„Hajde da skoknemo do Trsta po farmerke, kafu i cipele”, govorili bi Jugosloveni željni kvalitetne robe koju nisu mogli da pronađu kod kuće.

Trst, grad na samoj granici Italije i Slovenije, nekadašnje jugoslovenske republike, bio je 1970-ih i 1980-ih za mnoge Jugoslovene velika robna kuća na otvorenom ili šoping Meka.

Vozovima, automobilima, autobusima, hiljade Jugoslovena koristilo bi mogućnost da bez viza, što je bio presedan za ljude iz istočne Evrope, dolaze vikendima u Trst, mahnito trčeći po radnjama i čuvenoj pijaci Ponte Roso, ostavljajući milione dinara ili tadašnjih nemačkih maraka.

Trgovci su ih čekali raširenih ruku, mnogi su naučili i srpsko-hrvatski jezik, ali obični građani Trsta nisu baš bili blagokankloni prema Jugovićima, kritikujući ih da im prljaju grad.

Decenijama kasnije, na pijaci Ponte Roso više nema tezgi sa svim i svačim, sada se tu prodaje samo cveće.

„Moj ujak je spustio torbu nasred dnevne sobe. Nadala sam se nečemu lepom, ali ono što se pojavilo pred mojim očima i pred očima mojih sestara, prevazišlo je sva naša očekivanja”, piše u jednoj od priča Azra Nuhefendić, novinarka i spisateljica iz Sarajeva koja danas živi u Trstu.

„Iz torbe, odjednom, izašla je eksplozija boja: jarko crvena, žuta, zelena, ljubičasta, drečavo narandžasta. Na trenutak smo zanemele, ostale paralizovane pred tom čudesnom garderobom.”

Bilo je to krajem 1960-ih godina, kada su prvi Jugosloveni počeli da odlaze u Italiju u šoping.

Za Azru, koja je tada bila dete, kada bi neko od komšija ili poznanika rekao da je bio u Trstu, ta vest je u njenoj maloj glavi odzvanjala kao vest o tome da je Nil Armstrong kročio na Mesec.

Iako geografski nije pripadao Jugoslaviji, ovaj italijanski grad na obali Jadranskog mora Jugosloveni su smatrali svojim.

Bio im je neprikosnovena prestonica šopinga i prozor u svet mode.

Ponte Roso, istorijska i šoping Meka

„Bilo je to dobro vrijeme, sve na kredit, sve za raju, jarane, u auto naspi čorbe, pa u Trst po farmerke“, glasi stih pesme sarajevske grupe Zabranjeno pušenje koji oslikava vreme grozničavog trčanja po tršćanskim ulicama i kupovine.

Na pijacu, koja se nalazila na jednom od glavnih trgova u gradu, takozvani Ponte Roso, iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i drugih gradova, ljudi su masovno dolazili da kupe sve čega su bili željni.

Mladi su tragali za kvalitetnim farmerkama, žene za cipelama, muškarci bi trošili pare na kafu, pića.

Neki bi odlazili samo da popiju espreso na obali Jadranskog mora.

Ovaj trg dobio je ime po prvom mostu Ponteroso (crveni most) koji je sagrađen 1756. godine na Velikom kanalu koji prolazi kroz centar grada.

Most je prvobitno bio sagrađen od drveta, te je vremenom dobio crvenkastu boju, pa tako i naziv.

Svrha kanala bila je ta da manji brodovi i čamci mogu da ulaze u grad kako bi se lakše vršio utovar i istovar robe.

Kasnije su sagrađeni i drugi mostovi, kao što su Ponte Verde (zeleni most) i Ponte Nuovo (novi most).

Taj kraj oko Velikog kanala vremenom je postao značajni trgovački centar, poznatiji kao kvart Terezijano.

Međutim, Jugoslovene je pre svega zanimalo ono što se prodavalo ovde, kvalitetna roba za male pare.

Ukus Zapada u kesama i torbama jugoslovenskih kupaca

Poput mravinjaka.

Tako je izgledao Trst vikendima, kada bi se reke Jugoslovena razmileli po gradu na Jadranskom moru.

Sconti, saldi (popust) vrištali su natpisi na buticima i radnjama ili bi italijanski trgovci mamili Jugoslovene istim uzvicima, čak na srpsko-hrvatskom.

