Istina o narodu HUNZA koji žive 120 godina i večno su mladi

5482

Ukucajte u Google “Narod Hunza” i gotovo da nećete naći sajt koji ne govori o jednom čudesnom plemenu koje ne oboljeva, ne jede meso, a čiji pripadnici žive po najmanje stotinu godina. Istraživači su lako raskrinkali ovaj mit, pošto je nauka još osamdesetih godina prošlog veka ustanovila pravu istinu o Hunzama. Ali on nastavlja da, pardon, živi

Razumljiva je, i baš ljudska, potreba za “fontanom mladosti”. Niko ne želi da umre, svi bi da žive večno, pa nas priče o ljudima – i, u ovom slučaju, narodima – koji su “prevarili” prirodu, potpisali ugovor sa Mefistom ili Metuzalemom ili s kim se to već parafira, potpuno fasciniraju. Oduvek su. Istoričari u Starom Rimu pokušavali su da sakupe što više svedočenja o ljudima koji su u selima oko Rima živeli dugo. Srednjovekovni evropski alhemičari čuvali su podatke o stogodišnjacima, verovatno da bi pronašli “lek” za starost, mitsku Fontanu. Neki su, poput Rodžera Bejkona, uzimali ove izveštaje zdravo za gotovo, a sve do 18. veka i do Žorža Bufona, kada se pojavila demografija, naučnici se nisu bavili tačnim podacima o stogodišnjacima.

No i dva-tri veka kasnije, mediji pothranjuju našu svesnu i podsvesnu želju da živimo večno, a u ovoj velikoj prevari učestvuju čak i neki naučnici i istraživači.

U svom radu “Tipologija ekstremnih mitova o dugovečnosti” objavljenom za Nacionalni centar za biotehnološke informacije, Robert D. Jang i njegovi saradnici potcrtali su kada se, kako i zašto javljaju te laži. “Špic” je bio sedamdesetih godina prošlog veka, kada su se pojavile tri lažne, ali medijskim napisima dobro potkovane priče i regije: Kavkaz, dolina Hunza u Pakistanu i dolina Vilkabamba u Ekvadoru.

Ovdašnjim je medijima, valjda zbog nikada dokazane veze između naroda Hunza (u originalu Burušo) i Aleksandra Makedonskog – zbog čega će majstori iz Bivše Jugoslovenske Republike pre desetak godina pokušati da prisvoje ovih osamdesetak hiljada duša kao neke, božemeoprosti, Makedonce – ili zbog činjenice da njihov jezik nema direktnih srodnika, priča o pakistanskim stoineštogodišnjacima najmilija. Ukucajte u Google “Narod Hunza” i gotovo da nećete naći sajt koji ne govori o jednom čudesnom plemenu koje ne oboljeva ni od kakvih bolesti, a čiji pripadnici žive po najmanje stotinu godina.

U tu zamku upadnu čak i neki krajnje ozbiljni i respektabilni sajtovi:

“Oni kao da su s neke druge planete, ali nisu. Narod Hunza živi na planinama severnog Pakistana, ima ih oko 87.000, a posebni su po tome što žive prosečno sto godina, ali mnogi od njih bez problema dožive i 120. Pojedinci su živeli i 160 godina. Retko su bolesni, ne znaju šta su to tumori, vrlo mladoliko izgledaju, a njihove žene rađaju i sa 65 godina. Oni su živi dokaz kako prehrana i način života utiču na čoveka. Hunze se kupaju u ledenoj vodi, čak ako je ispod nule. Jedu samo ono što uzgoje. Hrane se sirovim voćem i povrćem, orašastim plodovima, jedu mnogo sušenih kajsija, razne žitarice (uglavnom heljdu i ječam), mahunarke, te ređe ovčji sir, mleko i jaja. Za njih međuobroka nema, samo doručak i ručak. Mnogo hodaju, čak 15 do 20 kilometara dnevno. Meso jedu izuzetno retko, dva puta godišnje pojedu malo jagnjetine ili piletine. Takođe, mnogo se smeju.”

Nije dosta? Ima i finale:

“Ovaj živahan i izdržljiv narod za sebe kaže da su potomci Aleksandra Velikog i njegove vojske. Neki od njih su u vreme osvajanja ostali u svojim selima i oženili se. Mediji su 1984. godine pisali o Saidu Abdulu Mobudu iz naroda Hunza koji je došao na londonski aerodrom i zbunio službenike pokazavši im pasoš. U njemu je pisalo da je rođen 1832. godine.”

