“Sve što sam ikada razumeo, razumeo sam samo zbog toga što sam voleo.”
Lav Nikolajevič Tolstoj
Selo – imanje Jasna Poljana u pokrajini Tula (južno od Moskve) kupio je 1763.godine knez Sergej Fjodorović Volkonski. Kupljen je deo zemlje i vremenom otkupljivana i okolina tj. cela Jasna Poljana.
Predpostavlja se da ime Jasna Poljana potiče od sunčane poljane ili reke Jasenke. Od Sergeja imanje je nasledio sin Nikolaj koji je u potpunosti preuredio ovo veliko imanje. Posle Nikolaja naslednik je Tolstojeva majka, ćerka-jedinica Marija Nikolajevna. Njen suprug, Nikolaj Ilić Tolstoj preuredio je dvorac dogradivši još tridesetak soba, proširio je i uredio domaćinstvo.
Na tom bogatom, lepom imanju rodio se slavni ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj 09.septembra 1828.godine. Rodio se na mestu prelepih šuma sa mnoštvom ptica i divljači, plodnih oranica, rodnih voćnjaka, sunčanih i cvetnih poljana, bistre reke…
Po svemu vredna, Jasna Poljana ostaće zauvek zapamćena i obojena veličinom Lava Nikolajevičča Tolstoja. I danas se imanje čuva u stanju u kojem ga je napustio veliki pisac. Postao je muzejska vrednost koja je i dalje u vlasništvu njegovih potomaka. Titula grofa dodeljena je u XVIII veku njegovim precima od strane Petra Velikog.
Jasna poljana
Tolstojevo detinjstvo i veći deo života vezani su za Jasnu Poljanu. Tu je proveo detinjstvo, napisao najpoznatija svoja dela, oženio se…
Jasnu Poljanu Tolstoj napušta zarad preseljenja, školovanja, povremenih putovanja po Evropi, odluke da godinama živi u Moskvi i Sant Petersburgu, odlaska na bojno polje…ali će više od 50 godina provesti u njoj.
Tolstoj će imanje napustiti i u 82. godini života, sa ćerkom, ličnim lekarom i gospođom koja mu je prepisivala tekstove… Pobegao je od svega što mu je bilo mrsko, i luksus i neadvekvatno, iritirajuće ponašanje voljene žene Sofije jer se testamentom odrekao svojih honorara… Pobegao je i ubzo na putu umro… Čini se da je njegov odlazak bio kretanje ka smrti, herojski, poput mladalačkih ratnih borbi, svojeglavo, slobodarski i bez opiranja i žaljenja kretao se ka nepoznatom cilju do poslednjeg izdisaja. Umro je na železničoj stanici Astapovo 20. novembra 1910.godine… tu je sačekao voz za smrt.
Vratio ga je na večni počinak u Jasnu Poljanu.
Kao dvogodišnje dete ostao je bez majke, a nakon preseljenja u Moskvu 1837.godine i bez oca te su se o njemu brinuli najbliži rođaci. Školovao se na Kazanjskom univerzitetu, najpre arapsko –tursku filolologiju, a potom pravne nauke i orijentalne jezike.
Nije završio nijedne studije već se odlučio da sam stiče znanja. Živeo je raskalašno i poročno godinama u Moskvi i Sant Peterburgu. Voleo je žene, zabave…Oslobodio se odjednom ispoljenog kompleksa u 18.godini da je ružan, jer su mu grofovska pozicija ali i njegov šarm pokazali kako je potpuno nepotrebno brinuti zbog svog spljoštrenog nosa ili debelih usana. Neprekidno je sam sebi obećavao kako neće kročiti u kafanu, niti posetiti javnu kuću, ali dugo nije uspevao da pobegne od svojih poroka. Godinama je ludovao za ženama, kafanama i završavao sa ciganima i njihovom pesmom.
Za vreme studija započeo je pisanje dnevnika koji je vodio do kraja života. Posetivši brata koji vojuje u Krimskom ratu (1853-1856), pridružuje se dobrovoljcima. U to vreme već je napisao i objavio svoje prvo delo “Detinjstvo”(1852). Sa prvim delom postaje priznat i slavan kao književnik. Dovoljno je napomenuti da su Turgenjev i Dostojevski bili oduševljeni. U ratu je pokazao veliku hrabrost, bez straha, u zanosu, ponesen svojom i emocijom svojih ratnih drugova bio je u prvim redovima. Da bi ga spasili, povukli su ga u pozadinu.
1854.god. objaviće “Dečaštvo”, a potom “Sevastopoljske priče” (1855),“Mladost”(1856), novelu “Porodična sreća” (1859).
