Tema nasilja u porodici ili nasilja u partnerskom odnosu je veoma delikatna i višeslojna. Mnoge osobe na pomen nasilja u porodici jednostavno odvrate: „A zašto trpi?” Ne uviđaju složenost odnosa zlostavljača i žrtve. 

Zorica Zarić, psihološki savetnik, nam ovom prilikom obrazlaže ove odnose kroz nekoliko koraka koji su česti u nasilnim odnosima. 

Prvi korak: šarmiranje i zavođenje

Nasilne osobine povremeno može da pokaže veliki broj muškaraca (zato što se oni pojavljuju kao nasilnici u preko 90% slučajeva). Obično se radi o ličnostima koje su sposobne da ostvaruju duboke odnose sa međusobnim prožimanjem, tako da se partneri veoma intenzivno vezuju za njih. 

Neretko se radi o vrlo interesantnim ličnostima, sa razvijenim socijalnim veštinama, kojima mogu da „pokriju“ sopstvene sklonosti ka nasilju. Osobe koje su sklone nasilju, uglavnom znaju za sopstvene sklonosti i da bi ostvarili emotivne odnose praktikuju da se u početku mnogo trude oko partnera. Šarmiraju ga neretko mu čineći veće usluge, te im oni postaju „dužnici“. 

Pronalaženje slabih tačaka 

Nasilničko ponašanje najčešće nije vidljivo u prvim mesecima veze ili braka, a nekada ni u prvim godinama ne dolazi do izražaja. Zato kada se žrtve požale prvi put nekome iz okoline da trpe psihičko ili fizičko nasilje, nastaje iznenađenje i neverica. 

Nasilnici se uglavnom fokusiraju na tuđe mene i slabosti, što im daje potkrepljenje za njihovu slabu kontrolu besa. Kao mana ili slabost žrtve može da se iskoristi doslovno bilo šta iz života. To ne moraju biti realistične mane, već predstava o manama – bilo šta što se ne odvija prema nasilnikovim očekivanjima i kriterijumima. 

I ono što je najvažnije, u nasilničkim odnosima, nasilnik je mera vrednosti i sudija. On odlučije šta je prihvatljivo, a šta nije. Žene koje prihvate da žive sa nasilnikom moraju i da prihvate sopstvenu sporednu ulogu u odnosu. 

Nametanje krivice

Svakodnevica sa nasilnom osobom je uglavnom obojena kriticizmom i nametanjem krivice za realne i izmišljene stvari. Krivica je u njihovom odnosu vrlo funkcionalna i na njoj se zasniva imaginarni dug žrtve prema nasilniku. Naime, nasilnik toleriše žrtvi njene slabosti i greške, a zauzvrat ona treba da prihvati njegove slabosti, koje su u domenu nasilja. 

Neretko se nasilnik na vreme angažuje, pre nego što žrtva bilo kome kaže šta joj se događa, da predstavi njene loše strane bližim osobama. Te loše strane se nameću kao realne, ili češće imaginarne krivice za različite događaje, te žrtva čak može da bude podvrgnuta osudi. Nasilnici to čine kako bi imali pokriće za svoje nasilne ispade. Na primer: „Toliko je aljkava, dve nedelje nije stavila veš na pranje, da mi je pukao film, pa sam je udario. Molim vas, pričajte sa njom da se trgne i obavlja normalno kućne poslove“. 

Manipulacija i zastrašivanje

Konačno, jedan od glavnih razloga zašto se žene koje su žrtve nasilja teško odlučuju da odu je to što su konstantno podvrgnute manipulaciji. To se dešava po različitim osnovama. Nasilna osoba je skoro po pravilu i manipulativna, jer mora manipulacijom da pokrije sopstveno loše ponašanje. 

Žene u takvim odnosima gube samopouzdanje i žive u jednoj hronično stresnoj sredini, koja smanjuje njihovu funkcionalnost. 

Neretko se žene plaše za sebe i svoju decu ako napuštaju zajednički dom, jer su izložene pretnjama. U nešto boljoj poziciji su žene koje treba da odu od nasilnika sa kojim nemaju decu. 

Ukoliko postoje zajednička deca, žene će skoro po pravilu odlagati odlazak od nasilnika od straha za decu. Dalje, žena treba da obezbedi gotovo sve uslove koje deca imaju u domu nasilnika da bi bile relativno ravnopravne sa nasilnikom u podizanju dece. 

