Dr Nestorović: Da li ljudi mogu da žive večno – Dužina života od 120 godina je danas ostvarljiva?
Posle stoleća razmišljanja, nauka je razvila suvislu hipotezu o tome zašto ljudi ne žive večno. Mada to deluje pomalo neobično, izgleda da je mehanizam starenja evolucioni mehanizam, nastao da pomogne tokom evolucije ljudskoj vrsti da opastane. Ljudi razmišljaju o svojoj sudbini, ali evolucija se bavi opstankom vrste, za nju je sudbima pojedinca malo značajna. Ova teorija je formulisana davne 1889 godine od strane Ausgusta Weismanna, koji je smatrao da starenje i umiranje ima evolucione prednosti za vrstu. Stare jedinke umiru kada su programirane, da oslobode mesto novim, mladim organizmima. Naime, stari nisu dovoljno prilagodjeni za pronalaženje hrane, rad i kretanje, pa dovode do ugrožavanja opstanka vrste.
Najčešće pominjana teorija o starenju govori da se tokom vremena nagmilavaju mutacije u našoj DNK, koje dovode do postepenog smanjivanja funkcije, skraćenja telomera usled procesa popravka. Medjutim, protiv ove teorije govori nekoliko zapažanja. Prvo, smrtnost veoma starih osoba je posle odredjenih godina minimalna. Takodje, gladovanje ili smanjen kalorijski unos mogu značajno da produže život. Ovo je u suprotnosti sa pretpostavkom da smrt nastupa jer organizam ne može da nadje hranu, tj. “evoluciono nekorisne” jedinke, mogu da žive znatno duže od mladih i korisnih.
Druga vrsta istraživanja ukazuje da je trenutak smrti genetski programiran. Zato miševi žive dve, a ljudi prosečno 75 godina. Opisao sam već kako nastaje programirana smrt kod C.elegansa, malog crva koji živi svega 2 nedelje. Istraćivanja su potvrdila da 1524 gena menjaju svoje delovanje tokom starenja. Posebno zanimljivo je da je nadjeno desetak gena koji dovode do programiranog umiranja ćelija, čak i tokom razvija u fazi larve.
Ruski naučnici su poslednjih godina došli do iznenadjujućih otkrića u jedne vrste pacova bez krzna, po imenu Heterocephalus glaber. Oni žive u Africi, a zanimljivo je da im je životni vek 10 puta duži od prosečnog životnog veka srodnika – oni živo do 30 godina i ne obolevaju od raka. Nemaju degenerativna oboljenja koja se javljaju u starosti, aktivni su i pokretni žitav život. Istraživanje na ovim pacovima u Belozersky Institute of Physico-Chemical Biology na Državnom Moskovskom Univerzitetu je dalo vrlo značajne rezultate koji se mogu primeniti i na ljude. Utvrdjeno je ova neobična stvorenja imaju sličan razvoj mozga kao ljudi, Naime, nejasna je činjenica zašto se deca radjaju tako neurološki nerazvijena, potpuno bespomoćna. Neka proučavanja govore da bi dete trebalo da se radi sa oko 21 meseci, da bi mogli da imaju neurološki razvoj novorodjenčadi šimpanze. Slično tome, i razvoj mozga ovih pacova traje u novorodjenih jedinki veoma dugo. Oni su uspeli da uspore evoluioni proces, a genom im je veoma nepromenljiv. Oni nisu morali da se prilagodjavaju promenama u okolini, pa su bukvalno prestali da evoluiraju.
“Starenje je veoma skup, bolan i neprijatan način da se ubrza evolucija,” kaže Maksim Skulačev, istraživač iz Moskve. Kod ovih pacova, priroda im je dala večnu mladost zaustavljajući njihov razvoj u stadijumu odojčeta. Naučnici su otkrili 43 znaka neotenije (usporenog razvoja tela) u Heterocephalus glaber pacova. Ovi znaci su nerazvijena pluća, velika glava, problemi sa odražavanjem temperature tela. Zanimljivo je da sve ove znake imaju i ljuska novorodjenčad (razvoj pluća traje do 2,5 godine, glava je neproporcionalno velika do četvrte godine, provih nedelja teško odražavaju normalnu temperaturu). Trudnoća u ovih pacova traje neproporcionao dugo u odnosu na vrstu, skoro 90 dana.Tajna njihove “večne mladosti” se nalazi u njihovim mitohondrijama. Mitohondrije su ćelijske organele (delovi ćelije), u kojima se stvara energija. Medjutim, tokom nastanka energije, stvara se i velika količina slobodnih radikala kiseonika, koji su veoma štetni za tkiva. Mitohondrije pacova ove vrste su izuzetno rezistentne na delovanje slobodnih radikala. Koncentracije koje ubijaju druge životinje, kod njih nemaju nikakav negativan efekat.
Iz ovog ispitivanje je proizašla primena moćnog antioksidansa, koji po prvim podacima znatno produžava život, sprečavanjem oštećenja mitohondrija. Ovaj sintetski antioksidans, koji se zaštićeno zove “Visomitin” u ispitivanju naučnika iz Moskve sa nemačkim naučnicima iz Osnabrika ima izrazito povoljne efekte na smanjenje oštećenja mitohondrija. U prilog teoriji da je proces starenja vezan za oštećenje mitohodinrija, koje postaju velike i okrugle, U studiji objavjenoj 2016. u EMBO Journal, istraživači su pokazali da eliminacija mitohondrija iz starih čelija, dovodi do njihovog podmladjivanja.
Dakle, nauka nas je primakla vremenu kada ćemo živeti duže. Dr Maksim Skulačev kaže “nije realno očekivati da ljudi uskoro žive 800 godina, jer će se verovatno javiti bolesti koje će im skratiti životni vek. Ali dužina života od 120 godina je danas tehnički ostvarljiva”. Samo da dočekamo i da pre toga ne umremo.
Autor: Dr Branimir Nestorović