„Kretali bismo u petak uveče vozom iz Beograda kako bismo stigli u subotu ujutru.

„Ostajali bismo ceo dan, dok ne obavimo kupovinu, i onda bi iste večeri kretali nazad”, priča Elizabeta Stojković koja je kao mlada često dolazila u Trst sa tetkom.

Ona bi kupovala farmerke i cipele, a tetka obavezno zavese, kakvih, kako je govorila, nije bilo u Beogradu.

„Kupovali smo farmerke za nas, ali i za prodaju. Najpoznatije su bile marke rajfl”, kaže Stojković za BBC na srpskom.

„Oblačili bismo jedan par preko drugih, kako bismo što više preneli preko granice.”

Rajfl, sinonim za farmerke

Karlo Nistri iz Trsta, vlasnik je butika u kojem su se najviše kupovale farmerke marke rajfl (Rifle).

Butik je otvorio je 1954. godine i jedan je od retkih trgovaca koji nije zatvorio radnju kada su Jugosloveni prestali da dolaze u Trst.

„Vremenom su kupci umesto teksasa počeli da koriste reč rajfl. Tražili su rajfl Rajfl, rajfl Levis, rajfl Karera”, kaže uz osmeh Nistri za BBC na srpskom.

„Proizvodnja ovog brenda farmerki nalazila se tada u Firenci gde se dnevno pravilo 43.000 pari.

„U Trst bi stizalo oko 30.000 pari i sve bi se prodalo za vikend.”

Osim ovog butika, Karlo Nistri bio je i vlasnik radnje Magacini San Sebastijano, koja je bilo kao neka vrsta robne kuće u kojoj se prodavalo sve: farmerke, cipele, kabanice, penušavo vino, kafa, jorgani, kao i lutke.

„Ukrasne lutke su jedno vreme bile popularne. Stavljale su se na krevet u spavaćoj sobi. Jugosloveni su ludeli za njima”, priseća se Nistri.

Ova robna kuća zatvorena je pre petnaest godina.

Jedna je od retkih koja je uspela da opstane svih ovih godina, uprkos krizi početkom 1990-ih kada je počeo rat u Jugoslaviji.

„Više od 80 odsto butika i radnji je zatvoreno. Mnogi vlasnici su bankrotirali. To je bila strašna panika”, kaže Nistri.

Kao na vašaru

Svake subote, ovaj italijanski grad bio je prepravljen ljudima.

Osim vozom, kupci su dolazili autobusima, ali i automobilima.

Parkirali bi se dužinom čitave obale grada.

Najpopularniji auto među „Jugovićima” tada je bio Fića ili Zastava 750.

Organizovale su se i takozvane šoping turističke ture za vikend.

„Nekada je bilo i oko sto hiljada ljudi u jednom danu.

„Uglavnom, niko nije ostajao da spava u Trstu, niko nije gubio vreme po restoranima. Sećam se da su svi jeli velike sendviče”, kaže Vendi D’Erkole iz Trsta, ćerka trgovaca koji su imali radnju donjeg veša.

„Stanovnici Trsta nisu kupovali na ovoj pijaci i mnogi su sa prezirom gledali Jugoslovene.

„Govorili bi da im prljaju grad. Ali, trgovci su jedva čekali subotu, jer bi u jednom danu potrošili sve dinare ili marke koje bi sa sobom poneli.

„Ponedeljkom bi vlasnici radnji odlazili u banke sa crnim kesama punim novca, kako bi zamenili dinare ili marke u lire”, kaže D’Erkole.

Cambio valute (menjačnica) bio je još jedan izraz koji su Jugosloveni dobro naučili.

„Menjačnice, čak i one ilegalne, banke, zarađivale su ogroman novac, bio je to veliki rast kreditnih institucija iz svih delova Italije”, priseća se fotograf Klaudio Erne za Al Džaziru.

„Otvarale su sedišta ovde da bi menjale novac, a onda bum, sve je puklo. Usledili su bankroti”, kaže ovaj fotograf koji je svojevremeno aparatom beležio kako je izgledala riva prepuna autobusa sa tablicama autobusa iz raznih gradova Jugoslavije.

