Vremenom se manipulise jos od 1947, krenulo se sa projektom Cirus. Sada je manipulacija vremenom usavrsena.

Od ovog leta krecu sa drugim delom agende, klimatskim promenama. U prvom delu im je izgovor za mere kontrole stanovnistva bio izmisljen nevidljivi neprijatelj, u drugom delu ce im izgovor biti klimatske promene. U prvom delu su izazivali simptome kod ljudi, u drugom delu harpom i zasejavanjem oblaka.

Kao sto smo imali ogroman broj botova koji su plasili ljude nevidljivim neprijateljem i negirali namerno izazivanje simptoma, tako cemo i sada imati ogroman broj botova koji ce plasiti ljude klimatskim promenama i negirati geoinzinjering, iako je sve uredno objavljeno sa navedenim brojem patenta. Svako ko to negira i pored zvanicnih podataka, radi za agendu psihopata.

Cilj je da se ljudi optuze za klimatske promene (iako je ocigledno da su vestacki izazvane), i da se zbog toga uvedu mere koje smo imali pre dve godine kao nacin smanjenja ugljen dioksida. Niti je ugljen dioksid uzrok problema niti ljudi izazivaju klimatske promene.

Botovima treba jos na pocetku stati na put, da ne bi divljali kao sto su radili pre dve godine.

Oni nikada ne citaju zvanicne patente za modifikaciju vremena, ne gledaju videa. Oni zele samo da odvuku paznju i ismeju svaki pokusaj da istina dodje do javnosti, zato ce vas uvlaciti u beskrajne polemike da bi vam odvlacili paznju. Ne dokazujte nista takvima, to su ili beznadezni slucajevi ili su placeni da to rade. Obratite paznju u narednim danima i nedeljama kako ce se znatno povecati broj klimatskih botova na mrezama.

Sladjana Velkov

Valentina Stevanović sa Vlasine je samohrana majka sedmoro dece koja radi kao pomoćni radnik u školi. Veoma mlada ostala je sama sa decom, kada joj je muž imao tri infarkta zaredom. Nemaština i tragedija koje su je zadesile, od nje su napravili još većeg borca. Danas se sama stara o deci, ali i o školi na Vlasini koju pohađa samo trinaest mališana.

Kako kaže, deca i ona sa minimalnim primanjima životare. Snalaze se kako znaju i umeju, ali od borbe ne odustaju.

– Snalazimo se. Svaka pomoć je uvek dobrodišla, ali životari se. Fali uvek nešto, ali kada pogledate njih, morate da nastavite dalje – kaže ova hrabra žena za RTS.

Smrt supruga promenila sve

Kako je prošle godine ispričala za “Telegraf” sa prerano preminulim suprugom imala je savršeni brak sve dok sudbina nije umešala svoje prste.

– Ustali smo ujutru, muž mi je rekao da mu nije dobro. Pozvala sam Hitnu, ali od pet ujutru do pola osam njih nije bilo. Muž je imao tri infarkta zaredom i nije mu bilo spasa. Ostala sam sama sa decom – ispričala je ranije Valentina.

Zbog dece i njihove bolje budućnosti Valentina nije poklekla, već je nastavila da se bori.

– Imala sam savršen brak, nikada nije podigao glas na mene, mnogo je radio i trudio se. Decu smo vaspitali tako da budu skromna, i jesu, na to sam ponosna – rekla je tom prilikom ova samohrana majka.

Borba oko hrane, odeće i obuće

Kako je rekla u septembru prethodne godine, iako pomoć dobija i od roditelja i od države, nije joj lako.

– Ja imam platu od 30.000 dinara, penziju od muža 16.000 dinara i 12. 000 dečiji dodatak za četvoro dece, jer samo oni imaju pravo na taj dodatak. Teško mi je, ne znamo kuda i kako. Pomažu mi roditelji, čuvaju decu kada ja radim. Zaposlena sam u školi kao čistačica i živimo u školskom objektu. Moram da kažem, dosta mi pomaže opština i ministar Novica Tončev, uvek su bili tu za mene. Moram da napomenem da me je posetila Tamara Misirlić, kojoj se zahvaljujem i moram da kažem da je divna devojka. Rekla je da će nam pomoći i vidim da želi i da je divna – rekla je tom prilikom Valentina.

