Nikola Tesla: Smrt ne postoji, a samim tim saznanjem, nestaje i strah od iste

“Smrt ne postoji, a samim tim saznanjem, nestaje i strah od iste. I zapamtite: ni jedan čovek koji je postojao nije umro. Pretvorili su se u svetlost i kao takvi postoje i dalje. Tajna je u tome da se te svetlosne čestice vrate u prvobitno stanje. Vraćanje u neku od prethodnih energija. Hrist i još neki znali su tu tajnu. Ja sam tragao za time kako da se očuva ljudska energija. Ona je jedan od vidova svetlosti. U Duši ponekad ravna vrhunskom nebeskom svetlu. Nisam tragao za tim radi sebe, već radi dobra svih. Verujem da će moje otkriće učiniti ljudima život lakšim i snošljivijim i usmeriti ih na duhovnost i moralnost..”, govorio je Nikola Tesla.

U knjizi Posvećenik, romanu toka svesti, njen autor Željo Sarić opisuje kako je Tesla doživeo gubitak brata Dane.

„U detinjstvu sam bio roditeljima uteha zbog nesreće koja je zadesila našu porodicu. I sada mi na sećanje na taj događaj nije izbledeo, posle toliko godina, a to je bio moj prvi susret sa smrću. Imali smo lepog konja arapske rase, plemenitog i pametnog, ljubimca porodice kojeg smo dobili na poklon od prijatelja. Jedne hladne zimske noći mog oca su pozvali na dužnost. Jašući po snegu preko brda punih vukova, konj se preplašio i izbacio oca iz sedla. Dojurio je kući sav oznojen, krvav i zapenušan, i dok su se meštani spremali da traže oca, on se u galopu vratio našavši ga na mestu gde ga je spasio, jer ukoliko bi preživeo od vukova, sigurno bi promrzao i našao se u zagrljaju bele smrti. Od tada smo konja još više voleli i smatrali ga članom porodice, deca su se igrala s njim, milovala ga i mazila, a najviše brat Dane. Kao igra sudbine, kao zahuktala prolećna reka ličkih bregova koja ruši sve pred sobom, desilo se to što je u meni ostavilo neizbrisiv trag, susret sa smrću, zbunjenost pred tim činom deteta koje ne zna šta je to čemu je bilo očevidac, i što i danas boli istim bolom i jačinom kao i pre toliko godina, nešto što se urezalo u srce i dušu deteta, kao sečivo, ladnog i oštrog metala i što me i sada, ostarelog, zbunjuje. I desilo se da je preplašeni konj udario kopitima moga brata, nanevši mu smrtne povrede, a ova prerana smrt prvog muškog deteta u porodici ucvelila je roditelje i ceo dalji život bio im je prekriven tužnom senkom uspomene na izgubljenog sina. Ta tužna senka padala i na mene, i ma šta ja dobro uradilo to bi ih još više ražalostilo zbog neprebolne rane i ne prežaljenog gubitka.

Posle ovog događaja ostala je neka praznina u našoj porodici, u dečijim srcima i u srcima mojih roditelja. Taj osećaj smrti celog života me je proganjao i ja sam joj postao zakleti protivnik pa je i pravi smisao mojih pronalazaka bio borba protiv smrti”.