Trst kao produžetak jugoslovenske federacije

Dok je ostatak sveta imao gvozdenu zavesu, Jugoslavija je imala Trst.

Ovaj najpoznatiji italijanski grad u istočnoj Evropi, postao je neraskidivi deo ljudi koji su iz bivše države tamo odlazili da kupe sve ono što nisu imali.

I to zahvaljujući čuvenom „crvenom pasošu” koji je otvarao vrata zapadne Evrope.

„Jugosloveni su na ovaj grad gledali kao na svoj, a to je bio izuzetak u Evropi koja je bila podeljena na istočni i zapadni blok”, kaže Frančeska Rolandi, istoričarka i stručnjakinja za postjugoslovensko područje za BBC na srpskom.

Masovna kupovina u Trstu počinje u drugoj polovini 1950-ih, kada je potpisan Udinski sporazum koji je dozvolio trgovinu u pograničnim oblastima.

„Prvo su to bili stanovnici Istre, pograničnog dela sa Italijom. Oni su dobijali takozvanu propusnicu koja im je omogućavala da pređu granicu sa Italijom četiri puta mesečno.

„Međutim, masovna pojava kupovine počinje 1960-ih godina, kada su jugoslovenski građani sa lakoćom počeli da dobijaju pasoše, što je bio jedini slučaj u istočnoj Evropi”, objašnjava Rolandi.

Vremenom, šoping u Trstu postao je popularan u čitavoj Jugoslaviji i bila je to epohalna pojava, kako za turiste-kupce, tako i za sam grad.

„S jedne strane, srednja klasa i bogatiji kupovali bi u buticima odeće i obuće. Made in Italy bio je statusni simbol.

„S druge strane, većina je kupovala jeftinu odeću u radnjama u kvartu Borgo Terezijano, kao i na tezgama na trgu Ponte Roso”, kaže Rolandi.

Šverc se tolerisao

Iako se sve švercovalo, najviše su to ipak bile farmerke.

Slobodan Đorđević iz Smedereva je prodavao od pedeset do sto pari farmerki nedeljno.

Robu mu je donosio njegov kolega i njegova žena koji su svakog vikenda odlazili u šoping.

„Mi smo radili u fabrici Heroj Srba koja je popravljala vozove. Imali smo i režijske karte sa kojima smo mogli da putujemo besplatno ili po povlašćenim cenama.

„Moj kolega je farmerke sakrivao ispod sedišta ili u plafonima kupea. Imao je ključeve ili takozvane bravice kako bi razmontirao sedišta ili skidao stranice plafona”, objašnjava Đorđević za BBC na srpskom.

Kaže da su farmerke prodavali po dvostruko većoj ceni, nekad i više od toga.

Šverc nije bio nepoznat carinskoj policiji, ali mnogi svedoče da su carinici bili poprilično tolerantni.

Turistička tura i sećanja na Ponte Roso

Odnos koji je ovaj italijanski grad uspostavio sa kupcima iz susedne zemlje bio je ambivalentan.

S jedne strane, Tršćani su prezirali Jugoslovene, s druge strane, maloprodajni sektor je u velikoj meri zavisio upravo od njih.

Međutim, od druge polovine 1980-ih opao je broj kupaca kada je jugoslovenska vlast uvela mere kojim je obeshrabrivala građane da koriste devize van zemlje.

Dramatično odsustvo kupaca počinje ratom 1990-ih godina i stvaranjem šengenskog prostora koji je onemogućio kretanje Jugoslovenima.

Danas su ostala samo sećanja.

Većina radnji u Borgo Terezijanu je zatvorena ili je završila u rukama novih vlasnika.

Trg Ponte Roso je preuređen, a na njemu nije ostalo ništa što bi podsećalo na godine kada je Trst bio omiljeni grad Jugoslovenima.

Ipak, u znak sećanja na značajno doba u istoriji Trsta, udruženje Cizerouno u saradnji sa regionalnom vlašću Friuli Venecije Đulije, napravilo je turističku turu kroz grad – Ponteroso Memorie.

„Obilazak počinje ispred sale Tripković, koja je u to vreme bila autobuska stanica i koja se nalazila u blizini železničke stanice.

