Ovako je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle:
„U Prvom svetskom ratu jedan prost čovek, preš’o je Albaniju i sve one nesreće kao vojnik. I kad je počela solunska ofanziva, on u prvom borbenom redu bude ranjen i mora u bolnicu. Pošto je bio lakše ranjen u ruku, predadu mu jednog Bugarina zarobljenika, kad već ide u Solun da ga preda tamo u komandu kao zarobljenika. I kako su silazili sa položaja prema Solunu, Bugarin je zanemog’o. Ne može dalje. Ko zna kad je jeo, kad je odmar’o? Sada je i zarobljenik i da li će i kada izaći i videti ikog svoga. Noge otkazale, dalje ne može. Srbin, ranjeni vojnik, siđe sa konja i pomogne Bugarinu da se uspe na konja. Uzme za vođice i pođe dalje. Naiđe vojvoda Stepa, iz komande iz Soluna na front. Pogleda: Bugarin na konju, Srbin ranjeni vodi konja.
– Je l’ bre, veli, vojniče, kako to, ti peške a Bugarin ti na konju?
– Gospodine generale, evo ja sam ranjen, moram u bolnicu, a on mi je predat da ga predam tamo u komandu kao zarobljenika. Zanemog’o, ja mu pomog’o da se uspne na konja, pa će da kaže: on zarobljenik, ja ranjenik, neprijateljstava više nema. Sad smo samo ljudi.
To nije samo viteštvo, to nije samo otmenost. To je nešto nesravnjivo dublje. To je ono čime smo, kažem, ostali do danas živi pred Bogom živim, ali kao ljudi Božiji. E, o tome se radi. Nismo mi, kažem i ponavljam, ovce za klanje, pa kolji i bacaj nas u jame. Kad je puška, puška ti je, puška mi je, pa kome Bog i sreća. Ali da mi goloruke ljude, zato što su bili rođeni i niko ih nije pit’o, ‘oće se roditi kao Srbi ili kao Hrvati, ili kao Turci, ili kao Nemci… Niti imamo krivice što smo rođeni u ovom narodu niti zasluge. Ali, da li ćemo postupati kao ljudi ili kao neljudi, to zavisi od nas i to Bog od nas očekuje. E, da uvek budemo ljudi, nikada neljudi.“
