Naučnici su postigli značajan proboj u lečenju nealkoholne masne bolesti jetre (NAFLD), stanja koje pogađa milione ljudi širom sveta.

Istraživači sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Mičigen razvili su obećavajući novi lek koji bi mogao da promeni dosadašnji pristup lečenju ove rasprostranjene bolesti, prenosi Danas.

NAFLD se karakteriše nakupljanjem masti u jetri, što može dovesti do upale i stvaranja ožiljaka. Procene ukazuju da ova bolest pogađa i do 32% svetske populacije.

Jedan od ključnih aspekata studije bila je međunarodna saradnja. U istraživanju su učestvovali i naučnici iz Centra za eksperimentalne životinje pri Univerzitetu Xi’an Jiaotong i Instituta za kardiovaskularne nauke pri Pekinškom univerzitetu, što dodatno potvrđuje značaj i globalni domet ovog otkrića, prenosi thebrighterside.com.

Rezultati studije nedavno su objavljeni u prestižnom časopisu Cell Metabolism.

Profesor dr Judžin Čen, vodeći autor studije i profesor kardiovaskularne medicine na Univerzitetu Mičigen, naglasio je važnost ovog otkrića. Istakao je da su pokušaji razvoja terapije za NASH (nealkoholni steatohepatitis) do sada nailazili na brojne prepreke, a mnogi lekovi nisu zadovoljili standarde bezbednosti i efikasnosti tokom kliničkih ispitivanja.

„NASH beleži zabrinjavajući porast, i uspešno lečenje ne-ljudskih primata našim kandidatom za lek, DT-109, dovodi nas bliže nego ikad do terapije za milione ljudi koji pate od ovog stanja“, izjavio je dr Čen.

Razvoj leka DT-109 zasniva se na otkriću da je poremećen metabolizam glicina jedan od uzroka NAFLD i NASH-a. Iako su stotine jedinjenja pokazale efikasnost u lečenju NASH-a kod miševa, Čen ističe da su ti modeli ograničeni jer ne oslikavaju u potpunosti ljudsku bolest, pa se rezultati teško mogu preneti u kliničku praksu.

Istraživački tim je koristio model NASH-a kod ne-ljudskih primata, potvrđen metodama višestrukog profilisanja (multiomics), što je jedan od prvih takvih uspeha u ovoj oblasti.

Kod i miševa i primata, istraživači su otkrili da DT-109 poništava nakupljanje masti u jetri i sprečava napredovanje fibroze, podstičući razgradnju masnih kiselina i stvaranje antioksidanasa. Lek takođe inhibira proizvodnju litoholne kiseline, toksične sekundarne žučne kiseline blisko povezane sa NAFLD-om.

Kada bolest pređe u fazu NASH-a, može doći do nepovratnog oštećenja jetre. NASH, teži oblik NAFLD-a, procenjuje se da pogađa oko 6,5% svetske populacije, značajno povećavajući rizik od ciroze i otkazivanja jetre.

Uprkos širokoj rasprostranjenosti NASH-a, do sada nije postojao efikasan lek. Mnogi prethodni kandidati nisu pokazali zadovoljavajuće rezultate niti su bili dovoljno bezbedni tokom kliničkih ispitivanja. Međutim, istraživači iz Mičigena razvili su jedinjenje koje pokazuje snažan potencijal za regeneraciju jetre oštećene NASH-om.

Revolucionarni lek, poznat kao DT-109, je tripeptid na bazi glicina koji je osmišljen da smanji nakupljanje masti i spreči stvaranje ožiljaka u jetri. Istraživači su ga testirali na miševima i ne-ljudskim primatima i utvrdili da efikasno poništava masne naslage u jetri i sprečava dalja oštećenja.

„Ovim značajnim probojem u prekliničkim modelima možemo razmatrati evaluaciju DT-109 kao potencijalnog leka za lečenje NASH-a u budućim kliničkim ispitivanjima“, izjavio je dr Džifeng Džang, koautor studije i vanredni profesor kardiovaskularne medicine na Mičigenskom univerzitetu.

„S obzirom na to da milioni ljudi pate od NASH-a, potreba za efikasnim lekom nikad nije bila hitnija.“

Izvor: n1info.rs

Većina ljudi nije ni svesna da ima probleme sa aritmijom, povezujući njene simptome uglavnom sa hroničnim umorom. Tek kad dođe do ozbiljnijih komplikacija ispostavi se da je problem u nepravilnim otkucajima srca. Osim što pacijent može uočiti da nešto niju u redu sa ritmom otkucaja srčanog mišića, mogu se javiti i znaci poput blage glavobolje, bolova u grudima, moguće vrtoglavice i nesvestice, kratkoće daha ili hladnog znoja.