„Iza te sale nalazio se i veliki parking gde su na kraju dana kupljene stvari utovarivane u autobuse”, objašnjava Masimilijano Šioci, predsednik udruženja Ćizeruno, za BBC na srpskom.

„Ljudi su se tu i presvlačili, odnosno navlačili kupljenu garderobu kako bi mogli da ponesu što više odeće.”

Tura se nastavlja dolaskom na Trg Slobode koji je bio pun tezgi i prodavnica.

Tu je bila i najpoznatija robna kuća Đovani, a u blizini i radnja sa satovima Darvil.

Na kraju se stiže do Ponte Rosa, čuvenog trga, nekada pijace gde su Jugosloveni trošili ogromne količine novca.

U ovaj italijanski grad i danas se rado dolazi.

Mnogi ljudi iz nekadašnje susedne države tu i žive, a najviše ima Srba.

Azra Nuhefendić u njemu živi od 1995. godine kada je tu došla kao izbeglica.

„Vremena su se promenila. Trst je postao prijatan grad za život na moru, a građani bivših jugoslovenskih republika više ne dolaze da kupuju farmerke, kafu, cipele, već uglavnom stanove”, kaže ona za BBC na srpskom.

Pogledajte video  Trst, Jugoslavija klikom na   https://www.youtube.com/watch?v=Fmvd5tsHOmw

Izvor: bbc.com

Kada primetite leglo stršljena najbolje bi bilo da ništa sami ne poduzimate i da se obratite stručnjacima za pomoć, odnosno službi za suzbijanje ovih insekata!

Ova sezona pogodovala je stršljenima, pa njihova najezda nije bila retkost u naseljenim sredinama.

Toplo vreme i natprosečne temperature tokom prethodnih meseci stvorili su idealne uslove za razmnožavanje ovih jedinki koje su formirale legla na mnogim nepristupačnim mestima.

Vladica Stanković, poznati hvatač zmija iz Vladičinog Hana, objašnjava da u naseljenim mestima stršljeni predstavljaju opasnost po ljude i da su zmije u odnosu na njih “mala deca”.

– Njima pogoduje ovo vreme, traže toplotu kako bi se množili. Zato je ova godina bila veoma dobro vreme za njih. Traže nepristupačno, sunčano mesto. Obično se nalaze na tavanima, krovovima, šupljinama stabala… Zmije su za njih mala deca, ističe Vladica.

Nedavno je i sam imao susret sa ovim opasnim insektima kada je pozvan u jedan vrtić u Lepenici kako bi uklonio leglo. S obzirom na to da Vladica time bavi već šest godina, nije ni čudo što su baš njega pozvali u pomoć.

– Škole i vrtići tokom prethodnih meseci bili su prazni, pa su nepristupačna i sunčana mesta u njima bila idealna za stršljene. Kada je došlo vreme da počne školska godina i da deca krenu u vrtiće, ljudi su primetili leglo koje smo morali da uklonimo kako deca ne bi bila ugrožena, ističe Vladica i dodaje da je često imao i intervencije u domaćinstvima.

– U domaćinstvima se dešava da se uvuku u dimnjake, naprave leglo i onda ne može da se loži dok se leglo ne skloni. Dešava se i da ulaze kroz odžake u šorete, pa u prostorije. Ljudi često ni ne primete legla stršljenova u domaćinstvu, jer su na nepristupačnim mestima, kaže naš sagovornik i dodaje da se i šumari, kao i drugi ljudi koji idu u šume kako bi sekli drva često susreću sa stršljenima.

Koliko su stršljeni opasni?

Stršljenovi su veoma veliki, odrasle jedinke dostižu veličinu od tri do pet centimetara. Imaju žaoku koja je veoma dugačka i u sebi ima otrov. To je otrov koji je sličan onome koji poseduju i ose, samo u većoj količini. U stanju su da ubiju ose, i sitne insekte, na ovaj način.

Ukoliko osete da su napadnuti od ljudi na neki način, i da oni hoće da im ugroze leglo, na primer, tada postaju veoma agresivni, pa se ne libe da upotrebe ovu svoju žaoku.