Kad god može u pomoć joj pritekne i suprugov sin iz prvog braka. On je punoletan, radi i, kako je rekla, ima utisak da mališanima želi da zameni tatu.

– On je divan momak, on je moje dete. Njega je majka ostavila nakon mesec dana i nikada se više nije javila – istakla je tada Valentina za “Telegraf”.

Izvor: blic.rs

Mnogi od vas se rashlađuju na bazenima ili rekama, ako već niste otputovali na more. A sigurno je da ste i vi primetili da vam se prsti smežuraju posle dužeg boravka u vodi. Ovaj fenomen može da vam se dogodi i kada dugo perete sudove.

I ne, niste samo vi mislili da je to zbog toga što se koža napije vode, već su naučnici decenijama bili uvereni da se prsti na rukama i nogama u vodi smežuraju zato što spoljašnji sloj kože upije vodu i nabubri. Ipak, istina je nešto drugačija.

Naime, spoljašnji sloj kože čvrsto je vezan za sloj ispod i ne može se samo tako širiti. Naučnici su još 1935. godine primetili kako se prsti na nogama ili rukama neće smežurati, nezavisno od toga koliko dugo stoje u vodi, ako im je određeni živac oštećen.

Tada su došli do zaključka kako se to događa zbog reakcije vegetativnog nervnog sistema u telu koji je zadužen i za kucanje srca i disanje.

A sve to, prema rečima neurologa ima evolucijsku pozadinu, odnosno prsti se smežuraju jer tako bolje prianjaju uz mokru površinu – lakše uhvate ribu, stabilniji su na vlažnim površinama itd.

Pre tačno deset godina, sproveli su i niz istraživanja na tu temu. U jednom od njih zamolili su dobrovoljce da hvataju mokre i suve predmete u dva slučaja – ako su im prsti naborani od vode i ako su suvi. S naboranim prstima bili su mnogo brži u sakupljanju mokrih predmeta, i to za 12 odsto.

Samo se setite šara na gumama automobila. Ako su nabori dovoljno duboki, guma će dobro prianjati uz površinu. Svi znamo kakav je slučaj s “ćelavim gumama”. Izgleda da je isto i sa prstima.

Ako imaju dublje nabore, voda će proći kroz njih i bolje će prianjati na mokroj površini. Zaključak naučnika je taj da prsti u vodi ne nabubre već se smanje zbog krvnih žila koje se u njima stežu, pa se koža zbog toga namreška, piše Bright Side.

Izvor: 24sedam.rs

Životinjama koje žive s vama nije nimalo lako na visokim temperaturama. Njihov prirodni način hlađenja organizma često nije dovoljan da im snizi temperaturu tela, naročito kad su napolju. Zato im pomozite da što lakše prežive ove vrele dane.

* Neka vaša maca, kuca ili papagaj što manje vremena provode napolju u popodnevnim satima, kad je temperatura najveća. Obezbedite im kutak u hladovini i pobrinite se da uvek imaju dovoljno sveže vode.

* Posebno obratite pažnju ukoliko vaš ljubimac čeka potomstvo. Trudnoća na vrućini za njih može biti posebno teška, a velika toplota može loše da utiče i na plod.

* Nikako i nikada ne šišajte pse i mačke do kože! Iako vam se čini da će im to pomoći da se rashlade, dlaka im u stvari pomaže da se odbrane od vrućine. Kod nekih vrsta pasa šišanje je neophodno, ali nikako ih ne šišajte do kože.

* Namirnice su leti sklone kvarenju, pa pripazite da hrana za vašeg kućnog ljubimca, baš kao i vaša, uvek bude sveža. I vodu im što češće menjajte, jer ni oni ne vole da je piju ustajalu i mlaku.

* Posebno obratite pažnju ukoliko vaš ljubimac čeka potomstvo. Trudnoća na vrućini za njih može biti posebno teška, a velika toplota može loše da utiče i na plod.

