Ren koji pripada familiji krstašica odomaćio se u celoj Evropi i naročito dobro uspeva na vlažnim mestima. U slobodnoj prirodi retko se javlja divlje, pa se zato uglavnom koristi kao gajena biljka. Koren rena vadi se kasno u jesen (oktobar/novembar), očisti od sitnih korenovih vlakana i zemlje i dobro opere. Koristi se u svežem stanju, a može se čuvati ako se neopran stavi u pesak koji se nalazi u nekoj sporednoj prostoriji ili podrumu.
Zbog svog antibakterijskog delovanja, umirujućeg delovanja na disajne organe i puteve, na olakšavanje kašlja i izbacivanje sluzi, hren se uspešno upotrebljava u olakšavanju tegoba nastalih od katara ždrela, bronhija i pluća, kao i zapaljenja krajnika. Hren i med, uziman duže vreme, pospešuje rad svih žlezda sa unutrašnjim lučenjem i razmenu materija, a isto tako blagotvoran je za ublažavanje tegoba koje stvaraju reuma i giht i korisno deluje na perisdaltiku creva.
Kao lekovita biljka, primenjen spolja hren ima isto delovanje kao slačica. Kod mišićnih, nervnih, stomačnih i reumatičnih bolova hren se kao i ona u obliku kaše sveže utrlja kao sredstvo za nadraživanje. Obloge sa ovakvom kašom ne smeju se držati duže od 5 -10 minuta i moraju se stalno kontrolisati. Kod veće osetljivosti kože kaša se mora razrediti vodom ili mlekom da se ne bi stvorile opekotine.
Preporučljiva je takođe upotreba ove kaše u lečenju uboda od insekata i promrzlina. Kaša od hrena (10-20 g) može se povremeno uzimati jer podstiče žljezde sa nutrašnjim lučenjemi želudačno-crevni trakt,uključujuci jetru i gušteraču, tako da se sa uspehom primenjuje u ishrani kada slabo varenje donosi odrećene tegobe. Hren pospešuje rad bubrega, a istovremeno lekovito deluje protiv bakterijskih infekcija bubrega, i morakćnih kanala. Zato ima vrlo važnu ulogu u ishrani i lečenju ljudi sa obolelim bubrezima i mokraćnom bešikom.