U poslednjih 20 godina, u svetu se beleži porast učestalosti pretkomorske aritmije, a glavna opasnost ovog poremećaja srčanog ritma leži u njenom potencijalu da prouzrokuje moždani udar. Procenjuje se da oko šest miliona Evropljana i još više Amerikanaca u ovom trenutku ima ovaj poremećaj. Štaviše, broj obolelih je u stalnom porastu, pa je krajem prošlog veka, atrijalna fibrilacija proglašena nezaraznom kardiovaskularnom epidemijom.

Normalno, zdravo srce kuca uglavnom ritmično brzinom od 50-100 otkucaja u minuti, uz fiziološka ubrzanja do 150-170 otkucaja u minutu u toku vrlo intenzivne fizičke aktivnosti ili pri uzbuđenju. Osećaj da je srčani rad poremećen, da srce učestalo „preskače“ ili da „zastajkuje“, kod većine ljudi izaziva uznemirenost i strah od bliske smrti, pa na to intenzivno reaguju i traže pomoć.

Srčane aritmije su vrlo raznolike i mnoge nisu neposredno opasne, ali ih ne treba zanemariti jer postoje forme ozbiljnih poremećaja srčanog ritma i sprovodjenja, koji mogu da uzrokuju niz štetnih posledica, da oštete prethodno zdravo srce ili povećaju rizik od ishemijskog moždanog udara – šloga. U većini slučajeva aritmije kod osoba sa strukturno zdravim srcem imaju povoljnu prognozu, dok je pojava aritmija kod osoba sa već obolelim, strukturno oštećenim srcem obično nepovoljan prognostički znak.

Faktori rizika

U savremenom svetu ova pretkomorska aritmija se najčešće javlja kod obolelih od arterijske hipertenzije, suženja koronarnih arterija i generalizovane ateroskleroze, kardiomiopatija i šećerne bolesti. Ova aritmija može da se pojavi i kod mladih, prividno sasvim zdravih ljudi, koji na srcu nemaju makroskopski vidljiva oštećenja, ali imaju funkcionalni „električni“ poremećaj određenih delova srčanog mišića koji svojom pojačanom aktivnošću uzrokuju aritmiju.

Najveći problem pretkomorske fibrilacije jeste povećan rizik od ishemijskog moždanog udara (IMU) – šloga. Smatra se da svaka šesta osoba koja doživi šlog zapravo ima ovu pretkomorsku aritmiju. Ukratko, šlog kod osobe sa pretkomorskom fibrilacijom najčešće nastaje otkidanjem dela ugruška krvi koji se formirao u levoj pretkomori. Otkinuti ugrušak krvi cirkulacijom dospeva do neke od grana glavnih moždanih arterija, zapuši je i deo moždanog tkiva odumire usled prekida cirkulacije i nedostatka kiseonika.

“Atrijalna fibrilacija je pretkomorsko lepršanje koje pacijent oseća kao nepravilan i neprijatan rad srca. Najčešća je od svih aritmija i pogađa ogroman broj ljudi. Ovo stanje srce čini manje efikasnim, a nepravilan ritam u pretkomorama srca povećava rizik od stvaranja krvih ugrušaka, koji dovode do moždanog udara”, kaže prof. dr Dragan Simić.

On podseća da je atrijalna fibrilacija često sekundarna dijagnoza koja prati primarne bolesti – dugogodišnju hipertenziju, anginu pektoris, srčanu slabost, dijabetes, opstruktivnu bolest pluća… Ove bolesti u jednom trenutku mogu da se zakomplikuju upravo pojavom atrijalne fibrilacije.

“Ova aritmija često je udružena s drugim kardiovaskularnim bolestima i stanjima, kao što su hipertenzija, oslabljena srčana funkcija, promene na krvnim sudovima srca, pa se na nju ne misli u prvom momentu. A, recimo, od 18 pacijenata koji su danas prošli kroz moju ordinaciju njih deset je imalo atrijalnu fibrilaciju.

Najugroženiji su oni što nemaju simptome

Mnogi najčešće nisu ni svesni svog stanja, jer ova bolest često prolazi bez ikakvih simptoma. Njeno otkrivanje je zato ključna stvar.

