ŽVAČITE KARANFILIĆ – OVO SU SVE NJEGOVE ZDRAVSTVENE BLAGODETI (RECEPTI)
Lekovita svojstva karanfilića se široko koriste u kineskoj medicini. Ovaj mirisni začin je sposoban da izleči mnoge bolesti zbog svog jedinstvenog sastava. Karanfilić sadrži provitamin A (beta-karoten), vitamine B, vitamine C, E, omega-3 masne kiseline, esencijalno ulje i razne minerale.
Sastav začina je zaista impresivan, sve njegove supstance deluju! Zahvaljujući savetu razumnog lekara, uspeo sam da se rešim hroničnog tonzilitisa: snažno je preporučio svakodnevno žvakanje suvih karanfilića. Dogodilo se čudo: strašni faringitis, koji je već postao uobičajen, konačno se povukao!
Sušeni karanfilić ima još mnogo kvaliteta. Nakon što ih proučite, sigurno ćete kupiti par vrećica ovog iznenađujuće jeftinog začina! Njegova cena je smešna u poređenju sa mnogim lekovima, ali podjednako dobro pomaže u otklanjanju problema.
Za čišćenje od parazita
Otarasiti se crva je vrlo jednostavno. Samo treba da žvaćete nekoliko sušenih pupoljka karanfilića 30 minuta pre jela! To treba raditi 2 puta dnevno. Ovo je jaka preventivna mera ako nema crva. Ukoliko postoje, telo će se potpuno očistiti od parazita nakon par dana.
Jedan osušeni pupoljak karanfilića je 20% sastavljen od esencijalnog ulja, koje sadrži aromatične supstance: eugenol, kariofilen i ilangen. Takođe, ogromna količina tanina prisutna je u karanfiliću. Zahvaljujući tako bogatom sastavu, karanfilić je efikasan: ne samo da ga se plaše crvi, već i drugi patogeni, na primer, Staphilococcus aureus, difterijski bacil i čak tuberkulozni bacil.
Za lečenje usne šupljine
Žvaku možete bezbedno zameniti suvim pupoljcima karanfilića! Ako imate naviku svakodnevno žvakati ovaj suvi začin, možete zaboraviti na stomatitis, parodontalnu bolest i bolesti desni.
Esencijalna ulja koja se nalaze u karanfiliću ukloniće zadah i sprečiti njegovo ponovno pojavljivanje. Ovo je prirodni lek koji je mnogo efikasniji od uobičajenog sredstva za ispiranje usta!
Ako primetite prve znakove upale grla, žvaćite par malih karanfilića. Grlo će trenutno prestati da boli, bolest će biti zaustavljena!
Za poboljšanje varenja
Karanfilić će pomoći u jačanju digestivnih procesa i poboljšanju funkcionisanja digestivnog trakta. Da biste to uradili, potrebno je da žvaćete 2 pupoljka karanfilića sa 1 kašičicom meda 15 minuta pre obroka.
Oprez, postoje kontraindikacije! U slučaju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, kao i kod visokog krvnog pritiska, ova metoda se ne može koristiti. U svim ostalim slučajevima se preporučuje. Stimulisanje digestivnih procesa i normalizacija metabolizma pomoći će vam da brže izgubite kilograme.
Takođe, karanfilić će izlečiti kolitis, nadimanje, pomoći da se nosi sa gastritisom sa niskom kiselošću.
Za prevenciju raka
Karanfilić sadrži eugenol, koji usporava rast ćelija karcinoma i sprečava pojavu novih. O ovoj temi postoje naučna istraživanja. U porodicama sa lošom naslednošću, gde su ljudi već patili od raka, takva prevencija je vrlo prikladna: začin će pomoći u poboljšanju opšteg stanja tela i sprečavanju ozbiljne bolesti.
Za povećanje pritiska
Ako imate nizak krvni pritisak, probajte karanfilić! Dovoljno je žvakati nekoliko malih suvih pupoljaka i efekat će biti bolji od kafe. Glavobolja koja prati nizak krvni pritisak će nestati, letargija i vrtoglavica će nestati.
Takođe se savetuje da ljudi sa normalnim krvnim pritiskom povremeno šolju kafe zamene karanfilićem. Ne samo da savršeno okrepljuje, već i stimuliše odbranu tela!
Zdravstvene prednosti karanfilića su impresivne! Moja mama je testirala još jedno neverovatno svojstvo osušenih pupoljaka. Dugo se mučila sa nesanicom. Međutim, upotrebom karanfilčića, nesanica je prestala… Stvar je u tome što aromatični začin sadrži kompleks vitamina B, koji su potrebni za normalno funkcionisanje nervnog sistema.
KAKO UTVRDITI KVALITET KARANFILČIĆA?
Da biste utvrdili kvalitet karanfilića, stavite ga u vodu. Suvi pupoljak treba da potone ili pluta vertikalno.
Ako karanfil pluta vodoravno, nažalost, više nema lekovita svojstva. Ovo je znak da su esencijalna ulja potpuno isparila.
Ako ste ozbiljno zainteresovani za upotrebu suvih karanfilića za poboljšanje zdravlja, napišite nam o tome u komentarima.
Izvor: dnevni.rs
Srđan Đoković: Novaka je živi primer kako ostvariti nemoguće sa podrškom porodice
Srđan Đoković, otac najboljeg tenisera sveta i najboljeg srpskog sportiste u istoriji, otvoreno je govorio u intervjuu za ‘Njuzvik’ o Novakovoj karijeri. Osim o Novaku, Srđan Đoković je govorio i o svom odrastanju, problemima sa kojima se suočavao, ali i rivalstvima sa Federerom, Nadalom i Marijem…
O svojim ranim godinama.
