Antoan de Sent Egziperi: Spasio sam život zahvalјujući osmehu  (poučna priča)

108

Bio sam siguran da će me ubiti. Postao sam užasno nervozan i zabrinut. Preturao sam po džepovima da vidim nije li je možda neka cigareta  ipak ostala  posle pretresa. Pronašao  sam jednu.

Ruke su mi se toliko tresle da sam jedva  uspeo da je  stavim u usta. Medjutim, nisam imao šibice – oduzeli su mi ih.

„Pogledao sam mog tamničara kroz rešetke. Nije me gledao u oči. Konačno, niko ne gleda u oči neku stvar ili mrtvo telo. Dozvao sam ga i upitao: „Imate li šibicu molim vas?“ Pogledao me je, nestao mi sa vidika i vratio se da mi upali cigaretu.

„Kada se približio i zapalio šibicu, slučajno su nam se susreli pogledi. U tom trenutku sam se nasmešio. Ne znam zašto sam to uradio. Možda od nervoze, a možda zbog toga što kada se nekome jako približite, teško da možete da odolite da se ne nasmešite. U svakom slučaju, smešio sam se. U tom momentu, iako je to neverovatno, izmeću naša dva srca, izmeću dve lјudske duše sevnula je varnica. Znam da on to nije želeo, ali moj osmeh preskočio je šipke i izazvao osmeh i na njegovim usnama. Zapalio mi je cigaretu, ali se nije odmakao. Ostao je blizu mene, gledao me direktno u oči i nastavio da se smeši.

„I dalјe sam mu se smešio, sada svestan da je on čovek, a ne samo tamničar. I on je mene video u drugačijem svetlu. „Imate li decu?“ – pitao je.

„Imam, evo pokazaću vam ih.“ Izvadio sam novčanik i nervozno po njemu tražio slike svoje porodice. On je takođe izvadio slike svoje dece i počeo da priča o svojim planovima i nadama u vezi sa njima. Oči su mi bile pune suza. Rekao sam da više nikada neću videti svoju decu, da nikada neću imati prilike da ih vidim kako rastu. I njemu su zasuzile oči.

„Iznenada je, bez reči, otvorio ćeliju i izveo me. Izveo me je iz zatvora, a, isto tako bez reči, sporednim putem, i iz grada. Tamo, na kraju grada, ostavio me je. Ćutke se okrenuo i pošao nazad ka gradu.

„Spasio sam život zahvalјujući osmehu.“

PODELI