Najveći zaštitnik starosedelaca Australije je SRBIN Sreten Božić- Malo se zna da su Aboridžini prošli težu golgotu od Indijanaca

5333

Ono što je Novak Đoković doživeo početkom januara 2022.  u državi Viktorija (Australija) skoro da nije ništa u poređenju sa onim što je doživeo Sreten Božić (alias B. Wongar), čije će ime zauvek biti usađeno u savest Australije, jer je celom svetu otkrio kako se Australijanci odnose prema australijskim domorocima Aboridžinima.

 Pedesetih godina, pre nego što se otisnuo u svet, Sreten se obreo 1950. u Mladenovcu gde je radio u Šamotu, i 1956. kad je  bezuspešno pokušavao da osnuje novine u Mladenovcu. 

SRETEN BOŽIĆ (B. Wongar), najveći zaštitnik Aboridžina na svetu – ove godine puni 90 godina. Malo ljudi zna da su Aboridžini kroz istoriju prošli težu golgotu od Indijanaca. Njihov najveći zaštitnik je pisac B. Wongar koji je obelodanio celom svetu sudbinu starosedelaca Australije. Njegovo pravo ime je Sreten Božić, rođen je u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Aboridžini su mu spasili život, a on im je zahvalio pisanjem knjiga o njima.

U potrazi za poslom, stigao je u Australiju i posle dužeg lutanja pokušao na kamili da pređe  pustinju Tanami i stigne do Kimberlenda, gde je očekivao posao. Negde na sredini pustinje kamila je umrla, a ista sudbina je čekala i Sretena kada je uznemogao pao u slabu senku jednog zbuna. Kad se za tren osvestio ugledao je čoveka crnog lica i kovrdžave kose iznad sebe. Uveren da je već na onom svetu, zatvorio je oči i pomislio: „Nisam znao da je Sveti Petar crn.“ Aboridžin je iscedio vodu iz jedne žabe u njegova usta. Od tog trenutka nastaje čudesna Sretenova vezanost za Aboridžine koje su u Australiji u to vreme jedva smatrani ljudima. Živeći sa njima od Aboridžina dobija ime Vongar (glasnik sa drugog sveta) i počinje da širi istinu širom planete o stradanju tog naroda usled nuklearnih proba i iskopavanja uranijuma na zemlji na kojoj su opstajali 43.000 godina. Francuska spisateljica Simon de Bovoar pomogla je Vongaru da objavi knjigu Walg u Sjedinjenim Državama. Za ovo delo dobio je Međunarodnu nagradu PEN 1983. godine. Njegovu “Nuklearnu trilogiju” u Nemačkoj objavio je i Rene Bel, sin poznatog pisca Hajnriha Bela. Međutim, u Australiji B. Wongar je naišao na dugogodišnji otpor izdavača. I nijedna novina nije bila voljna da objavi njegove tekstove. Nakon što je u jednom časopisu objavio članak u kojem se osuđuju britanske nuklearne probe u Australiji, B. Wongar je proteran iz zemlje. Po povratku se preselio u južni deo Australije, kupio zemljište za kuću i imanje koje je nazvano „Dingova jama“, po australijskim divljim psima koje je gajio. Kasnije je trebalo da mu se pridruži i porodica. Međutim, ciklon Trejsi opustošio je mnoga australska sela 1974. Vongarova žena Džumala i njihove dve ćerke nestali su u oluji.

Uprkos nesreći, nastavio je da piše i bori se da istina o drevnim ljudima sa australijskog kontinenta dopre do javnosti. Australijska policija počela je da ga prati i prisluškuje. Devedesetih godina prošlog veka Sreten je počeo da piše roman Raki, o dečaku Aboridžinu koji je odrastao u Srbiji i vraća se u Australiju. Rukopis ove knjige policija je zaplenila nakon što je pretresla njegovu kuću. Dvesta pisaca sa Petog kontinenta potpisalo je peticiju da mu se vrati rukopis, ali bez uspeha. Istovremeno, dokumentarac Džona Mandelberga o Vongaru, pod nazivom “Dvostruki život”, nagrađivan je na brojnim festivalima, uključujući i Njujork. Prošlo je neko vreme pre nego što je B. Wongar skupio snagu da po sećanju napiše ponovo zabranjeni roman. Borba se isplatila. Srpsko-australijski pisac je 1997. godine dobio najveću australijsku nagradu za književnost za delo „Raki”. Prema pravilima Udruženja književnika Australije, dobitnik ove nagrade postaje državni kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Međutim, Sreten je još jednom izigran. Sledeće godine su promenjena pravila tog Udruženja. Nove odredbe su nalagale da se za nominaciju Nobelove nagrade izaberu dva kandidata i tako je ostao bez kandidature. Zahvaljujući starosedeocu Miruu iz domorodačkog plemena, postao je aktivista Centra za proučavanje Aboridžina i osnovao izdavačku kuću Imprint. Do smrti svoje druge supruge živeo je  sa čoporom dinga u kući u Melburnu i na imanju u crvenoj pustinji Tanami. Australijanci ga zovu Dingo Man. (Bojan Uzelac i dr.)