“Veliki broj pacijenata ima takozvanu asimptomatsku atrijalnu fibrilaciju i oni uopšte ne osećaju da im srce radi nepravilno. Ti pacijenti su posebno ugroženi jer moždani udar kod njih može biti prva manifestacija ove aritmije”, upozorava doktor Simić.

Šta je rešenje?

“Rešenje je česta kontrola. Dijagnoza se postavlja lako – kada uradimo EKG ili holter. Zato kad god osetite nepravilan rad srca, podrhtavanje, lepršanje, neku vrstu aritmije, otiđite do najbliže zdravstvene ustanove da vam urade EKG ili holter. Osobama koje imaju više od 60 godina savetujem da bar dva-tri puta godišnje urade EKG i test opterećenja i da prekontrolišu lipide, a mlađima od 60 godina da bar jednom godišnje urade EKG, kaže doktor.

Potrebna nam je savremena terapija

Mogućnosti lečenja atrijalne fibrilacije su razne, a cilj je uspostavljanje normalnog srčanog ritma, kontrola otkucaja i sprečavanje nastanka krvnih ugrušaka ili trombova. Ako se pravilno leči, ova aritmija nema dramatičan tok i s njom može da se živi normalno.

“Terapija podrazumeva davanje takozvanih antiaritmika, lekova pomoću kojih postižemo konverziju nepravilnog srčanog ritma u normalan sinusni ritam. Svi pacijenti koji imaju bar jednom zabeleženu atrijalnu fibrilaciju moraju da piju lekove protiv zgrušavanja krvi upravo u prevenciji nastanka moždanog udara. Postoje stari i novi lekovi. Stari lekovi su kod nas dostupni, jeftini, ali manje bezbedni i manje efikasni. Novi lekovi su mnogo bolji, oni su „zlatni standard“ kojim se leče svi pacijenti u Evropi i dobijaju se na recept. U Srbiji novi oralni antikoagulansni lekovi, nažalost, moraju da se kupe, ističe doktor Simić.

Najvažnije je da se ne stvori tromb

Većina osoba koje imaju atrijalnu fibrilaciju ima povećan rizik od nastanka krvnih ugrušaka, koji mogu izazvati moždani udar. Rizik je još veći ako je prisutna još neka bolest srca. Kako bi se smanjila opasnost, lekar će vam kao deo terapije prepisati lekove za razređivanje krvi.

Danas, pored već poznatih, postoje i antikoagulansi novije generacije, koji ne zahtevaju svakodnevne testove krvi i za koje, u slučaju hitne operacije, postoje lekovi koji će poništiti njihovo dejstvo kako bi intervencija mogla da se izvede bezbedno.

Prevencija moždanog udara

Lečenje atrijalne fibrilacije je kompleksno, a najvažnije je sprečiti razvoj šloga, kao komplikacije. U cilju prevencije se decenijama koristi veoma efikasna terapija oralnim antikoagulantnim lekovima koji smanjuju prirodnu sklonost prema zgrušavanju krvi.
Decenijama se koriste lekovi iz grupe antagonisti vitamina K (tablete Farin) i oni su se dokazali kao veoma efikasni u smanjenju rizika od šloga kod pacijenata sa pretkomorskom aritmijom. Međutim, pokazali su se i loši efekti pri dugotrajnoj njihovoj upotrebi jer sprečavajući zgrušavanje ovi lekovi ujedno povećavaju rizik od raznih krvarenja. Lečenje ovim lekom slikovito se može nazvati “hod po tankoj žici“, jer ako je doza leka premala, oni nemaju odgovarajuće dejstvo, a ako je previsoka, pacijent je izložen riziku od krvarenja, pa se u vezi sa tim javlja problem sa doziranjem. Takođe, dejstvo ovih lekova je teško predvidljivo i zavisi od genetskih karakteristika osobe, od načina njene ishrane, od drugih lekova koje uzima, pa može znatno da osciluje kroz vreme.
Osoba obolela od AT, sa umerenim ili visokim rizikom od moždanom udara, doživotno treba da uzima antikoagulantnu terapiju pa se problem odgovarajućeg doziranja Farina rešava redovnim kontrolisanjem jednog parametra iz krvi (kontrola INR-a) koji lekarima daje informaciju da li je pacijent u terapijskom opsegu ili nije.

