Pomolimo se danas SVETOM SAVI da nam oprosti nemar naš i da nas sve složi i umnoži

1539

Srpska pravoslavna crkva, vernici, ali i čitav srpski rod gde god živeo 27. januara slavi Svetog Savu, praznik posvećen ocu srpske duhovnosti, kulture, osnivaču srpske crkve i prosvetitelju.

Sveti Sava se slavi kao zaštitnik škole, učitelja i đaka.

Sveti Sava rođen je 1169. godine u Rasu kao najmlađe dete velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, dobivši ime Rastko. Malog Rastka vaspitavali su najbolji učitelji iz Soluna, Dubrovnika, Venecije i Carigrada. Bio je bistro, pametno i veselo dete, brzo je naučio da čita i piše. Međutim, Rastka svetovni život nije mnogo zanimao, već je interesovanje pokazivao za duhovne lepote.

U vreme njegove mladosti, kada je uveliko pripreman za život budućeg vladara, na Nemanjinom dvoru boravili su svetogorski monasi, među kojima je bio i jedan Rus. Zaokupljen razmišljanjima o motivima iz žitija svetih, koje je svakodnevno čitao, sedamnaestogodišnji Rastko dugo je s njima razgovarao.

Zadivljen pričama o lepoti Svete gore, doneo je odluku koja će mu potpuno izmeniti život – rešio je da ode u ovu monašku državu. S obzirom na to da nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, odlučio je, baš kada su roditelji rešili da ga žene, da pobegne s monasima.

Slomljen od bola, Stefan Nemanja odmah je poslao poteru za sinom. Rastko se nalazio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Rusik), gde je pod pretnjom obećao Stefanovim ljudima da će se narednog dana vratiti u dvor. Ali, legenda kaže da su svetogorski monasi, na Rastkov predlog, pribegli lukavstvu – spremiše bogatu trpezu i vino, pa gonioci posle obimne večere zaspaše. Mimo manastirskih propisa, dotadašnji princ se zamonašio i uzeo ime Sava.

Tako je Sava ostao u manastiru, gde se revnosno molio, učio i služio. Posle kratkog vremena, prešao je u grčki manastir Vatoped, takođe na Svetoj gori, gde je nastavio strogi monaški život. Za to vreme u Srbiji, posle prvog očajanja, Stefan Nemanja se pomirio sa sinovljevom željom. Često mu je slao novac, da bi mu u manastiru bilo udobnije, ali je on sve delio siromasima ili svetogorskim manastirima.

U međuvremenu, dok je Sava na Atosu živeo mirnim životom, u otadžbini je došlo do nesloge između njegove braće Vukana i Stefana. Nezadovoljan Nemanjinom željom da mlađi Stefan bude naslednik prestola, stariji Vukan krenuo je da vojskom ostvari svoje pravo. Sukob se završio na bojnom polju u korist Stefana, zemlja je opustošena, a narod osiromašio.

Sava odlučuje da posle dvadeset godina privremeno napusti monaški život i doprinese učvršćivanju i napretku srpske države. Sa posmrtnim ostacima svoga oca, koji je umro 1199. godine, Sava dolazi u Srbiju i nad njima miri svoju zavađenu braću a zatim svog oca ponovo sahranjuje u Studenici.

Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Narednih osam godina Sava će biti iguman ovog srednjovekovnog hrama. Za to vreme je pisao i prevodio srpske spise, poučavao braću i prosvećivao narod. U Studenici otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere – postaje duhovni voda i ustrojitelj srpske države.

Početkom 1236. godine stigao je u Bugarsku, gde ga 14. januara zatiče smrt u Velikom Trnovu. Vest o Savinoj smrti stigla je u Srbiju 27. januara. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav 1237. godine.

Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru

Pošto je kult Svetog Save duboko zaživeo u našem narodu, turski vojskovođa Sinan-paša je 10. maja 1594. godine na beogradskom brdu Vračar spalio Savine mošti, misleći da će Savin kult nestati.

Međutim, dogodilo se upravo suprotno, a poštovanje i ljubav koju srpski narod izražava prema ovom svetitelju krunisano je velelepnim hramom, najvećim u Evropi, na mestu spaljivanja moštiju.

Narodna verovanja i običaji

Na Svetog Savu post je obavezan. Iako je u kalendaru SPC upisan crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi ako ne pada u sredu ili petak. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena…

Postoji i verovanje da na današnji dan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate… Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Isto tako na današnji dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.

Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.

Iako je današnji dan crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.

