Ako ste čitajući ili slušajući srpsku istoriju ostali začuđeni kako je moguće da jedan narod toliko puta strada, da prođe kroz sva iskušenja i da opet opstane, ako ste to poistovetili sa Božjom voljom, u pravu ste. Ali postoji još jedan element bez koga to ne bi moglo. Taj element je srpska majka. Žena koja je hrabro stajala na pragu kuće i ispraćala muža i sinove u odbranu Otadžbine i neizvesnost. Ostajući sama da brine, čuva i hrani nejač i starce, i da iako u nemaštini održi domaćinstvo. Ta teška i gotovo nemoguća uloga nije je sprečila da i u najtežim okolnostima insistira na životu u skladu sa srpskom tradicijom. Kolika je hrabrost koliko je srce srpske majke najbolje se može videti iz svedočenja Žan Palern Forezjena, iz 1581. leta Gospodnjeg:

„Ona je još bila toliko ucveljena i srca još uvek toliko stegnutog da nije mogla ni iskazati ono što je htela da nam kaže. Stvar je u ovome: kako je bila obaveštena da dolaze sakupljači danka, ona je sakrila svoje dete, koje je imalo osam do deset godina, da joj ga ne odvedu. Da bi je naterali da prizna gde se dete nalazi, Turci su joj iščupali bradavice na dojkama vrelim gvožđem. Mi u to nismo mogli poverovati, tim pre što je taj deo tela tako osetljiv, da se to ne bi moglo učiniti da ne nastupi smrt, sve dok nam ona ne otkri grudi na kojima ugledasmo rane još nezaceljene. Doista, svi do jednog, čak i naši janičari, osetismo silno sažaljenje sagledavši takvu svirepost i nasilje koje je više nego varvarsko i nečovečno.“

Znao je Žan Palern da su to bolovi koji se ne mogu preživeti, i to je istina. Ali do tada nije upoznao srpsku majku, a ona za svoje čedo može i nemoguće. Srpska majka je ta koja je novim pokoljenjima udahnjivala ono najvažnije, davala onu najznačajniju nit koja je sutra krasila odraslog Srbina. Nikada srpske majke nisu zaboravljale ono najbitnije, da duboko u srce svoje dece utisnu veru, običaje, patriotizam, rodoljublje i slobodu.

Znala je srpska majka da podigne junaka, znala je ona da je to mnogo puta sazdano od bola i muke. Zato je srpska majka naučila svoj bol da sakrije, ne dopustivši sebi da odstupi od svojih iskrenih, časnih, pravednih i herojskih principa. Ili, sažetije rečeno, srpskog kodeksa časti, kojima je dojeći učila i čeljad svoju. O kakvoj snazi majke, bez obzira na sudbinu, govorim – najlepše je opisano u pesmi Vojislava Ilića mlađeg:

„Šta te nagna nano čak ovde do mene?

Ja dođoh tek tako, i nosim ti evo, čarape šarene, da ti ih navučem,

Ded ovamo brže, nosićeš ih s dikom – nek je slava Bogu!Pa pokrivač diže, al` se hitro trže jer spazi patrljke odsečenih nogu!No uzdrža srce, da bol ne poteče i ne dade suzi da iz oka kane,Već pokrivač spusti i s ponosom reče:

Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane!“

Kako se srpska majka borila sa svojom mukom i bolom tako je učila i svoju čeljad. Stvarajući svojim stavom i učenjem onu razliku koja nam vekovima udahnjuje veru u budućnost, spoznaju o slobodi, nadu u pravdu i nikad ugašeni plamen rodoljublja. Ona je ta koja nas uči da ne posustanemo, i kaže:

„Bolje ti je izgubiti glavu,

nego svoju ogriješiti dušu!“

(majka Jevrosima jedinom sinu Marku Kraljeviću u narodnoj epskoj pesmi)

Nisu srpske majke dozvoljavale svojoj deci da dušu ogreše, znale su one koliko je to važno. Nikad nisu na život gledale trenutno, majka spartanska uvek je znala da je važno ono što čovek ostavlja iza sebe. Ne završava se sve sa zemaljskim. Ona je majka i kćer herojskog soja i nema razumevanje za odustajanje, predaju ili još gore izdaju. Zato je Srbima duboko urezano pismo majke koja je svom sinu zarobljenom u Austriji ovako pisala:

„Predpostavljam, ako si zatvoren to je zato što si bio ranjen i nisi mogao da se braniš. Ali, ako su te uhvatili i nisi ranjen, ne vraćaj se kući sine moj.Oskrnavio bi selo koje je na oltar domovine položilo osamdesettri heroja, bez sto dvadeset onih koji su pozvani u vojsku. Tvoj brat Milan pao je na Rudniku. Bio bi srećan kada bi mogao da vidi svog starog kralja kako puca iz puške na frontu.“