Izvor: alo.rs

Prim. dr Mira Kiš Veljković, specijalista opšte medicine, objašnjava kako se zaštiti od ujeda krpelja, simptome koji se ispoljavaju kod Lajmske bolesti kao i koje analize je potrebno obaviti kako bi se utvrdilo da li je krpelj zaražen.

Ujed krpelja – simptomi Lajmske bolesti

Primećen je povećani broj ljudi koji traže pomoć radi odstranjivanja krpelja. Leto i lepo vreme nas mame da budemo više napolju, u prirodi. Međutim, nisu ljudi jedini koji su jedva čekali da počne lepo vreme. Tu su i krpelji koji su bili strpljivi i sa toplim vremenom izašli na površinu. Boravak u prirodi ili u gradskim šumovitim sredinama povećava rizik od ujeda ovih parazitskih insekata i kod ljudi i kod životinja.

Kako prepoznati ubod krpelja i koji su simptomi?

U ovom periodu treba misliti na mogućnost uboda krpelja, jer je sve do kasne jeseni period njihove aktivnosti.

„Ubod krpelja je bezbolan, na mestu uboda nema svraba niti bilo kakvih drugih simptoma. Kako bi se krpelj uočio, neophodna je po povratku iz prirode detaljno pregledati celo telo i kosmati deo glave. Simptoma nema, osim toga što se krpelj može uočiti na koži”, objašnjava prim. dr Kiš Veljković.

Ukoliko se radilo o ubodu zaraženog krpelja, tek posle nekoliko dana (od 3 do 30 dana), na mestu uboda pojavljuje se crvenilo različite veličine i intenziteta, koje postepeno menja izgled. Središnji deo bledi, a crveni rub promene se udaljava, migrira, zato se ova promena naziva eritema migrans. Ove paukolike životinjice, kada se zakače za kožu čoveka, piju krv, te na taj način mogu biti prenosioci raznih zaraza, od bakterija i virusa, do ozbiljnih infekcija kao što je Lajmska bolest.

Koja oboljenja mogu da prenesu krpelji i koji su simptomi?

Krpelji ubodom na čoveka mogu da prenesu veliki broj oboljenja kao što su:

• krpeljski meningoencefalitis,
• hemoragijska groznica,
• rikecioze,
• brucelioza,
• leptospiroze.

Za naše područije najznačajnija Lajmska bolest ili borelioza. Izazivač je bakterija Borelia bordgoferi, i samo krpelj koji je i sam inficiran Borelijom može da prenese infekciju na čoveka. Pretpostavlja se da je oko 40 odsto krpelja na našem podneblju zaraženo.

Osim već pomenutog crvenog ruba koji se može javiti i na većoj udaljenosti od uboda, rani stadijum Lajmske bolesti mogu pratiti i dodatni simptomi:

• malaksalost,
• bolovi u zglobovima i mišićima,
• glavobolja,
• povišena temperatura,
• gubitak apetita,
• uvećanje limfnih čvorova.

„Veoma je važno da u toku 30 dana od uboda krpelja pažljivo pregleda celo telo da bi se uočilo prisustvo crvenog ruba, a Lajmska bolest prepoznala i lečila na vreme. Na primer, pacijentu koji je imao ubod krpelja u predelu pupka može da se pojavi crveni rub na ramenu”, ističe prim. dr Kiš Veljković.

Kako odstraniti krpelj?

Na internetu se mogu pronaći brojne metode kako je najbolje i najbezbolnije odstraniti krpelja. Najvažnije je krpelja izvaditi iz kože što pre, u toku prvih 24 časa od uboda, kako bi se smanjila verovatnoća prenosa infekcije. Preporuka je da vađenje krpelja izvrši stručno lice u zdravstvenoj ustanovi (domovima zdravlja, lokalnim ambulantama, bolnici, privatnim ordinacijama).

„Ukoliko takva mogućnost ne postoji, samostalno odstranjenje krpelja treba pokušati dezonfikovanom pincetom što bliže koži, povlačenjem krpelja iz kože, uz izbegavanje gnječenja i pritiskanja. Ne treba stavljati nikakva hemijska sredstva poput benzina, etara, acetona, laka za nokte, soli, ulja i slično. Ova sredstva će izazvati povraćanje crevnog sadržaja krpelja, a s obzirom na to da se baš u crevnom sadržaju nalazi Borellia Burgdorferi, mogućnost zaraze je povećana. Odstranjeni krpelj se može odneti na testiranje i tako detektovati da li je zaražen”, naglašava prim. dr Kiš Veljković.

