Majstori čistači su kupovali bebe iz sirotišta ili od siromašnih roditelja. Idealna su bila deca između četiri i deset godina.
Spuštali bi ih u dimnjake sa nešto malo alata, vukli na konopcu gore – dole i terali da čiste čađ sa obloga dimnjaka i da stružu katran iznutra. Ako bi dečaci bili spori u poslu, njihovi gospodari bi palili baklju i tako upaljenu je držali pod njihovim nogama.
Deca nisu imala nikakvu zaštitnu opremu, ni odeću, te su posledice bile katastrofalne. Retko su se kupali i često bili bolesni. Zbog stalne izloženosti čađi, kao i zbog neprirodnog položaja unutar dimnjaka imali su deformisane noge, iskrivljene čašice na kolenima, respiratorne bolesti i umirali su. Često se dešavalo i da se uguše unutar dimnjaka, zaglave ili padnu.
Iako su uslovi bili loši i deca tretirana na najgori način, ova praksa je zadržana oko 200 godina!!!
Tek krajem 1875. godine donet je zakon koji zabranjuje korištenje dece za čišćenje dimnjaka. Joseph Glass, inžinjer iz Bristola u Engleskoj, izumio je originalne četke i šipke za čišćenje dimnjaka koje se koriste i danas. Jedino Prvog Maja su bili sretni, to je bio njihov jedini neradni dan…