Vaš odnos prema sinu je poseban, kao i odnos oca i kćeri – kao i odnos majke sa ćerkom i oca sa sinom. Svaka relacija ima dinamiku koja je po nečemu specifična.
Odnosi sa roditeljima imaju fundamentalnu ulogu u formiranju ličnosti, a naročito u uspostavljanju obrazaca u budućim emocionalnim odnosima i psiholozi koji se bave istraživanjem ovih relacija, uočili su razlike u odnosima roditelja i deteta prema polu. To možda samo potvrđuje ono što već znate, a verovatno potvrđuje i stereotipe o „maminom sinu“ i „tatinoj princezi“ – oni nisu izmišljeni, već su nastali na osnovu ponavljajućih ponašanja, koja su ljudi iskusili i primetili da mogu biti problematična. Radi se o tome da izbegnete stereotipni odnos prema sinu, a da mu pružite ono što mu je potrebno od majke, da bi razvio sigurnu vezanost i postavio zdrave temelje za osamostaljivanje.
Jedan od obrazaca koji želite da izbegnete odnosi se na prinudu – prinudno roditeljstvo ciklus u kome roditelj usmerava ponašanje deteta zahtevima i naredbama, a zatim se susreće sa odbijanjem i otporom. Da bi ih savladao, roditelj „podiže ulog“ povećavajući ozbiljnost zahteva, a dete ga izaziva tako što počinje da se svađa, viče i drami. Konačno, roditelj odustaje, što pojačava detetovo loše ponašanje – kada „odnese pobedu“ osvaja „pravo“ na loše ponašanje.
U istraživanju koje je rađeno tokom deset godina, na velikom uzorku dečaka i njihovih majki, istraživači su otkrili da su dečaci sa kojima su majke primenjivale vaspitanje prinudom imali veću stopu problema u ponašanju i društvenoj prihvaćenosti – oni su bili češće odbacivani od druge dece u školi. Sa druge strane spektra, pozitivnije i prilagodljivije roditeljske strategije pomogle su dečacima da razviju svoje društvene veštine i osećaj sebe u stepenu koji odgovara njihovom uzrastu.
Recept za pozitivan odnos prema sinu – kao i prema ćerci – jeste minimalni konflikt i maksimalna toplina. Ovo ne treba pogrešno razumeti – toplina ne znači popustljivost i nedoslednost. Ali ne morate biti strogi da biste bili dosledni i izrazili svoje zahteve i očekivanja oko kojih nema pregovora. Tople majke su pune ljubavi, čvrste, ali ljubazne i ulažu u razvoj svog deteta, na svaki način.
Postoji i stav da sukob i toplina nisu varijable koje su u potpunosti pod kontrolom roditelja – kao i sve veze, i odnos prema sinu je dvosmerna ulica. Ipak, mame koje su naporno radile da bi minimizirale sukob i maksimizirale toplinu koju dele sa svojim sinom, efikasnije su pripremile svoje dete za razvijanje korisnih društvenih veština, kao što su sklapanje prijateljstava, viši nivo osećanja za moral i etiku i manje šanse za asocijalna ponašanja, pasivna, kao i agresivna.
Odnos prema sinu će biti zdraviji i bolji ako podržavate njegovu samoregulaciju i oslobađanje od antagonizma. Modeliranje je važan deo pozitivnog roditeljstva – filozofija „radi kako ti kažem, a ne kako ja radim“ nije dobra osnova na kojoj bi se mlađe generacije mogle podučiti složenijim veštinama neophodnim za funkcionisanje u odraslom dobu. Lako je naučiti dete da pere zube, ali podučavanje tinejdžera da upravlja svojom anksioznošću zahteva mnogo više doslednosti, strpljenja i umeća.
U istraživanju o tome koje su osobine i ponašanja pomogla majkama da uspostave odnos prema sinu koji im omogućava da ga podrže u uspostavljanju samoregulacije (koja široko obuhvata samokontrolu, donošenje odluka i veštine upravljanja emocijama), autori su ustanovili dva važna faktora. Prvi je stepen do kojeg majka ulaže u autonomiju svog sina i njegovu odgovornost za samoregulaciju, uspostavljajući i održavajući odnos poverenja i privrženosti. Kao drugi faktor, ustanovljeno je da su manipulativne i podrivajuće roditeljske strategije bile povezane sa nižom sposobnošću sinova da upravljaju svojim ponašanjem i osećanjima – što su istraživači realno i očekivali.
Odnos prema sinu zahteva da reagujete, sa smirenošću i toplinom. Opet, treba imati u vidu dvosmernost tog odnosa – kada su u pitanju odnosi između roditelja i dece, ne možete biti sve vreme nositi sto posto odgovornosti. Ali, majke koje su manje reagovale na svog sina češće su videle kako se on bori sa problemima pažnje i prkosa. Preterano reaktivne disciplinske strategije kao što je izražavanje jakih negativnih osećanja prema ponašanju sinova, ili izražavanje autoritarne (za razliku od autoritativne) roditeljske filozofije, takođe su u korelaciji sa problemima prkosa i pažnje, verovatno zbog pomenutog ciklusa prinude.
Izbegavajte oštru kritiku i preteranu emocionalnu uključenost, da biste sprečili probleme u ponašanju svog sina, savetuju stručnjaci. Oštra kritika ne pomaže, ne cilja efikasno na loše ponašanje. Kao što ni preterana emocionalna uključenost, koja se definiše kao ekstremno zaštitničko i samopožrtvovano ponašanje nije efikasna, jer obeshrabruje psihološku autonomiju deteta.
Uopšteno govoreći, istraživanja o dinamici majčinog odnosa prema sinu koje predviđa značajne ishode i koja upućuju na pozitivno roditeljstvo, važe i za sve ostale odnose roditelja i dece, nezavisno od pola – korisno je praktikovati podsticanje autonomije deteta, topao odnos i adekvatno reagovanje, bez preterane kritike, kao i bez preterane zaštite.
Izvor: easylife.rs