Saveti za izbegavanje uboda krpelja

Trebalo bi izbegavati boravak u šumama i prirodi sa puno rastinja, hodanje po visokoj travi i ležanje u travi.

Trebalo bi nositi svetlu odeću koja prekriva udove, a pantolone treba da budu uvučene u čarape. Potrebno je naneti na kožu repelent.

Repelenti su supstance prirodnog (biljnog) ili sintetskog porekla koje svojim mirisima odbijaju insekte i krpelje od domaćina (čoveka, životinja) i izrađuju se u obliku:

• rastvora,
• sprejeva (aerosola),
• hidrofilnih emulzionih losiona ili kremova,
• stikova,
• gelova,
• vlažnih maramica i flastera za kožu.

„Repelenti ne ubijaju insekte već ih samo odbijaju. Posle boravka u prirodi obavezno odeću i celo telo pregledati na prisustvo krpelja”, savetuje dr Kiš Veljković.

Testiranje na Lajmsku bolest

„Testiranje na Lajmsku bolest nije potrebno ako nema simptoma, ali ako uočite crvenilo, trebalo bi da se odmah javite svom lekaru”, savetuje prim. dr Kiš Veljković.

Lekar će savetovati testiranje na IgM i IgG antitela i preduzeti odgovarajuće lečenje. Ukoliko test bude negativan, potrebno ga je ponoviti za četiri nedelje. Lečenje je moguće odgovrajućom antibiotskom terapijom. Neprepoznavanje simptoma Lajmske bolesti može dovesti do posledica po zdravlje.

Šta ako se Lajmska bolest ne prepozna i ne leči?

Ukoliko se Lajmska bolest ne prepozna i ne leči na vreme, prelazi u sledeće faze. Ozbiljne komplikacije se mogu javiti nedeljama i mesecima posle uboda krpelja.

Simptomi su od strane:

• centralnog nervnog sistema,
• kardiovaskularnog sistema,
• artritisa i kožnih manifestacija.

Javljaju se:

• jake glavobolje i ukočenost vrata,
• osipi na raznim delovima tela,
• paraliza lica – (gubitak mišićnog tonusa ili popuštanje na jednoj ili obe strane lica),
• artritis sa jakim bolovima u zglobovima i otokom, posebno u kolenima i drugim velikim zglobovima,
• stalni bolovi u tetivama, mišićima, zglobovima i kostima.

Dalja progresija bolesti može dovesti do:

• palpitacije srca ili nepravilnih otkucaja srca (Lime carditis),
• epizoda vrtoglavice ili nedostatka daha,
• upale mozga i kičmene moždine,
• nervnog bola,
• probada, peckanja u rukama ili nogama.

„Pacijenti i nakon sprovedenog lečenja borelioze u odmaklom stadijumu mogu imati nespecifične tegobe (glavobolja, umor, bolovi u mišićima i zglobovima ) koje mogu trajati više meseci nekada i godinama.Iz tog razloga je neophodno pravovremeno prepoznavanje početnog stadijuma bolesti kada je i lečenje uspešno”, ističe prim. dr Kiš Veljković.

Izvor: Stetoskop.info

Peckanje u stopalima nekada može da bude bezazleno, recimo ako ste ceo dan proveli stojeći ili u neudobnoj obući. Međutim, ako taj osećaj ne prolazi i posebno ako se pojačava noću, može da ukazuje na ozbiljniji problem, kao što je dijabetes.

Veza između dijabetesa  i osećaja peckanja u stopalima nije retka. Reč je o dijabetičkoj neuropatiji, odnosno oštećenju nerava do kojeg dolazi usled dugotrajno povišenog nivoa šećera u krvi. Najduži nervi u telu su upravo oni koji vode do stopala, pa su zato ona najčešće i prva pogođena, kaže internista dr Ravi Kesari, i objašnjava na šta treba obratiti pažnju, šta uzrokuje ove tegobe i kako ih možemo držati pod kontrolom.

Rani znak upozorenja

Peckanje u stopalima može da bude jedan od prvih znakova dijabetičke neuropatije – čak i pre nego što se postavi dijagnoza dijabetesa, kaže dr Kesari.

