Prenosimo vam deo Intervjua objavljenog u nedeljniku „Intervju“ 26. novembra 1993. pod naslovom „Ima još normalnih“ u kome Milan Mladenović govori:
”Život je ovde postao nemoguć.
Strašno je samo što se ljudi ne bune zbog toga.
Svako se plaši da ne izgubi neki osnovni minimum koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji.
Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno, i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi.
Danas smo pričali kako si ti došao dovde, i kako sam ja video klince koji su sat vremena čekali tramvaj da bi došli u školu, i nisu ga dočekali.
Sve mi liči na čekanje nekog tramvaja koji treba da se pojavi, a ustvari treba učiniti nešto konkretno, tako da je to strašno sve zajedno: koliko su ljudi neangažovani i koliko je taj osnovni minimum važniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu… Poniženi i uvređeni, bukvalno tako.
Grad se jezivo promenio, uopšte ne mogu da ga prepoznam.
Ne samo da je grad, nego su i ljudi bili drukčiji.
Moj prijatelj ima babu od devedeset godina koja mi je jednom rekla: „Dete moje, ovi Srbi danas, to nisu oni Srbi koje ja poznajem iz mog vremena, kad sam ja bila mlada. Ovo nije taj isti narod.“
Ja mislim isto da više nije taj isti narod.
Nešto se tu desilo.
Neko ih je žešće skenjao, dozvolio da se rade neke nečasne stvari, baš onako da se uvaljuju u blato.
Sad tu postoje razne isprike zašto je to tako. zašto se ljudi tako ponašaju, ali ovo je stvarno katastrofa.”
