte na umu da se iza maske siledžije nalazi uplašeno dete koje se bori sa brigama i strahovima. Nasilje je ispoljavanje unutrašnjih nemira. Kada jednom shvatite šta ga izaziva, naslutićete i šta treba da preduzmete da bi popravili stvar.
Šon Grouver je psihoterapeut i pisac knjige “Kad deca vode glavnu reč”
Izvor: detinjarije.com
Poboljšava rad sistema za varenje, obavlja detoksikaciju organizma, dobra je za čišćenje krvi i bubrega, pozitivno deluje na pankreas i pomaže snižavanju šećera u krvi. Kopriva cveta od proleća do jeseni i izvrstan je dodatak testenini i rižotu, ali najpopularnija je ipak u gustoj krepkoj supi.
U kojem god jelu da je pripremate, koprivu nije potrebno kuvati već je dovoljno izdinstati je najduže dva minuta. Tako će se maksimalno sačuvati njena hranjiva i lekovita svojstva, a brojni su razlozi zbog kojih je dobro jesti koprivu.
Nabrojimo samo neke: poboljšava rad sistema za varenje, obavlja detoksikaciju organizma, dobra je za čišćenje krvi i bubrega, pozitivno deluje na pankreas i pomaže snižavanju šećera u krvi, leči upale urinarnog trakta i stimuliše rad creva zbog čega deluje i kao diuretik, sadrži vitamine C i A, kalcijum, kalijum, gvožđe, fosfor i druge vitamine i minerale.
Čaj od koprive koristi se za bolesti jetre i žuči, poremećaje sna, grčeve u stomaku, čireve, bolesti pluća itd. Ako se odlučite da sami berete ovaj rasprostranjeni dragulj, nemojte to da radite uz autoput ili na drugim mestima gde postoji opasnost od zagađenja i obavezno nosite rukavice.
Kao što je poznato, listovi i peteljke koprive pokriveni su žarnicama zbog čega ih je jako neprijatno dodirnuti jer izliju oštar sok na kožu koja nakon toga peče. Takođe, bez obzira na lekovita svojstva, kopriva se ne konzumira sveža jer tada može da izozve probleme sa sistemom za varenje i crvenilo kože. Recept za izvrsnu čorbu od koprive čija je priprema toliko jednostavna da je mogu napraviti i deca.
Sastojci za četiri osobe:
300 grama koprive
5 krompira srednje veličine
nekoliko kapi maslinovog ulja
so, biber
Postupak:
Krompire isecite na četvrtine i stavite ih da se kuvaju. Pred kraj kuvanja dodajte koprivu koju treba samo prodinstati. Dodajte maslinovo ulje i dobro usitnite štapnim mikserom. Začinite po želji.
Savet: Po želji poslužite prepečeni hleb, a po želji maslinovo ulje možete zameniti pavlakom.
Najbolji herbalista na svetu, čuveni rusku stručnjak u oblasti narodne medicine i autor brojnih stručnih knjiga, Genadij Petrovič Malahov otkriva jedan od najboljih prirodni lekova za učestale bolove u zglobovima i kostima. Kako objašnjava ovaj pobornik narodne medicine, zglobovi i kosti nas bole zato što se vremenom u njima nakupe kalcifikati soli koje bi trebalo izbaciti. Donosimo njegov recept za prirodni lek od lovora za bol u kostima i zglobovima, pre svega čišćenje soli iz kostiju.
Ovaj recept za čišćenje soli iz organizma koji je veoma jednostavan. Ovu kuru lečenja bi, međutim, trebalo sprovesti, po mogućstvu, nakon čišćenja debelog creva. Recept se zasniva na lekovitim svojstvima lovorovog lista.
Najbolji prirodni lek za bolove – Posle dve nedelje, prestaće da vas bole zglobovi, kosti, čukljevi (RECEPT)
Lovorovo ulje koristi se za lečenje bolova u ušima, modrica, istegnuća. Snažno analgetsko delovanje eterično ulje lovora čini gotovo nezamenljivim sastojkom u terapiji bolova.