Znajući ovo, sagledavajući tog heroja koji nosi ime – majka, ne znam ko su majke današnjih izdajnika i da li oni smeju da pogledaju svojim majkama u oči. Da li su svesni kako se srce majke steže i kida kada vidi da nije pravim mlekom svoje čedo zadojila. Srpska majka je uvek bila spremna da plati svaku cenu da bi sačuvala ono što je iznad i veće od svih nas. Da bi sačuvala ponos, istinu, pravdu i čast svoju i svoje porodice. Ona nikad ne bi dozvolila da se izda Otadžbina. Nema srpska majka milosti za izdajnike, uvek je ona hodala dignute glave, pa nikad ne bi dozvolila da ima kukavicu koja puzi. A ona je to vrlo često ne samo svojim rečima već i delima pokazivala. Isto onako kako su srpke majke, sestre, žene krajem 1813. godine, pred najezdom Turaka koji su izbili do obale Save, nemajući čamce da se prebace u Srem učinile ono jedino što priliči duhu srpske majke. Učinile su isto ono što su vekovima učile i svoju čeljad, ono što je duboko upisano u njihovo časno srce. Pedeset majki, nije htelo da pogne glavu, nisu bile spremne da puze. Pedeset majki srpskih uhvatile su jedna drugu za ruku, hrabro zagazile u Savu i čuvajući svoj ponos, ponos svojih muževa i svoje dece umrle. Ne dozvolivši da postanu tursko roblje.

Varaju se oni koji misle da je majka Jugovića mit, varaju se oni koji kažu majka Jugovića je samo deo epske poezije Srba. Zaboravljaju oni, ili ne žele da vide koliko je srpska istorija imala „majki Jugovića“. Žele oni ako mogu nekako da prećute i zaborave recimo majku braće Ilića, iz Sinoševca. U tom Takovskom kraju ona je bila prava „majka Jugovića“ i ona je u oslobodilačke ratove od 1912-1918 poslala sve svoje sinove. Sve najdraže što je imala. Možda će neko reći da nije ona kao majka Jugovića jer ona nije imala devet sinova. Rećićemo im samo da su u pravu. Ona nije imala devet sinova devet Jugovića, ona je imala deset sinova deset Ilića. Zbog takvih primera je u dva izveštaja austrougarskih policajaca iz 1916. godine doslovno pisalo:

„Borbu Srba za oslobođenje možemo suzbiti jedino ako prvo suzbijemo težnju za oslobođenjem kod srpskih žena, jer su one kliconoše te borbe.“

Nije srpska majka žudela kao današnje majke da tobože izjednači svoja prava. Srpska majka je znala da ima nezamenljivu ulogu. Ulogu koju niko drugi ne može da izvrši. A ta uloga ima sva prava. Jedan od onih koji je primetio važnost majke u Srba bio je Nikola Tomazeo (1844. godine). Čitajući srpsku poeziju on uviđa svu važnost majke za Srbina i shvata odakle se Srbin poji hrabrošću, iskrenošću, rodoljubljem, istrajnošću i verom, pa kaže:

„U srpskim pesmama mati je zaista ime sveto: ona je kao stub kojim se čovečija ljubav i poštovanje od zemlje diže u nebo. Plemenita jedna reč čuje se često i u pesmama i u govoru srpskom, kad je ko veseo ili žalostan: vesela mu majka , žalosna mu majka! Sin i mati jedno su: mati bila daleko ili mrtva u njemu živi i veseli se i plače; kao što je materina krv u njegovom telu, tako i materina ljubav u njegovim mislima teče. I sestra u srpskim pesmama ime je sveto: njena ljubav stoji između ljubavi matere i ljube“.

Svakom Srbinu majka je uvek bila osnovna snaga i inspiracija. Pa ne zove se Otadžbina slučajno majkom, niko Otadžbinu ne zove ocem. Majka je nešto što Srbin ne da, nešto što niko nema prava da uprlja, zato i Otadžbinu Srbin zove majkom. Srpska majka je kroz vekove opravdala svoju ulogu, a njena deca su dokaz za to. Ne smeš majko današnje Srbije zaboraviti to, ne smeju se pogaziti načela koja su nam ostavile srpske majke. Nemaju prava današnje majke da zaborave žrtve majki pre njih i olako preko toga pređu. Neprijatelj zna da ako uspe da uništi srpsku majku uspeće da uništi i Srbiju.

Onaj ko te je mlekom dojio i sa tim mlekom ti veru, pravdu i hrabrost preneo, tvoj je izvor. Kada ne bi imao izvor ne bi imao odakle ni da se napajaš – jednostavno bi u svakom pogledu presušio. Neprijatelju bi ostalo samo da sačeka taj momenat i pripremi pobedničku pesmu. Ali neće dozvoliti srpske majke da se neprijatelj raduje, njihova snaga je neuništiva. Dojiće one uvek novu srpčad i stajati na pragu doma svog, kao oslonac i podsećanje da se Srbin pred nepravdom nikad ne predaje. A nama njihovoj čeljadi ostaje samo da im obraz ne uprljamo.

„Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće,

al` heroje ka Požarske, divotnike i plemiće,

gle, Srpkinje sada rađu … Blagorodstvom Srpstvo diše …

Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!“

(Petar II Petrović Njegoš)

Autor: Nenad Blagojević

Izvor: koreni.rs