Svaka žena treba da ima svog umetnika u životu
Čoveka koji će videti u njoj nešto čega ni sama nije svesna, nekoga ko će joj dati potpunu slobodu, ali joj neće dati i sebe – do kraja.
Svaka žena treba da ima nekoga ko neće njome da se hvali prijateljima, da je menja, da joj nudi brak, da gleda da je prisvoji samo za sebe, ili da gleda samo kako da je povali.
Svaka žena treba da ima bar jednog učitelja lepote koji će u njoj da voli i probudi nju.
Pravu nju, najbolju nju, najlepšu nju…
Otmenu nju, drugačiju nju, posebnu nju…
Umetnik neće da je vodi na skupe večere, neće da je impresionira brzinom svojih kola, neće da joj se hvali brojnim poznanstvima, samo će da je voli, sve njeno
Pustiće je da igra svoju igru ne tražeći od nje ništa više od onoga što je spremna da mu ponudi…
Umetnik neće da kopa po njenoj prošlosti, neće da se meša u njenu budućnost, neće da skraćuje njen telefonski imenik i produžava dužinu njene suknje.
Ne, on će da je voli dodirom i pogledom koji oslobađa, dopustiće joj da se rascveta pored njega.
On će osetiti njen ritam, njenu frekvenciju i znaće kada i koliko da joj se daje…
Probudiće njenu fantaziju, maštu, snove, vratiće je tamo gde je bila najsrećnija – u godine rane mladosti gde je sve prepreke prelazila sa lakoćom.
Umetnik neće da joj obećava kule i gradove, samo će da odigra sa njom svoj najlepši ples bez postavljanja uslova i pozivanja na večnu odanost.
Živeće u ovom sad, za ovo sada, a ne za neko nepostojeće sutra, ili zaboravljeno juče.
On će joj delovati nestvarno, a i ona će se pored njega osetiti nestvarno…
Lebdeće sa njim nekoliko koraka iznad zemlje, i sve će joj, odjednom, postati lakše lepše.
Njen život, njene obaveze, njen grad, njene ruke, kosa, osmeh, sve njeno.
Sve će se pretvoriti u igru, njihov odnos će postati igra, ona će postati igra.
Šta će se to desiti sa njom kada ga napokon sretne?
Po prvi put će biti sa nekim a da je tako blizu sebi…
Po prvi put neće morati da brine o nekome, a osećaće se prihvaćeno i voljeno.
Po prvi put, po prvi put, sve po prvi put…
Pitaće se šta taj čovek ima što drugi nemaju?
Neće joj biti jasno kako uspeva uvek da je usreći, pritom uvek nov, drugačiji, poseban?
Kako, ni ona sama neće znati da odgovori, zna samo da će pored njega pronaći i zavoleti sebe, i sve svoje…
Samo zato što je on prvi koji je prihvatio onakvu kakva jeste…
Samo zato što se pored umetnika, po prvi put, i sama osetila umetnikom…
Stefan Simić
Znakovi upozorenja koji govore da ste emocionalno i fizički iscrpljeni
Svi smo upoznati s iscrpljujućim uticajem fizičke iznemoglosti, do čega može doći nakon dugog dana provedenog s prijateljima, izazovnog treninga ili kada provedemo dug period bez adekvatnog rasporeda spavanja.
Međutim, često previđamo uticaj mentalne i emocionalne iscrpljenosti na našu sveukupnu dobrobit.
Ono što se u našem današnjem društvu naziva “izgaranjem”, mentalno i emocionalno iscrpljivanje, često dolazi kao rezultat pokušaja da se uhvati u koštac s previše stresa, previše emocija, previše emocionalnog naprezanja tokom dugog razdoblja.
„Izgaranje“ često dovodi do drugih problema u našim životima, od nedostatka produktivnosti i odvajanja od života do ozbiljnijih borbi za mentalno zdravlje.
Stoga je neverovatno važno naučiti da prepoznate znakove i simptome i preduzeti korake kako bi sačuvali mentalno i emocionalno zdravlje.
Iako ne postoji način da se u potpunosti izbegne rizik od „izgaranja“ u današnjem društvu (osim ako ne namjeravate potpuno da se sklonite od našeg stresnog društva, živeti van sistema i odseći ostatak sveta, i živeti u vašem malom mehuriću), postoje načini pomoću kojih možete poboljšati mentalno zdravlje, piše Awareness act.
Prvo, preduzmite korake kako biste smanjili stres gde god je to moguće, a najveće rešenje dolazi od učenja moći reći “ne”. Odredite prioritete u danu, ne uzimajte više od onoga što lično možete podneti, čak i ako ste na to prisiljeni.
Iako volimo da krivimo druge, tvrdeći da smo super zauzeti jer naš šef gomila projekte, ili članovi porodice odbijaju da prihvate da imamo samo 24 sata na dan, evo malo teške ljubavi za vas – najveći razlog zašto imate previše toga na vašem tanjiru ste verovatno vi.
Mnogi od nas postavljaju neverovatno visoka očekivanja za sebe, verujući da bismo trebali biti u stanju da preuzmemo sve na sebe bez ikakve pomoći i bez ograničenja, samo da bismo na kraju bili potpuno iscrpljeni.
