Tužna životna priča- Dr Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili Čika Jova, je jedan od najplodnijih pesnika srpskog romantizma. Rođen je 6. decembra 1833. godine u Novom Sadu, a preminuo je 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici.Završio je prava i medicinu, a uporedo sa tim je pokretao i uređivao brojne književne časopise. Pisao je lirske, satirične, političke i dečje pesme.

Zmaj potiče iz ugledne porodice, a roditelji su mu bili Marija Gavanski i Pavle Jovanović, gradonačelnik Novog Sada. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, dok je više razrede pohađao u Halašu i Požunu (današnjoj Bratislavi). Nakon gimnazije je upisao prava u Pešti koja je studirao i u Pragu i u Beču. Stekao je dobro obrazovanje, a u gradu muzike je upoznao političara Svetozara Miletića i pesnike Đuru Jakšića i Branka Radičevića koji će uticati na njegovo stvaralaštvo.

Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik. 1858. godine je objavio prvu pesmu „O Gaši“, a tokom života je napisao oko 450 dečjih pesama. Najpoznatije su: „Al’ je lep ovaj svet“, „Pačija škola“, „Materina maza“, „Taši, taši“, „Zima, zima, e pa šta je“, „Žaba čita novine“, „Zeka iz jendeka“, „Prvi sneg“, „Ciganini hvali svoga konja“, itd. Neke od pesama za odrasle su: „Zar ja ljubit’ više ne smem“, „Moji mrtvi“, „Misleć’ na te“, „Mrtvo cveće“, „Svetli grobovi“ koju je napisao posle smrti prijatelja Đure Jakšića, itd.

1860. godine se vratio u Novi Sad i, kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika, postao je službenik u opštinskom sudu. Na toj funkciji se kratko zadržao jer ga je privukao književni rad pa je pokrenuo časopis „Javor“ i satirični list „Komarac“.

1861. godine je upoznao svoju buduću suprugu. Njegova sestra od tetke, Pava Nešković, se razbolela pa joj je Jovan došao u posetu. Negovala ju je Eufrosina koja je pesniku zapala za oko. Pošto je bio stidljiv, nije se usudio da joj otkrije svoja osećanja, već ih je iskazivao u pesmama koje je čitao sestri. Tako je započeo zbirku „Đulići“ (od turske reči Gül koja znači ruža) u kojoj je opevao svoju ljubav prema devojci. Skupio je hrabrost i napisao joj pismo u kojem ju je nazvao imenom jednog od najlepših cvetova, Ruža. Strahujući od odgovora, otišao je iz Novog Sada, a po povratku ga je sačekalo pismo u kome mu Ruža otkriva da njeno srce njemu pripada. 1862. godine su se venčali, a slavlju su prisustvovali mnogi učeni ljudi poput Jovana Đorđevića, Jakova Ignjatovića, Svetozara Miletića, itd.

Tada su nastale neke od najlepših Zmajevih pesama: „Kaži mi, kaži, kako da te zovem“, „Tijo noći moje sunce spava“, „Zaspala si, a ja budan“, i druge u kojima opisuje najsrećniji period svog života koji je kratko trajao.

Ubrzo im se rodio sin Mirko, a 1863. godine porodica se seli u Peštu gde je Jovan radio u najstarijoj književnoj, kulturnoj i naučnoj instituciji srpskog naroda, Matici srpskoj, i bio nadzornik zadužbine koju je osnovao prvi Srbin doktor prava, Sava Tekelija.

1864. godine je pokrenuo satirični list „Zmaj“, a to će postati i njegov nadimak. Nastao je od datuma 3. maj kada se, pre 16 godina, održala Majska skupština na kojoj je srpski narod sebe proglasio politički slobodnim i nezavisnim od Austro-Ugrarske. Pored ovog nadimka, imao je još 398 pseudonima od kojih je prvi bio Osijan (suncem obasjan).

Završio je i objavio zbirku pesama „Đulići“ i upisao je medicinski fakultet. Onda su usledile tragedije koje će obeležiti pesnikov život i zauvek ga promeniti. Sin Mirko je umro kada je imao tri godine, a ćerka Tijana sa tri meseca. Utehu su tražili trećem detetu u Savi, ali on je umro nakon nedelju dana. Četvrto dete, Jug, je umro na rođenju. Rodivši Smilju, Ružino srce nije moglo da izdrži toliku patnju pa se i ona brzo upokojila.

