U jednoj Fejsbuk grupi u kojoj prosvetari iz Srbije dele priče iz škole pojavio se jedan sastav dečaka koji je oduševio mnoge.
Nastavnica srpskog podelila je pismeni zadatak učenika osnovne škole uz dozvolu njegove majke, naravno, anonimno, u želji da pokaže drugim roditeljima koliko su se udaljeni od svoje dece i kolika je njihova želja da se osete bitnim i vrednim bar na trenutak. Tako je jedan dečak koji verovatno vapi za pažnjom oca i majke poželeo da bude ni više ni manje nego televizor.
Tema zadatka je bila: “Za čim žudim i šta bih molio boga da mi da”, a jedan dečak je poželeo je da bude ono što svakom prosečnom domaćinstvu zaokupira pažnju – a to je televizor, a dečak kako kaže “mogao bi da se druži sa ocem kada dođe sa posla čak iako je umoran”.
Sastav učenika je bio jednostavan, argumentovan i iznad svega zaprepašćujući, kaže profesorka.
“Bože, večeras te molim za nešto što žarko želim. Želim da postanem televizor! Želim da budem na mestu televizora u mojoj kući, da imam svoj prostor, da imam svoju porodicu oko sebe i da me s pažnjom slušaju kada govorim. Želim da budem u centru pažnje i da me slušaju bez prekida i pitanja. Želim da se o meni brinu kao o televizoru. Кada bih bio televizor, mogao bih da se družim sa ocem kad dođe sa posla, čak i ako je umoran. I hteo bih da mama želi da je sa mnom kada je tužna i uznemirena, umesto da me ignoriše… Želim da se moja braća i sestre svađaju oko toga ko će provoditi sate sa mnom. Želim da osećam da moja porodica s vremena na vreme sve ostavlja po strani, samo da provede neko vreme sa mnom. I na kraju, hteo bih da ih sve učinim srećnim i radosnim. Bože, ne tražim mnogo. Samo želim da budem kao televizor!”
Кada je, ocenjujući zadatke, nastavnica naišla na ovaj sastav, zaplakala je.
Njen muž, koji je upravo ušao u kuću, upitao ju je: “Šta se dešava?”, a ona je odgovorila: “Pročitaj ovaj sastav koji je napisao jedan moj učenik.” Pošto je pročitao, muž je rekao: “Bože moj, jadno dete! Кakvi su to ravnodušni roditelji!” Učiteljica ga pogleda i reče: “Ovo je sastav našeg sina!…”
Ispod objave bilo je komentara da je ova priča iz edicije “nije se desilo”, ali čak i da je ovo plod nečije mašte, svakako je pouka za sve nas.
I da, zaista svi mi, bilo da smo mali ili veliki, ponekad se osećamo usamljeno i poželimo da budemo televizor bar nakratko.
Izvor: nova.rs