„Rođen sam u malom selu na Kosovu, blizu Trepče. Između dva svetska rata došli su Englezi i napravili teniske terene i hotele. Nisam dobio šansu da učestvujem u tenisu. Tu sam završio osnovnu i srednju školu, a onda sam se sa 19 godina preselio u Beograd. Tamo smo živeli do 25. godine, tada sam sreo svoju suprugu Dijanu. Godinu dana kasnije Novak se rodio.“
O Novakovim prvim godinama.
„On je bio naše prvo dete, dočekali smo ga sa mnogo ljubavi jer je bio prvi unuk i prvi sin. Razlika između nas i zapadnih zemalja, mi kada dobijemo dete želimo da budemo u njegovom životu 100% do kraja. Zbog toga smo u Srbiji i na Balkanu toliko povezani sa našom decom. Postoji posebna, bezuslovna ljubav koju gajimo jedni prema drugima. Novak je tokom detinjstva bio najvoljeniji. Posle četiri godine došao je Marko, a onda posle još četiri i Đorđe. Kada je Novak imao dve i po godine preselili smo se na planinu Kopaonik. Otvorili smo restoran tamo i posao sa sportskom opremom. Deca su tu odrasla i naučila da žive.“
Kako je Novak počeo sa tenisom.
„Imao je tri godine. Odmah pored našeg restorana su postojali teniski tereni. Dok su tereni pravljeni Novak se družio sa radnicima, donosio im je hranu i piće. Razvio je odnos sa terenom. Video sam ljubav u njegovim očima kada bi pogledao teniski teren i kupio sam mu šareni mali reket sa mekanom penastom lopticom. To je odmah postala najvoljenija igračka u njegovom životu. Više je voleo da se igra sa tim reketom nego da radi bilo šta drugo. Kada je napunio četiri godine, otišli smo na teniski kamp u Novom Sadu. Tu je počeo da igra. Ostalo je istorija. Udarao je bekhend identično sa četiri godine kao što ga udara i danas. On je rođen za taj sport. Moja najveća želja je da mi sinovi budu profesionalni skijaši, ali verujem da je ispalo bolje ovako.“
O podizanju dece tokom rata i sankcija.
„Živeli smo 17 godina na planini. To je mnogo značilo za zdrav razvoj dečaka. A, tamo smo i bili mnogo sigurniji jer nismo mogli da čujemo ni vidimo šta se događa u velikim gradovima.“
O Novakovom temperamentu tokom odrastanja.
„Želim da kažem nešto što on nikada nije rekao na konferenciji. On je oduvek bio posebno dete, veoma se razlikovao od ostalih u svojoj generaciji. Bio je veoma osetljiv, pažljiv. Vredan radnik sa dobrom disciplinom od malih nogu. Kada je imao četiri godine moj brat, koji je držao butik, poklonio mu je jaknu. Novak nije želeo da je uzme. Moj brat ga je pitao zbog čega, a Novak mu je rekao: ‘Ako je uzmem ti nećeš moći da je prodaš.’ Moj brat mu je zatim dao loptu za fudbal. On bi je uzeo, igrao se nekoliko sati i vratio mu. ‘Tvoja je. Ako mi bude ponovo trebala uzeću je od tebe’. Oduvek je bio osećajan.“
O Novakovom planu karijere.
„Od njegove šeste godine, kada je počeo da trenira, brinemo o svakom aspektu njegove karijere. Na čemu će raditi danas, na čemu sutra, na čemu mesec ili godinu dana kasnije. Šta jede, pije, danas, sutra. Gde će ići u školu, šta je dobio iz matematike, koje su njegove želje i neispunjeni snovi. Svaki aspekt i svaki detalj u njegovom životu je pod kontrolom. A zašto? Mnoga talentovana deca ne uspeju, širom sveta, jer su roditelji nerealni kada je u pitanju njihova karijera. Oni odluče da je njihovo dete veliki talenat i onda stave previše pritiska koji dete ne može da podnese. Kada odraste i nauči da živi, onda dolazi haos u porodicu, razvod i cela porodica je uništena.“
O podizanju Novaka bez pomoći.
„Nije bilo dobre volje, niko nije želeo da nam pomogne, iako je Novak postajao veliki igrač. Morao sam sve sam. Tokom deset godina se nisam razdvojio od njega. Uvek smo bili zajedno. Gde god da smo išli, svi su imali tim, fizioterapeuta i trenera. Svi osim nas su bili zbrinuti. Ja sam bio i Novakova majka, otac, trener, fizio – sve. Niko me nije naučio, ali je ključ da sam ja u bilo kojem trenutku mogao da napravim grešku. To je bio najveći mogući pritisak za mene. Morao sam preko noći da donosim teške odluke, da menjam i dovodim trenere, da menjam akademije. Čim bi video da i najmanja stvar ne ide kako sam planirao, otišao bih negde drugo. Samo je Novak bio važan. Svi mi, čak i porodica i treneri, bili smo nevažni. Sve je pravljeno kako bi on ostvario ovo što je danas ostvario.
Na moju nesreću, Marko i Đorđe nisu imali nijedan procenat mog entuzijazma, volje i moći koje sam dao Novaku. Tužan sam zbog toga, jer su Marko i Đorđe mogli da ostvare nešto veliko. Poblem je što je Novak uzeo svu moju energiju. Ništa nije ostalo u meni. Nije mi ostala snaga.“
O Novakovom osamostaljenju.
„To je bilo veoma teško. Otišao je iz kuće kada je imao 12, skoro 13 godina. Otišao je u akademiju Nikija Pilića blizu Minhena. Supruga i ja u to vreme nismo imali dovoljno novca da odemo sa njim. Na tom mestu jedete tenis, pijete tenis, spavate tenis, mislite tenis, tamo je sve tenis. To je bilo neverovatno iskustvo za Novaka. Bilo je to savršeno mesto za njega jer je bio vredan radnik. Niki Pilić je bio veoma zadovoljan Novakom.“
O Novakovom posvećivanju detaljima.