SRETEN BOŽIĆ, alijas B. Wongar, pisac iz Melburna, rođen je 1932. godine ispod Rudnika u Gornjoj Trešnjevici kod Aranđelovca, od oca Stevana i majke Darinke. Imao je teško detinjstvo za vreme rata. Upisao je četvororazrednu osnovnu školu u rodnom selu ali školovanje je onemogućio rat. Ljubav prema pisanoj reči usadio mu je otac recitujući mu srpske narodne pesme dok su zajedno radili u polju. Kada ga je otac poslao u brda da napasa stoku tamo je našao čobane koji su mu takođe pričali narodne priče. Posle rata je pohađao stručnu školu za mlinara u Novom Sadu, koju nije završio jer mu je uskraćena stipendija. Na odsluženju vojnog roka skoro godinu dana posećuje pozorišta i bioskope u Zagrebu.

Pisanje je započeo poezijom po dolasku u Beograd, početkom pedesetih. Bio je član književnog kluba Radničkog univerziteta Đuro Salaj, kao jedini pisac sa sela. Pesme je objavljivao u Mladoj kulturi, Našem vesniku i dr. Dobitnik je nekoliko nagrada za poeziju u periodu 1955-57. godine. Bio je novinar u lokalnim listovima po Srbiji, a 1956. u Mladenovcu je čak pokušao da štampa novine, ali mu je zabranjeno jer je bio sin „reakcije“.

O svom boravku u Mladenovcu govori u pismu koje mi je poslao iz Australije: „Ja se sećam Mladenovca dobro. Još kao mališan dolazio sam sa ocem jednom na pijac tamo i sećam se spomen-česme podignute bolničarkama iz Prvog svetskog rata od kojih su neke bile iz Australije. Jedna od njih, Miles Franklin je kasnije postala poznati pisac ovde u Australiji. O tome sam pisao u jednom ovdašnjem književnom časopisu a takođe to pominjem i u svojoj autobiografiji „Jazbina dingosa “ (Dingoes Den). U Mladenovcu sam kasnije kao momak radio nekoliko meseci 1950. u fabrici keramičkih opeka (Šamot) koja je bila pored pruge blizu klanice. Stanovao sam u novogradnji za radnike iznad klanice u blizini igrališta (Šamotna kolonija). Susedni stanar je imao radio, što je bila retkost za to vreme. Jednom nedeljno ceo komšiluk se okupljao kod njega da bi slušao „Veselo veče“ Radio Beograda. Proveo sam jedno vreme u Mladenovcu i 1956. pošto sam prethotno napustio novinarski posao u „Vestima“ iz Užica. U Mladenovcu sam pokušao da dobijem posao na pokretanju lokalnog lista, ali Đorđe Đurić Šarac nije mi poverio posao. Đorđe je naš komšija iz Gor. Trešnjevice koji se kao partizan krio kod nas za vreme rata. Odmah posle rata Đorđe je pozvao moga oca Stevana na veliki narodni skup u Kragujevcu da govori na tribini. Stevan je govorio o tome da bi novi državni poredak trebao da ukine smrtne kazne, jer je dosta Srba izginulo tokom rata. Stevan je potom proglašen reakcionarom i dobio tri godine zatvora, a moj najstariji brat Milosav, koji je još bio maloletan, poslat je na Sremski front.“

Sreten je posle novinarskog rada u Užicu došao u nemilost Krcuna i UDB-e jer je pisao o njihovom klubu na Tari u jednom zamku koji su sagradili sebi za provod. Morao je da beži iz zemlje. Emigrirao je 1958. prvo u Italiju, a potom Francusku. U Parizu provodi dve godine i upoznaje se sa krugom okupljenim oko Muzeja čoveka, sa Sartrom i Simon de Bovoar, gde prati neposredno rasprave o antropološkim i etnološkim problemima. U vreme alžirskog rata napušta Pariz i 1960. stiže u Australiju. U Australiji radi različite poslove i krstari njome, između ostalog, bio je i istraživač i kopač zlata, građevinski radnik i rudar u rudniku uranijuma, zajedno sa Aboridžinima. Stigao je u Kimberley iz Alice Springs, putujući na kamili preko Tanami pustinje, u nadi da će se zaposliti na velikim radovima za navodnjavanje. Umalo nije umro u pustinji ali ga spašava jedan Aboridžin po imenu Warlpiri man.