Odlazak od nasilnika se odlaže obično dok se ne steknu materijalni uslovi: pronalaženje dovoljno dobrog posla, ušteđevina za prelazak u podstanarski stan, kupovina automobila i slično. To može da potraje i godinama. 

Zastrašivanje od strane nasilnika je najčešće i vezano za decu, koju će navodno tražiti na sudu ili ih okrenuti protiv majke. 

Žrtve se odvajaju od društva

Nasilnici uglavnom čine sve da žrtva, kao njihovo vlasništvo, ostane izolovana od društva. Neretko izazivaju sukobe žrtve sa rodbinom i prijateljima kako ona ne bi imala adekvatnu podršku, a on ozbiljne protivnike kada je agresivan. To može da postoji i samo kao tendencija, ukoliko nasilnik u tome nije dovoljno uspešan. 

Na taj način žrtva postaje sama, izolovana u manjoj ili većoj meri, a samim tim ima i slabije šanse da se brani ili da se otisne u samostalan život. 

Neki broj žena koje trpe nasilje ima sasvim realan problem koji dugo ne može da reši. To je krajnje egzistencijalno pitanje. Nemaju kuda da odu. Posebno je prisutno kod majki mlađe dece vrtićkog uzrasta, jer u tom periodu majke uglavnom, bez pomoći sa strane, ne mogu da rade i privređuju u punom obimu. Ukoliko nemaju sopstvenu nekretninu (ili roditeljsku) na raspolaganju, veoma se teško odlučuju da krenu svojim putem, već dugo trpe nasilje. 

Reakcije institucija na nasilje u porodici

Jedan od problema kada je reč o nasilju u porodici i generalno nasilničkim odnosima je vezan za rad institucija u čijoj je to nadležnosti. Nije retkost da se žene žale da su džabe prijavile nasilnika policiji, jer podizanja krivične prijave nije bilo. Neretko se slučajevi nasilja umanjuju ili zataškavaju, ukoliko nema teških telesnih povreda. 

Sa druge strane psihičko nasilje gotovo da nije dokazivo. Jedini izuzetak je uznemiravanje putem telefonskih poruka, što može efikasno da se dokumentuje. 

Ipak, ne postoji drugi način rešavanja problema nasilja u porodici sem prijavljivanja istog policiji i Centru za socijalni rad. To je jedini legalan put ka rešavanju navedene problematike, mada je spor i iscrpljujuć. 

Druga važna stvar za osobe koje trpe nasilje, je da potraže psihološku pomoć koja im je preko potrebna tokom sopstvenog izbavljanja iz kandži nasilja. 

I za kraj važno je navesti, da samo iseljenje, fizičko odvajanje od nasilnika, kao i podnošenje tužbe za razvod nije kraj problema. Nasilničko ponašanje može i dalje da bude prisutno, ali žrtva ima daleko veće šanse da se iz njega izvuče i živi nov, miran život.

Izvor: stetoskop.info 

Tokom jednog predavanja na temu muško-ženskih odnosa i pronalaženja ljubavnog partnera Vladeta Jerotić je istakao da postoje 4 aspekta na osnovu kojih se ljudi u braku nalaze: duhovni, intelektualni, emotivni i fizički.

On je tada istakao: „Ne mogu sve 4 komponente da se uklope, jer nema idealnog braka. Važno je da se uklope bar dve, a koje će to dve biti, to par treba da se dogovori.“

Ipak, jedna od stavki direktno zavisi od muškog pola, i na njima ostaje da li će je ispuniti ili ne.

„Najteža je emocionalna komponenta, jer emocije žena nisu iste kao kod muškaraca. Kada se poklope emotivno, taj brak može biti jako dobar, a uklopiće se kada muškarac otkrije ‘ženu u sebi’. Kada shvati i ne uplaši se što „ima ženu u sebi“, odnosno kada u sebi pronađe i otkrije nežnost, emotivniju stranu“, naglasio je Vladeta.

Tema preljube ili izdaje u emotivnim odnosima je zastrašujuća u svojoj neizvesnosti. Gde, s kim i šta partner radi dok nije kod kuće, ne zna se. Možete da se razbijate glavu, da brinete, da se javljate na telefon zbog sumnji, ali da li će to nešto promeniti? Proverite šta o tome misli Mihail Litvak, čuveni ruski psiholog.