Drugo važno razmatranje je uključivanje “brige o sebi” u vašu dnevnu rutinu. Trošimo vreme i novac kako bismo poboljšali ishranu i povećali telesnu aktivnost, kako bismo pomerali bolje fizičko zdravlje, ali zašto ne bismo uložili isti trud u naše mentalno zdravlje?
Samopomoć ne mora biti nešto veliko, jednostavno odvojite 20 minuta za lepu vruću kupku, tako da svako jutro možete mirno započeti ili pronađite vreme za uživanje u jutarnjoj kafi u miru, pre nego što krenete u ludi korporativni svet.
To može imati ogroman pozitivan učinak.
Ovde su 11 upozoravajućih znakova mentalne i emocionalne iscrpljenosti na koje biste trebali da obratite pažnju:
1 – Mučnina i vrtoglavica
Kada uzmemo u obzir mentalno i emocionalno zdravlje, retko razmatramo činjenicu da se naše borbe mogu manifestovati fizičkim znakovima.
Međutim, kada smo potpuno preplavljeni stresom i na rubu potpunog sloma, naša tela će pokazati fizičke simptome kao što su mučnina i vrtoglavica kao poslednji pokušaj da nas prisili da obratimo pozornost.
2 – Nedostatak motivacije
Kada započne „izgaranje“, može se promeniti naš pogled na život. To nam ostavlja osećaj kao da je svet mračniji i negativniji nego inače.
Ako otkrijete da nemate snage pokušati jer već verujete da će bilo kakav pokušaj biti neuspešan, to je znak da morate razmisliti o svojim mislima.
3 – Redovito ste bolesni
Kao što smo spomenuli u prvoj tački, ponekad mentalne i emocionalne borbe mogu imati vrlo stvaran fizički uticaj na naša tela.
Visok nivo stresa povezan je s lošim performansama imunološkog sistema, što znači da ste podložniji prehladi, gripu ili drugim infekcijama.
4 – Izbegavanje odgovornosti
Bilo da ste osoba koja je nije uvek spremna da preuzme odgovornost na redovnoj osnovi ili ste neko ko je prihvata, doći će vreme u kojem ćete imati toliko toga na tanjiru da to više nećete moći da podnesete.
U ovom trenutku, vi ćete početi da izbegavate preuzimanje odgovornosti u bilo kojoj situaciji. Umesto da se grizete zbog toga, zastanite, odmaknite se od svega i pronađite razlog tome.
5 – Razdražljivost
Osećate li se uvek kao da vam je „fitilj pri kraju“ i da vas najmanja stvar može gurnuti preko ivice?
Ne zamećujemo uvek sve negativnosti koje nas okružuju, ali ako se odmaknete i procenite situaciju, možda ćete otkriti da je vaša razdraženost posledica mnogih malih stvari koje se zbrajaju – negativni saradnik s kojim radite, zahtevi porodice, financijski stres, negativne vesti i još mnogo toga.
Svako treba odmor od stresa u nekom trenutku – od sveg stresa.
6 – Tupost
Kada se borimo sa stresnim situacijama, često se pojavljuju bolne ili izazovne emocije. Što više stresa doživljavamo, više se tih osećaja zadržava u našim životima.
Međutim, ako to postane previše, u pokušaju da se spasimo, um će jednostavno ugasiti naše emocije. Kako znate da se to dogodilo?
Odjednom se osećate otupljeno u svetu oko sebe, ne osećate se dobro ni loše u bilo kojoj situaciji, samo ne osećate ništa. U početku se to može činiti lepim, ali svet bez pozitivnih emocija nije onaj u kojem ćete dugo želeti da živite.
7 – Visok nivo anksioznosti
Kako se vaš nivo stresa povećava, otkrićete da će vam više situacija u životu ostaviti osećaj anksioznosti. Počinjete da se brinete o stvarima koje vas nikada pre ne bi zabrinjavale, uvek ste fokusirani na najgori mogući ishod.
Ova negativnost samo će povećati stres, stvarajući začarani krug.
8 – Uvek kasnite
Nije da ne želite stići na vreme do stvari, ali se nekako uvek osećate kao da ste korak iza života. Ovo može biti samo znak da pokušavate previše toga da natrpate u vremenu koje imate.
To neverovatno troši vaše vreme i energiju – pa zašto ne biste sebi dali preko potrebnu pauzu?
9 – Presnažne emocije
Neposredno pre nego što dođete u stanje tuposti (tačka 6), vaše emocije moraju najpre doći do glave. U ovom trenutku, emocije, stres i anksioznot koju doživljavate toliko su jaki da vas najmanji okidač može potpuno rastrojiti.
Možda čak i ne znate šta se dogodilo, odjednom plačete ili vičete bez ikakvog objašnjenja.
10 – Teškoće u spavanju
Kada smo na ivici ‘izgaranja’, svi stresovi i brige koje doživljavamo u danu često se neprestano vrte u našim umovima. Naša nesposobnost da to isključimo dodatno povećava stres koji osećamo i to nas sprečava da spavamo.