* Nikako i nikada ne šišajte pse i mačke do kože! Iako vam se čini da će im to pomoći da se rashlade, dlaka im u stvari pomaže da se odbrane od vrućine. Kod nekih vrsta pasa šišanje je neophodno, ali nikako ih ne šišajte do kože.

* Namirnice su leti sklone kvarenju, pa pripazite da hrana za vašeg kućnog ljubimca, baš kao i vaša, uvek bude sveža. I vodu im što češće menjajte, jer ni oni ne vole da je piju ustajalu i mlaku.

* Zaštitite ljubimce od buva i krpelja, ima ih podosta u travi. Ukoliko se to desi, njihova već visoka telesna temperatura može porasti do opasnih granica.

* Kad ih izvodite u šetnju, pipnite rukom beton. Ako je za vas vruć, njima će biti još gore. Na ovo obratite pažnju jer je veoma važno da ne dobiju opekotine, a leti se na ovaj način najlakše dobijaju.

Izvor: novosti.rs

Nik Viltgen, meteorolog portala Weather.com, objasnio je o čemu se zapravo radi.

– Superćelijsku grmljavinsku oluju karakterišu postojane i snažne rotirajuće uzlazne struje. Ove oluje nastaju u nestabilnoj vazdušnoj masi, a nužan uslov za njihov nastanak je pomeranje vetra po visini. Obično pri tlu duvaju južni ili jugoistočni vetrovi, a u višim slojevima zapadni ili jugozapadni. Ovakva kombinacija vetrova po slojevima izaziva horizontalno rotirajuće kretanje vazduha u donjim slojevima troposfere. Isto to brzo uzdižuće kretanje vazduha koje pravi oluju, horizontalnu rotaciju vazduha pretvara u vertikalnu, a ta rotacija je često spektakularno vidljiva u strukturi ovog zastrašujućeg oblaka – kaže Nik.

On dodaje i da struktura superćelijske oluje omogućava da kiša ili grad padaju prilično daleko od izvora toplog i nestabilnog vazduha koji hrani čitav sistem.

– Te oluje se ne guše u svom vlastitom hladnom vazduhu, već u nekim slučajevima mogu da se gotovo netaknute održavaju satima, prekrivajući desetine, nekada i stotine kilometara površine ispod sebe. Superćelijske oluje često uzrokuju velika zrna grada, snažan vetar i tornada.

Izvor: novosti.rs

„Hajde da skoknemo do Trsta po farmerke, kafu i cipele”, govorili bi Jugosloveni željni kvalitetne robe koju nisu mogli da pronađu kod kuće.

Trst, grad na samoj granici Italije i Slovenije, nekadašnje jugoslovenske republike, bio je 1970-ih i 1980-ih za mnoge Jugoslovene velika robna kuća na otvorenom ili šoping Meka.

Vozovima, automobilima, autobusima, hiljade Jugoslovena koristilo bi mogućnost da bez viza, što je bio presedan za ljude iz istočne Evrope, dolaze vikendima u Trst, mahnito trčeći po radnjama i čuvenoj pijaci Ponte Roso, ostavljajući milione dinara ili tadašnjih nemačkih maraka.

Trgovci su ih čekali raširenih ruku, mnogi su naučili i srpsko-hrvatski jezik, ali obični građani Trsta nisu baš bili blagokankloni prema Jugovićima, kritikujući ih da im prljaju grad.

Decenijama kasnije, na pijaci Ponte Roso više nema tezgi sa svim i svačim, sada se tu prodaje samo cveće.

„Moj ujak je spustio torbu nasred dnevne sobe. Nadala sam se nečemu lepom, ali ono što se pojavilo pred mojim očima i pred očima mojih sestara, prevazišlo je sva naša očekivanja”, piše u jednoj od priča Azra Nuhefendić, novinarka i spisateljica iz Sarajeva koja danas živi u Trstu.

„Iz torbe, odjednom, izašla je eksplozija boja: jarko crvena, žuta, zelena, ljubičasta, drečavo narandžasta. Na trenutak smo zanemele, ostale paralizovane pred tom čudesnom garderobom.”