„Sedeli smo zajedno jednog dana i Novak je došao na trening 20 minuta ranije. Pilić ga je pitao gde si krenuo, a on je rekao: ‘Idem da se zagrejem za trening. Potrebno mi je barem 20 minuta zagrevanja za trening’. Jednom kada je došao u TK Partizan jedan čovek ga je pitao: ‘Dečko, zbog čega se 20 minuta pre treninga zagrevaš, a onda 20 minuta posle treninga opuštaš?’ On je odgovorio: ‘Svaki put kada se istegnem posle treninga ja produđim svoju tenisku karijeru za jedan dan’. Najvažnije je bilo odrđati telo zdravim. zbog toga se Novak skoro nikada ne povređuje. Tokom Dejvis kupa 2006. na terenu su bili Bozoljac i Tipsarević. Čekali su Novaka. Počeli su sa razmenama punom snagom posle samo nekoliko minuta. Novak je došao posle dva minuta sa svojim fizioterapeutom. Pozvali su ga da trenira sa njima, ali je odbio. Optrčao je nekoliko puta teren, a onda je istegao svaki mišić u svom telu. Tek nakon toga je počeo da trenira. Ništa nije slučajno.“
O Novakovom odnosu sa Endijem Marijem.
„Igrali su od juniorskih dana zajedno na svakom turniru. Nikada nisu imali konflikt. Uvek je između njih postojalo poštovanje. Novak je oduvek bio najbolji, ali Mari je oduvek bio odmah iza. Neverovatno je šta su Novak i Mari napravili sa svojom decom i svojim karijerama. Veoma mi je drago što je sve ispalo dobro”.
O Novakovoj budućnosti i religiji.
„Svakako će biti jedan od najboljih sportista u istoriji. Sve to je jer je poslat od Boga. Kao porodica, trudili smo se da se želja Boga ostvari.“
O Federeru i Nadalu
„Svi imaju pravo na svoje mišljenje. Ovo je samo moje. Kada je Srbija igrala protiv Švajcarske u Ženevi 2006. godine, Novak je imao samo 19 godina. Imao je devijaciju nosa i nije mogao da diše. Imao je problem sa dugim mečevima i dugim poenima. A Federer je na svaki mogući način pokušao da ga omalovaži zbog problema sa disanjem. Pokazao je tada da je najbolji igrač na svetu, ali i ne toliko dobra osoba. Niko se nikada nije na taj način ophodio prema Novaku “
Rafael Nadal je legenda jedne ere, ali njegova igra se mnogo razlikuje od Novakove i Federerove. On troši mnogo energije na terenu. Sa njegovim stilom igre veoma je teško održati visok nivo. Ali tenisu još uvek treba Nadal, on mora da se vrati.“
O Novaku kao srpskoj ikoni.
„On je simbol Srbije i bog nove Srbije, ali ja sam tužan zbog toga. Novak je jedina svetla tačka na kraju tunela Srbije u ovom trenutku. Veoma sam zabrinut zbog zemlje i ljudi. Šta će se dogoditi kada Novak završi karijeru. Ljudi u Srbiji vide Novaka kao njihovog idola. On je živi primer kako ostvariti nemoguće sa podrškom porodice.“
O Novakovoj mentalnoj snazi.
„Kada je 2011. pobedio Federera na US openu, od 24.000 ljudi 23 je navijalo za Federera. Novak je dobio meč, uzeo je mikrofon i rekao: ‘Vi ste najbolja publika na svetu’. To je njegova mentalna snaga, kao granit. Kada oni uzvikuju ‘Rodžer’, on čuje u svojoj glavi ‘Novak’. Kada završi karijeru biće još više poštovan zbog svojih ostvarenja.“
Izvor: b92.net
Zašto ići u crkvu, ako je Bog u duši – Da li smo manje dobri ljudi i vernici ako ne idemo u crkvu?!
Evo šta je o tome ko je dobar čovek i o dobrim ljudima u crkvi i van nje rekao sveštenik moskovskog podvorja Trojice-Sergejeve Lavre Sergej Fejzulin.
Danas mnogi ljudi iako ne odriču veru, iako priznaju Boga, ali sa crkvenim životom nemaju ništa zajedničko, smatraju da imaju Boga u duši, i da Njega treba tražiti baš tamo, a ne u hramu koje su izgradile ljudske ruke.
Odmah se setim jedne epizode iz moje svešteničke prakse. Jedna žena je odlučila da privede svoga muža u crkvu. Ona je išla sama već nekoliko puta, bila je na ispovesti, pričešćivala se, a muž je to odbijao. I ona tako rastrojena stoji u crkvi – muž je pored crkve, ali ne ulazi. Predložio sam joj da odem i upoznam se sa njim. Veoma dobar, prijatan čovek, ali je odbijao da uđe u crkvu jer mu je “Bog u duši“. Pomolio sam se u sebi, razmišljajući šta da mu kažem, i odjednom me je osenilo, te sam rekao: “Recite mi da li doručkujete takođe u duši?“. On se nekako zbunio, zamislio i smućeno rekao: “Ne“. Tako razmislite o tome, vera je to što treba da se ispoljava praktično, vera ne može da bude teoretska, treba da bude živa, potvrđena životom, neposredno, našim postupcima.
Ali zbog čega ne ispoljavati veru praktično, prosto živeći po savesti, trudeći se da ispunjavamo zapovesti, čineći dobra dela? Mnogi smatraju da je mnogo važnije biti dobar čovek, nego redovno ići u crkvu.
Šta to znači biti dobar čovek? To je samo relativan pojam, svi ljudi su dobri. Bog je sve stvorio dobro, i čovek je kruna tvorevine, njen najsavršeniji deo. Čovek može da se upodobi Bogu, on je lik Božiji – svaki čovek! Nezavisno od toga, da li je svestan toga ili ne, da li pokušava da pronađe taj lik Božiji u sebi i ostvari ga, da se približi Bogu, da liči na Njega, da Mu postane rođeni. To Gospod očekuje od nas – da Mu se upodobimo. A u tom smislu – svaki čovek je dobar, i ne samo dobar, svaki čovek je predivan, čovek je savršenstvo.