Pokušajte da meditirate pre spavanja kako biste očistili um i definitivno uspostavite rutinu za spavanje koja ne uključuje rad do trenutka kad odete u krevet.
11 – Otežana koncentracija
Baš kao što smo spomenuli u tački 10 da ne možete spavati jer ne možete isključiti um, to takođe ometa vašu sposobnost koncentracije.
Budući da vam u svakom trenutku kroz glavu prolazi milion misli, gotovo je nemoguće fokusirati se na zadatak. To može imati strašan uticaj na vašu produktivnost na poslu.
Izvor: indigo-svijet.hr
Uvek se duboko zamislim nad sudbinom lepih i kulturnih žena koje nisu pronašle svoju sreću…
Tako me zaboli kada mi prećutno kažu da nemaju nikoga. Glavom mi odmah prolaze njihove samoće, čežnje, nemiri. Svi oni muškarci koji su obećavali, a nisu ispunili. Svi oni dugo iščekivani susreti koji se nisu dogodili, a mogli su…
Njihove tuge su najtužnije jer sve što su radile u životu bili su pokušaji da sačuvaju sebe i učine ovaj svet boljim mestom za život.
Preziru površnost, banalnost, ljudsku nesmotrenost, a na to svuda nailaze.
Ne mogu da im pomognem, mogu samo da ih razumem, a ponekad je i to dovoljno…
Da žive negde u dalekom svetu, bile bi same, ali nemiri bi manje boleli. Ne boli samoća, boli sve ono što na nju podseća. Boli pritisak koji drugi nameću, bole pogledi, očekivanja…
Boli prazna soba u kojoj te niko ne čeka, boli isti raspored stvari, tišina. Boli noć koja nikako da se završi, boli zora koja nikako da svane… Koliko su samo ulagale u sebe, čitale, razmišljale, stvarale svoju ličnost i šta onda? Sa kim da podele manire na kojima su toliko radile? Kome to da daju? Kome, kada svet ide u nekom drugom pravcu, a one zbunjeno stoje negde na sredini?
I dalje su predivne, a same…
I dalje su prelepe, a neljubljene…
I dalje mirišu, ali uzalud kada je sve manje onih koji prepoznaju njihov miris…
Obrazovanje ništa ne garantuje, može samo da produbi svest o vlastitoj nemoći. Njihova nesreća je što su toliko svesne sveta oko sebe. Druge su se prilagodile, popustile i prepustile životu da ih nosi, a one to neće ili ne umeju.
Isplakaće svaku svoju suzu, odbolovaće svaku svoju bol… Smelo, dostojanstveno, gordo, više kao vrlinu nego kao nedostatak. Sve im je jasno, zato ih sve i boli…
Autor: Stefan Simic – Odjeci Ljudskog
Usamljenost je opasnija po zdravlje od gojaznosti i povećava rizik od smrti!
Usamljenost je pogubna po zdravlje i povećava rizik od rane smrti za 50 odsto. Stručnjaci upozoravaju da je samoća smrtonosnija od gojaznosti i da je treba smatrati veoma rizičnom, prenosi „Njujork post”.
Osobe sa lošim društvenim vezama imaju duplo veći rizik od rane smrti u poređenju sa onima koji se druže i imaju mnogo prijatelja.
– Povezivanje sa drugim ljudima se smatra jednom od osnovnih ljudskih potreba, ključnom za dobrobit i opstanak jedinke – istakla je dr Džulijan Holt-Lunsted, profesorka psihologije na Univerzitetu Brigam Jang, i dodala da postoje jaki dokazi da socijalna izolacija i usamljenost znatno povećavaju rizik od prerane smrti.
Ekstremni primeri pokazuju da deca koja vreme provode uglavnom u stanovima i nemaju direktan kontakt sa ljudima u spoljnoj sredini, vrlo često ne uspevaju da ostvare socijalni kontakt i kada odrastu, takve osobe generalno ranije umiru.
Smatra se da osećaj usamljenosti čini da se ljudi osećaju psihički i fizički lošije, a oni koji su usamljeni imaju tendenciju da trpe teže simptome i kasnije se javljaju lekaru kada su bolesni, od onih koji ne žive u osami.
Izvor: politika.rs
Patrijarh Pavle: Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu ništa dali!
U čast patrijarha Pavla, podsetimo se nekih njegovih misli, koje su na prvi pogled tako jednostavne, a zaparvo toliko duboke i životno istinite, da im se nema dodati ili oduzeti ama ni jedan zarez!
– Porodica je mala crkva, njenih svetinja i običaja ko se drži, ne može zalutati u ovom otuđenom, ispražnjenom, posuvraćenom svetu.
– I neće nam, suditi po tome kako smo poštovali zapovesti, već po tome da li smo naučili da volimo.
– Bog je stvorio nas ljude i traži od nas da to budemo. Ne postoje takva vremena u kojima to ne bi moglo biti i ne bismo bili dužni da to budemo!
– Biće nam bolje, kada budemo bolji
– Brodovi ne potonu zbog vode koja ih okružuje, već zbog vode koja uđe u njih. Nemojte dozvoliti da ono što vas okružuje uđe u vas i povuče vas na dno.