Lekoviti lovorov list pomaže u smanjenju nagomilane toksičnosti u organizmu, pa se koristi kao prirodni lek za izbacivanje vode. Pored toga, organska jedinjenja u sastavu lovorovog lista su vrlo efikasna u regulisanju digestivnih poremećaja, naročito za smirivanje razdražljivih creva. Neki od složenijih proteina u našoj savremenoj ishrani teško su probavljivi, ali jedinstveni enzimi u lovorovim listovima mogu bitno olakšati ovaj proces. Jedinstvena kombinacija antioksidanata i organskih jedinjenja u lovorovom listu – fitonutrijenti, katehini, linalool, štite telo od slobodnih radikala koji zdrave ćelije mutiraju u kancerogene.
Lovorovo ulje koristi se za lečenje bolova u ušima, modrica, istegnuća. Snažno analgetsko delovanje eterično ulje lovora čini gotovo nezamenljivim sastojkom u terapiji bolova. Lovor se koristi i protiv glavobolje jer sadrži partenolide, supstance koje blagotvorno deluju na migrenu.
Takođe, ova biljka uspešno se bori i protiv reume, a bolove u zglobovima možete lako ukloniti oblogom od lovorovog ulja koje lako možete i sami napraviti. Zgnječite u avanu 20 gramasvežih (zrelih) bobica lovora koje ćete prokuvati 15 minuta u 1 litar ključale vode. Dobijeni sok procedite kroz platnenu krpu i ostavite da se ohladi. Sa površine pokupite ulje i pomešajte ga s kašičicom nesoljene svinjske masti. Dobijenu smesu dobro promešajte i čuvajte u staklenoj ili plastičnoj teglici. Na bolno mesto utrljavajte dobijenu mešavinu, u tankom sloju, dva do tri puta dnevno.
Bolne izrasline na nogama, odnosno čukljeve, takođe, možete lečiti ovom namirnicom. Uzmite 5 velikih lovorovih lista, isitnite ih i zalijte sa 100 mililitara 70% alkohola (ili domaćom rakijom). Ostavite da odstoji nedelju dana, posle procedite. Dobijenom smesom mažite čukljeve, ali pre toga dobro naparite noge u toploj vodi (3 litar vode i 1 kašika sode bikarbone). Zatim obrišite noge, namažite, obujte kratke pamučne čarape i lezite.
Recept za kuru za izbacivanje soli iz kosti i zglobova
Uveče, u 300 mililitara ključale vode spuustiti 5 grama lovorovog lišća koje je najbolje isitniti. Kuvati pet minuta, skinuti sa šporeta i staviti da odstoji celu noć. Sutradan procediti i piti, po malo, u malim gutljajima tokom celog dana. Nikako ne ispiti ceo rastvor odjednom, jer može izazvati komplikacije i krvarenje. Tri noći zaredom praviti rastvor od lovora i piti tri dana.
Posle pauze od sedam dana kura se može ponoviti. Za hronične bolesti zglobova i kostiju rastvor piti pet dana.
Tokom sporovođenja kure sa lovorom, nemojte se uplašiti ako primetite da vam je mokraća crvena i da često mokrite. To je uobičajeno, budući da soli u organizmu počinju intenzivno da se rastvaraju i tako nadražuju mokraćnu bešiku.
Posle dve nedelje, prestaće da vas bole zglobovi i kosti i videćete da je ceo koštani sistem postao pokretljiviji. To znači da je lečenje lovorom uspelo. Ako osećate i dalje bolove – ponovite kuru.
Svedoci sveta u kojem, čini se, loše pobeđuje dobro, nepravda je jača od pravde, mladi umiru… Mnogi se pitaju zbog čega je to tako i kako da uspostave balans. Kako ostati dobar i neiskvaren u svetu u kojem je sve više nepravde?
Vladika Nikolaj Velimirović studiozno se bavio ovom temom i pitanjem zbog čega nepravednici napreduju u životu, dokle im sve ide tako dobro, iako to nisu zaslužili.