– Jedno leglo može da ima od 400 do 1000 jedinki. Hrane se insektima, sokovima drveta i sokovima koje isisaju iz raspucanog voća. Njihov opseg je od 2 do 2 i po kilometra.Kada jedan stršljen ubode, on pusti feromon koji daje signal drugim stršljenima koji kreću u napad. Zato se i događa da čoveka na isto mesto ujede 5, 6 stršljena, objašnjava Vladica i dodaje da ih posebno privlače jarke boje, dok ih bela boja ne iritira.

Neki ljudi su alergični na ujed stršljena, tako da je moguć čak i anafilaktički šok sa smrtonosnim posledicama. U najboljem slučaju, može se desiti neka blaža reakcija na ubod ovog insekta.

– Njihov otrov ima oko 100 alergenata i moguće da je čovek alergičan na neki od njih, pa može da se napravi veliki problem. Savet je da svako ko ide u prirodu ponese sa sobom neki lek za alergijske reakcije, a ukoliko dođe do uboda trebalo bi odmah otići kod lekara, navodi Vladica.

Kako postupiti kada naiđete na leglo stršljena?

Kada primetite leglo stršljena najbolje bi bilo da ništa sami ne poduzimate i da se obratite stručnjacima za pomoć, odnosno službi za suzbijanje ovih insekata.

– Ja sam uklanjanjem legla stršljenova bavim već 6 godina i ne bi bilo pametno da dajem savete, jer ukoliko neko nešto od toga primeni “na svoju ruku” može se loše po njega završiti. To su vrlo rizični poslovi, kaže naš sagovornik.

Zbog toga je najbolje da pozovete firme koje se profesionalno bave uništavanjem stršljena da dođu i da ih uklone. Na taj način uklonićete sve potencijalne opasnosti za sebe i svoju porodicu.

Takođe, u prigradskim naseljima gotovo uvek postoji pčelar sa neophodnom opremom za uništenje.

Za ovakve intervencije nekada se koriste posebni sirupi, ali, napominjemo još jednom, ništa ne preduzimajte sami bez pomoći profesionalaca.

– Reč je o bocama od litar i po ili dva sa sirupom koji se pravi od šećera, koka-kole, piva ili vina. Ta mešavina nije opasna po okolinu, ali privlači ose i stršljenove. Oni iz boce ne mogu da izađu, i na kraju uginu, rekao je za Novosti pčelar Božidar Juković.

Cene

Ekipe “Veterine Beograd” nude usluge suzbijanja osa i stršljenova.

Dežurni telefoni:
062/809-0334 (radnim danima od 07 do 15)
063/549-161 (radnim danima od 22 do 07, vikendom od 15 do 07)

Dezinsekcija osa po gnezdu košta 2.400 dinara, dok je repelencija (rasterivanje) stršljenova 600 dinara skuplja.

Kod privatnih službi, cene se kreću od 1.800 do 9.000 dinara.

Evo šta treba ODMAH da uradite ako vas ubode STRŠLJEN

Ubod strđljena uglavnom izaziva otok, crvenilo i osećaj svraba na oštećenom delu kože. Ako dođe do uboda, izvadite žalac I stavite hladan oblog. Ako je osoba osetljiva na njegov otrov, može doći do otoka cele ruke, noge ili drugog dela tela na kojem se nalazi ubod.

Kako biste sprečili širenje otrova u telu, ubodeni deo tela držite povišeno u odnosu na trup. Ako je žalac ostao u koži, pokušajte da ga istisnete ravnim nožem. Nemojte da koristite pincetu jer se njome najčešće otrov dodatno vraća u telo, a žalac ostaje dublje u koži.

Posebno su opasni ubodi na predelu grla i vrata jer oteklina može uzrokovati otežano disanje ili čak gušenje, zbog čega je ozleđenu osobu potrebno odmah odvesti u hitnu.

Ubod stršljena može da dovede do anafilaktičkog šoka koji se dešava iz nekoliko razloga:

1. Osoba je alergična na ugriz insekta

2. Ubod je na nezgodnom mestu gde otok izaziva gušenje

3. Ako je osobu u proteklih nekoliko nedelja već ugrizao stršljen ili osa, imunološki sitem je postao preosetljiv na alergen i u slučaju ponovnog uboda dolazi do anafilaktičke reakcije organizma.