– Pre nego počneš suditi o meni i mom životu, obuj moje cipele i kreni mojim putem! Prođi ulice, brda i doline! Oseti bol i sreću! Prođi kroz godine kroz koje prolazim, padni preko svakog kamena koji mi se našao na putu! Uvek ustani i kreni opet istim putem, kao i ja! I tek tada mi možeš suditi.
– Postoje dva puta…Ili da budemo ljuti zbog svega što nemamo, ili da budemo zahvalni zbog svega što imamo. Koji put vi birate?
– Uvek, u svim okolnostima života, pa i u onim najtežim, treba imati na umu svetu Hristovu poruku: Što hoćete da čine vama ljudi, to činite i vi njima!
– Nije ni ljudski ni hrišćanski braniti zločin, a neoprostiv greh bio bi pravdati nečiji zločin, zato što njegov počinilac potiče iz naroda kome pripadamo.
– Ako je Hristos mogao da radi kao drvodelja, zar ja ne mogu da radim sve poslove koji su potrebni? Ne ponižava čoveka rad, nego rđav život, greh…
– Prava ljubav je jedino kada ljubav ne traži svoje, kada voliš nekoga bez ikakve logike. To je i prava sloboda. E, zato sam hrišćanin!
– Ne verijte previše ljudima, izdali su Boga, zašto ne bi i čoveka
– Nikada nije bilo lako biti čovek među ljudima
– Posle razgovora, često sam se kajao, posle ćutanja – nikad!
– Sve što čovek deli sa drugima se smanjuje, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.
– Svaki greh je oprostiv, osim greha nepokajanja
– Oduvek vuci kolju jaganjce, pa ipak je na svetu i dalje mnogo više jaganjaca nego vukova.
– Kada nas ogovaraju, time nam samo skidaju naše fleke. Mnogo se više govori životom, nego rečima.
– Karakter čoveka je njegova sudbina
– Možda se ne dešava ono što hoćeš, ali se dešava ono što treba
– Ako je Bog s tobom – čega se bojiš? Ako nije – čemu se nadaš?
– Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati
Toksični roditelji – Sopstvena osećanja su im na prvom mestu, koriste krivicu i novac da bi kontrolisali…
Ako su vaši roditelji toksični vrlo verovatno se loše osećate kada razgovarate sa njima, provodite vreme sa njima ili samo razmišljate o njima. Posle susreta se osećate još gore. Plašite se da razgovarate sa njima. Čak i pomisao na toksične roditelje može dovesti do toga da vaše telo postane napeto, a želudac se stisne. Bolna sećanja isplivavaju. Njihova negativna energija se proširi na sve što dodirnu.
Većina roditelja instinktivno radi najbolje što može da decu odgaja na zdrav način i da stvori srećne i uspešne odrasle. Ipak, neka ponašanja spadaju u kategoriju toksičnog roditeljstva. Najčešći su:
-
Nepokazivanje ljubavi i pažnje, nedostatak sigurnosti
Neki ljudi misle da je „čvrsta ljubav“ neophodna da osigura dobar budući život deteta, da će se dete tako bolje snaći kao odrasla osoba. Ako su se vaši roditelji ovako svakodnevno ponašali, možda ste čak i mislili u nekom trenutku da je ovakav pristup u odgajanju dobar. Međutim, ako se sada psihički dezintegrišete („raspadam se“) pri svakom doživljenom neuspehu ili odbijanju znajte da je koren ovih problema upravo u detinjstvu: roditelji nisu obezbedili dovoljnu količinu ljubavi i sigurnosti dok ste bili deca. „Čvrsta ljubav“ možda nekad daje rezultate, ali ne može da bude JEDINI pristup koji roditelji zastupaju u odgajanju srećnog i zdravog deteta.
Svako dete mora da:
-
Bude prihvaćeno od strane roditelja i dobro povezano sa roditeljem
-
Ima zdravu autonomiju (samostalnost u skladu sa uzrastom) i postignuća adekvatna uzrastu
-
Ima postavljene zdrave granice prema sebi i drugima
-
Ima realistična očekivanja od sebe i drugih
Zadovoljavanje emocionalnih potreba deteta nije intuitivno kao zadovoljavanje fizičkih potreba. Za većinu ljudi je to IZAZOV!
Kod „čvrste ljubavi“ se ne ispunjava prva, a verovatno i najvažnija emocionalna potreba.
„Čvrsta ljubav“ ima različite modifikacije, ali najčešće podrazumeva uzdržanost u pokazivanju topline, podrške, ljubavi i nežnosti, da dete ne bi postalo „razmaženo“. Višak ljubavi nikoga nije ubio, iskvario, učinio slabim ili loše adaptiranim u društvu. Višak ljubavi, ako tako nešto uopšte i postoji, može samo da pomogne detetu da izraste u zdravu i srećnu odraslu osobu. Razmaženost nema veze sa ljubavlju, već sa postavljanjem granica. Deca sa poremećajima u ponašanju su deca koja vape za ljubavlju. Nepisano je pravilo da upravo deca koja se ponašaju na načine koji nas odvraćaju od toga da ih volimo su deca kojima je ljubav najpotrebnija.