Ali u uobičajenom smislu dobar čovek, kažu još “čovek od reda” – je veoma relativna stvar, svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš veoma.
Neko može da bude recimo izuzetan lekar i poročan porodični čovek, nepodnošljiv u ličnim odnosima. Neko može da bude spreman da se žrtvuje za svoju Otadžbinu, a istovremeno da bude surov i bespoštedan prema neprijatelju. Da li je to dobar čovek? Za koga je dobar? Crkva nas ne poziva da budemo dobri, štaviše, želja da “budemo dobri” je veoma opasna. Želja da budemo dobri sa svakim čovekom nije ljubav prema čoveku, već čovekougađanje I licemerje. O tome govori Sam Gospod u Jevanđelju: “Teško vama kada svi ljudi govore o vama dobro“. Čovek se adaptira prema drugome, kako bi ostavio utisak na njega, i na taj način izazvao dobro mišljenje o sebi, na to se gubi mnogo duševnih snaga, i to je strašna stvar. Hristos u Jevanđelju takve ljude naziva licemerima.
Nismo pozvani na to da budemo dobri, već sveti, i to je sasvim druga mera ljudskog duha. Paskal, francuski filozof i naučnik, kaže da se svi ljudi uslovno mogu podeliti na pravednike i grešnike. Pravednici su, kaže Paskal oni koji sebe smatraju grešnicima, a istinski grešnici su oni koji sebe smatraju pravednicima i dobrim ljudima. Oni upravo zbog toga ni ne vide svoje nedostatke, ne osećaju kako su daleko od Boga, od ljubavi. Jer uvek treba da osećamo veliku glad za ljubavlju.
Ljubav je kada uvek u svemu tražim sopstvenu krivicu, u nekim okolnostima, u opštenju sa ljudima, u pododičnim i poslovnim odnosima. Osećam da mi uvek nedostaje ljubavi. “Budite sveti, kao što sam Ja svet“. I u tom smislu je dobar onaj koji neprekidno sebe smatra, uslovno govoreći, lošim, oseća svoje nedostatke – nedostatak vere, nade, i naravno ljubavi, nedostatak blagočestivosti, molitvenosti. Uopšteno, to se dešava u bilo kojoj praktičnoj stvari – čim čovek počne da udovoljava, nastaje samozadovoljstvo, koje ograničava njegove stvaralačke impulse, i čovek zamire, njegov stvaralački oganj ne osvetljava više njegov život.
Eto kako je veoma strašno razmišljanje i veoma malograđanska predstava, da je dovoljno biti dobar čovek. Ali, slava Bogu, Gospod nam pomaže da osetimo te svoje nedostatke kroz neke okolnosti, kada vidimo da nemamo ljubavi prema ljudima, dane možemo da se suprotstavimo nekim sablaznima, padovima, – to je takođe Božija milost, i na taj način se uviđa najvažniji greh – a to je samozadovljstvo, samoljublje. Ono je suprotno ljubavi. Ljubav je – nezadovoljstvo sobom, svest o sopstvenoj ništavnosti i sveti su ljudi koji ceo život žive u svesti o sopstvenoj ništavnosti, i zbog toga im postaje dostupna Božija veličina. Crkva nas ne priziva da budemo dobri, to je najdublja zabluda. Crkva pomaže čoveku da oseti svoju grehovnost i duboku narušenost ličnosti, duboku bolest ličnosti. I Crkva, istovremeno sa obznanjivanjem te bolesti, je isceljuje.
Zbog čega samo Crkva može da isceli čoveka? Zbog čega on ne može da se spasava sam po sebi, zbog čega treba obavezno biti deo Crkve?
Treba sebi objasniti šta je Crkva uopšte. Ovo je pitanje mirskog čoveka za koga je Crkva nešto nerazumljivo, strano, odbojno, daleko od njegovog realnog života, i zbog toga on ni ne ulazi u nju. Apostol Pavle na njega daje odgovor kako niko više niko bolje nije mogao da odgovori tokom cele istorije čovečanstva: “Crkva je telo Hristovo” i pritom dodaje “stub i potvrda istine“. I dalje dodaje, da smo svi “udovi tela“, to jest delovi tog organizma, čestice, ćelije, može se reći. Ovde se već oseća neka veoma dubok tajna, to već ne može biti nešto odbojno – organizam, telo, krv, duša, funkcionisanje celog tela i samopotčinjenost, samoorganizovanost tih ćelija. Dolazimo do pitanja odnosa prema veri u Boga mirskog i ocrkovljenog čoveka. Crkva nije samo pravni institut i društvena organizacija, već je ona pre svega to o čemu govori apostol Pavle – neka tajanstvena pojava, zajednica ljudi, Telo Hristovo.
Čovek ne može da bude sam. On treba da pripada nekom pravcu, filozofiji, pogledima, i ako je u neko vreme osećaj slobode, unutrašnjeg izbora, ono je – posebno u mladosti – interesantno za čoveka, životno iskustvo pokazuje da čovek ne može dobiti ništa u životu sam, već treba da ima neki krug, neku specijalnu zajednicu. Po mom mišljenju, takav čisto individualistički pristup prema “ličnom” Bogu van crkve, to je prosto ljudska iluzija, to je nemoguće. Čovek pripada čovečanstvu. I taj deo čovečanstva, koji veruje u to da je Hristos vaskrsao, i svedoči o tome – to i jeste Crkva. «Budite Moji svedoci», – govori Hristos apostolima – “čak do kraja zemlje“. Pravoslavna crkva ostvaruje to svoje svedočenje, ostvarivala je i vreme gonjenja, i tu tradiciju su sačuvale generacije ljudi u raznim okolnostima.