– To se često dešava u stanju koje zovemo preddijabetes  – kada su vrednosti šećera u krvi povišene, ali još uvek nisu dovoljno visoke da bi se govorilo o dijabetesu tipa 2 – navodi doktor.

Kod mnogih ljudi koji imaju dijabetes, oštećenje nerava  počinje još u ranim fazama bolesti, kada nivo šećera u krvi počne da odstupa od normale. Ako se to ne otkrije na vreme i ne leči, može da dođe do trajnih posledica. Zato je veoma važno da se što pre obratite lekaru i uradite osnovne analize.

Simptomi na koje treba obratiti pažnju

Pored osećaja peckanja, dijabetička neuropatija može da se ispolji i kroz druge simptome, kao što su:

• jak, probadajući bol u stopalima
  pojačana osetljivost na dodir
  slabija ravnoteža i koordinacija pokreta
  poremećaji sna i svakodnevnog funkcionisanja
  slabost u mišićima, pa čak i slabost lica

Ako često imate osećaj da vam stopala “gore” ili da vas stalno peckaju, to ne bi trebalo da ignorišete. Posebno ako imate dodatne faktore rizika – kao što su višak kilograma, visok pritisak, genetska predispozicija za dijabetes ili nedovoljna fizička aktivnost, opominje dr Kesari.

U takvim slučajevima, odlazak kod lekara i jednostavna provera šećera u krvi mogu vam dati jasnu sliku o vašem zdravlju i pomoći da sprečite dalje komplikacije.

Zašto je rana dijagnoza važna

Ukoliko se dijabetička neuropatija ne leči na vreme, može da dođe do ozbiljnih komplikacija – kao što su rane koje teško zarastaju, infekcije i, u najtežim slučajevima, čak I amputacija.

Jedno istraživanje iz 2020. godine pokazalo je da neuropatija izazvana dijabetesom kod mnogih ljudi počinje u donjim ekstremitetima i da je prati izražen bol i osećaj nelagodnosti. Dugoročno, čak polovina osoba sa dijabetesom može da razvije ovaj problem.

Kako se može sprečiti i kontrolisati

Da bi se sprečio razvoj neuropatije, ključno je držati dijabetes pod kontrolom. Evo nekoliko saveta koje stručnjaci preporučuju:

• Jedite uravnoteženo kako biste stabilizovali nivo šećera u krvi
  Vežbajte redovno – u skladu sa svojim mogućnostima
  Uzimajte lekove po preporuci lekara, ako je to potrebno
  Redovno proveravajte nivo glukoze u krvi
  Prestanite sa pušenjem jer ono dodatno slabi cirkulaciju

– Peckanje koje traje i ne prolazi ne treba ignorisati. Iako nekada može da bude posledica umora ili neudobne obuće, što ranije prepoznate simptome i obratite se lekaru, veće su šanse da sprečite komplikacije i sačuvate zdravlje – poručuje dr Kesari.

Izvor: Onlymyhealth.com

Osteoartritis je najčešći oblik artritisa,od kog obolevaju milioni ljudi širom sveta. Nastaje kad se hrskavica koja oblaže krajeve kosti u zglobovima istanji tokom vremena i izgubi zaštitna i amortizujuća svojstva.

Osteartritis može da zahvati svaki zglob, ali je najčešći na šakama, kolenima, kukovima i kičmi. Simptomi osteoartritisa se mogu kupirati, ali je oštećenje hrskavice i zgloba ireverzibilno. Aktivan način života, održavanje optimalne telesne mase i određeni tretmani mogu da uspore proces propadanja hrskavice, umanje bolove i održe pokrete zgloba.

Kako nastaje osteoartritis i koji su simptomi?

Hrskavica je čvrsto vezivno tkivo koje omogućava lako klizanje zgloba bez otpora. Osteoartitis nastaje kad se hrskavica zgloba postepeno tanji i gubi. U nekim slučajevima, kad se hrskavica potpuno izgubi, nastaje trenje kosti o kost. Osteoartritis nije samo bolest hrskavice, zahvata ceo zglob. Nastaju promene na kosti na koju naleže hrskavica, kao i na vezivnom tkivu koje okružuje zglob i spaja mišiće za kost, ako i uaplu vezivnog tkiva unutar zgloba.