-
Kriticizam
Svaki roditelj kritikuje dete s vremena na vreme.
Bez kritike, verovatno ne bismo naučili kako da radimo veliki broj stvari na dobar način, uključujući svakodnevne poslove, kao što je pranje veša. Toksični roditelji kritikovanje podižu na njegov ekstrem – kriticizam i prigovaraju oko svih stvari koje dete radi. Neki roditelji rade to iz najbolje namere, želeći da nauče dete da izbegne velike greške u odraslom dobu. Nažalost, najčešće se kao rezultat javi unutrašnji, grubi, kritikujući glas kod deteta koji ga u odraslom životu u potpunosti hendikepira.
-
Tražioci pažnje
Toksični roditelji često pretvaraju decu u sopstvene roditeljske zamene i traže njihovu pažnju sve vreme. Dete zadovoljava potrebe roditelja (za ljubavlju, pažnjom, sigurnošću, negom…) umesto da bude obrnuto. Ova parazitska veza crpi veliki deo detetovog vremena i energije. Iako može biti teško, dovoljno dobar roditelj mora ostaviti detetu dovoljno prostora za lični rast i razvoj bez insistiranja na zadovoljavanju sopstvenih potreba.
-
Zlurade šale
Svi roditelji povremeno zadirkuju decu, ali kada to postane svakodnevno pretvara se u veliki problem. Ne morate da prihvatate ova ponašanja samo zato što su se vaši roditelji uvek šalili oko nečega vezanog za vas, kao što je vaša visina, težina ili trapavost. Na kraju krajeva, ovo utiče na to da stvarate lošu sliku o sebi. Brižan roditelj bi trebalo da bude podržavajući i nekritičan prema detetu, i da izbegava zlurade šale.
-
Koriste vas da opravdaju svoja loša ponašanja
Da li ste odrastali u uverenju da ste upravo vi krivi za fizičko ili emocionalno zlostavljanje, da ste zaslužili da budete kažnjeni? Ako jeste, možda čak i sada opravdavate loša ponašanja drugih prema vama, isto misleći da ste zaslužili. Toksični roditelji mogu da izvrnu svaku situaciju da bi zadovoljili svoje potrebe i ovo daje deci samo dva izbora: da prihvate da je ponašanje roditelja loše ili da preuzmu svu krivicu na sebe. U većini slučajeva, deca, a sadašnji odrasli, odluče se za opciju broj dva.
-
Ne dozvoljavaju deci da izražavaju negativna osećanja
Roditelji koji odbijaju da zadovoljavaju emocionalne potrebe svoje dece utiru siguran put u depresivna raspoloženja u odraslom životu svog deteta. Detetu treba pomoći da u svakoj situaciji vidi i vedriju stranu. S druge strane, ako se roditelj ponaša potpuno odbacujuće u vezi negativnih osećanja i potreba deteta, ne uči ga kako da upravlja svojim životom u odraslom dobu, i formira nesrećnu i depresivnu odraslu osobu.
Učenje deteta da upravlja osećanjima i ponašanjima koja ih prate je važan deo odrastanja. Osećanja obogaćuju i daju smernice našim životima. Osećanje nije predmet rasprave. Šta to znači? Osećanje je kao i telesna senzacija (osećaj), ne može se objektivno izmeriti i moramo da verujemo osobi da se zaista i oseća tako. Svako osećanje deteta se prepoznaje i uvažava, bez obzira što mnoga od tih osećanja roditelju mogu biti neprijatna ili ga mogu iritirati. Osećanja koja su roditelju neprijatna često je sklon da zabrani detetu. Tako dete odrasta sa idejom da je loše i pogrešno biti besan, uplašen, tužan, razočaran, i oseća krivicu kada se, potpuno prirodno, u različitim kontekstima ova osećanja pojave. Slično je i sa pozitivnim osećanjima, zadovoljstvom, radošću, srećom. Tako deca odrastaju u porodicama sa krutim pravilima, osećajući krivicu kada se „zabranjeno“ osećanje pojavi, i nemaju alate kako da sebe na zdrav način umire. Zato, kao odrasli, često biraju neadekvatne načine umirivanja (alkohol, droge, lekovi…), izbegavajući da dođu u kontakt sa zabranjivanim osećanjem.
-
Zastrašuju čak i svoju odraslu decu
Poštovanje i strah ne idu ruku pod ruku. Naprotiv, deca koja su se osećala voljeno, podržavano i povezano sa roditeljima, sa većom verovatnoćom, će postati srećniji odrasli. Iako je disciplinovanje deteta neophodno, netoksični roditelji u tom procesu ne koriste metode zastrašivanja, bez obzira da li su to postupci ili reči. Deca ne treba da budu zastrašena da bi se ponašala sa poštovanjem i poštovala pravila. Ta ista deca kao odrasli ne treba da budu u strepnji i oprezni svaki put kada se sreću, pričaju ili na bilo koji način dolaze u kontakt sa svojim roditeljima.