Za sve one koji veruju da loše prolazi bolje od dobrog u životu, imao je važnu poruku koju je do detalja obrazložio i pogodio pravo u suštinu problematike.
“I šta im biva na kraju, njima i porodu njihovom? Jesi li se to pitao?
Neka se ne spotiču misli tvoje kad vidiš da se neko hvališe snagom, a zaboravlja Darodavca snage. Seti se kako je oholi i hvalisavi Golijat poginuo od praćke jednog dečka, Davida.
Neka se ne zbunjuje srce tvoje kad vidiš da se neko bogati nepravednim putem. Ješće i neće se nasititi; otimaće i neće mu biti dosta. Seti se bogatih Sodomljana, kako su u jednom času zasuti ognjem i pepelom sa svim bogatstvom svojim.
Ti si hrišćanin, a hrišćanin posmatra događaje na dugoj liniji, u celini, a ne delimično. Napredak nepravednika hrišćanin ne ceni kao neki svršen događaj, nego čeka da vidi šta će dalje doći. On zna da nepravednik ne napreduje ni svojom snagom ni svojom pameću, nego samo zato što mu Bog popušta da napreduje, e da bi se kad-tad setio Boga.
Jer je neiskazano milostiv Bog naš, i dopušta nepravednicima ono što oni žele, e da bi se kad-tad dosetili da je to od Boga i zastideli se nepravde svoje, i popravili. Bogu su mili pokajnici: vrlo su Mu mili oni koji se skrušeno kaju za nepravedna dela svoja.
Nije Stvoritelj kao tvar, da uvek odmah kazni čim neko krene krivim putem. On čeka da se zalutali sam vrati na pravi put. On gleda i ćuti. Čeka i ne docni. Čudan je u mudrosti, prečudan u milosti Svojoj. Zbog toga vidoviti Psalmist ushićeno govori Gospodu: Sudovi su tvoji bezdna velika. Ko će ispitati svu bezdnu Božijeg promisla?
Nerazumni se ljute što Bog ne upravlja svetom po njihovom razumu, a razumni se pašte neprestano da uđu u Božiji razum. Teško je ponekad i najrazumnijem razumeti zašto jednom čoveku biva ovako, a drugom onako: zašto mlad i željan života umire, dok star i željan smrti živi: zašto se pobožan muči, a bezbožan blaguje.
I najsvetije duše ponekad su se zbunjivale pred zagonetkom događaja.
U sveštenom predanju zapisan je ovakav slučaj: Umro neki grešan bogataš, čiji su gresi bili javni za svakoga, i njegov pogreb bio je svečan, sa episkopom i mnogim sveštenicima. Uskoro zatim napadne hijena na jednog isposnika u pustinji i rastrgne ga.
Monah neki, koji je gledao i onaj svečani sprovod grešnika i krvave ostatke pravednika, u zabuni svojoj zaplače se i uzvikne: “Gospode, kako je ovo i zašto? Kako da onaj grešnik ima i blag život i blagu smrt, a ovaj pravednik gorak život i gorku smrt?” Na to mu se javi angel Božiji, pa objasni: Onaj zli bogataš imao je u životu samo jedno dobro delo, a ovaj isposnik imao je samo jedan teži greh.
Svečanim i počasnim sprovodom Svevišnji je hteo isplatiti zlom bogatašu ono jedno dobro delo, te da nema ništa više očekivati u onome svetu; a groznom smrću isposnika hteo je ovome izgladiti i onaj jedini greh, da bi mu dao punu nagradu na nebesima.
Zbog toga ti razmišljaj o sudovima Božijim i položi svu nadu u Stvoritelja svoga.
“Nemoj se žestiti gledajući nevaljale; nemoj zavideti onima koji čine bezakonje”, tako piše pravedni car David, koga je dugo i mnogo mučilo ono što i tebe muči, dok mu Gospod nije otkrio kroz razum da razume.
