Za porodicu Ulas, naučnicu su rekli da su primer;nazadne evolucije;, jer
nekoliko članova ove porodice hoda četvoronoške.
Od 19 dece koju su rodili Resit i Hatidže Ulas – petoro četvoronožne braće i
sestara – koristeći stopala i dlanove sa zadivljujućom agilnošću, istraživači
su protumačili kao korak koji je prethodio čovekovom uspravnom hodu.
Ljudima je toliko teško i neprirodno hodati ovim putem da se to često koristi
kao zadatak izdržljivosti u američkoj vojsci – ali za ovu porodicu to je
realnost.
Razni teoretičari tvrde da braća i sestre Ulas hodaju kao što su naši rani
preci hodali četvoronoške, dajući nam uvid u daleku prošlost. Ali za razliku
od primata od kojih su ljudi evoluirali, braća i sestre porodice Ulas ne
koriste ruke za hodanje, već koriste samo dlanove, što ih čini veoma
žuljevitim.
Neki naučnici su ovo stanje opisali kao nazadnu evoluciju, što je izazvalo
kritike drugih stručnjaka, koji kažu da je to mešavina genetskih i faktora
okolnosti.
Sestre Safija, Hazer, Senem i Emine i brat Husein godinama su mučili
okrutne seljane u provinciji Hataj na jugu Turske, u blizini granice sa
Sirijom, kamenovali ih i vređali, nazivajući ih pogrdnim imenima.
I šesti brat je hodao četvoronoške, ali je, nažalost, umro kada je imao pet
godina. Zbog podsmeha, žene iz porodice Ulas često ostaju u blizini kuće,
ali prema rečima naučnika koji su proučavali porodicu, njihov brat ponekad
odluta nekoliko kilometara i ima osnovne interakcije sa drugim seljanima.
Niko od petoro ljudi, koji sada imaju između 25 i 41 godine, nije pohađao
školu, ali su mogli da nauče dovoljno kurdskog da komuniciraju sa svojom
porodicom. Više od dve decenije postojanje porodice držano je u tajnosti,
tajna za ostatak sveta, sve dok dvojica britanskih naučnika nisu 2005.
godine videli neobjavljeni rad turskog profesora.
Turski naučnici spekulišu da se radi o poremećaju koji je predložio
evolucioni biolog Uner Tan, a koji se zove Uner Tan sindrom – u kojem ljudi koji pate od ovog sindroma hodaju na sve četiri i imaju ozbiljne smetnje u
razvoju, sugerišući da je to oblik "obrnute evolucije".
Ali ovu teoriju osudio je britanski psiholog Nikolas Hamfri, koji ju je opisao
kao „neodgovornu” i „uvredljivu” nakon što je sam upoznao i posmatrao
porodicu. Govoreći u dokumentarcu BBC-ja, profesor Hamfri je rekao:
"Neću ništa da kažem o ovome, mislim da je opis ove porodice profesora
Tana kao "devolucije", kao evolucionog povratka, ne samo naučno
neodgovoran već i duboko uvredljiv za ovu porodicu."
Zaključak profesora Tana odbacili su Hamfri i još dva britanska stručnjaka,
neuronaučnik Rodžer Kejns i medicinski naučnik Džon Skojls, koji su tvrdili
da je njihov potez posledica spajanja dva retka fenomena. Veruju da je to
zbog genetskih i razvojnih okolnosti.
Braća i sestre Ulas, čiji su roditelji rođaci, svi pate od urođenog oštećenja
mozga, cerebelarne ataksije, što znači da im je teško da balansiraju na dve
noge, pa se njihov motorički razvoj kanališe u puzanje. Ali naučnici
smatraju da to nije "dovoljno objašnjenje" za takav potez, tvrdeći da je
glavni faktor njihovo stanje u okolnostima i okruženju.
Profesor Nikolas Hamfri je rekao: "Znamo da je majka rađala bebe izuzetno
brzom sekvencom. U roku od pet godina rođeno je sedmoro dece, od kojih
je četvoro kasnije bilo četvoronožno. Mislim da uopšte ne treba da se
čudimo, iako je ovo ekstreman slučaj, da kultura može biti toliko uticajna
kada sve više shvatimo da je tako malo našeg ponašanja dece ili odraslih
zapravo programirano genima", piše The Sun.
Geni nam daju određene potencijale i oni su u interakciji sa kulturom u kojoj
se nalazimo.
U dokumentu za diskusiju koji su objavili Hamfri, Skojls i Kejns, naučnici su
tvrdili da se ovo stanje možda nikada više neće videti:
"Ako je istrajnost četvoronožnog hodanja kod ove braće i sestara rezultat
ne samo slabo razvijenog mozga, već i kombinacije neobičnih faktora –
genetskih, fizioloških, psiholoških i socijalnih – onda, u meri u kojoj
kombinacija ovih faktora u jednom – porodica koja je veoma
neverovatna.To je sindrom koji se možda više nikada neće videti", napisali
su.
Međutim, čak i ako je to zaista jednokratno patološko stanje, mislimo da se
iz toga mogu izvući antropološke pouke. Jer, kao što smo istakli na
početku, hod ovih odraslih četvoronožaca ima neviđene karakteristike koje
se ne vide kod novorođenčadi ili drugih primata: posebno, to je slučaj
hodanja sa skočnim zglobom, u kombinaciji sa tipičnom ljudskom
dvonožnom upotrebom zadnjih nogu.
izvor: b92.net