Problem kod roditelja koji su koristili zastrašivanje kao „vaspitnu metodu“ je što nikada nisu uspeli da se na pravi način povežu sa svojom decom. Ta ista deca, u odraslom dobu, čak i kada više ni na koji način ne zavise od roditelja, niti mogu da trpe bilo kakve posledice svog (lošeg) ponašanja prema njima, često se i dalje ne usuđuju da im se na bilo koji način suprotstave ili samo zauzmu za sebe, ostajući u ulozi deteta čitavog života.
-
Sopstvena osećanja su im na prvom mestu
Roditelji mogu da veruju da su njihova osećanja najvažnija po pitanju stvari koje se tiču same porodice, ali ovakav način razmišljanja ne pospešuje dobru porodičnu povezanost. Iako roditelji donose i treba da donesu konačnu odluku vezano za različita porodična pitanja, od večere do planova za odmor, neophodno je uzeti u razmatranje osećanja svakog člana porodice ponaosob, uključujući i decu. Toksični roditelji stalno primoravaju decu da potiskuju svoja osećanja da bi zadovoljili svoje roditelje.
Jedno od najtoksičnijih i najsebičnijih osećanja u roditeljstvu je anksioznost. Sebičnost anksioznosti je u činjenici da roditelj, plašeći se šta će biti sa njim ako se detetu nešto desi, sputava dete da raste i razvija se u psihološkom i svakom drugom smislu, ograničavajući mu slobodu, a da bi sebe spasao potencijalne patnje. Izjave tipa „Ja ne bih podnela da se to desi!“, „To bi me ubilo!“, „Moj život ne bi imao smisla!“, „Upropastićeš nas!“, stavljaju veliku odgovornost na detetova nejaka pleća. Deca često, želeći da se slobodno i nesputano razvijaju, osećaju krivicu što svojim ponašanjem doprinose da roditelj patii.To se dešava i u situacijama kada dete želi da nastavi školovanje u udaljenom mestu ili državi, želi da se odseli od kuće i započne samostalan život, izabere profesiju koja se roditelju ne dopada, dečka ili devojku koji im nisu po ukusu, ima sklonost ka istom polu i sl.
-
Otežavaju deci postizanje ciljeva ili ih čak sabotiraju
Da li je jedan od vaših roditelja bio u kategoriji onih koji se mešao u sve što radite ili vam čak otežavao svaki zadatak? Nekada ovo može da izgleda kao ponašanje nekog ko je zainteresovan za dobrobit svog deteta, ali se češće dešava da detetu otežava da postigne ijedan od svojih ciljeva.
Iako prezaštićivanje naizgled može biti izraz velike ljubavi prema detetu, zapravo je po svojoj suštini zlostavljanje i zanemarivanje deteta. Ako roditelji ne puštaju dete da samo ovladava životnim veštinama, trošeći onoliko vremena koliko mu zato treba, već sve rade umesto njega, stvaraju nesamostalnu odraslu osobu koja ne može da se adaptira na kompetitivno društvo.
S druge strane, postoje i toksični roditelji koji se takmiče sa svojom decom: majke sa ćerkama u zavođenju muškaraca, očevi sa sinovima u sportu…
-
koriste krivicu i novac da bi kontrolisali
Svako dete je osetilo kako roditelj koristi krivicu u svrhu manipulacije, ali toksični roditelji to zloupotrebljavaju. Čak i u odraslom dobu, toksični roditelji mogu i dalje da vas kontrolišu davanjem skupih poklona ii usluga očekujući nešto zauzvrat. Ako im ne uzvratite na način na koji su očekivali pokušavaju da kod vas isprovociraju osećanje krivice „jer su sve za vas uradili“.
Provociranje krivice je najmoćnije oruđe manipulacije toksičnih roditelja. Pomenuto je kod gotovo svih nezdravih interakcija. Osobe sklone osećanju krivice osuđuju sebe na samoporažavajuća ponašanja i iz osećanja krivice, nemajući kapaciteta da se nose sa njom, prave još veće greške.
-
Ignorisanje
Iako je teško razgovarati sa nekim kada ste ljuti, odbacivanje deteta ignorisanjem je psihološki vrlo štetno. Ovaj pasivno – agresivni tretman utiče loše na bilo koji odnos i vrši pritisak na ignorisanog da reši situaciju, čak i kada odgovornost nije na njemu, ili čak i ne zna povod za ljutnju, i posledično ponašanje – ignorisanje. Ako je roditelj suviše besan za racionalan razgovor sa detetom trebalo bi da napusti situaciju na par minuta umesto da namerno ignoriše svoje dete.
Ignorisanje je najmalignije ponašanje u međuljudskim odnosima. Ljudima lakše pada i verbalna, pa čak i fizička agresija od ignorisanja. Ignorisanjem se dete odbacuje, poručuje se „Ti mi nisi važan, ne volim te, za mene si mrtav, ne postojiš!“. Kada dete vidi odbacivanje oseti povređenost i krivicu, a slika o sebi se urušava. Doživljava sebe kao lošeg, zlog, pokvarenog…Toksični roditelji često pribegavaju ignorisanju, a da dete uopšte i ne zna povod za takvu kaznu, niti mu se ikada i da ikakvo objašnjenje. Tako dete postaje hiperoprezno, jer ne zna kako roditelj može u narednim situacijama da reaguje, a sve u želji da izbegne najstrašniju kaznu.