Susreće se sa Aboridžinima i biva primljen u njihovu sredinu, upoznaje ih i otkriva jedan nov i potpuno drugačiji svet koji živi u najdubljem skladu sa prirodom. Sa Aboridžankom Džumalom osnovao je porodicu i dobio dve ćerke. Živeo je oko deset godina sa plemenima Aboridžina u Srednjoj i Severnoj Australiji. Inspirisan njihovim životom piše, pod književnim pseudonimom B. Wongar, izvedenim od imena koje su mu dali Aboridžini (Wongar znači stranac). Sedamdesetih godina napušta severnu Australiju i rezervat Aboridžina i seli se na jug u državu Viktorija, u Melburn.

Autor je desetak knjiga o Aboridžinima sa milionskim tiražima, od kojih su najpopularnije Karan, Walg i Raki.Objavio je ukupno 14 knjiga, romana, kratkih priča i pesama, od kojih su, uz njegove antropološke studije, najpoznatiji romani – Walg (Materica), GrešniciRaki (Konopac za vešanje), zbirka kratkih pripovedaka The Track to Bralgu (Pruga za Bralgu), zbirka poezije Bilma i dr.

Kroz njegova dela svet je po prvi put saznao o stravičnoj sudbini Aboridžina, koji su kad su već bili ozračeni od nuklearnih proba Britanaca (1952-1963) u blizini njihovih naseobina, raseljeni sa svoje zemlje na kojoj su živeli hiljadama godina. Aboridžini kao narod nisu imali krug prosvećenih ljudi koji bi mogli da opišu njihovu kulturu, a deo naroda koji je se raselio po gradovima bio je nepismen i sklon piću, i kao takav podcenjivan u australijskom društvu.

Sartr je 1977. objavio nekoliko njegovih kratkih priča u književnom časopisu Les Temps Modernes, visoko ih ocenjujući, a zatim i Simon de Bovoar je nastavila da se interesuje za njegovu literaturu, a njegova antropološka dela se izučavaju i na univerzitetima.

Piše na engleskom jeziku i uglavnom objavljuje u SAD, a prevođen je na mnoge jezike. Njegova knjiga Pruga za Bralgu – Babaru, prevedena na srpski jezik, izašla je 1983. u izdanju Narodne knjige, Beograd. Poslednjih godina izdavačka kuća Jasen štampa njegove knjige. Član je Udruženja književnika Srbije od 1989. godine. Govori srpski, engleski i aboridžinski.

Sretenova „Nuklearna trilogija“, štampana u celom svetu, otkriva javnosti posledice od britanskih nuklearnih eksperimenata u Australiji na zajednicu Aboridžina (kao dodatak ovoj trilogiji Sreten je štampao srpsku čitanku za prvi razred). Rukopis njegove poslednje knjige Raki uzela mu je iz kuće australijska policija (države Viktorija) i nikada mu nije vratila. Knjiga je ipak završena po sećanju a bavi se Aboridžinima koji su umrli u australijskom zatvoru.

Sa ženom Džamalom i decom iznenada gubi svaki kontakt od dana kada su kod njega došla dva agenta sa naredbom da podigne sav svoj novac iz banke i krene sa njima. Odveli su ga na aerodrom i spakovali u avion koji je odleteo van zemlje. Kada se vratio u Australiju nije više mogao da pronađe ženu i decu, poslednje što je o njima čuo bilo je da su stradali u ciklonu Tracy.

Oženio se drugi put Lindom Bilcic s kojom je živeo u svojoj kući u Melburnu u predgrađu Sant Kilda. Veliku pažnju posvećuje svojim psima, australijske rase dingo. Linda je umrla 2004. od raka.

Za Sretena se sve do 1991. godine mislilo u svetu da je Aboridžin što on nije demantovao. Godine 1993. kada je Australija posle dvadeset godina počela da objavljuje njegove knjige obnaradovao je da je Srbin usred građanskog rata u Jugoslaviji, i od tada na njegovim knjigama stoji ime Sreten Bozic Wongar. Za vreme bombardovanja Jugoslavije aktivno učestvuje u demonstracijama Srba iz Australije. U jednom od svojih brojnih intervjua Sreten kaže da je skupljao priče u Aboridžinskom narodu kao što je to nekada radio Vuk Karadžić u srpskom narodu.