Bilo je to krajem 1960-ih godina, kada su prvi Jugosloveni počeli da odlaze u Italiju u šoping.

Za Azru, koja je tada bila dete, kada bi neko od komšija ili poznanika rekao da je bio u Trstu, ta vest je u njenoj maloj glavi odzvanjala kao vest o tome da je Nil Armstrong kročio na Mesec.

Iako geografski nije pripadao Jugoslaviji, ovaj italijanski grad na obali Jadranskog mora Jugosloveni su smatrali svojim.

Bio im je neprikosnovena prestonica šopinga i prozor u svet mode.

Ponte Roso, istorijska i šoping Meka

„Bilo je to dobro vrijeme, sve na kredit, sve za raju, jarane, u auto naspi čorbe, pa u Trst po farmerke“, glasi stih pesme sarajevske grupe Zabranjeno pušenje koji oslikava vreme grozničavog trčanja po tršćanskim ulicama i kupovine.

Na pijacu, koja se nalazila na jednom od glavnih trgova u gradu, takozvani Ponte Roso, iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i drugih gradova, ljudi su masovno dolazili da kupe sve čega su bili željni.

Mladi su tragali za kvalitetnim farmerkama, žene za cipelama, muškarci bi trošili pare na kafu, pića.

Neki bi odlazili samo da popiju espreso na obali Jadranskog mora.

Ovaj trg dobio je ime po prvom mostu Ponteroso (crveni most) koji je sagrađen 1756. godine na Velikom kanalu koji prolazi kroz centar grada.

Most je prvobitno bio sagrađen od drveta, te je vremenom dobio crvenkastu boju, pa tako i naziv.

Svrha kanala bila je ta da manji brodovi i čamci mogu da ulaze u grad kako bi se lakše vršio utovar i istovar robe.

Kasnije su sagrađeni i drugi mostovi, kao što su Ponte Verde (zeleni most) i Ponte Nuovo (novi most).

Taj kraj oko Velikog kanala vremenom je postao značajni trgovački centar, poznatiji kao kvart Terezijano.

Međutim, Jugoslovene je pre svega zanimalo ono što se prodavalo ovde, kvalitetna roba za male pare.

Ukus Zapada u kesama i torbama jugoslovenskih kupaca

Poput mravinjaka.

Tako je izgledao Trst vikendima, kada bi se reke Jugoslovena razmileli po gradu na Jadranskom moru.

Sconti, saldi (popust) vrištali su natpisi na buticima i radnjama ili bi italijanski trgovci mamili Jugoslovene istim uzvicima, čak na srpsko-hrvatskom.

„Kretali bismo u petak uveče vozom iz Beograda kako bismo stigli u subotu ujutru.

„Ostajali bismo ceo dan, dok ne obavimo kupovinu, i onda bi iste večeri kretali nazad”, priča Elizabeta Stojković koja je kao mlada često dolazila u Trst sa tetkom.

Ona bi kupovala farmerke i cipele, a tetka obavezno zavese, kakvih, kako je govorila, nije bilo u Beogradu.

„Kupovali smo farmerke za nas, ali i za prodaju. Najpoznatije su bile marke rajfl”, kaže Stojković za BBC na srpskom.

„Oblačili bismo jedan par preko drugih, kako bismo što više preneli preko granice.”

Rajfl, sinonim za farmerke

Karlo Nistri iz Trsta, vlasnik je butika u kojem su se najviše kupovale farmerke marke rajfl (Rifle).

Butik je otvorio je 1954. godine i jedan je od retkih trgovaca koji nije zatvorio radnju kada su Jugosloveni prestali da dolaze u Trst.

„Vremenom su kupci umesto teksasa počeli da koriste reč rajfl. Tražili su rajfl Rajfl, rajfl Levis, rajfl Karera”, kaže uz osmeh Nistri za BBC na srpskom.

„Proizvodnja ovog brenda farmerki nalazila se tada u Firenci gde se dnevno pravilo 43.000 pari.

„U Trst bi stizalo oko 30.000 pari i sve bi se prodalo za vikend.”