Potrebno je naglasiti da u slučaju anafilaktičkog šoka treba odmah pozvati hitnu pomoć kako bi se sprovela antišok terapija.

Izvor: kurir.rs

Voditelj Jovan Memedović nedavno je dospeo u centar medijske pažnje zbog vesti da je dao otkaz na RTS nakon 30 godina rada u toj kompaniji.

On se sada oglasio otvorenim pismom i detaljno opisao njehovu saradnju, kao i prekid iste.

„U sred sam snimanja nove sezone ‘Potere’, a u isto vreme i postprodukciji novih epizoda ‘Sasvim prirodno’, koje će se emitovati od septembra na istom programu u isto vreme. Ja kroz rad govorim i šta mislim i u šta verujem. Sada sam primoran da se na ovakav način obratim mojim gledaocima i poštovaocima moga rada“, počeo je voditelj i nastavio:

„Nisam više zaposlen na RTS-u, ali se pomenute emisije koje vodim nastavljaju kao i do sada. Razlog promene mog statusa je novodoneseni ‘Etički kodeks’ koji dovodi u pitanje mogućnost rada za privatne produkcije i radnog odnosa u Javnom Servisu u isto vreme. Prethodnih 30 godina se radilo drugačije i to je prosto tako. Sada, jedini način da RTS zadrži obe emisije i njihovu ogromnu gledanost bio je da dam otkaz. Emisija ‘Sasvim prirodno’ se ne može raditi u proizvodnji RTS-a (objasniću zašto), a procenjeno je i da ‘Potera’ ne bi bila ista ako bi na moje mesto voditelja morao da dođe neko drugi, neko ko nije zaposlen na RTS-u“.

„Kako je uopšte došlo do toga da radim za privatne produkcije i RTS istovremeno? Emisiju ‘Sasvim prirodno’ sam sam osmislio u toku radnog odnosa i tada pre mnogo godina predočio uredniku programa. Dobio sam odgovor sa oni kapaciteta i mogućnosti za proizvodnju takvog programa nemaju, a nisu u njemu ni videli današnji uspeh i gledanost“, istakao je Memedović.

„Takođe sam dobio instrukcije da se sam snađem, pa ćemo da vidimo. Tako sam se ja već više decenija ‘snalazio’ i za teme i za logistiku proizvodnje takvog programa i, naravno, za sponzore kojih nije uvek bilo (dakle, plastično: RTS je produkciji dao reklamni prostor predviđen za program od pola sata i ona je sama trebala da ga proda. Sponzora nije uvek bilo). Tokom godina, isključivo sopstvenim radom sam uspeo da RTS-u (ne sebi, jer RTS i dalje ostaje vlasnik svih emisija) ostavim stotine epizoda dokumentarnog programa koji će se gledati na toj istoj televiziji još mnogo godina posle mene.  Finansijski gledano, moja plata na RTS-u u početku je bila ulagana u produkciju, jer sponzora nije bilo. Nakon toga, moja zarada od sponzora je dopunjavala moju platu autora najgledanije emisije i najpopularnijeg IV lica. Za platu, ja sam
ispred RTS-a bio autor i urednik emisije i zato je RTS uvek imao apsolutna prava na ceo materijal“, nastavio je voditelj.

„Rukovodstvo RTS-a je uvek videlo korist u tome što mene kao jednog od svojih najboljih, dodatno plaćaju private produkcije i time osiguravaju moj ostanak. Sećate se da su mnoge moje kolege otišle na druge televizije. RTS sam mogao odavno da napustim i ja. Da odem negde za veće pare ili da radim samostalno kako bih mogao da prodam kome god poželim, kako bih imao čast da budem novinar Javnog Servisa, koji kao takav uviđa odgovornost koju svaki novinar treba da ima, a to je da priča istinite priče, da bira edukativne teme, obrazovne, istinski informativne, da daje glas onima koji se retko ili nikada ne čuju, da ovom društvu preko TV ekrana nudi prave vrednosti. Bilo mi je bitno da te vrednosti dopru do što većeg broja gledalaca, da moju emisiju vidi i Vojvodina jug Srbije i svako selo koje ima četiri programa. To može samo ako ste na TV sa nacionalnom frekvencijom. Njih je kod nas malo i od to malo, ja sebe nikako nisam video ni na jednom drugom kanalu“, piše dalje u saopštenju.