-
Ne poštuju zdrave granice
Roditelji često opravdavaju ovu toksičnu interakciju brigom za detetovu dobrobit. Nekada zaista treba iz prikrajka motriri na dete radi njegove sopstvene bezbednosti i dobrobiti. Ipak, svako mora da ima i svoje lične granice i slobode, posebno tinejdžeri. Toksični roditelji zanemaruju ove granice i izazivaju time brojne probleme. Primer, ulaze u sobu bez kucanja, čitaju lične prepiske bez dozvole deteta…Ova ponašanja kreiraju obrazac koji deci u odraslom dobu otežava da postave zdrave granice prema drugima i da poštuju granice drugih ljudi.
-
Teraju decu da se osećaju odgovornim za njihovu (ne)sreću
Ako jedan od roditelja stalno naglašava koliko se žrtvovao za vas i time sebe unesrećio, time samo naglašava nerealističnu ulogu koju vi, kao dete, imate u njegovom životu. Nijedno dete nije odgovorno za sreću svog roditelja. Roditelji ne bi trebalo da ikada traže od svoje dece da se odreknu sopstvene sreće da bi izravnali račune, vratili dug ili pokazali zahvalnost. Stalno stavljanje deteta u ove situacije otežava deci da u odraslom dobu razumeju da su sami kreatori svoje sreće i odgovorni za sopstvenu sreću ili nesreću.
Toksični roditelji često igraju na kartu osećanja krivice kod dece tražeći zahvalnost za žrtvu koju su podneli. Ne zaboravite da je svaki roditelj DUŽAN da se stara o svom detetu do njegovog osposobljavanja za samostalan život, da ga usmerava, zadovoljava emocionalne i fizičke potrebe (hrana, krov nad glavom, odeća, obuća, školovanje, zdravstvena nega…). Toksični roditelji odgovornost za sopstvenu nesreću prebacuju na decu, označavajući ih kao glavne krivce: „Da nije tebe, ja bih imala karijeru“, „Da nije tebe, on me ne bi ostavio“, „Da nije tebe, možda bi me neko i hteo“, „Da nije tebe i tvog izvoljevanja, sada bismo imali para“. Svaka odrasla osoba je, najvećim delom, sama odgovorna za dešavanja i tok događaja u svom životu. Mnoga deca su, slušajući od malih nogu, „da nije tebe, …“ razvila egzistencijalno osećanje krivice, krivicu samim tim što su živi, kao da je njihovim rođenjem počeo nezaustavljivi splet okolnosti koji je unesrećio sve koji dođu u kontakt sa njima.
Udaljavanje toksičnih ljudi iz naših života je često nemoguća misija, pogotovo ako se radi o roditeljima. Čak i ako se od njih udaljite u odraslom dobu, ostaju emocionalne i psihološke posledice toksičnih interakcija koje su se odigravale tokom detinjstva. Čuveni psihijatar i psihoterapeut, Irvin Jalom, u svom romanu „Smisao života“ na temu odnosa roditelj – dete kaže: „Zlostavljana deca često teško mogu da se otrgnu od svojih porodica, dok se deca dobrih i brižnih roditelja odvoje lakše i sa značajno manje konflikata.“ Odvajanje od disfunkcionalnih porodica u ovom kontekstu znači ne samo fizičko odvajanje, koje je često izvodivo, već i emocionalno odvajanje i okretanje ka budućnosti. Šta to praktično znači? Deca toksičnih roditelja često, u situacijama koje podsećaju na situacije iz detinjstva, bivaju ponovo vraćena na „status“ deteta, sa istim osećanjima koja su tada imala i istim neadekvatnim stilovima umirivanja (droga, alkohol, lekovi) i rešavanja problema. Mnogo vremena i energije troše na rešavanje konflikata iz detinjstva kroz nove odnose i nove situacije.
Autor: Katarina Višić
Savest je Božji zakon u čoveku – Nije čovek tvorac svoje savesti, ali jeste njen čuvar!
Čim čovek smisli da učini nešto što nije dobro, ovo osećanje ga upozorava, preteći, a kad uradi nešto loše, počinje da ga prekoreva i muči
Svet u redu i poretku opstaje. U haosu nestaje. I zato: sve je u zakonu. Poredak u društvu obezbeđuju: Božji zakon, ljudski zakoni i čovekov zakon.
Čovekov zakon je – savest. Sve što čini, razuman čovek meri da li je dobro ili zlo, moralno ili nemoralno, korisno ili štetno, prihvatljivo ili neprihvatljivo, dopustivo ili nedopustivo. Meri po savesti svojoj.
Božji zakon u čoveku
Zakoni, po pozvanju svom, ne isključuju jedan drugi. Oni saglasjem svojim učvršćuju poredak. Otuda se za savest kaže da je – Božji zakon u čoveku. Zakon o moralnoj vrednosti svakog čovekovog akta po slobodnoj volji.
Sveto pismo kazuje da svaki čovek ima u sebi upisan moralni zakon, prema kojem ceni ne samo svoja dela, nego i dela svojih bližnjih.