U pravoslavlju, u crkvi postoji veoma važna stvar – postoji realnost, postoji trezvenost. Čovek se neprekidno zagleda u sebe i ne svojim sopstvenim vidom istražuje nešto u sebi i u okolnom životu, a moli pomoć i učešće u svom životu Božije blagodati, koja prosvećuje sav njegov život. I ovde je veoma važan autoritet tradicije, hiljadugodišnje iskustvo crkve. Iskustvo živo, delotvorno i deluje u nama preko blagodati Duha Svetoga. To daje druge plodove i druge rezultate.
Međutim, koliko često vidimo spoljnu “ocrkovljenost”, a na delu – odsustvo ljubavi i neku ukočenost. Koliko samo ljudi redovno posećuje crkvu, ali ne žive sasvim po Jevanđelju. I njihova ispovest je često formalna, i pričešće – “uobičajeno”. I istovremeno, mogu se sresti ljudi koji su potpuno daleko od crkve, čak ubeđeni ateisti, ali koji žive na delu, a ne na rečima – istinskim hrišćanskim životom.
Da, tako nešto je moguće, ali je to nerazumevanje, kako u jednom, tako i u drugom slučaju. To jest čovek nije nešto potpuno shvatio u svom životu. „Po plodovima ćete ih poznati“. “Neće svako, koji Mi govori: “Gospode! Gospode!“, ući u Carstvo Nebesko, već onaj koji ispunjava volju Oca Moga Nebeskoga”– govori Hristos. Kada čovek pokušava da se ocrkovi, on kao da menja omotač, oblači dugu suknju, ili još nešto tako, a njegova unutrašnjost i suština ostaje u nekom zamrznutom stanju. On čuva sebeljublje, i otuđenost od ljudi.
Ako se čovek formalno odnosi prema sebi, on površinski prima i malo značenja pridaje svom unutrašnjem svetu (takvih ljudi je takođe mnogo, nažalost), onda je za njega i ispovest formalna – nabrajanje, imenovanje grehova. Čovek nije svestan najopasnijeg – on želi da bude “dobar”. Hoće da bude dobar u sopstvenim očima, da bude u saglasnosti sa svojom savešću, i sa ljudima. Za njega se to strašno razočarenje– pokazuje ništavnim, praznim, dalekim od nekih stvari. I čovek se u sebi nesvesno protivi takvom strašnom znanju, izgrađuje svoje psihološke zaštite, pokušava da se sakrije od samog sebe, od Boga, i da ode u neku senku. I zato je njemu lakše da nabroji neke grehe, nego da pokuša da shvati u čemu je u stvari kriv.
A ako je čovek došao u crkvu samo zbog toga što mu je to neko posavetovao – loše si, bolestan si, dođi i sve će ti se srediti u životu – to je duboko protivno hrišćanskom odnosu prema životu uopšte, takav model prihvatanja sebe i sopstvenog mesta u životu. Možda će on s tim naravno on i ostati, nažalost.
I kod ateiste, koji je po svojoj suštini hrišćanin i po svojoj suštini nosi u sebi ljubav, radost – postoji takođe nedovoljno razumevanje. To je ateizam iluzije. Kada počneš da razgovaraš sa takvim čovekom, shvataš da je i on verujući čovek, i da je njegov život u suštini ocrkovljen, to jest on je ljubavlju povezan sa drugim ljudima. Ali on nije domislio najvažniju misao. On živi, potčinjavajući se, ne misli, već svom srcu intuiciji. Takvi ljudi često veoma stradaju u životu, zbog toga što mnoge stvari ne mogu da prihvate, oni pokušavaju da odvoje svetlost od tame, pšenice od kukolja, ljubav od licemerja i ne mogu to da učine, veoma često osećajući nekorisnost svega toga, što oni rade. Njima je nedostupno Bogoopštenje, te oni nemaju tu punoću postojanja. Oni imaju ljubav kao delatnost, ali ljubav kao punoća života je za njih nedostupna.
A da li je dostupno Bogoopštenje u crkvi? Jer tamo srećemo mnogo toga nesavršenog, nepravilnog, odbojnog, većinu ljudi sa svim njihovim nedostacima. Da bi opštili s Bogom ljudi traže osamu, i zbog čega je potrebno to raznorečivo sabranje ljudi?
Prva crkvu čine Adam i Eva, a uopšteno govoreći prva Crkva je – Trojica. Jer ako govorimo o ljubavi, a Bog je ljubav, rečeno je u Jevanđelju, znači ljubav treba na nekoga da se izliva. Ljubav je ako sam ja spreman čak i svoj život da dam za nekog čoveka, da umrem radi tog čoveka. I zato ne može čovek koji je sam da ostvari viši smisao. Naravno, podvižnici-pustinjaci su u tom smislu izuzeci. Oni imaju poseban dar Božiji – nalazeći se u samoći ostvaruju viši smisao. A viši smisao je – ljubav. Ona je neostvariva u samoći. Čovek treba da izađe van svog sopstvenog omotača da bi razrešio problem ljubavi. Ljubav je kada nekoga voliš. I zbog toga je Bog – Sveta Trojica. Kako je rekao jedan bogoslov, ako shvatamo Trojicu, onda razumemo i šta je ljubav. I ako osećamo ljubav, onda za nas tajna Svete Trojice postaje očigledna. I zato je ljubav težnja da nekome nešto daš.
Kada voliš samog sebe, to nije ljubav, to je zatvaranje u samog sebe, to je već skoro bolest. I zato u naše vreme, kada mnogi ljudi misle da se može živeti bez Crkve, vidimo takvu pandemiju psihičkih patologija. Posebno u državama, gde je religija potpuno jasno odvojena od države, gde je kod ljudi razrušena tradicija opštežića, gde je narušen život naroda, i ljudi su razdeljeni na ostrva individualnih života.
