Savest je Božji zakon u čoveku – Nije čovek tvorac svoje savesti, ali jeste njen čuvar!

Čim čovek smisli da učini nešto što nije dobro, ovo osećanje ga upozorava, preteći, a kad uradi nešto loše, počinje da ga prekoreva i muči

Svet u redu i poretku opstaje. U haosu nestaje. I zato: sve je u zakonu. Poredak u društvu obezbeđuju: Božji zakon, ljudski zakoni i čovekov zakon.

Čovekov zakon je – savest. Sve što čini, razuman čovek meri da li je dobro ili zlo, moralno ili nemoralno, korisno ili štetno, prihvatljivo ili neprihvatljivo, dopustivo ili nedopustivo.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Božji zakon u čoveku

Zakoni, po pozvanju svom, ne isključuju jedan drugi. Oni saglasjem svojim učvršćuju poredak. Otuda se za savest kaže da je – Božji zakon u čoveku. Zakon o moralnoj vrednosti svakog čovekovog akta po slobodnoj volji.

Sveto pismo kazuje da svaki čovek ima u sebi upisan moralni zakon, prema kojem ceni ne samo svoja dela, nego i dela svojih bližnjih.

Ljudi su upućeni jedni na druge. Prožima ih ista svest o toj upućenosti, o očiglednoj povezanosti ljudi nevidljivim nitima, i da je stoga potrebno činiti dobro, a kloniti se zla, poštovati odgovarajući moralni kodeks. Sve ljude i sve narode, u osnovi, prožima takva svest. Svest, koja se projavljuje kao – savest.

Kroz savest se očituje veza Boga i čoveka. Zato se, pri pomenu savesti, ističe da je Bog u srca svih ljudi usadio svoju volju, da u svakom čoveku postoji moralni zakon, bez koga ne bi bilo uzajamnog poverenja, niti odgovarajućeg merila među ljudima.

Savest je u duhovnom biću svakog čoveka, bez izuzetka. Na to Sveti apostol Pavle ukazuje u poslanici Rimljanima, ističući: „Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon; oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svedoči savest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju.”

Tim rečima apostol ukazuje kako savest navodi na dobro, a odvraća od zla.

Nije čovek tvorac svoje savesti, ali jeste njen čuvar. Ona je u srcu čoveka „napisana”. Otuda razumni ljudi napominju da se sa savešću ne pregovara, ona se ne uslovljava, niti se sa njom sklapaju pogodbe, jer – savest je nepotkupljiva. Ona ne ishodi iz rasuđivanja, niti se do nje dolazi izvlačenjem zaključaka – savest govori neposredno. Ona se oglašava već na svaku ljudsku pomisao, i po svakom učinjenom ili neučinjenom delu. Savest ne čeka, ona odmah progovori. Čim čovek smisli da učini nešto što nije dobro, savest ga upozorava, preteći. A kad, ipak, učini nešto loše, savest odmah počinje da ga prekoreva i muči. Svako od nas, bar u nekoj situaciji, bio je svedok čoveka koji sluša svoju savest, pa kaže: „Savest mi nalaže…”, „Savest mi ne dozvoljava…”, „Ne mogu mimo savesti

Ili je bio svedok čoveka koji je išao mimo svoje savesti, pa zbog toga mira nema, ispovedajući se naglas: „Muči me savest”, „Imam grižu savesti”, „Savest mi mira ne da…”

Nema mira bez mirne savesti. A savest je mirna kada čovek kojem pripada čini onako i onoliko kako i koliko se to od njega očekuje.

Sude ljudi po savesti svojoj, i o savesti drugih ljudi, pa se mogu čuti reči prekora: „Imaš li savesti?!”, „Gde ti je savest?!”.

Samo od čoveka zavisi koliko će čuti savest i koliko će ona glasna biti. Savest odražava duhovno stanje čoveka. Ukoliko se glas savesti suzbija i o njega oglušava, onda on postaje sve tiši. Tada savest boluje i odumire. Čovek gubi svaki moralni osećaj. Pošto se odrekao svog ličnog zakona, ne poštuje više nijedan zakon, on gazi sve druge, i Božje i ljudske zakone.

Kad čoveku „kočnice” popuste, on očas sa životne strmine u bezdanu završi. Na to upozorava i ruski sveštenik Rodion Petrogradski, u knjizi „Ljudi i demoni” gde piše: „Etimološki, reč savest se dešifruje kao zajednička vest (savest, sa-znanje), znanje koje je dato u zajednici, koje se deli s nekim. To je glas Božji u duši čoveka, duhovno-moralna srž koja ga štiti od raspada i propasti. Ako čovek, ne obazirući se na ukore svoje savesti, produžava da čini zlo, glas savesti pod dejstvom greha slabi, a zatim i sasvim iščezava, a ličnost gubi svaku duhovno-etičku orijentaciju.”

Surova dela u ime dobra

Kad svoju savest počne da uzdiže na nivo zakona za druge ljude, on nanosi štetu slobodi svoje savesti, i ugrožava slobodu drugih ljudi.

Ruski „Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik”, iz 1913. godine, navodi da savest zavisi od ukupnog čovekovog umnog i, posebno, moralnog stanja koje se obrazuje pod uticajem sredine. To stanje, u umnom, a posebno u moralnom odnosu, i kod čoveka, kao pojedinca, i kod čitavih naroda veoma često biva izopačeno, ljudi čuju pokazatelje ili glas savesti na različite načine, čak protivrečno. Istorija svedoči o mnogim surovim delima ljudi, koji su ih činili pozivajući se na glas svoje savesti. Takvi su, recimo, primeri inkvizicije u Rimokatoličkoj crkvi, običaji kod neznabožačkih naroda da ubijaju slabašnu decu, ili da ubijaju starce u dubokoj starosti… Često se dešava da neko „mirne savesti” čini ono što se protivi savesti drugih ljudi. Savest nije ista kod svih i njen glas može biti istinit ili neistinit.

Savest se, najpre, čuva, a onda neguje i usavršava istinskim znanjem i jačanjem volje.

Jovan Janjić

Izvor: politika.rs