Tolstoj je bio svestan svoga dara i u borbi sa svojim porocima govorio je ( a potom i uradio) kako bi mogao da uradi nešto veliko za njegovu porodicu. I njegovi preci istakli su se kao vojskovođe, diplomate, ali i kao pisci. Nakon u ratu provedenih dana vraća se u Jasnu Poljanu i otvara školu za seosku decu. Pisao je studije o pedagoškom radu…
1862.godine oženio se sa Sofijom Andrejevnom Bers, iako je znatno mlađa od njega. Robusne naravi, zaprosio je mimo očekivanja najmlađu sestru Bers donevši joj pismo u kojem iskazuje svoju ljubav, priznaje da je star i ružan, ali… Sofija je bila presrećna, a ostale sestre ozlojeđene. Brak je uneo mir u Tolstojev život, rodila su se deca (trinaest, od kojih je preživelo osam)… U tom porodičnom miru predano, pedantno, strpljivo piše svoje duge romane koji su zahtevali mnogo truda. Prepravlja, supruga i saradnici prepisuju, a on u težnji ka najboljem čitav koncept drži u glavi i ispisuje ga u dugom vremenskom periodu jer je sebi i zadao obiman i težak zadatak.
U svom književnom kazivanju Tolstoj je realista. Sasvim korekto zvuči njegova opaska da ruska duša i misao ne mogu da se uklope u zapadnjačku formu pisanja i da same sebi moraju prokrčiti put.
Tolstoja u privatnom i književnom životu okupira narod. Nije mogao da podnese bedu seljaka (kmetova) i raskalašnost plemstva, jad naroda i površnost i dangubljenje bogatih. Stoga je u životu pokušao da oslobodi kmetove ali se nije uspeo sa njima dogovoriti, a kad su 1860.oslobođeni pokušao je kao sudija da bude pravedan zamerivši se ostalim plemićima. U svojim knjigama iskazivao duboku ljubav prema narodu koji u sebi nosi čovečnost i koja se najviše ispoljava u predanoj borbi za otadžbinu. Govorio je: ruska je vojska narodna.
Snagom, verom i voljom narod je pobedio do tada nepobedivog Napoleona. Istorijski roman “Rat i mir” (1863 – 1869) detaljno opisuje predratna i ratna dešavanja u periodu od 1805. do 1813.godine, ali prikazuje i psihološke odlike pojedinaca: kakav je čovek moralno zreo da vodi narod u kojem ljubav prema slobodi nema granice, koliko ih je koji se kriju iza visokoparnog, patetičnig govora… General Kutuzov znao je da presudnu ulogu u ratu neće odigrati on koji komanduje stotinama hiljada ljudi “nego ona nedostižna snaga što se zove duh u vojsci” (Rat i mir), na nju je motrio i njome se pre svega rukovodio. Celokupan kolorit ratnih dešavanja obojen je ruskom kulturom, a zarad što veće autentičnosti koristio je i način govora koji se u to vreme koristio.
Čehov je rekao: ”Da li ste obratili pažnju na Tolstojev jezik? – Predugačke rečenice, umetnute rečenice nabacane jedna na drugu. Nemojte misliti da je to slučajno, da je to slabost. To je umetnost i ona se postiže trudom. Te rečenice ostavljaju snažan utisak.”
Za njegovog života roman je objavljen četiri puta (uvek uz neku korekciju).
Drugi njegov najpoznatiji roman je“Ana Karenjina”(1877). Na ovaj roman bio je posebno ponosan, smatrao ga je svojim prvim pravim romanom. Svi će se složiti da je ovo delo vrhunac realizma, ali većina ljudi će mimo svakog “izma” reći da je delo vrhunske vrednosti. Ljubav između Ane Karenjine, udate žene, i lepog i privlačnog Vronskog nije samo šok za patrijahalnu javnost, niti je samo u tome poenta romana, već više od svega blažena ljubav bez obzira na njen ishod. Ishod je za Anu koban jer je realizacija Tolstojevog mišljenja da večna ljubav ne postoji. Od blaženosti do posesivnosti, krivice i bezizlaza, Ana ubija lepotu svoje ljubavi i samu sebe. Druga ljubavna priča u romanu jednostavnija je i sa srećnim završetkom. Ipak, Anina smelost da voli javno uprkos svojoj poziciji udate žene, ali i način na koji pušta da ljubav raste u njoj, svima je ostala upečatljivija.
Tolstoj je napisao i “Kozake”(1863), “Smrt Ivana Iljiča”(1887), “Krojcerovu sonatu”(1889), “Vaskrsenje”(1899), Hadži Murata ( posthumno objavlen 1912.god.)… veći broj kratkih priča, naučnih studija, polemika, eseja, drama. Tolstoj je podjednako vredan i u pripovetkama ili kratkim pričama. Poznati pisac G.Flober je nakon čitanja “Smrti Ivana Iljića” rekao kao njegovo celokupno delo ne vredi koliko jedna Tolstojeva pripovedka.