Interesantno je da je posle Reformacije, kada su ljudi u protestantskim hramovima prestali da se ispovedaju, kroz neko vreme psihologija postala samostalna nauka, i tada nastaje psihoanaliza kao pokušaj nekog isceljenja. Vraća se paganski odnos prema čoveku kao meri svih stvari. Najpre nastaje antropocentrizam – vaseljena počinje da se vrti oko čoveka, i potom to kroz neko vreme dovodi do raznih patologija u oblasti duševnog života.
Čovek treba da ima odgovornost i za sebe i za druge. Odgovarati za sebe samo pred samim sobom je – tragizam, zbog čega ranije ili kasnije osećamo svoju ograničenost i nepotpunost, svoju nemoć i neku slabost. I svaki čovek oseća potrebu za oproštajem, jer svako bez obzira koliko predivan on bio, u tajnim delovima duše nastaju neke pomisli, jer čovek nije idealan. A mi smo prizvani na svetost: “Budite savršeni kao Otac vaš Nebeski” – govori Hristos. I zbog toga svetost uključuje u sebe osećaj svoje nepotpunosti, duboku svest o svojoj grehovnosti, ali je to istovremeno i vera u to, da me veliki Bog, Vladika sveta i pored svega voli onakvim kakav jesam. To umiruje.
Nisam ja sam sebi sudija, već mi je Bog sudija. Bog raspet na krstu za mene – to je sud Božiji. Uzeti moj greh na sebe, uzeti moju bol, umreti za mene.
Kada osetiš da nevini Bog uzima našu krivicu na sebe, šta može da se pojavi sem blagodarnosti? Ljubav je kada se čovek stidi za sebe i za druge ljude, on oseća zlo koje oni čine kao svoje sopstveno. Oseća da je drugi čovek učinio nešto, ali se to tiče i mene jer sam i ja takođe čovek. To i jeste punoća ocrkovljenosti, to i
Izvor:Baštabalkana.com
Патријарх Павле: Праведно је, Господе, праведно !
Једном када је Патријарх Павле летео прекоокеанским летом, десила се турбуленција и завладала паника међу путницима који су мислили да ће се авион срушити у океан.
Неки су плакали, неки викали на стујардесе и пилота, а Патријарх се тихо молио, понављајући :
” Праведно је, Господе, праведно !”
Путнике поред њега фрустрирала је та реченица, па су му подвикнули : ” Оче, како је праведно да се срушимо ?.”
А он је кротко одговорио : ” Бога ми, толико сам риба појео у време постова, да је сада праведно да рибе мене поједу ! “
Авион се није срушио.
Kako je mačka spasila svoje mačiće i ložača sa Titanika
Mačka Dženi je dovedena na Titanik sa Olimpije, njenog sestrinskog broda, da služi kao maskota i pomaže u kontroli glodara.
O njoj je brinuo ložač po imenu Jim Mulholland i boravila je u donjem delu broda ili u kuhinji. On je redovno krijumčario ostatke hrane za nju.
Tih dana je bilo malo posla, a Jim Mulholland je radio na Titaniku kao privremeni pomagač tokom ispitivanja broda koji je plovio od Irskog mora do Sautemptona.
Kada mu je ponuđeno mesto sa punim radnim vremenom na Titanikovom prvom putovanju u Njujork, iskoristio je priliku.
Dženi je poklonila Džimu i Titaniku leglo mačića, otprilike nedelju dana pre nego što se Titanik usidrio u Sautemptonu.
Dženi je imala udoban prostor gde je mogla da brine o svojim mačićima, zahvaljujući Džimovim naporima.
Džimov posao je prekinut čuvanjem mame mačke i njena četiri mačića.
Dženi je izgledala zadovoljna svojim toplim mestom pored peći, svojom decom i Džimovim kulinarskim ostacima.
Mačka Dženi, s druge strane, dobro je pogledala oko sebe čim se brod zaustavio u Sautemptonu i počela da grabi svoje bebe za šiju i da ih nosi niz dasku i jednu po jednu s broda.
Džima je bio zaintrigiran njom i zaključio je da mora da zna nešto što niko drugi ne zna!
Brzo je spakovao svoje oskudne stvari i sam napustio brod.
Da li je to legenda o Titanic Cat Jenni ili istina?
Dženi i njeni mačići su možda stradali sa Titanikom, prema nekim izvorima, ali ljubitelj mačaka u meni…
Zato što uživam u priči Džima Malholanda, glasam za istinu!
Priča Titanic Cat Jenni objavljena je u Irish Timesu godinama kasnije nakon što je novinar razgovarao sa starijim čovekom koji je ispričao ovu priču.
Da li je on bio Jim Mulholland ili neko sa kim je Džim ispričao svoju priču? Moguće je da nikada nećemo saznati.
Aprila 1912. Dejli Miror je objavio članak sa naslovom „Pametna majka mačka spasava svoje mačiće sa Titanika“, koji je bio propraćen slikom ispod.
Da li je ovo Dženino potomstvo?
Opet, moguće je da nikada nećemo saznati.
Drugi su tvrdili da imaju fotografije Titanic Cat Jenni – da li je to istina ili ne?
Morate sami doneti odluku. Postoji jedna stvar u koju je Šaterbulki ubeđen…
Džim Maloland se nikada nije osvrnuo na svoju odluku da veruje Dženinim instinktima.
Ovako su se hranili NAJPAMETNIJI SRBI – Patrijarh Pavle, Nikola Tesla i Vladeta Jerotić
Zdarava i izbalensirana hrana su ključna za zdrav i dugovečan život, a to dokazuju i najznačajniji Srbi – patrijarh Pavle, Nikola Tesla, Vladeta Jerotić, koji su doživeli duboku starost. Ovi velikani su imali omiljenu hranu koja se i dan-danas promoviše kao najzdravija, te danas saznajemo šta su Tesla, profesor Jerotić i patrijarh Pavle najviše voleli da jedu za doručak
Nikola Tesla, Vladeta Jerotić i Patrijarh Pavle zalagali su se za jednu važnu stvar: minimalno hrane, maksimalno sreće. Prejedanje su oštro osuđivali i sva trojica su se zalagala za što jednostavniju ishranu.