„Današnja situacija, ja bih rekao u svim medijima je dalje ne može. Novine su pune lažnih i besmislenih fotografija, nasilja, televizije su opterećene politikom, praznim pričama za stolom gde se ne zna ko glasnije govori, a nije bitno šta. Niko ne izlazi na teren, ne razgovara sa ljudima, nema dokumentarnih programa koji se hvatajuu koštac sa važnim društvenim temama, a da opet ostaju gledljivi za širu javnost“, ističe Memedović i dodaje:

„Emisija ‘Sasvim Prirodno’ se ne množe raditi u produkciji RTS-a kao što se to tako ne radi nigde u Svetu. RTS nema snimatelja koj1 stoji na stand by i čeka da se uhvati medved u zamku u pola noći na Tari. RTS vozilo mora da ima vozača i da se tu povede još nekoliko ljudi koji nisu spremni da se za plate koje dobijaju angažuju kao snimatelji u privatnim produkcijama; ili, isto moraju biti plaćeni dodatno od privatnih produkcija, a to nije etički. Kako bih sa svima njima i RTS-ovim prevozom išao do Murmanska na severu Rusije i nazad? Kako ljudi koji rade po smenama za prosečne ili male plate mogu da rade ono što ja i moja ekipa radimo. Sve je u redu, samo ne to da mi neko ko nikada nije proizveo ne dokumentarno putopisnu emisiju, nego bilo kakav TV program govori kako se to radi“.

„Na svom starom radnom mestu bih zeleo da vidim nekog mladog i perspektivnog ko je primljen u radni odnos zbog svog kvaliteta, koga će podržavati od početka, prepoznati i bodriti njegov trud, ulagatiunjegov napredak i adekvatno mu se odužiti. Takođe se nadam da trud i rad tog nekog neće biti dovoden u pitanje tek tako“, iskren je voditelj.

„*Stvarno mi je ispod časti da komentarišem pojedine tekstove u novinama, ali to koliko je koštla sekundau emisiji Sasvim Prirodno nije tajna. Pa valjda postoje ti sponzori koji su to godinama plaćali. Cene su 6-7 puta niže, itd. Jako je opasno iznositi tolike cifre i lepiti ih za moj novčanik. Stvarno ne samo što je neumesnoi neistinito, već je i opasno to raditi nekom“, zaključio je Jovan Memedović.

Pogledajte video – Sasvim prirodno: Bager bara (Jovan Memedović) na https://www.youtube.com/watch?v=sZzmscCG2AQ&t=16s

Izvor: nova.rs

Nedelju dana u banji možete provesti i za oko 200 evra. Sobe se mogu naći i za manje od 20 evra, cena hrane je kao kod “kuće”, a nije isključeno i da nešto ponesete, a blizina ne predstavlja ni veliki izdatak za prevoz.

Zainteresovanost građana za odmor u banjama posebno je porasla sa vaučerima države, jer ih mnoge smeštajne jedinice prihvataju kao sredstvo plaćanja. Tražnja je “eksplodirala” po ukidanju korona mera, kada se u druge zemlje još uvek nije moglo zbog strogih pravila, a banje su u međuvremenu postale još popularnije i među mladima i starijima, a i cene mogu da budu pristupačne.

U nastavku pročitajte koje su trenutno aktuelne cene apartmana ali i drugih smeštajnih jedinica po banjama.

Cena smeštaja u Banji Koviljači od 17 evra

Smeštaj u Banji Koviljači kreće se od 17 evra za apartmane, a dvostruko pa i tri puta više koštaju vile, moteli, konaci i hoteli u neposrednoj blizini.

Apartman koji vlasnik izdaje za 17 evra od 35 kvadrata, ima bračni krevet i kauč na razvlačenje, što je pogodno za više osoba. Kako vlasnik navodi u opisu oglasa, smeštaj je kompletno opremljen novim nameštajem, elektronskim uređajima i nalazi se 300 metara od banjskog parka.

Za 30 evra može da se iznajmi apartman od 40 kvadrata koji ima zasebnu kuhinju, kupatilo i sobu, ima više ležaja pa je pogodna za 4 osobe. Apartman se nalazi u samom centru, odnosno, 200 metara od banjskog parka.