Osim ovog butika, Karlo Nistri bio je i vlasnik radnje Magacini San Sebastijano, koja je bilo kao neka vrsta robne kuće u kojoj se prodavalo sve: farmerke, cipele, kabanice, penušavo vino, kafa, jorgani, kao i lutke.

„Ukrasne lutke su jedno vreme bile popularne. Stavljale su se na krevet u spavaćoj sobi. Jugosloveni su ludeli za njima”, priseća se Nistri.

Ova robna kuća zatvorena je pre petnaest godina.

Jedna je od retkih koja je uspela da opstane svih ovih godina, uprkos krizi početkom 1990-ih kada je počeo rat u Jugoslaviji.

„Više od 80 odsto butika i radnji je zatvoreno. Mnogi vlasnici su bankrotirali. To je bila strašna panika”, kaže Nistri.

Kao na vašaru

Svake subote, ovaj italijanski grad bio je prepravljen ljudima.

Osim vozom, kupci su dolazili autobusima, ali i automobilima.

Parkirali bi se dužinom čitave obale grada.

Najpopularniji auto među „Jugovićima” tada je bio Fića ili Zastava 750.

Organizovale su se i takozvane šoping turističke ture za vikend.

„Nekada je bilo i oko sto hiljada ljudi u jednom danu.

„Uglavnom, niko nije ostajao da spava u Trstu, niko nije gubio vreme po restoranima. Sećam se da su svi jeli velike sendviče”, kaže Vendi D’Erkole iz Trsta, ćerka trgovaca koji su imali radnju donjeg veša.

„Stanovnici Trsta nisu kupovali na ovoj pijaci i mnogi su sa prezirom gledali Jugoslovene.

„Govorili bi da im prljaju grad. Ali, trgovci su jedva čekali subotu, jer bi u jednom danu potrošili sve dinare ili marke koje bi sa sobom poneli.

„Ponedeljkom bi vlasnici radnji odlazili u banke sa crnim kesama punim novca, kako bi zamenili dinare ili marke u lire”, kaže D’Erkole.

Cambio valute (menjačnica) bio je još jedan izraz koji su Jugosloveni dobro naučili.

„Menjačnice, čak i one ilegalne, banke, zarađivale su ogroman novac, bio je to veliki rast kreditnih institucija iz svih delova Italije”, priseća se fotograf Klaudio Erne za Al Džaziru.

„Otvarale su sedišta ovde da bi menjale novac, a onda bum, sve je puklo. Usledili su bankroti”, kaže ovaj fotograf koji je svojevremeno aparatom beležio kako je izgledala riva prepuna autobusa sa tablicama autobusa iz raznih gradova Jugoslavije.

Trst kao produžetak jugoslovenske federacije

Dok je ostatak sveta imao gvozdenu zavesu, Jugoslavija je imala Trst.

Ovaj najpoznatiji italijanski grad u istočnoj Evropi, postao je neraskidivi deo ljudi koji su iz bivše države tamo odlazili da kupe sve ono što nisu imali.

I to zahvaljujući čuvenom „crvenom pasošu” koji je otvarao vrata zapadne Evrope.

„Jugosloveni su na ovaj grad gledali kao na svoj, a to je bio izuzetak u Evropi koja je bila podeljena na istočni i zapadni blok”, kaže Frančeska Rolandi, istoričarka i stručnjakinja za postjugoslovensko područje za BBC na srpskom.

Masovna kupovina u Trstu počinje u drugoj polovini 1950-ih, kada je potpisan Udinski sporazum koji je dozvolio trgovinu u pograničnim oblastima.

„Prvo su to bili stanovnici Istre, pograničnog dela sa Italijom. Oni su dobijali takozvanu propusnicu koja im je omogućavala da pređu granicu sa Italijom četiri puta mesečno.

„Međutim, masovna pojava kupovine počinje 1960-ih godina, kada su jugoslovenski građani sa lakoćom počeli da dobijaju pasoše, što je bio jedini slučaj u istočnoj Evropi”, objašnjava Rolandi.