Patrijarh Pavle
Bio je poznat po svojoj skromnosti. Prejedanje nije dolazilo u obzir, ali nikad nije u tanjiru ostavljao hranu. Pričalo se da je znao da pojede svaku mrvicu oko svog tanjira, jer je smatrao grehom da se hrana rasipa.
Patrijarh je najviše cenio koprivu od svih biljaka. Kopriva se skoro oduvek u Srbiji koristi kao hrana. Može se koristiti u pitama, u čorbama, kao salata, dodatak raznim jelima. Tada se uzima list, mada je sam vrh najbolji. Vrhunski kulinari je i te kako eksploatišu u svojim receptima. Patrijarhu Pavlu su omiljeno piće i hrana bili sok od paradajza i kopriva.
Nikola Tesla
– Najvažniji element moje životne šeme je moja ishrana. Ne možete očekivati da mašina dobro funkcioniše ako joj ne obezbedite odgovarajuće gorivo, govorio je Tesla koji se trudio da jede ispravno, dok je meso jeo veoma retko.
– Dva obroka na dan su mi popravila zdravlje i izoštrila apetit i ukus. Nisam znao šta je život dok iz ishrane nisam izbacio ručak. Danas sa 78 godina uživam u svoja dva obroka u istoj meri kao kad sam bio dečak od 16 godina i nemam nikakvih problema s varenjem, pišu na sajtu Tesla Universe.
Kako je govorio, za doručak je voleo da pije mleko jer obiluje proteinima, i da jede jaja, posebno belanca jer su takođe bogata proteinima. Voleo je i pirinač, ali sir ne.
– Povrće je neophodno, iako ne sadrži mnogo proteina. Ne daje mnogo energije, ali reguliše creva, daje telu vitamine. Volim da pojedem finu čorbu od luka i seckanog celera pripremljenu sa dosta maslaca. Ova kombinacija se lako vari i jedem je godinama unazad.“’
Tesla je hvalio i voće, a za šećer je govorio da u malim količinama nije opasan, s tim što ne smemo zaboraviti da ga u voću ima dosta.
Vladeta Jerotić
Jedan od naših najcenjenijih akademika doživeo je duboku starost. Smatrao je da je neumerenost u jelu i piću veliki greh, a slepo zdovoljenje nagona ishrane od čoveka pravi roba.
– Umesto da čovek postane gladan i žedan, ne samo zemaljske hrane, bez koje Bog zna da on ne može postojati, već gladan i žedan Boga i Njegove pravde.
Vladeta Jerotić je najveću pažnju posvećivao mozgu, a ne stomaku. Pamćenje je održavao tako što se svako jutro preslišavao engleski jezik, ali i to što je učio napamet pesmice naših pesnika.
Izvor: sd.rs
Kako oprostiti neoprostivo?
Istina je da se praštanje može iskoristiti kao sredstvo pritiska i manipulacije koje čovjeku daje osjećaj da je dvostruki dužnik: »Ne samo da si kriv što si me povrijedio nego mi još moraš biti i zahvalan jer ti ja u svojoj velikoj dobroti opraštam«. Ako se praštanje živi na taj način, jasno je da je opasno i štetno.
Ima mnogo uvrjeda koje se ne mogu zaboraviti. Od žrtava atentata ili od roditelja ubijenog djeteta ne može se tražiti da zaborave zlo koje im je bilo učinjeno ni tko ga je počinio. Normalno je i zdravo da se sjećaju onoga što su proživjeli, pa čak i da zahtijevaju da ni drugi ne zaborave događaj čije su bili žrtve. U nekim slučajevima čak se govori i o »dužnosti sjećanja«. Znači li to da ima uvrjeda koje se ne mogu oprostiti?
Zaboraviti doživljenu uvrjedu – to ne ovisi o nama. Nije moguće odlučiti da ćemo snagom volje iz sjećanja nešto izbrisati, niti kada. Svi smo iskusili da postoje uvrjede, teže ili lakše, koje bismo rado zaboravili, a one ipak nastavljaju živjeti u našem sjećanju. Čak i kad imamo istinsku želju oprostiti onima koji su nas povrijedili, ta nemogućnost zaboravljanja zbunjuje nas i čudi: »Ako nisam zaboravio, znači da nisam doista oprostio«. Što dakle? Znači li doista da smo nesposobni oprostiti ako naše sjećanje odbija nešto izbrisati?
»Uskrsnuće ne znači da je muka zaboravljena«, rekao je jednom kardinal Lustiger. Praštanje ne znači zaboraviti uvrjedu. »Mnogi misle da je sjećanje na uvrjedu znak da nisu oprostili. No nije moguće zaboraviti događaj koji nas je povrijedio. Sjećanje ovisi o pamćenju, a praštanje o dubokoj volji. To nije ista stvar. (…) Po jednom znaku prepoznat ćemo da praštanje doista živi u nama, tj. da smo doista oprostili i da je nama oprošteno: sjećanje je tu, ali nas više ne uništava, ne sprječava nas više da živimo.«1
Da bismo mogli oprostiti, moramo se sjećati. Put praštanja ne sastoji se u nijekanju ili što jačem potiskivanju rane, naprotiv: put praštanja najprije je put istine, dakle izlaženja na svjetlo dana. Da bismo mogli oprostiti, moramo najprije biti svjesni da smo bili uvrijeđeni. Ali zašto se vraćati na rane koje smo navodno zaboravili? Zato što – sve dok nismo oprostili − rane djeluju kao žarište infekcije koja širi svoj otrov. Kolike povrjede iz ranog djetinjstva, za koje mislimo da su zakopane, remete obiteljske odnose!