Ako ste u stalnoj ljubomori, možete zastraniti: da pratite gde vaš partner ide, da kontrolišete kome šalje poruke i koga zove, pokušavate da zabranite nešto i ne puštate ga da izađe iz kuće. I tako ćete samo uništiti odnos. Čak ni mentalno najzdravija osoba ne može da izdrži stalni pritisak i nepoverenje. Tako ćete sami gurnuti voljenu osobu ka razdvajanju ili osveti.

1. Zabranjeno voće je uvek slatko

Mihail Efremovič Litvak je napisao: “U komunikaciji zabrane imaju suprotan efekat. Ako želite nešto da postignete kod čoveka, zabranite mu da to uradi. Zabranjeno voće je uvek slatko. I, naprotiv, čovek pokušava da odbije ono što mu se nameće…

Naš mozak ne razume šta je rečca ‘ne’. Stoga, kada nešto zabranite, prvo što čovek uradi jeste da pokuša da to zamisli.”

Kada se plašite da je partner negde i sa nekim, loše misli vam uđu u glavu. A ako mu je zabranjeno da ide i stalno priča o svojim sumnjama, onda će barem u glavi zamisliti ono što je zabranjeno. Čak i ako ranije nije o tome razmišljao.

Ako čoveku 100 puta ponovite da je svinja, on će gunđati. Ako 100 puta kažete da ne verujete svom partneru, on će vas izdati.

2. Ključ je u poštovanju

Mihail Litvak, govoreći o svojoj ženi, sa kojom su živeli ceo život, primetio je:
“Ako mi je žena verna samo zato što je pristojna, malo je časti za mene. Druga je stvar da li me voli. Ali tada joj ne bi palo na pamet da se hvali svojom pristojnošću.”

I to je istina. Kada je nešto prirodno prisutno u našim životima, ne pokušavamo da se time razmećemo pred javnošću. Kuvari ne viču kako dobro kuvaju, jer to rade decenijama. Samopouzdani ljudi se tako ponašaju radije nego da pričaju o tome. Srećne porodice misle da drugih porodica nema. Isto tako, verna osoba jednostavno ne daje razlog, i ne pokušava da ubedi.

To je tajna srećnog života i odnosa od Mihaila Litvaka: vodite računa o svom životu, verujte i poštujte svoju drugu polovinu. Tada će umesto ljubomore biti ljubavi, umesto svađa biće zagrljaja, a umesto razvoda biće zajednički život do kraja.

Istovremeno, Litvak je učio da ne treba tolerisati maltretiranje od strane rođaka, muža (žene), prijatelja, kolega.

“Ako ste okruženi toksičnim društvom, onda je vaša odgovornost da ga napustite. Nisu drugi ljudi ti koji bi trebalo da počnu da se odnose prema vama s poštovanjem, već vi treba da rešite problem”, kaže Litvak i doaje:

“Odustati, razvesti se, prekinuti komunikaciju – to su akcije. Naravno, ne mogu se svi ljudi lako odvojiti od komunikacije. Vredi pokušati razgovarati sa nekim voljenima i objasniti. Ali ako vam se čini da razgovarate sa zidom, sačuvajte svoje živce. Život se sastoji od odluka. Da li su dobre ili loše – sudiće o tome budućnost. Ali morate delovati u sadašnjosti.”

3. Smnja je najjači otrov

Mihail Litvak je to jasno rekao: “Ne sumnjajte! Kada ste u nedoumici, izaberite najgoru opciju i preduzmite akciju. Ako ne možete da birate, predajte se sudbini. Ako ne donosite odluke, ne preuzimate odgovornost za svoj život, onda će to učiniti drugi. Posebno je teško onima koji ne donose odluke i nalaze se u toksičnom okruženju. Iskoristiće vas, uvrediti, poniziti i naterati da verujete da sve to zaslužujete.”

U lošoj vezi, tokom čišćena kuće ne čuje se „hvala, draga“, već „zašto nisi ovde, što nisi mogla ovde?” Toksičnost takvih odnosa je u tome što vas truju iznutra.

Sve dok niste sigurni u sebe i plašite se da odete ili da kažete neku reč kao odgovor, samouništićete se. Mržnja u glavi završava se stresom i bolešću.

Čuvajte sebe i budite u zdravim odnosima od poverenja!

Izvor: sensa.mondo.rs