Cena smeštaja u Vrnjačkoj Banja od 20 evra

U Vrnjačkoj banji cena smeštaja varira u zavisnosti od toga da li je u pitanju hotel, vila ili stan, odnosno apartman. Hotelski smeštaj kreće se od 100 evra, dok je on u vilama u pola jeftiniji. Apartmani su prema trenutnom pregledu najpovoljniji i kreću se oko 20 i 40 evra, a evo i nekih primera šta se za taj novac nudi.

Na 700 metara od šetališta, apartman u novogradnji vlasnik izdaje po ceni od 20 do 40 evra, što zavisi od broja gostiju. Smeštajna jedinica ima 42 kvadrata i može da smesti do 5 osoba. Kako se u oglasu navodi, apartman se izdaje kompletno namešten, ima klima uređaje, fen, peglu i dasku za peglanje, sa peškirima i posteljinom, ali i besplatan parking ispred zgrade.

Apartman od 45 kvadrata, udaljen od centra 250 metara, i u neposrednoj blizini šetališta, izvora mineralne vode Topla voda, može da se iznajmi za 30 evra. Smeštaj ima francuski ima odvojenu spavaću sobu sa francuskim ležajem i trosed na razvlačenje, kupatilo i terasu, ali i TV, kablovsku, internet, klima uređaj i parking mesto.

Cena smeštaja u Sokobanji od 20 evra

Smeštajne jedinice u Sokobanji kreću se od 20 evra, za apartmane, dok je smeštaj u vilama i konacima oko 50 evra, gde je uglavnom i doručak uključen u cenu. Hotelski smeštaj kreće se od 70 evra po osobi.

Prema trenutno aktuelnoj ponudi, na samo 10 minuta od centralnih lokacija vlasnik izdaje 32 kvadrata za 20 evra. Ova smeštajna jedinica ima bračni krevet i kako se navodi u oglasu sve elemente kao da ste u svom stanu. Tu je takođe i velika terasa, dvorište ali i besplatan parking.

Za samo sedam evra više u neposrednoj blizini centra može da se iznajmi apartman od 40 kvadrata koji ima spavaću i dnevnu sobu, zasebnu kuhinju i kupatilo. Apartman ima i krevet na razvlačenje pa je pogodna za tri osobe. Osim što je kompletno opremljen elektronskim uređajima, ovaj smeštaj nudi i besplatan parking.

Cena smeštaja u Prolom banji od 25 evra

U Prolom Banji najveća ponuda trenutno je za privatni smeštaj, odnosno apartmane koji mogu da smeste i do 5 osoba. Cene po noćenju kreću se od 25 evra, a za tu cenu dobija se kompletno nameštena smeštajna jedinica sa svim elektronskim uređajima.

U jednom oglasu vlasnik izdaje apartman za dve osobe po ceni od 28 evra. Smeštajna jedinica ima sopstvenu kuhinju, sobu, kupatilo i terasu, a i mnoge elektronske uređaje.

Za malo veću cenu, 30 evra po noćenju vlasnik izdaje dupleks za dve osobe. Ova smeštajna jedinica ima sobu i kupatilo ali nema sopstvenu kuhinju jer je gostima dostupan restoran koji se nalazi u prizemlju.

Cena smeštaja u Banji Vrujci od 25 evra

Apartmani u Banji Vrujci kreću se od 15 evra, a najveća ponuda je onih od 25 do 50 evra. Vile i konaci su malo skuplji, idu i do 100 evra po noćenju, koliko se okvirno kreće i hotelski smeštaj.

Prema trenutno aktuelnom oglasu, za 15 evra može se iznajmiti standardni studio od 28 kvadrata za do dve osobe. Smeštajna jedinica poseduje klima uređaj i veliki broj kuhinjskih elemenata, ali i terasu i dvorište.

Mao skuplji apartmani, od 30 evra, uglavnom imaju više kreveta pa so pogodni za više osoba. Jedan takav vlasnik izdaje u neposrednoj blizini ove Banje, a pogodan je za 4 osobe jer osim bračnog kreveta ima još dva kauča. Apartman je kompletno namešten uređajima a ima i posuđe i peškire.

Izvor: kurir.rs