Nesrećnom pesniku je ostala samo ta devojčica koja je živela svega dve godine. Iako je bio lekar, nije mogao da ih spase od tuberkuloze za koju, u tom periodu, nije bilo leka. U međuvremenu se vratio u Novi Sad i otvorio je ordinaciju. Nekoliko godina kasnije je počeo da živi u Pančevu gde je pokrenuo list „Žiža“.

Zmaj je ženi i deci napravio spomen u vidu zbirke pesama „Đulići uveoci“ u kojoj opisuje svoju bol zbog strašnih gubitaka koje je doživeo. Okrenuo se svoj deci ovog sveta i za njih je uređivao časopise „Neven“, „Kolarac“, itd.

Jovan je Smilji uzeo dadilju, Mariju Kostić, koja je imala dve ćerke Macu i Anku. Nakon njene smrti, devojčice je prihvatio kao svoje i sa novom porodicom se preselio u Beograd. Tu je obavljao privatnu praksu i postao je dramaturg Narodnog pozorišta.

Nekoliko godina kasnije, sa Marijom i devojčicama se preselio u Zagreb. Živeli su blizu pozorišta da bi Maca i Anka mogle da uče glumu. Međutim, i one su uskoro preminule zbog čega se pesnik, skrhkan bolom, vratio u Sremsku Kamenicu koja se nekada, u njegovu čast, zvala i Zmajeva Kamenica.

Utehu je pronalazio u radu. Prevodio je mađarsku književnost, posebno mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija, zatim Geteova, Hajneova, Puškinova i Ljermontova dela. 1878. godine je pokrenuo humoristički časopis „Starmali“, a saradnici su mu bili Ljubomir Nenadović, Laza Kostić, itd. Od 1880. godine je počeo da uređuje „Neven“, najbolji dečji časopis u to vreme. 1882. godine su završena izdanja pod nazivom „Pevanija“ i „Drugo pevanija“ koja obuhvataju šaljive pesme koje je Zmaj objavljivao u raznim časopisima.

U svojim pesmama, Hrvate je nazivao „srpskom braćom“ i zagovarao je jedinstvo ova dva naroda. 1883. godine je u pesničko-političkom časopisu „Starmali“ objavio pesmu „Šta se čuje“ u kojoj govori o nevoljama Hrvata zbog pokušaja Austrougara da ih mađarizuju i poziva Srbe da im pomognu.

1985. godine je štampana zbirka pod nazivom „Snohvatice“, 1899. godine „Čika-Jova srpskoj deci“, 1900. godine „Devesilje“, a 1901. godine „Čika-Jova srpskoj omladini“.

Napisao je šaljivi pozorišni komad „Šaran“ i pesničku legendu „Vidosava Branković“.

Veliki ljubitelj Zmajeve poezije bio je Nikola Tesla koji ga je smatrao najvećim srpskim pesnikom. 1897. godine dva velikana su se srela u Beogradu. Zmaj je napisao stihove u čast naučnikovog dolaska koji su ga toliko ganuli da je počeo da plače i poljubio je pesnikovu ruku. Po povratku u Ameriku, Tesla je preveo nekoliko Zmajevih pesama na engleski jezik pa je on prvi srpski književnik čija su dela tamo objavljena.

14. juna 1904. godine je preminuo u snu i otišao je kod svoje Ruže i dece. Sahrani je prisustvovalo mnogo ljudi koji su oplakivali pesnikovu smrt i tužan život.

 U njegovu čast, Matica srpska je ustanovila Zmajevu nagradu koja se dodeljuje za poeziju na srpskom jeziku, organizuje Zmajeve dečje igre u Novom Sadu koje predstavljaju najveći dečji festival u Srbiji i dodeljuje Povelju Zmajevih dečjih igara kao priznanje za stvaralački doprinos književnosti za decu.

1973. godine RTB je snimila TV seriju za decu pod nazivom „Neven“, a pesnika je glumio Mića Tomić.

 Neki od najpoznatijih Zmajevih citata su: „Nije znanje – znanje znati, već je znanje – znanje dati.“ „Lepši je pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka, nego kad čovek sahranjuje svoje ideale.“ „Ako si pao, nemoj se ukaljati, ako si se ukaljao, nemoj se valjati.“ „Ne treba se pravdati… Opravdanje prijateljima nije potrebno, a neprijatelji vam ionako neće poverovati.“ „Sećanje je lako za svakog ko ima memoriju. Zaborav je težak samo za one koji imaju srce.“ „U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.“

izvor: biografija.org