Iz Sretenovog nomadskog života sa Aboridžinima, prema čijoj je civilizaciji osećao duboko divljenje, proizašla su brojna dela: pesme, drame, kratke priče, i „Nuklearni ciklus“ koji sačinjavaju četiri romana, od kojih je Raki(1994) poslednji. “Raki” znači “konopac od konoplje” koji simbolički povezuje  stradanje Aboridžina i Srba u Prvom svetskom ratu. Boreći se protiv surovog uništavanja aboridžinskog načina života, kulturne i duhovne tradicije tako oprečne eksploatatorskoj kolonijalnoj „etici“ anglosaksonske civilizacije, Sreten je shvatio i povezao stradanje australijskih starosedelaca sa stradanjima i svih ostalih osvajanih naroda, čije se istrebljenje tokom istorije tumačilo kao progres i napredak. Roman Raki je duboko doživljena epifanija o vezi koja postoji između stradanja koje je u svojoj istoriji doživljavao narod na Balkanu, i stradanja kojima su izloženi Aboridžini u Australiji. U Sretenovom radu je osuda genocidnosti i varvarizma, takozvane civilizacije, koji prate progres Zapada kroz Severnu i Južnu Ameriku, Južnu Afriku, i drugde.

Danas arhetipska kritika i novi istoricizam upotpunjavaju razumevanje Vongarovih izvanrednih ostvarenja. Dokumenta i slike, demonizovanog aktiviste B. Wongar-a, iz rudnika uranijuma i nuklearnih proba, koje su ugrozile život Aboridžina na njihovoj zemlji, posle višegodišnje borbe, stigli su do australijskog parlamenta i šokirali javnost.

Sreten Božić je postao priznati pisac u Australiji i čitavom svetu ali se više družio sa australijskim psima (dingos) u svojoj kući u Caulfield-u, nego sa ljudima. Poslednjih godina boravi sam u svom stanu u Melburnu zajedno sa jednom dingo kujom koju zove Kas (Kasandra). Možemo pretpostaviti da je ovih dana početkom januara 2022. gledao na svom televizoru proganjanje Novaka Đokovića u Melburnu, gradu u kome živi i u kome će biti sahranjen pored supruge Linde.

Sreten je 1984. dobio priznanje za svoju literaturu u Australiji – nagradu-stipendiju od 25.000 dolara. Dobio je i American Library Association Award (1982) i Pen International Award (1986). U 1997. dobio je nagradu Literature Fund of the Australian Council za izvanredan doprinos australijskoj literaturi, i nagradu Observer-aza poeziju. Godine 2009. postao je počasni doktor Univerziteta u Kragujevcu.

Sreten je dobio mnogo nagrada. Iako nije dobio Nobelovu nagradu, on je pohvaljen i podržan od nekoliko najprefinjenijih umova dvadesetog veka, kao što su Semjuel Beket, Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alan Paton, Tomas Keneli, Tomas Šapkot… Najaktuelnija je pohvala od Imamu Amiri Barake koji je štampao poslednji Sretenov roman Raki. On kaže:

„Vongarov svet je magičan i divan, koliko je strašan i surov. Ima u njegovom radu nečega što apsolutno ne liči na bilo šta što sam dosad pročitao. Istinit i magični Vongerov realizam je nemoguće kategorizirati i klasifikovati. Put koji smo prešli putujući sa Vongarom kroz njegov rad je veoma težak, neobičan, ali uvek dostižan, prepoznatljiv, kroz slike rata i nepravde oko nas, kroz slike našeg sopstvenog drugog lica, lica pravde i ljubavi.“  (Mioljub Uzelac, Pečat, U.M. 2007)

Bibliografija: The Sinners (Grešnici) (1972); Aboriginal Myths (1972); A Stone in my Pocket – drama (1973); Balang an Village – drama (1973); The Trackers – roman (1975); The Track to Bralgu – priče (1978); Babaru – priče (1982); Bilma – pesme (1984); Nuclear Trilogy: Walg – (Materica) (1983), Karan (Duša) (1985), Gabo Djara (1991); Manhunt (2008); The Last Pack of Dingoes – priče (1993); Raki – (Konopac za vešanje) roman (1997); Dingoes Den (2006) – autobiografija; Totem and ore album fotografija (2006); Diddjeridu Charmer (2015)

Izvor: mladenovcani.com

PODELI