Što se bore misli moje: Zašto pričamo sami sa sobom?

701

Da razgovaramo sami sa sobom dešava se najčešće nesvesno i usput, dok se bavimo drugim dnevnim aktivnostima. Ipak, kada pokušamo da objasnimo zašto se ovaj fenomen javlja, najčešće nemamo odgovor. Psiholog Milica Grujić za B92.net objasnila je to sa stanovišta nauke naglašavajući da je ovo normalan vid kognitivne obrade informacija ukoliko nema tendenciju da prelazi u patologiju.

Usporavamo misli

“Govorimo ono što mislimo i procesuiramo, iskoristila bih kao primer to što smo kao deca naglas preslišavali lekcije koje učimo i pesmice koje bi trebalo za potrebe nastave da znamo napamet. Dakle, to jeste jedan od načina na koji procesuiramo informacije koje bi trebalo da obradimo”, rekla je Milica Grujić.

Prema rečima psihologice, kada izgovaramo svoje misli, to nam pomaže da elaboriramo ono što nas okupira i tako pokušavamo da se “izborimo sa mislima”.

“Takoreći, sortiramo ih, umesto da smo bombardovani gomilom misli. Tada uključujemo jezičke centre našeg mozga i usporavamo misli”, objašnjava Grujićeva.

Pitanje je zašto se procesuiranje informacija naglas razlikuje od onoga koje činimo u sebi.

“Zato što može da nam pomogne da na neki način motivišemo sami sebe i da nam pomogne da obratimo više pažnje na naše misli. To je zapravo proces ‘samoobjašnjavanja’, hajde da ga tako nazovemo”, kaže ona.

Jedinci više pričaju sa sobom nego oni koji imaju braću i sestre

“Mislim da to više ima veze sa samim kognitivnim procesom mišljenja ukoliko ne zalazi u patologiju i ne tiče se mentalnih oboljenja. Ono što mogu da vam kažem je da jedinci češće kad su mali pričaju naglas. Nisu okruženi braćom i sestrama, pa kada roditelji i bake i deke nemaju dovoljno vremena da im se posvete, oni teže ka tome da ostvare osećaj kao da imaju osobu koja će im biti sagovornik”, objašnjava psiholog.

Ovo nas dovodi do toga da ovakav vid obrađivanja informacija zapravo ukazuje na činjenicu da smo izrazito socijalna bića, kojima je potrebno da što češće vode dijalog.

“Želimo da imamo utisak da vodimo dijalog. Recimo, kada se dogovorimo sa nekim da se čujemo u jedanaest, neposredno pre toga možemo izgovoriti to naglas, kao da ta osoba može da čuje kako planiramo u dogovoreno vreme da je pozovemo. U suštini, često se sami podsećamo šta sve treba da uradimo tokom dana tako što naglas diktiramo sebi obaveze kako ne bismo nešto zaboravili i kako bismo se motivisali da sve uradimo kako treba i na vreme. U ovom slučaju govor sa samim sobom ima funkciju ohrabrenja.”

Borba sa manjkom samopouzdanja

Milica Grujić smatra da je možda najbolje objašnjenje motivisanja samog sebe kroz govor naglas izgovaranje pozitivnih afirmacija koje dosta ljudi koristi kako bi se izborilo sa manjkom samopouzdanja ili nekim problemom.

Ipak, osim patološkog vida razgovora sa samim sobom, koji je simptom ukazivanja na mentalno oboljenje, postoji još jedan koji nam šteti.

“Ima i slučajeva kada sebi naglas ponavljamo negativne misli, što u suštini treba izbegavati jer ne deluje pomagajuće. Sve ostalo služi u kognitivne svrhe kako bismo lakše obradili informacije”, zaključuje naša sagovornica.

Izvor: B92.net

PODELI