Čak ni komentari na tom sajtu, koji velikom većinom “prozivaju” vest i novinara što ju je priredio, nisu pomogli – ona se i dalje batrga i preslikava.
Storija se apsolutno ponavlja, uz dodatak ponekog masnog detalja, u svim inačicama, bilo da o tome izveštava Slobodna Dalmacija (koja tvrdi da neki žive i do 160 godina!), Večernji list ili 24 sata:

“Priča o njihovoj dugovečnosti i zdravom životu doprela (sic!) je do ušiju mnogih stranaca koji su upravo svoj dom preselili u dolinu reke Hunze zaključivši da je zdrava ishrana ključna za postizanje dugog života.”

Glavni krivac je, u ovom slučaju, izvesni dr Aleksander Lif, koji je januara 1973. – dakle, kada su mediji prosto gutali priče o “dugovečnim plemenima” – putovao u Pakistan i objavio reportažu u magazinu Nacionalna geografija, koja je napravila direktnu vezu između podneblja koje naseljavaju Buruše i mitskog “Šangri-La” iz uma Džejmsa Hiltona.

Doktori koji su u naučnom radu raskrinkali ovaj mit u stvari nisu morali mnogo da se potrude, pošto je nauka još osamdesetih godina prošlog veka ustanovila pravu istinu o Hunzama. Oni, kao i svako udaljeno pleme, vole malo da “zamaste” pred posetiocima, a turista, između ostalog i zahvaljujući mitovima, ima mnogo. No nije samo “domaćinski” odnos posredi, pošto Hunze jednostavno ne mere vreme kao ostali narodi – oni će rutinski reći da je “mnogo star” onaj koji ima više od pedeset godina. Što i nije čudno, s obzirom na to da je očekivani životni vek kod njih, prema podacima sa pakistanskog popisa, 52 godine za muškarce i 52 za žene. Jednako kao i u svim drugim delovima severnog Pakistana. Naravno, njihova ishrana se uglavnom sastoji od mesa, a dr Lif je samo zabasao u leto, kada “štekaju” hranu koja će im dobro doći preko zime.

Još 1996. u Njujork Tajmsu je objavljen veliki tekst Džona Tirnija, koji je putovao na granicu Pakistana i Kine kako bi se uverio svojim očima o istini. Video je život, onakav kakav jeste, i onakav kakav se nimalo ne dopada proizvođačima mitova.

“Kada sam otišao tamo, kako bih pisao o tajnama zdravlja Hunza, postalo mi je jasno zašto su svi to nazvali Šangri-La. Bilo je to najlepše mesto koje sam ikada video. Pitome zelene terase bile su zaštićene od spoljnog sveta snežnom piramidom nalik na mističnu planinu iz Hiltonog romana, i bilo je mnogo starih ljudi koji su mi delovali prosvećeno, kao da su monasi iz Šangri-La”, počeo je svoj zapis Tirni.

Ali…

“Ali moja očaranost nije dugo trajala. Velika tajna o njihovoj dugovečnosti, ispostavilo se, bila je odsustvo bilo kakvih matičnih knjiga. Nepismeni starci nisu znali koliko imaju godina, i preterivali su najmanje deceniju ili dve, što sam utvrdio kada sam uporedio njihova sećanja sa istorijskim događajima. Hunze nisu imale neobičan broj stogodišnjaka, a njihov tradicionalni način života nije bio baš dobar recept za dobro zdravlje.”

Planinski vazduh jeste delovao dobro, ali ljudi su većinu vremena proveli u svojim straćarama od blata, udišući veoma zagađen vazduh sa ognjišta. Patili su od bronhitisa i mnogo drugih oboljenja, kao što su tuberkuloza, dizenterija, malarija, tetanus i kancer. Nedostatak joda u njihovoj ishrani izazivao je mentalnu retardaciju. Deca su im proleća provodila gladna. Najzdraviji su bili oni pripadnici plemena koji su živeli u selima nadomak novog puta koji je izgrađen. Tamo su se kamionima dovozili hrana, vakcine, antibiotici, jodirana so, i pravili pravi dimnjaci”, piše Tirni.

Ali, Hunze, kao i svaki primitivni narodi – pogledaj i pod: Balkan – bili su ubeđeni da im u stvari moderna civilizacija skraćuje živote. Ljudi su za zdravstvene probleme krivili hemikalije u voću i povrću, i insistirali da je dolina nekada zaista bila Šangri-La. Jedna starija žena, po imeni Bibi Kumaru, rekla je novinaru: “Današnji ljudi su kao olovke. Mi smo bili kao drveće. Bebe su nekada bile tako zdrave.”

“Koliko beba si ti imala”, pitao je novinar.

“Šesnaest. Ali je prvih 13 umrlo.”

“Trinaestoro ti je umrlo? Ali zar nisi rekla da su bebe nekada bile tako zdrave?”

“Proklele su me vile”, rekla je ona. “Zato su mi deca umirala. Inače su bebe bile baš zdrave.”

Izvor: nedeljnik.rs

PODELI