Ono što vrijedi za praštanje drugima, vrijedi i za praštanje samom sebi. Rijetko pomislimo da moramo najprije oprostiti sami sebi! Prečesto nam se po glavi vrte stvari koje ne možemo prežaliti, muči nas grižnja savjesti: predbacujemo si da nismo bili na visini događaja, da nismo održali riječ, da smo učinili neku pogrješku ili čak nešto bremenito posljedicama. Ako nam prošlost ne dopušta da živimo u miru, ako nam ne dopušta da dokraja budemo oni koji jesmo, to je znak da moramo oprostiti i sebi i drugima.
Praštanje pomaže da se iscijeli pamćenje jer donosi mir. Sjećanje na podnesenu uvrjedu postaje put života i blagoslova, a bio je put smrti i prokletstva. Praštanje je pravo uskrsnuće: prijelaz iz smrti u Život. Taj prijelaz omogućio nam je uskrsli Isus. On je tražio da oprostimo »sedamdeset puta sedam« (Mt 18,22) puta, što znači neizmjerno. Ne bojmo se moliti Duha Svetoga da nas podsjeti na sve ono što još moramo oprostiti. »Krist je uskrsnuo sa svojim ožiljcima. I mi u sebi nosimo ožiljke svoje povijesti, ali oni više nisu znakovi iznemoglosti i osude, nego postaju znakovi iscjeljenja i spasenja.«2
Treba li se bojati praštanja?
Jedna nas čitateljica poziva da upozorimo obitelji na »opasnosti koje postoje kad jedni druge molimo za oprost«. Prema njezinu mišljenju, to je »neumjereno« i »često nezdravo«. Treba li se bojati praštanja?
Da bi objasnila što misli ovim pomalo začuđujućim, pa čak i izazovnim riječima, čitateljica daje nekoliko osobno proživljenih primjera, među kojima i onaj jedne »sladunjave supruge koja istodobno sve nadzire poput tiranina, koja kritizira čak i najmanje geste svojega muža, a sebe smatra sveticom punom blagosti, te još posebno zaslužnom jer podnosi tolike suprugove mane«. Može se očekivati ono najgore, dodaje čitateljica, »ako ta gospođa, ohrabrena savjetima iz poglavlja ‘Kilogram perja i kilogram olova’, mužu nametne ondje navedene načine praštanja i tako mu dokaže da je on krivac, a ona ‘dobrica’ koja mu sve prašta«.
Istina je da se praštanje može iskoristiti kao sredstvo pritiska i manipulacije koje čovjeku daje osjećaj da je dvostruki dužnik: »Ne samo da si kriv što si me povrijedio nego mi još moraš biti i zahvalan jer ti ja u svojoj velikoj dobroti opraštam«. Ako se praštanje živi na taj način, jasno je da je opasno i štetno. To lažno praštanje čista je suprotnost od istinskog milosrđa. Riječ postoji, ali ne i njezin sadržaj: takvo je praštanje potpuno iskrivljeno jer ne dolazi iz ljubavi, nego iz oholosti ili zloće. Slično je sa svim ostalim krjepostima: možemo biti velikodušni prema bližnjemu iz ljubavi – ili pak da bismo od njega učinili svog dužnika, dakle zgazili ga ili manipulirali njime. Možemo živjeti naizgled primjeran život kojem se drugi dive i koji čak žele nasljedovati, a biti potpuno truli iznutra jer nas vodi oholost, osveta (poniziti nekoga odajući dojam da su moje krjeposti veće od njegovih vrlo je profinjen i učinkovit način osvete) ili glad za moći.
U pitanju dakle nije praštanje nego način na koji se prašta. »Kad bih razdao sav svoj imutak i kad bih predao tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi ne bih imao − ništa mi ne bi koristilo«, kaže sveti Pavao (1 Kor 13,3). Moglo bi se reći: kad bih oprostio sedamdeset puta sedam puta, a to ne bi bilo iz ljubavi, to ne bi vrijedilo ništa. Ako ne praštam iz ljubavi, moje praštanje ostaje samo na riječima, i to lažnim, a svaka laž vodi otuđenju i uništenju. Takvog se praštanja treba čuvati, to je istina.
Kako razlikovati lažno praštanje od istinskog? Kad praštam, kako ću znati jesu li moje nakane čiste ili želim − svjesno ili nesvjesno − zdrobiti drugoga teretom svojega navodnog milosrđa? Postoji nekoliko kriterija za razlučivanje. Na primjer: jesam li spreman prvi zamoliti za oprost? Je li cilj mojeg praštanja rast druge osobe − posebno njezin rast u poštovanju prema sebi? Jesam li spreman oprostiti i prije nego što me netko zamoli za oprost? Jesam li sposoban oprostiti bez riječi ako postoji rizik da moje opraštanje nekoga ponizi? Jesam li spreman čekati koliko je potrebno − znajući da to možda ne će biti nikad − da bih pokazao da sam oprostio?
Nemojmo se bojati praštanja. Nije opasno praštati. Opasno je ne praštati! Čuvajmo se samo privida, jer nema ničega sličnijeg praštanju (ili dobroti, ili svetosti) od njegove vlastite suprotnosti. Što se tiče neumjerenosti do koje bi moglo doći kad molimo za oprost ili kad praštamo, ponovimo da se opraštanje koje tražimo i koje dajemo može izraziti na tisuću načina, a ne samo riječima. Ako nas na praštanje navodi ljubav, ona će znati naći načina da se izrazi s punim poštovanjem prema tuđoj osjetljivosti. Osmjeh, znak pažnje ili ljubazna riječ mogu biti vrlo jasni znakovi međusobnog praštanja, iako ne mogu baš uvijek zamijeniti izgovorenu riječ.
Tekst je iz knjige Christine Ponsard Vjera u obitelji
Vladeta Jerotić o najvećoj vrlini kojoj ljudi treba da teže: Osetićeš radost kakvu nikad nisi ni mogao zamisliti!