Za roman „Hadži Murat“, koji Tolstoj nije objavio za života jer je smatrao da ga treba doterati, Maksim Gorki je rekao:“ Zar se može napisati nešto lepše od Hadži Murata? Mi smatramo – ne. Tolstoj je smatrao da može.“
Ja se uvek na pomen ovog romana setim samog početka i opisa cvetnog polja, kako je svaki cvet dobio svoj specifičan epitet, branja buketa cveća i pokušaja da se buketu doda u sredinu i prelep cvet poznat po svojim bodljama. Branje je bilo bolno i dugo je trajalo. Ubran cvet se sav iskrivio, gotovo svenuo i nikako nije odgovarao sveže ubranom šarenom buketu. „Kako se junački borio i kako je skupo prodao svoj život!“- zaključuje Tolstoj. I setim se poestko-tragičnog kraja: roman u kojem je smrt glavnog junaka obeležila pesma slavuja…
Tolstoj fascinira svojim revolucionarnim stavovima u odnosu na društvo u kojem živi, intrigira odnosom prema crkvi i pravoslavnoj veri zarad čega je uprkos društvenog položaja i književne slave izbačen – izopšten iz nje. Sahranjen je bez sveštenika i krsta na grobu. Ipak, iznevši šta sve ne može da prihvati (trojstvo, da je Hrist bog, Marijino bezgrešno začeće, da su Adam i Eva grešni…), Tolstoj ima svoju predstavu o bogu koju iznosi razgovarajući sa bogom kojeg odbacuje: beskraj…ograničen njegovom ličnom savešću.
Iako ga je crkva izopštila, kao čoveku velike moralne vrednosti i protivnika svakog nasilja, narod tome nije pridavao značaj. Od većeg značaja bila je njegova bučna reč protiv nepravde u društvu. Maksim Gorki ga je smatra istomišljenikom-ateistom, ali je Tolstoja na neki način doživljavao kao Boga: “pomislio sam-ovaj je čovek sličan bogu”. Lenjin ga je uključio u revolucionarnu teoriju iako je bio zastupnik teorije neprotivljanja zlu… Svima je bio potreban…
Po svojim ubeđenjima on je anarhista i pacifista…
Vremenom je postao vegeterijanac, kažu i da se bičevao kako bi osnažio svoj duh…
Uslovi za životnu sreću su za Toslstoja jasni i jednostavni: dodir sa prirodom, porodica, fizički rad, sloboda.
Celog života čula se njegova neumoljiva, pravedna reč. Grmeo je gorostas iz Jasne Poljane! 1908.godine piše traktat “Ne mogu da ćutim”… o crkvi koja ne čini dobra… Mi još uvek čujemo sve ono o čemu on nije hteo i nije mogao da ćuti bez obzira da li se slažemo ili ne sa njegovim stavovima.
“Mladost ne smeta čoveku da bude hrabar…” (“Rat i mir”) Ni docnije, nista nas ne sme lišiti hrabrosti da ostvarimo svoju sreću. Ako nemamo zaštitu (titula i slava), moramo učiniti sve barem za svoj lični život i svoje najbliže…
Lav Nikolajevič Tolstoj nije samo jedan od najslavnijih ruskih, već i svetskih pisaca. Veliki pisci Rusije I sveta govorili su o njegovom delu kao o izrazitoj, gotovo nenadmašnoj, vrednosti.
1873.godine postaje dopisni član Carske akademije nauka, a počasni akademik lepe književnosti 1900.godine.
1910.godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.
Oni koji su živeli sa njim, sreli se i porazgovarali, beležili su njegove reči, doživljaje, reakcije… svima je bio važan i sve su oči bile uprte u njega… deca su napisala memoare, supruga više knjiga o svom životu sa njim… Uprkos tome, mnogo je nejasnoća i kontradiktornosti u opisu njegovog zanimljivog života.
Meni je ipak draža njegova knjiga. Godine učiniše da mi se, uz nešto sećanja, još samo “Krojcerova sonata” ponekad nađe u rukama.
Slavica Štulić
Tolstoj citati
Svi misle kako promeniti svet, a niko ne misli kako promeniti sebe.
Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema, nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti.
Što manje ljudi znaju o lošim delima drugih ljudi, samim tim su strožiji prema sebi.
Ceni dobre misli i svoje i tuđe kad ih poznaješ. Ništa ti neće toliko pomoći koliko dobre misli da izvršiš istinski zadatak svog života.
Vegetarijanstvo je kriterijum po kome možemo prepoznati da li je čovekovo stremljenje prema moralnoj savršenosti iskreno i ozbiljno.
Sakrij tudji greh, pa će ti bog dva oprostiti.
Nikad ne slušajte one koji loše govore o drugima a o vama dobro.
Govori samo o onome što ti je jasno, inače ćuti.
Grešiti je delo ljudsko, opravdavati grehe delo je djavolsko.
Bez telesnog rada nema zdravog tela niti zdravih misli u glavi.
Zadovoljstva bogataša stvaraju se suzama siromaha.
Čovek je kao razlomak, čiji je brojilac ono što on jeste, a imenilac ono što misli o sebi. Što je imenilac veći, razlomak je manji.
Ono što je prošlo više ne postoji, ono što će biti još nije došlo. Pa šta onda postoji? Samo ona tačka u kojoj se sastaju prošlo i buduće. Eto, u toj tački je sav naš život.
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.
Većina muškaraca traži od svojih žena vrline kojih se oni sami ne pridržavaju.
Dva najmoćnija ratnika su strpljenje i vreme.
Plašljiv prijatelj strašniji je od neprijatelja, jer neprijatelja se bojiš, a u prijatelja se uzdaš.
Savest je glas duše.
Izvor: secanja.com