Vremenom, šoping u Trstu postao je popularan u čitavoj Jugoslaviji i bila je to epohalna pojava, kako za turiste-kupce, tako i za sam grad.

„S jedne strane, srednja klasa i bogatiji kupovali bi u buticima odeće i obuće. Made in Italy bio je statusni simbol.

„S druge strane, većina je kupovala jeftinu odeću u radnjama u kvartu Borgo Terezijano, kao i na tezgama na trgu Ponte Roso”, kaže Rolandi.

Šverc se tolerisao

Iako se sve švercovalo, najviše su to ipak bile farmerke.

Slobodan Đorđević iz Smedereva je prodavao od pedeset do sto pari farmerki nedeljno.

Robu mu je donosio njegov kolega i njegova žena koji su svakog vikenda odlazili u šoping.

„Mi smo radili u fabrici Heroj Srba koja je popravljala vozove. Imali smo i režijske karte sa kojima smo mogli da putujemo besplatno ili po povlašćenim cenama.

„Moj kolega je farmerke sakrivao ispod sedišta ili u plafonima kupea. Imao je ključeve ili takozvane bravice kako bi razmontirao sedišta ili skidao stranice plafona”, objašnjava Đorđević za BBC na srpskom.

Kaže da su farmerke prodavali po dvostruko većoj ceni, nekad i više od toga.

Šverc nije bio nepoznat carinskoj policiji, ali mnogi svedoče da su carinici bili poprilično tolerantni.

Turistička tura i sećanja na Ponte Roso

Odnos koji je ovaj italijanski grad uspostavio sa kupcima iz susedne zemlje bio je ambivalentan.

S jedne strane, Tršćani su prezirali Jugoslovene, s druge strane, maloprodajni sektor je u velikoj meri zavisio upravo od njih.

Međutim, od druge polovine 1980-ih opao je broj kupaca kada je jugoslovenska vlast uvela mere kojim je obeshrabrivala građane da koriste devize van zemlje.

Dramatično odsustvo kupaca počinje ratom 1990-ih godina i stvaranjem šengenskog prostora koji je onemogućio kretanje Jugoslovenima.

Danas su ostala samo sećanja.

Većina radnji u Borgo Terezijanu je zatvorena ili je završila u rukama novih vlasnika.

Trg Ponte Roso je preuređen, a na njemu nije ostalo ništa što bi podsećalo na godine kada je Trst bio omiljeni grad Jugoslovenima.

Ipak, u znak sećanja na značajno doba u istoriji Trsta, udruženje Cizerouno u saradnji sa regionalnom vlašću Friuli Venecije Đulije, napravilo je turističku turu kroz grad – Ponteroso Memorie.

„Obilazak počinje ispred sale Tripković, koja je u to vreme bila autobuska stanica i koja se nalazila u blizini železničke stanice.

„Iza te sale nalazio se i veliki parking gde su na kraju dana kupljene stvari utovarivane u autobuse”, objašnjava Masimilijano Šioci, predsednik udruženja Ćizeruno, za BBC na srpskom.

„Ljudi su se tu i presvlačili, odnosno navlačili kupljenu garderobu kako bi mogli da ponesu što više odeće.”

Tura se nastavlja dolaskom na Trg Slobode koji je bio pun tezgi i prodavnica.

Tu je bila i najpoznatija robna kuća Đovani, a u blizini i radnja sa satovima Darvil.

Na kraju se stiže do Ponte Rosa, čuvenog trga, nekada pijace gde su Jugosloveni trošili ogromne količine novca.

U ovaj italijanski grad i danas se rado dolazi.

Mnogi ljudi iz nekadašnje susedne države tu i žive, a najviše ima Srba.

Azra Nuhefendić u njemu živi od 1995. godine kada je tu došla kao izbeglica.

„Vremena su se promenila. Trst je postao prijatan grad za život na moru, a građani bivših jugoslovenskih republika više ne dolaze da kupuju farmerke, kafu, cipele, već uglavnom stanove”, kaže ona za BBC na srpskom.

Pogledajte video  Trst, Jugoslavija klikom na   https://www.youtube.com/watch?v=Fmvd5tsHOmw

Izvor: bbc.com