Ljudi su upućeni jedni na druge. Prožima ih ista svest o toj upućenosti, o očiglednoj povezanosti ljudi nevidljivim nitima, i da je stoga potrebno činiti dobro, a kloniti se zla, poštovati odgovarajući moralni kodeks. Sve ljude i sve narode, u osnovi, prožima takva svest. Svest, koja se projavljuje kao – savest.
Kroz savest se očituje veza Boga i čoveka. Zato se, pri pomenu savesti, ističe da je Bog u srca svih ljudi usadio svoju volju, da u svakom čoveku postoji moralni zakon, bez koga ne bi bilo uzajamnog poverenja, niti odgovarajućeg merila među ljudima.
Savest je u duhovnom biću svakog čoveka, bez izuzetka. Na to Sveti apostol Pavle ukazuje u poslanici Rimljanima, ističući: „Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon; oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svedoči savest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju.”
Tim rečima apostol ukazuje kako savest navodi na dobro, a odvraća od zla.
Nije čovek tvorac svoje savesti, ali jeste njen čuvar. Ona je u srcu čoveka „napisana”. Otuda razumni ljudi napominju da se sa savešću ne pregovara, ona se ne uslovljava, niti se sa njom sklapaju pogodbe, jer – savest je nepotkupljiva. Ona ne ishodi iz rasuđivanja, niti se do nje dolazi izvlačenjem zaključaka – savest govori neposredno. Ona se oglašava već na svaku ljudsku pomisao, i po svakom učinjenom ili neučinjenom delu. Savest ne čeka, ona odmah progovori. Čim čovek smisli da učini nešto što nije dobro, savest ga upozorava, preteći. A kad, ipak, učini nešto loše, savest odmah počinje da ga prekoreva i muči. Svako od nas, bar u nekoj situaciji, bio je svedok čoveka koji sluša svoju savest, pa kaže: „Savest mi nalaže…”, „Savest mi ne dozvoljava…”, „Ne mogu mimo savesti
Ili je bio svedok čoveka koji je išao mimo svoje savesti, pa zbog toga mira nema, ispovedajući se naglas: „Muči me savest”, „Imam grižu savesti”, „Savest mi mira ne da…”
Nema mira bez mirne savesti. A savest je mirna kada čovek kojem pripada čini onako i onoliko kako i koliko se to od njega očekuje.
Sude ljudi po savesti svojoj, i o savesti drugih ljudi, pa se mogu čuti reči prekora: „Imaš li savesti?!”, „Gde ti je savest?!”.
Samo od čoveka zavisi koliko će čuti savest i koliko će ona glasna biti. Savest odražava duhovno stanje čoveka. Ukoliko se glas savesti suzbija i o njega oglušava, onda on postaje sve tiši. Tada savest boluje i odumire. Čovek gubi svaki moralni osećaj. Pošto se odrekao svog ličnog zakona, ne poštuje više nijedan zakon, on gazi sve druge, i Božje i ljudske zakone.
Kad čoveku „kočnice” popuste, on očas sa životne strmine u bezdanu završi. Na to upozorava i ruski sveštenik Rodion Petrogradski, u knjizi „Ljudi i demoni” gde piše: „Etimološki, reč savest se dešifruje kao zajednička vest (savest, sa-znanje), znanje koje je dato u zajednici, koje se deli s nekim. To je glas Božji u duši čoveka, duhovno-moralna srž koja ga štiti od raspada i propasti. Ako čovek, ne obazirući se na ukore svoje savesti, produžava da čini zlo, glas savesti pod dejstvom greha slabi, a zatim i sasvim iščezava, a ličnost gubi svaku duhovno-etičku orijentaciju.”
Surova dela u ime dobra
Kad svoju savest počne da uzdiže na nivo zakona za druge ljude, on nanosi štetu slobodi svoje savesti, i ugrožava slobodu drugih ljudi.
Ruski „Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik”, iz 1913. godine, navodi da savest zavisi od ukupnog čovekovog umnog i, posebno, moralnog stanja koje se obrazuje pod uticajem sredine. To stanje, u umnom, a posebno u moralnom odnosu, i kod čoveka, kao pojedinca, i kod čitavih naroda veoma često biva izopačeno, ljudi čuju pokazatelje ili glas savesti na različite načine, čak protivrečno. Istorija svedoči o mnogim surovim delima ljudi, koji su ih činili pozivajući se na glas svoje savesti. Takvi su, recimo, primeri inkvizicije u Rimokatoličkoj crkvi, običaji kod neznabožačkih naroda da ubijaju slabašnu decu, ili da ubijaju starce u dubokoj starosti… Često se dešava da neko „mirne savesti” čini ono što se protivi savesti drugih ljudi. Savest nije ista kod svih i njen glas može biti istinit ili neistinit.
Savest se, najpre, čuva, a onda neguje i usavršava istinskim znanjem i jačanjem volje.
Jovan Janjić
Izvor: politika.rs
Pismo psihologa ŽENAMA KOJIMA PONESTAJE SNAGE: Kada je život težak, nepravedan i okrutan, ovo je način da IZDRŽITE!