Molitva Svetom Savi Svetkog Nikolaja Žičkog:

“Svetitelju oče naš Savo, moli Boga za nas: da se srpski narod oboži, složi i umnoži. Ti koji si angelski živeo, apostolski propovedao i mučenički se borio i stradao, čuj danas usklike male srpske dece u Otadžbini i po celom svetu koja ti s ljubavlju pevaju:

Sveti Sava Srbe voli, Za Srbe se Bogu moli, Srpskom rodu daje krila, Srpsku decu blagosilja.

Pa kad čuješ danas ovakve usklike ljubavi dece srpske na obe hemisfere, isprosi u Hrista Boga milost da se svi Srbe obože, slože i umnože. Tebi, duhovniče, koji si bio prvi ureditelj srpske crkve i ujedinitelj srpskoga naroda, mole Ti se danas sveštenici srpski, izmučeni i napaćeni, po razorenim hramovima i po spaljenim zadužbinama Tvojim, po opustošenim selima i opustelim gradovima: ne ostavi nas, oče naš duhovni, no umoli blagog Hrista, da nam oprosti nemar naš i nemoć našu te nas sve oboži, složi i umnoži.

Tebi koji si blagoslovio i krunisao prve kraljeve srpske u Žiči i koji si na hrišćansk o m temelju utvrdio kraljevinu srpsku. Savo premudri, isprosi oproštaj i milost rodu Tvome, te da se oboži, složi i umnoži.

Tebi koji si se posle mnogotrudnog života upokojio pre 710 godina, mole se bezbrojne matere srpske nad svežim grobovima svojih sinova i kćeri: Savo Sveti, roditelju naš duhovni, moli Hrista milostivoga, da deca naša, pokošena pre vremena kao neuzrelo žito, budu tamo gde si Ti, u Nebesnoj velikoj Srbiji, u raju sladosti, gde se ne zna za bolest, muku i smrt, i da se preostatak Srba na zemlji oboži, složi i umnoži.

Tebi koji si bio neustrašivi pobornik pravde Božije i dobre volje meću ljudima i narodima i borac protiv svake laži i nasilja, mole se danas srpski vojnici i vojenačalnici: pomozi nam, Sveti oče Savo, sa svom Nebesnom Srbijom, pomozi da istrajemo do kraja na putu koji vodi u život večni; kome si nas Ti kao Hristov učenik naučio i pomozi da se svi Srbi obože, slože i umnože.

Tebi, narodoljupče, na današnji Tvoj dan peva Ti pohvale sav srpski narod, potišten, ponižen, ostavljen od ljudi, neopran od krvi svoje, jecajući u ranama po bolnicama i tamnicama, na zgarištima svojih domova, po gorama i zbegovima, po kulačama i pešterama uzdiže Ti molitve: ne zaboravi nas Savo, putevoditelju naš no isprosi milost u Svevišnjeg Boga, da upokoji i proslavi milione novomučenika vere Tvoje i poštenja Tvoga, braće i dece naše, a nas preostale na zemlji da oboži, složi i umnoži.

Tebi, Učitelju učitelja naših, Care careva naših i Nastavniče duhovnika naših, Plemiću Hristov, plemeniti Oče Savo, Ukrase naš i lepoto istorije naše, evo i mi sabrani danas u ovome hramu posvećenom Tebi u ovom velikom svetskom gradu nejaki i grešni, siromašni u svemu osim u gresima našim, Tebi evo uzdižemo srca i molimo Ti se: kao dostojni i uvenčani Svetac naš moli sa prečistom Bogorodicom i svim Svetim

Hrista Boga za nas da se obožimo, složimo i umnožimo. Amin!”

Himna Svetom Savi

Svečana pesma ispevana tokom 18. veka u slavu Svetom Savi, najstarija je himna u Srba. Napisana je na crkvenoslovenskom jeziku i imala je četiri strofe.Javno je izvedena 1839. godine u Segedinu, a posle toga je često izvođena u Srbiji. Prvi notni zapis ostavio je Kornelije Stanković, posle svetosavske proslave u Beču 1858. godine.

Himna Svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo Srpstvo slavi slavu
Svoga oca Svetog Savu.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava.
K nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte.
Savu srpsku slavu,
pred prestolom Tvorca!

Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi,
Da nam svima sine,
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo, ti pomozi,
Počuj glas svog roda,
srpskoga naroda!

Pet vekova Srbin je
U ropstvu čamio
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Izvor:kurir.rs

PODELI