Simptomi osteoartritisa se razvijaju sporo i pogoršavaju se vremenom. Simptomi i znaci osteoartritisa su:

• Bol – oboleli zglob je bolan za vreme ili posle aktivnosti
• Ukočenost – najčešće se osećaj ukočenosti javlja nakon buđenja ujutru ili nakon perioda neaktivnosti
• Osetljivost – zglob može biti osetljiv na blag pritisak na ili oko njega
• Ograničenje pokreta – može se desiti da zglob ne možete da pokrećete u punom obimu
• Osećaj rendanja – možete imati osećaj grebanja, rendanja zgloba prilikom pokreta, uz čujna pucketanja i krckanja
• Koštane izrasline – na rentenskim snimcima mogu da se uoči “višak kosti“, koji izgleda kao bodlja ili trn koji se formira oko obolelog zgloba
• Upale – nastaju zbog upale mekih tkiva unutar i oko zgloba

Faktori rizika za nastanak osteoartritisa

• Stanja koja mogu da povećaju rizik za nastanak osteoartritisa:
• Godine starosti – rizik od nastanka osteoartritisa raste sa godinima starosti.
• Pol – žene su sklonije nastanku osteoartritisa, mada nije potpuno jasan razlog.
• Prekomerna težina – povećava rizik od nastanka osteoartirtisa. Povećava se opterećenje na veće zglobove, kao što su kuk i koleno. Takođe, masno tkivo proizvodi proteine koji mogu da izazovu štetnu upali u i oko zgloba.
• Povrede zgloba – sportske i druge povrede mogu da povećaju rizik od nastanka osteoartritisa, čak i stare i zalečene povrede.
• Ponovljeni stres zgloba – ako posao ili sport kojim se bavite uzrokuje ponovljeni stres zgloba, može dovesti do nastanka osteoartritisa.
• Genetika – kod nekoh ljudi postoji genetska predispozicija za nastanak osteoartritisa.
• Deformacija kosti – neki ljudi su rođeni sa loše formiranim zglobovima ili hrskavicom manjeg kvaliteta.
• Neke metaboličke bolesti – uključuje dijabetes, ili stanja u kojim postoji višak gvožđa (hemohromatoza).

Kako se postavlja dijagnoza osteoartritisa?

„Prilikom pregleda doktor će pregledati zahvaćeni zglob na osetljivost, postojanje izliva, crvenila i pokretljivosti. Uobičajena je i dodatna dijagnostika rentgenskim pregledom (RTG) , u nekim slučajevima i magnetnom rezonancom (MRI)”, objašnjava dr Kecojević.

Kako se leči osteoartritis?

U lečenju koriste se lekovi tzv. NSAIL (nesteroidni antinflamatorni lekovi), koji smiruju lokalnu upalu i imaju analgetski efekat, kao i ostale lekove protiv bolova.

Uz to se sprovodi fizikalna, okupaciona terapija, u nekim slučajevima transkutana električna neurostimulacija (TENS). Prema proceni hirurga mogu se davati injekcije kortizona u zglob, tri do pet godišnje. Kortizon smanjuje upalu i bol, ali vremenom može da pogorša oštećenje zgloba, te ga treba primenjivati s oprezom. Dobar efekat su pokazale injekcije sa hijaluronskom kiselinom. One smanjuju bol, sastav je sličan zglobnoj tečnosti koja omogućava glatke pokrete zgloba.

Lekovi novih generacija se daju u vidu injekcije jednom u šest meseci ili jednom godišnje (Recross formule). U zadnje dve decenije uspešno se primenjuje lečenje autolognom krvnom plazmom (Orthokine®) koja ima i određen regenerativni potencijal.

U slučajevima kad postoje fokalni defekti rade se operacije ugradnje veštačke hrskavice. Hirurško lečenje kod mlađih i u blažim stadijumima kad je zahvaćena jedna strana kolena može se sastojati u korektivnoj osteotomiji, kojom se postiže smanjenje opterećenje na noseću površinu zgloba.

Zadnji korak u lečenju je ugradnja proteze kuka ili kolena. To je procedura pri kojoj hirurg ukloni oštećenu zglobnu površinu i zameni je metalnim i plastičnim delovima. Rizici hirurškog lečenja su nastanak infekcije, nastanak duboke venske tromboze. Veštački zglob može vremenom da se istroši i eventualno da se javi potreba za promenom proteze.

„Rizik za nastanak komplikacija tokom i nakon operativnog lečenja je procentualno mali, 1-2%, ali pacijent mora biti prethodno upoznat sa mogućim ishodima”, poručuje dr Kecojević.

Izvor: Stetoskop.info