Isti on izgovara i ovo utešno iskustvo svoje: “Bejah mlad i ostareh, i ne videh pravednika ostavljena niti dece njegove da prose hleb”.
Čitaj često Psaltir, pa ćeš i razumeti i utešiti se. Mir ti i blagoslov od Gospoda.”
Palenta se obično pravi od žutog kukuruznog brašna, ali nećete pogrešiti ni ako ga zamenite belim.
Osim toga, palenta doslovno “puni” creva zahvaljujući bogatom sadržaju vlakana koja upijaju vodu, nabubre i stvaraju dugotrajan osećaj sitosti.
Sto grama kuvanog kukuruznog brašna sadrži samo 70 kalorija, ali ako u palentu ne dodajete punomasni sir, kajmak, slaninu…
Jedna šolja žutog kukuruznog brašna sadrži oko 8,5 g vlakana, što je čak 34 odsto od preporučenog dnevnog unosa za žene i 22 odsto za muškarce.
Poznato je da vlakna pored mnogih drugih zdravstvenih prednosti, podstiču i zdravo mršavljenje, jer se njihovom konzumacijom reguliše probava, a s obzirom na to da daju dugotrajan osećaj sitosti sprečava se prejedanje.
Za mršavljenje je optimalno da se dnevno unese oko 1.500 kalorija pa sa palenta dijetom taj plan nećete narušiti, pišu Novosti.
Ponedeljak
Doručak: 100 g palente, šolja niskomasnog jogurta i jedan krastavac
Ručak: 100 g palente, 50 g mladog sira i jedan paradajz
Večera: 100 g palente, šolja kefira
Recept za palentu
Za pripremu: 100 g palente potrebne su dve šolje vode, so, dva jaja i dve kašičice susama.
U posoljenu vodu koja je proključala dodajte palentu, brzo mešajte da se ne ugrudva i umešajte sveže razbijena jaja.
Kada je palenta spremljena dodajte dve kašičice blago prepečenog susama.
Utorak
Doručak: 200 g palente, šolja niskomasnog jogurta i jedan krastavac
Ručak: 200 g palente, 50 g mladog sira i jedan paradajz
Večera: 100 g palente, šolja kefira
Sreda
Doručak: 200 g palente, šolja niskomasnog jogurta i jedan krastavac
Ručak: 200 g palente, 50 g mladog sira i jedan paradajz
Večera: 200 g palente, šolja kefira
Četvrtak
Doručak: 200 g palente, šolja niskomasnog jogurta i jedan krastavac
Ručak: 300 g palente, 50 g mladog sira i jedan paradajz
Doktor Andru Njuberg, profesor na Univerzitetu Tomas Džeferson u SAD, obavio je istraživanje i ustanovio jačinu molitve i meditacije.
Kada redovno praktikujemo molitvu ili meditaciju, naš mozak povećava aktivnost frontalnih režnjeva i područja jezika, kao i komunikacija.
To treba shvatiti kao fizički trening uma, što dovodi do zarastanja različitih bolesti, pa čak i do razvoja mozga.
Dobra stvar je što ne morate biti monah ili monahinja da biste uživali u blagodetima molitve. Vodite računa o sebi, cenite svaki trenutak svog života, bićete zdravi!
Doktor Andru je uradio sledeći eksperiment:
Pozvao je starije ljude koji su imali problema sa pamćenjem da učestvuju u studiji, kako bi ih posmatrali pre, tokom i posle molitve.
Doktor Andrev tvrdi da se naš mozak menja bez obzira na religiju.
Druga studija opet tvrdi kako oni pacijenti koji imaju jaka duhovna uverenja brže reaguju na lečenje i imaju manje simptoma. Analiza je izvršena na 40.000 pacijenata.
Istraživanja vršena u centru za rak na Floridi su otkrila da oni pacijenti koji veruju u snagu molitve, imaju bolje fizičko i psihičko zdravlje od onih pacijenata koji ne veruju.
Sve nas ovo može uveriti da osoba počiva na tri stuba: fizičkom, mentalnom i duhovnom.
